NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
6. SEPTEMBAR
 
SPOMEN ČUDA SVETOG
ARHANGELA MIHAILA u Honi (Kolosi) u Frigiji
 
U Frigijskom gradu Kolosi,[1] blizu grada Jerapolja, nad izvorom čudotvorne vode bejaše hram svetog Arhistratiga Mihaila. Od vode ovoga izvora bolesnici dobijahu mnoga isceljenja, više nego od banje Siloamske.[2] U banju Siloamsku samo jednom u godini silažaše Anđeo Gospodnji i uzmućivaše vodu, a ovde svagda beše prisutna blagodat Vojvode anđelskog. Tamo ozdravljaše samo onaj koji prvi ulažaše pošto se zamuti voda, a ovde ozdravljahu svi, i prvi i poslednji, koji god dolažahu s verom. Tamo behu neophodni tremovi radi boravka bolnih koji dugo čekahu na isceljenje, pošto poneki dobijaše isceljenje posle trideset osam godina a ovde za jedan dan, ili za jedan čas, bolnik dobijaše isceljenje.
O poreklu ovog izvora priča se ovo. Kada sva vaseljena bejaše pomračena tamom bezbožnog mnogoboštva, i ljudi se poklanjahu tvari a ne Tvorcu, – u to vreme u Jerapolju mnogobošci počitovahu jednu ogromnu i strašnu guju, kojoj se sva takrajina, oslepljena demonskom prelešću, poklanjaše. Neznabožni ljudi držahu tu guju zaključanu u hramu, podignutom u njenu čast; i prinoseći joj mnoge i različne žrtve, oni hranjahu tu otrovnu i opasnu guju. A jedini istiniti Bog, želeći prosvetiti svet svetlošću Svoga poznanja i zabludele ljude izvesti na put istine, posla u sve zemlje Svoje svete učenike i apostole da propovedaju Evanđelje svoj tvari. Dvojica od njih, sveti Jovan Bogoslov i sveti Filip, došavši jedan u Efes a drugi u Jerapolj, truđahu se tamo u propovedanju Evanđelja Hristova.U to vreme u Efesu se nalažaše divan hram i čuveni idol neznabožačke boginje Artemide.[3] Sa njenim služiteljima i poklonicima sveti Bogoslov dugo vođaše borbu duhovnim mačem reči Božije, i pobedi ih: jer silom imena Hristova on učini te pade i hram i idol i pretvoriše se u prah, i sav grad privede veri u Hrista. Posle toga sveti Jovan Bogoslov pođe iz Efesa u Jerapolj da pomogne svome satrudniku, svetom apostolu F i lipu. U to vreme tamo se desiše sveti apostol Vartolomej i sestra Filipova Mariamna, te zajedno s njima sveti Bogoslov posluži spasenju ljudi. Najpre se oni naoružaše protiv guje, kojoj bezumni ljudi prinošahu žrtve imajući je kao boga, i molitvom je ubiše, a njene poklonike obratiše jedinome istinitome Bogu, Tvorcu neba i zemlje. Stojeći pak na jednom mestu zvanom Herotopa, oni prorekoše da će na njemu zasijati blagodat Božija, i da će to mesto pohoditi Vojvoda Nebeskih Sila, sveti Arhistratig Mihail, i da će se tu zbivati čudesa.Sve se to ubrzo i zbi. Jer kada sveti Jovan Bogoslov otide u druge gradove na propoved, i sveti apostol Filip postrada od neznabožaca, a Vartolomej i Mariamna raziđoše se u druge zemlje, – na tom mestu provre čudotvorna voda, kao što prorekoše sveti apostoli. I tako se ispuniše reči Svetoga Pisma:U pustinji će provreti vode i potoci u zemlji sasušenoj; i suho će mesto postati jezero, i zemlja sasušena izvori vodeni;tamo će biti veselje pticama, i biće trava, trska i sita. I tamo će biti put čist, i nazvaće se svetim putem (Is. 35, 6-8).
K tome izvoru stadoše dolaziti mnogi, ne samo verni nego i neverni, jer čudesa koja bivahu tamo, kao gromoglasna truba prizivahu tuda sve; i svi koji pijahu i umivahu se iz tog izvora isceljivahu se od svojih neduga, i mnogi, dobivši ozdravljenje, krštavahu se u ime Svete Trojice.
U to vreme življaše u Laodikiji[4] jedan jelin, čija kći jedinica beše nema od rođenja. Zbog toga otac njen silno tugovaše i veoma se truđaše da je isceli od nemila, ali bez uspeha. Zato ovlada njime teška potištenost. No jedne noći kada on zaspa na svojoj postelji, on vide anđela Božjeg koji je sijao kao sunce. Ovo viđenje bi njemu, ne što ga on bejaše dostojan, nego da bi preko tog viđenja došao u poznanje istine i druge priveo k Bogu. Ugledavši anđela on se uplaši, ali u isto vreme ču od njega ove reči: „Ako hoćeš da se odreši jezik tvoje kćeri, ti je odvedi na onaj moj izvor u Herotopi blizu Jerapolja, i napoj je od te vode, pa ćeš videti slavu Božiju“. – Probudivši se iz sna taj se čovek začudi viđenju, i poverovavši rečima koje mu behu rečene on odmah uze kćer i žurno ode na čudotvornu vodu. Tamo on zateče mnoštvo ljudi koji zahvatahu od te vode i krštavahu se u njoj i dobijahu isceljenja od svojih bolesti. On ih upita: Koga prizivate mijući se tom vodom? – Oni mu odgovoriše: Prizivamo ime Oca i Sina i Svetoga Duha, a prizivamo u pomoć i svetog Arhistratiga Mihaila. – Tada čovek taj, podigavši oči i ruke k nebu, reče: „Oče i Sine i Sveti Duše, Bože hrišćanski, pomiluj nas! Sveti Mihaile, slugo Božji, pomozi i isceli kćer moju!“ I zahvativši od vode sa izvora on je sa verom uli u usta svoje kćeri, i odmah joj se jezik vezan nemilom odreši na slovoslovlje Božije, i ona progovori jasno kličući: „Bože hrišćanski, pomiluj me! Sveti Mihailo, pomozi mi!“ – I svi što behu tamo divljahu se sili Božijoj, i slavljahu Svetu Trojicu, i veličahu pomoć svetog Arhistratiga Mihaila. Jelin pak taj, videći isceljenje svoje kćeri, veoma se radovaše, i odmah se krsti sa svojom kćeri i sa svima domašnjima svojim koji behu došli s njim. U znak pak svoje blagodarnosti on podiže nad čudotvornim izvorom prekrasnu crkvu u ime svetog Arhistratiga Mihaila, Vojvode Nebeskih Sila. I ukrasivši crkvu svakim blagoljepijem, i dovoljno se pomolivši u njoj, on se vrati domu svom.
U devedesetoj godini posle sagrađenja ove crkve dođe tamo iz Jerapolja desetogodišnji dečak Arhip, sin hrišćanskih, roditelja, vaspitan u pobožnosti, i stade živeti pri ovoj crkvi svetog Arhistratiga Mihaila vršeći dužnost crkvenjaka. On postavi sebi ovakvo pravilo života: otkako stade živeti pri toj crkvi služeći Bogu on ne okusi ništa od svetovnih jela i pića: ni mesa, ni vina, čak ni hleba nije jeo, nego se hranio nsključivo pustinjskim zeljem, koje je brao i vario i jedanput nedeljno jeo, i to bez soli, a piće mu je bila voda u vrlo maloj količini. Takvim uzdržanjem on umrtvi svoje telo, i u takvim vrlinama neizmenljivo provede od mladosti svoje pa sve do starosti, sav se sjedinjujući s Bogom i upodobljavajući se životu Bestelesnih Sila. Odeća njegova beše vrlo bedna: imao je samo dva kostreta: jedan je nosio na telu, a drugim je pokrivao svoju postelju koja beše zasuta oštrim kamenjem. Postelju je pokrivao kostretom, da oni koji ulaze u njegovo obitalište ne bi videli da on spava na oštrom kamenju; a kao uzglavlje mu je služio mali jastučić, napunjen trnjem. Takva beše postelja ovog blaženog podvižnika. A njegov san i odmor sastojali su se u sledećem: kada je osećao potrebu za snom, on bi legao na kamenje i oštro trnje, te njegov san bejaše više bdenje nega spavanje, i njegov odmor – više mučenje nego odmaranje. Jer kakav je odmor telu – ležati na tvrdom kamenju; i kakav san, kada počiva na oštrom trnju? Arhip je svake godine menjao svoju odeću: kostret koji je godinu dana nosio na telu, skidao je i njime pokrivao svoju postelju; a odevao kostret kojim je njegova postelja bila pokrivena godinu dana. Po isteku godine on je opet menjao te iste kostrete. Tako on ne imađaše odmora ni danju ni noću, umrtvljujući telo svoje i čuvajući dušu svoju od zamki vražijih.
Prohodeći tesni i tužni put, Arhip se moljaše Bogu govoreći: Ne dopusti mi, Gospode, da se sujetnom radošću obradujem na zemlji, i neka blaga ovoga sveta ne izađu pred oči moje, i neka me ništa vremensko ne veseli u ovom životu, nego ispuni, Gospode, oči moje suzama duhovnim, skruši srce moje, ispravi puteve moje, i daj mi da potpuno umrtvim sebe i da telo moje potčinim duhu. Jer šta mi koristi telo ovo, od blata sazdano? Ono sada postoji, a uskoro ga neće biti; kao cvet, ono se ujutru rascveta, a uveče uvene! Stoga mi daj, Gospode, da se usrdno trudim oko onoga što duši koristi i obezbeđuje život večni.
Tako se moleći i tako se poučavajući blaženi Arhip postade kao anđeo Božji, provodeći nebeski život na zemlji. I brinjaše se on ne samo o svome spasenju nego i o spasenju drugih, jer mnoge neverne on obraćaše ka Hristu i krštavaše ih. Gledajući to, bezbožni mnogobošci stadoše zavideti blaženome Arhipu i, ne podnoseći slavna čudesa koja bivahu od svete vode, omrznuše ovog svetog muža koji življaše tamo. Oni često napadahu svetog Arhipa, vređahu ga, čupahu mu kosu i bradu, obarahu ga na zemlju i gažahu nogama, i zlostavljajući ga na razne načine izgonjahu otuda. Ali blaženi Arhip, tvrd dušom kao dijamant, junački trpljaše sve to od idolopoklonika i ne odstupi od svetoga hrama, služeći Bogu u svetosti i nezlobivosti srca svoga i brinući se o spasenju duša ljudskih.
Sabravši se jednom, neznabožni jelini govorahu među sobom: Ako ne zaspemo zemljom onaj izvor i ne ubijemo onog čoveka, odevenog u kostret, onda će svi bogovi naši biti potpuno uniženi od onih koji se isceljuju tamo. – I ogromno mnoštvo njih krenu da zaspe zemljom čudotvornu vodu i da ubije nevinog čoveka, blaženog Arhipa. Približivši se k svetome mestu oni se razdvojiše u dve grupe: jedni pojuriše k crkvi i izvoru, a drugi pohitaše k obitalištu sluge Božjeg Arhipa da ga ubiju. No Gospod koji se brine o sudbi pravednih i ne da ih u ruke grešnika, sačuva slugu Svoga od tih ubica: jer najednom njima se ukočiše ruke, te ih oni ne mogahu ni podići na prepodobnoga. Od vode pak pokaza se neobično čudo: kada se neznabošci približiše izvoru, tog časa iziđe iz vode plamen ognjeni i ustremivši se na bezakonike odagna ih daleko od izvora. I tako bezakonici ovi pobegoše sa stidom od čudotvornog izvora i od prepodobnog Arhipa, ne pričinivši im nikakvo zlo. Međutim oni se ne urazumiše ni tim čudom, nego škrgućući zubima oni se hvaljahu da će uništiti taj izvor i crkvu, i služitelja crkvenog. Na tom mestu beše reka, zvana Hrisos, koja tečaše s leve strane crkve. Bezakonici namisliše da tu reku navrnu na sveto mesto, da bi sveti izvor, pomešavši se sa rečnom vodom, izgubio svoju čudotvornu silu. I kada oni stadoše privoditi u delo svoju zlu nameru navraćajući tok reke ka izvoru, da bi ga reka poplavila, tada po naređenju Božjem reka dade svojoj vodi drugi pravac, te poteče s desne strane crkve. I tako se neznabošci opet posramljeni vratiše kućama svojim.
Tamo se nalažahu još dve druge reke koje tecijahu sa istoka i približavahu se ovom svetom mestu na rastojanju tri stadije; jedna se reka nazivala Likokaper, a druga Kufos. Obe ove reke, sastajući se u podnožju velike planine, obrazovahu jednu reku koja skretaše nadesno i tečaše u Likijsku stranu.[5] Svelukavi đavo ubaci zlim ljudima u srce zlu namisao: da obe te reke navrate na čudotvorno mesto, da bi na taj način razorili hram svetog Arhistratiga Mihaila, poplavili vodom sveti izvor i utopili prepodobnog Arhipa. A taj predeo beše vrlo podesan za navraćanje vode tamo, jer te reke silažahu sa vrha planine, a crkva se nalažaše u nizini. Dogovorivši se, neznabošci se u ogromnom broju slegoše iz svih gradova te pokrajine u naselje Laodikiju, i uputiše crkvi. Blizu pak crkvenog oltara bejaše ogromna stena; od te stene oni počeše kopati dubok i širok rov sve do same planine pod kojom se reke sastajahu. Zatim oni s velikim trudom iskopaše rov, kojim bi voda mogla biti puštena na crkvu, i zajaziše obe reke da se nakupi što više vode; deset dana trudiše se neznabošci u tom uzaludnom pothvatu svom. Videći taj pothvat njihov, prepodobni Arhip pade u crkvi na zemlju, i sa suzama se moljaše Bogu i prizivaše u pomoć usrdnog zaštitnika, svetog Arhistratiga Mihaila, da sačuva od potopljenja svoje sveto mesto i ne dopusti da se obraduju neprijatelji koji se staraju da unište svetinju Gospodnju. I govoraše blaženi Arhip: Neću otići iz ovog svetog mesta, niti ću izaći iz crkve; i neka i sam umrem ovde, ako Gospod dopusti da ovo mesto bude potopljeno.
Po isteku pak deset dana kada se voda veoma nakupi, neznabošci prokopaše ono mesto kojim je voda trebala da se sjuri u pripremljeni rov, pa pustiše reke na sveti hram Arhangelov u sedam sati uveče, a sami se popeše na jednu uzvišicu s leve strane želeći da posmatraju potapanje svetog mesta. Voda, jureći strahovitom brzinom, zahuča kao lomnjava gromova. A prepodobni Arhip nahodeći se u crkvi na molitvi, čuvši huku vode, još usrdnije zavapi k Bogu i k svetom Arhistratigu Mihailu proseći milost i pomoć da ne bude potopljeno sveto mesto, da se ne bi uzveselili već posramili bezbožni neprijatelji; a da se proslavi ime Gospodnje, i da se uzveliča Arhangelska sila i pomoć. I zapeva on psalam Davidov: Podigoše reke, Gospode, podigoše reke glas svoj, podigoše reke vale svoje. Od ujanja vode mnoge i silne, od vala morskih silniji je na visini Gospod. Domu tvome pripada svetost, Gospode, na dugo vreme (Ps. 92, 3.4.5).
Kada blaženi Arhip pevaše ovo, on ču glas koji mu naređivaše da izađe iz crkve. A kad izađe iz crkve on ugleda čuvara i usrdnog zaštitnika roda hrišćanskoga, svetog Arhistratiga Mihaila u obliku predivnog i presvetlog čoveka, kao što se nekada on beše javio proroku Danilu. Ne budući u stanju gledati na njega, blaženi Arhip od straha pade na zemlju. A Arhanđeo mu reče: Ne boj se! ustani i priđi k meni ovamo i videćeš silu Božju na vodama ovim. – Blaženi Arhip ustade i prilazeći sa strahom k Vojvodi Nebeskih Sila zaustavi se po njegovom naređenju s leve strane, i ugleda ognjeni stub od zemlje do neba. A kada voda dođe blizu, Arhistratig podiže svoju desnu ruku i prekrsti vodu govoreći: Zaustavi se tamo! – I odmah voda udari nazad. Tako se ispuni reč proročka: Videše te vode, i ustreptaše (Ps. 76, 17). Voda stade kao kamena stena, i podiže se u visinu kao previsoka gora. Odmah zatim Arhistratig se okrenu ka hramu, udari u ogromnu stenu koja se nalazila blizu oltara i nacrta na njoj krsni znak. I tog časa nastade strahovita grmljavina, zemlja se zatrese, i stena se rasede na dvoje obrazovavši ogromnu raselinu. Tada reče sveti Arhangel Mihail: Neka se ovde satre svaka protivnička sila i neka ovde dobijaju izbavljenje od svakoga zla svi koji sa verom dolaze ovamo!
Rekavši to sveti Arhistratig naredi blaženom Arhipu da pređe na desnu stranu. A kada pređe na tu stranu, sveti Arhanđeo gromko viknu k vodi: „Ući u ovu provaliju!“ I odmah jurnu voda s hukom u raselinu, i od toga vremena stalno je tekla tim putem kroz stenu. A neprijatelji koji stajahu na levoj strani i željno očekivahu da vide potopljenje svetoga hrama, skameniše se od straha.
Pošto na taj način sačuva od potopljenja svoj hram i prepodobnog Arhipa, sveti Arhistratig uziđe na nebo, a blaženi Arhip uznese blagodarnost Bogu povodom ovog preslavnog čuda i veličaše velikog čuvara, arhistratiga Mihaila, zbog njegove pomoći. Protivnici se postideše, a verni se ispuniše velike radosti, i dolazeći k Arhangelovom hramu i k čudotvornom izveru uznošahu hvalu Bogu sa prepodobnim Arhipom. I od toga vremena ustanoviše praznovati onaj dan u koji se dogodi čudo Arhangelovim javljenjem. Prepodobni Arhip požive mnogo godina na tom mestu usrdno služeći Bogu, i mirno se prestavi ka Gospodu u sedamdesetoj godini svoga života. I bi pogreben od strane vernih na tom istom svetom mestu, koje se zbog spomenutog čuda nazva Honi, tojest pogruženje, poniranje, zato što se voda pogruzi u stenu.
Treba u ovaj dan spomenuti i druga čudesa svetog Arhistratiga Mihaila, dobrotvora roda hrišćanskoga.
Između Jadranskog Mora i planine Gargan nalazi se grad Sipont, udaljen od ove planine dvanaest hiljada stopa. U tome gradu bejaše jedan bogat čovek, čija stada pasijahu pod planinom Gargan. Jednom zaluta od stada jedan vo. Gospodar ga je sa slugama tražio i najzad ga pronađe na vrhu planine kraj otvora jedne peštere. ljut i umoran od dugog traženja, gospodar podiže luk i strelu i pusti je na svoga vola, sa namerom da ga ubije. No strela se iznenada vrati natrag i pogodi samoga strelca. Videvši to, oni što behu s njim uplašiše se, i ne usuđujući se približiti se toj pešteri oni se vratiše u grad i ispričaše šta im se dogodilo. Doznavši za to, episkop toga grada se pomoli Bogu da mu otkrije tu tajnu. I javi mu se u viđenju sveti Arhistratig Mihail i saopšti mu da je to mesto on izabrao sebi, i čuva ga, i želi da ga često posećuje i pomaže ljudima koji budu s molitvom dolazili tamo. Episkop obavesti o ovom viđenju ljude i celom gradu naloži trodnevni post. Posle toga episkop sa klirom svojim i sa celim narodom pođe ka toj planini. Kada se popeše na nju, oni nađoše u steni pešteru sa tesnim ulazom, i ne usudiše se ući unutra, nego obaviše molitve pred ulazom. Od toga vremena stadoše tamo često odlaziti ljudi, uznoseći svoje molitve Bogu i svetom Arhistratigu Mihailu.
Jednom Neapoljci, koji još behu neznabošci, sabravši svoju vojsku, neočekivano padoše pod grad Sipont, sa namerom da ga uzmu i razore; i građani biše u velikom strahu. Tada episkop naredi građanima post: da tri dana ne okuse hrane, i da se usrdno mole za izbavljenje od neprijatelja koji ih je opseo. Uoči dana u koji su neprijatelji hteli svim silama da udare i zauzmu grad, Vojvoda Nebesnih Sila, Arhistratig Mihail javi se u viđenju episkopu i reče: „Sutra u deset sati pre podne naredi svojim građanima da se naoružaju i izađu iz grada protiv neprijatelja, i ja ću vam doći u pomoć“. – Ustavši od sna, episkop ispriča svima svoje viđenje, i ljudi se veoma obradovaše obećanoj pobedi nad neprijateljima. A kada nastade deset sati prolomi se strahovita grmljavina, i podigavši oči ljudi ugledaše veliki oblak gde silazi na goru Gargan. U isto vreme pojaviše se, kao nekada na Sinaju, oganj, dim, munje i gromovi; te se sva gora tresijaše i oblacima pokrivaše. Videvši to neprijatelji se silno uplašiše i nagoše bežati; a građani, razumevši da im je došao u pomoć dobri čuvar i brzi pomoćnik, sveti Arhangel Mihail, sa svojim nebeskim vojnicima, otvoriše gradske kapije i stadoše goniti neprijatelje sekući ih kao pruće. I dok ih oni gonjahu otpozadi, sveti Arhistratig Mihail ih s visine poražavaše gromom i munjama, te pogibe šest stotina ljudi od groma i munje. Građani Siponta goniše neprijatelja sve do Neapolja, i pobedivši ih potpuno pomoćju Vojvode Nebeskih Sila oni se pobedonosno vratiše u svoj grad. Od toga vremena Neapoljci, poznavši snažnu ruku svemoćnoga Boga, primišs svetu veru.
Sipontiski pak građani, sabravši se svi sa eiiskopom i s klirom, pođoše ka gori, na kojoj bi strašno javljenje, želeći da tamo uznesu blagodarnost Bogu i svome pomoćniku, svetom Arhistratigu Mihailu i svima Nebeskim Silama. Kada se oni približiše k ulazu one peštere, nađoše na mermeru trag male stope ljudske, dobro otisnute kao na blatnjavoj zemlji. I govorahu među sobom: „Gle, zaista sveti Arhistratig Mihail ostavi ovde znak svoje posete, jer sam on bejaše ovde izbavljajući nas od neprijatelja naših“. – I poklonivši se oni celivaše te stope, i obavivši bogosluženje radovahu se što imaju takvog pokrovitelja i branitelja, i uznošahu blagodarnost Bogu. I tom prilikom rešiše da na tom mestu podignu crkvu u ime svetog Arhistratiga Mihaila. I kada se pripremahu da pristupe građenju, sveti Arhistratig se opet javi episkopu i reče: „Ne treba da se trudite oko građenja crkve, jer ja bez vašega truda ugotovih tamo hram sebi; samo uđite u njega. Ti pak drugoga dana odsluži u njemu svetu liturgiju i pričesti verne Svetim Božanstvenim Tajnama“.
Posle ovog viđenja episkop naredi svima ljudima da se pripreme za pričešće Svetim Tajnama, i pođe s njima tvoreći molebna pjenija. A kada dođoše na ono sveto mesto gde svete stope behu izobražene na mermeru, nađoše u kamenu istesanu malu crkvu, u vidu pećine; zidovi njeni ne behu glatki, a visina joj bejaše različita: negde si mogao glavom dodirnuti svod, a negde ga ni rukom nisi mogao dosegnuti. – Iz toga bi jasno ljudima, da Bog hoće u crkvi ne skupoceno kamenje već čisto srce. – Presto u ovoj crkvi beše pokriven purpurnim pokrivačem; episkop izvrši na njemu svetu liturgiju i pričesti verne Prečistim Tajnama. U oltaru na severnoj strani proteče voda – čista, ukusna, vrlo bistra i čudotvorna; pijući je, bolesnici dobijahu zdravlje; a tu vodu pijahu ljudi posle pričešća Svetim Tajnama; i bezbrojna čudesa bivahu u toj crkvi, i svi se neduzi isceljivahu molitvama svetog Arhistratiga Mihaila. Episkop sagradi pri crkvi kelije, i smesti tamo sveštenike, đakone, pevače i čtece, da bi se u njoj svakodnevno vršilo crkveno pravilo u slavu Boga i u čast svetog Arhistratiga Mihaila.
Spomenućemo još i čudo koje se desilo na Atonskoj Gori. U dane blagočestivih careva bugarskih življaše jedan bogat i znamenit čovek, po imenu Dohiar, carski velikaš. Jednom on, došavši u strah Božji, požele da bude monah. I uzevši mnoštvo zlata iz svojih riznica, on krenu u Svetu Goru da poseti tamošnje manastire i da potraži sebi pogodno mesto za življenje. Obišavši mnoge manastire i razdavši mnogo milostinje, on iđaše od lavre blaženog Atanasija obalom morskom, i nađe vrlo lepo mesto sa ukusnom vodom i vrlo obilnim rastinjem, a na kome niko ne življaše. Ovo mu se mesto veoma dopade, i on namisli da se tu naseli i sagradi manastir. Prionuvši usrdno na posao, on ubrzo ostvari svoju želju. Najpre podiže divnu crkvu u ime svetog Nikolaja Čudotvorca, a zatim sagradi manastir i ogradi ga kamenim zidovima. Pošto uredi sve kako valja, on se i sam obuče u inočki obraz. Međutim, zidajući mnoge zgrade on potroši sve svoje zlato, te tako mu nestade para da crkvu ukrasi kako treba. No položivši nadu na Boga on govoraše: Ako Gospod Bog ushtedne proslaviti ovo mesto, On će na neki Svoj način promisliti i o ukrašenju crkve. Neka bude volja Njegova!
Prema Svetoj Gori nalazi se ostrvo, zvano Lug, udaljeno dan putovanja morem. Na tom ostrvu življahu pastiri i pasijahu stoku, jer beše divne paše u izobilju. A na jednom pustom mestu toga ostrva beše postavljen jedan veoma visok kameni stub, i na stubu idol sa ovakvim natpisom na grčkom jeziku: „Svaki koji me udari po glavi naći će mnoštvo zlata“. Zbog toga mnogi pokušavahu da doznaju je li to istina, i bijahu idola po glavi, ali ništa ne nalažahu. A dogodi se u to vreme da jedan junoša pasijaše volove blizu tog stuba; beše junoša pametan i pismen. Pročitavši natpis na stubu, junoša udari idola po glavi, kao što su to i drugi radili, ali ništa ne nađe. Onda on pomisli da je zlato, možda, sakriveno u zemlju, i pri zalasku sunca obrati pažnju gde se završava na zemlji senka toga stuba, i na mestu gde se završavala senka od idolove glave on stade kopati zemlju tražeći zlato, ali i tu ne nađe ništa. Posle toga on pri rađanju sunca opet motraše gde se završava senka stuba, i tamo stade kopati. Pri kopanju na tom mestu on začu nekakav zvuk, i shvativši da se blago nalazi tu negde, poče još marljivije kopati i naiđe na ogroman vodenični kamen koji on ne mogaše podići. Provukavši ruku kroz rupu toga kamena on nađe mnogo zlata i beše u nedoumici šta da radi. I mišljaše u sebi: ako kome kažem za zlato, bojim se da me ne ubije zbog zlata.
Međutim Bog, uslišavajući molitve gorespomenutog starca i promišljajući o ukrašenju svetoga hrama, stavi junoši misao u um, da ide u Svetu Goru u jedan od manastira i da ispriča igumanu o naćenom blagu. Junoša tako i uradi. Uzevši nekoliko zlatnika kao dokaz pronađenog blaga, junoša ode u selo blizu mora i tamo najmi čoveka da ga preveze u Svetu Goru. Po promislu Božjem on se zaustavi u pristaništu novopodignutog manastira, nazvanog po imenu njegovog osnivača „Do hiar“. Prevozač se vrati u svoje selo, a junoša ode u manastir. Našavši igumana on mu podrobno ispriča o pronađenom blagu. Poznavši u tome delo Božije, iguman pozva tri inoka, ispriča im ono što ču od junoše, pa ih sa njim posla da pronađeno zlato donesu u manastir. Oni hitno čamcem krenuše ka ostrvu, i kada dođoše do onog stuba odvališe vodenični kamen i nađoše pod njim kotao pun zlata, čemu se veoma obradovaše. A l i nenavidnik dobra, đavo, ubaci jednome od ta tri inoka zlu misao u srce, i on reče drugome inoku: Brate, kakva nam je nužda da nađeno zlato nosimo k igumanu? Bog nam posla ovo zlato, da sami sebi sagradimo obitalište i podignemo manastir. – A kad mu ovaj primeti: „Kako ćemo sakriti ovo zlato?“ on odgovori: To je u našoj volji: mi možemo ovog junošu baciti u more, i neće biti nikakvih svedoka protiv nas.
Dogovorivši se tako, oni svoju nameru saopštiše trećem inoku. No ovaj pun straha Božjeg, reče im: Ne, braćo, ne usuđujte se to uraditi: ne pogubljujte junošu, a ujedno i duše svoje zlata radi. – Ali oni, ne slušajući njegove savete, dugo ga primoravahu da pristane na njihovu odluku. Najzad mu rekoše: Ako ne pristaneš uz nas, mi ćemo i tebe pogubiti zajedno sa junošem. – Videći njihovu nepokolebljivu zlu nameru, brat se ovaj uplaši da i njega ne pogube, i reče im: Ako ste tako rešili, onda radite što hoćete, a ja vam se kunem imenom Božjim, da nikome neću pričati o tome, . i ni zlata ne tražim od vas.
I tako, potvrdivši reč svoju zakletvom, on ćutaše. A oni, uzevši zlato i onaj kamen kojim zlato beše pokriveno, uneše u čamac, i sevši u njega zajedno sa junošem zaploviše ka manastiru. A kada behu posred pučine oni napadoše na junošu i stadoše mu vezivati kamen o vratu. Videći šta hoće da učine sa njim, junoša ih poče s plačem i ridanjem moliti da ga ne pogubljuju, ali time ništa ne uspe: jer ti nesrećni crnorisci, imajući okamenjeno srce i zlatoljubivu dušu, ne ubojaše se Boga, ne darnuše ih junošine suze i ne uslišiše usrdnu molbu njegovu, nego dohvatiše junošu s kamenom ga baciše u more, i on odmah potonu. A beše noć kada ovi bezbožni ljudi obavljahu ovaj zločin. No milosrdni Bog, koji sa visine posmatraše gorko ridanje junoše i gledaše njegovo utopljenje, posla čuvara roda ljudskog, svetoga Arhistratiga Mihaila, da uzme utopljenoga sa dna mora i odnese ga živa u crkvu. I bi tako. Junoša se iznenada obrete u crkvi blizu svete trapeze, sa kamenom obešenim o vratu njegovu. A kada nastupi vreme za jutrenje, eklisiarh uđe u crkvu da upali sveće i klepa za jutarnje bogosluženje. Utom on ču u oltaru kao glas čoveka koji uzdiše, i silno se uplaši, pa otrča i izvesti igumana o tome. Iguman ga nazva plašljivicom i slabodušnim i naredi mu da opet ide u crkvu. Otišavši po drugi put u crkvu, on opet ču isti glas, pa ponovo ode k igumanu. Tada iguman pođe s njim u crkvu i, čuvši glas, uđe u oltar i ugleda junošu gde leži blizu svete trapeze sa kamenom o vratu i voda mu curi sa odela. Poznavši ga, iguman ga upita: Šta se to desilo s tobom, čedo? i kako si dopao ovamo? – A junoša, kao probudivši se iz sna, reče: Oni lukavi inoci, koje ti posla sa mnom po nađeno zlato, privezaše mi ovaj kamen o vrat i baciše me u more. Potonuvši na dno, ja ugledah dva svetla čoveka koji sijahu kao sunce, i čuh kako razgovaraju među sobom. Jedan govoraše drugome: „Arhangele Mihaile, odnesi ovog junošu u manastir Dohiar“. Čuvši ovo, ja se onesvestih, i ne znam kako se obretoh ovde.
Saslušavši kazivanje junošino iguman se veoma udivi i proslavi Boga koji tvori divna i preslavna čudesa. Zatim reče junoši: Čedo, ostani ti ovde na ovom mestu do svanuća, dok zloba ne bude izobličena. – Onda izišavši iguman zatvori crkvu, i zapreti eklisiarhu da nikome ništa ne priča o ovome, a odnosno jutrenja naredi da se odsluži u paperti. Pri tome on skrenu pažnju eklisiarhu: Ako neko upita, zašto se jutrenje služi u paperti a ne u crkvi, ti odgovori da je tako naredio nastojatelj.
Kada se razdani ubice se približavahu manastiru, a zlato behu sakrili na drugom mestu. Ugledavši ih iguman im sa ostalom bratijom iziđe u susret, i upita ih: Šta je to, juče vas ode četvoro, a sada se vraćate troje? gde vam je četvrti? – A oni, kao da su srditi, odgovoriše: Oče, onaj junoša prevari i tebe i nas rekavši da je našao blago; on nam ništa ne pokaza, jer i sam ništa ne zna; zbog toga se postiđen sakri od nas, i mi ga dugo tražismo ali ga ne nađosmo, pa se sami vratismo k tebi. – Iguman rekavši na to: „Neka bude volja Božja“, uđe s njima u manastir. Onda ih odvede u crkvu gde onaj junoša ležaše, sa čijeg se odela još ceđaše voda, i pokaza im ga pitajući ih: A ko je ovo? – Ugledavši junošu oni se prepadoše, i stajahu kao izbezumljeni, ne budući u stanju dugo vreme ništa odgovoriti. No najzad i ne hoteći priznaše svoj zločin i kazaše gde su sakrili nađeno zlato. Tada iguman posla najverniju bratiju i oni donesoše zlato u manastir.
Ovo preslavno čudo rašču se po svoj Svetoj Gori, i stekoše se inoci iz svih manastira da vide to čudo. Sastavivši sabor oni promeniše ime toj crkvi u ime svetog Arhistratiga Mihaila, a u ime svetog Nikolaja Čudotvorca podigoše drugu crkvu. Onu pak dvojicu lukavih ubica prokleše, i pošto im lica žigosaše, izgnaše ih iz obitelji. A onog trećeg inoka, koji ne pristade na utopljenje junoše i ukloni se od zločina, oglasiše nevinim. Izbavljeni pak iz mora junoša obuče se u inočki obraz, i postade dobar podvižnik i iskusan inok. A iguman donesenim zlatom divno ukrasi svu crkvu i podiže sasvim nov vrlo lep pritvor. Kamen pak sa kojim junoša bi bačen u more, iguman uzida u zid, da svedoči svima o čudu. Kada se iguman prestavi, na njegovo mesto bi postavljen za igumana izbavljeni iz mora inok. Poživevši bogougodno, i on pređe ka Gospodu, nošen rukama svetog Arhistratiga Mihaila, kao što ranije beše njime prenesen iz mora u crkvu.
Zbog svega toga proslavimo Oca i Sina i Svetoga Duha, i veličajmo vavek svetog Arhistratiga Mihaila.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
ROMILA
 
Sveti Romil življaše za carovanja cara Trajana[6] i bejaše prvi velikaš u carevom domu. Kada car Trajan sa ogromnom vojskom svojom ratovaše na Istoku radi pokorenja Ivera, Savromata, Arabljana i drugih naroda, on naredi jednom da se prebroje hrišćani u njegovoj vojsci. I nađe se da beše u carevoj vojsci jedanaest hiljada hrišćana. Tada naredi car da se svi otpuste iz vojske i pošalju u Jermeniju, nadajući se da će ih to primorati da se odreknu
Hrista i prinesu žrtve idolima, te će se ponovo vratiti svome vojničkom zvanju i dobiti ranije počasti vojničke. Tada Romil, kao prvi velikaš, izađe pred cara i ukori ga zbog bez
božništva i zbog tog nerazumnog postupka, jer u ratu sam smanjuje svoju vojsku. Pri tome Romil izjavi da je i sam hrišćanin, i da je gotov umreti za ime Isusa Hrista, Gospoda svog.
Trajan se silno razgnevi na svetog Romila i naredi da ga nepoštedno biju, pa ga osudi na smrt. I odsečena bi česna glava svetom mučeniku. A hrišćani što behu poslati na zatoče
nje u Jermeniju, biše takođe pogubljeni na razne načine: deset hiljada njih biše na krst raspeti u pustinji oko gore Ararata u Jermeniji; a ostali biše umoreni drugim mukama.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
EVDOKSIJA, ZINONA i MAKARI JA i ostalih 1104 vojnika sa njima
 
Sveti Evdoksije življaše u vreme cara Dioklecijana, opakog gonitelja Crkve Božje. Ovaj car izdade bezbožnu naredbu, u kojoj zabranjivaše u svojoj carevini poklanjati se jedinome istinitome Bogu i naređivaše odavati čast nemim i bezdahnim idolima kao Bogu. Zbog ove naredbe mnogi od vernih bežahu u pustinje i gore, voleći više da tamo žive sa zverima nego li u gradovima sa bezakonim ljudima. Isto tako i vrlo mnogi od velikaša i znamenitih ljudi napuštahu svoje položaje i domove i krijahu se po nepoznatim mestima. Jedan od takvih bejaše i vojvoda Evdoksije, verni sluga Isusa Hrista; on napusti svoj položaj i krijaše se sa svojom ženom i decom, bežeći od carevog gneva. Njega, oklevetanog kod namesnika Melitinskog[7] vojnici brižljivo tražahu svuda. A on, odeven u proste haljine, srete vojnike na putu i oni ga upitaše, da li zna gde se nalazi vojvoda Evdoksije. Videći da njega traže radi mučenja, on im reče: Ako svratite kod mene, i prihvatite se hleba u mome domu, i odmorite se od puta, onda ću vam pokazati Evdoksija, jer znam gde se skriva sa domašnjima svojim. – Vojnici pristadoše i svratiše kod njega. Evdoksije ih dobro ugosti, pa im zatim objavi da je on taj koga oni traže. Zadivljeni takvim postupkom njegovim, vojnici rekoše: Radi tvoga dobročinstva mi te nećemo uzeti sa sobom, a onome što nas je poslao kazaćemo da smo te dugo tražili, ali te nismo našli. Ti se pak sakrij, da ko drugi ne bi saznao za tebe i odao te. – I vojnici htedoše da krenu, ali ih svetitelj zadrža govoreći: Pričekajte me, braćo.. poći ću i ja s vama; ne dolikuje mi više da se krijem, pošto me sam Bog zove na mučenički podvig, da budem svedok svetog imena Njegovog. Jer da je Bog hteo da ja ostanem prikriven, vi me ne biste sreli na putu, niti biste bili poslani da me tražite, niti bi mi se desilo da vas susretnem. Sve pak to jeste znamenje Božjeg blagovolenja, da bi ja stajao za Njega do prolivanja krvi za Njega.
Potom Evdoksije dozva svoju suprugu Vasilisu, decu svo ju, domašnje i prijatelje, pa im reče: Bilo je vreme kada sam se skrivao, a sada je vreme da javim sebe i dobrovoljno predam u ruke mučitelja za Hrista Isusa, koji nas radi predade sebe na dobrovoljno stradanje. Evo ja odlazim, i neka Gospod učini sa mnom po Svojoj volji i pomogne mi, a vas ostavljam Bogu.
Zatim Evdoksije dade razna uputstva o domu, o deci svojoj i robovima, naučivši ih kako će posle njega živeti vrlinom, u strahu i ljubavi Božjoj. Najzad zavešta supruzi svojoj da ne plače i ne tuguje kada čuje za njegovu smrt, nego da taj dan provede u radosti i veselju, blagodareći Bogu što slugu Svoga udostoji mučeničkog venca.
Posle toga Evdoksije se obuče u vojvodsko odelo, oružje i vojnički pojas, kao što dolikuje njegovom činu. Onda ostavi dom svoj, ženu i decu, robove i prijatelje, i svu imovinu svoju. Sve to on ostavi radi ljubavi ka Gospodu svom. O, kako dirljiv beše to rastanak kada se žena muža, deca oca, prijatelji ljubljenog prijatelja lišavahu! Svi silno plakahu rastajući se s njim, jer su znali da im se on više vratiti neće. Samo im jedno beše olakšanje u tuzi: što Evdoksije želi da strada za Hrista, da bude pobedonosni mučenik, i da u mučeničkom vencu predstane Hristu, Gospodu svome.
Oprostivši se tako sa svima svojima, blaženi Evdoksije krenu na put sa vojnicima. Supruga pak njegova Vasilisa iđaše za njim izdaleka, želeći da vidi njegov podvig. Sa njom iđahu i dva verna prijatelja njegova, Zinon i Makarije, kojima se takođe pripremaše venac mučeništva.
Kada blaženi Evdoksije stupi pred namesnika, ovaj ga blagonaklono pozdravi rekavši: Zdravo, vojvodo Evdoksije! – Zdravo i ti, namesniče! odgovori mučenik. – Pozvali smo tvoju čestnost, nastavi nameenik, da bi ti izvršio carsko naređenje i prineo kako valja bogovima žrtve, i to pre svega ocu svih bogova, velikome Zevsu, i suncelikom Apolonu, i omiljenoj boginji Artemidi. – Sveti Evdoksije odgovori: Ja znam da treba prinositi žrtvu Jednome, u Tri Lica slavljenom Bogu, koji je stvorio svet i daje život i spasenje. Njemu ću prineti žrtvu hvale, a ne onima koje ti nazivaš bogovima, pošto su oni drvo i kamen, i ničim se ne razlikuju od koje bilo mrtve stvari. – Namesnik na to reče Evdoksiju: Ja ti naređujem da bogovima odaš dužnu čast; a ti kako vidim ne samo prezireš bogove, nego i samog cara ni za šta ne smatraš. Čujem ja da ti nekakvu novu veru uvodiš i mnoge njome zavodiš.
Govoreći to, namesnik pogleda na mnoštvo vojnika koji tu stajahu i sa gnevom reče: Svaki koji ne izvršuje carevo naređenje biće mu oduzeta vojnička odeća, jer ju je nedostojan; i neka zna da će biti lišen vojničke časti. – Ovo reče bezakoni namesnik želeći posramiti svetog Evdoksija, jer se nadao da se neće naći niko koji se ne pokorava carevom naređenju, jedino će Evdoksije ostati nepokoran, ali će i on poslušati carevo naređenje od stida da ne bude lišen visokog zvanja svog. Međutim umesto toga mučitelj sam bi postiđen: jer dok on još govoraše to, sveti Evdoksije skide sa sebe pojas koji beše znak vojvodskog čina i baci ga namesniku u lice. Videvši to, mnogi vojnici, njih hiljadu sto četiri, koji behu potajni hrišćani, raspališe se revnošću za Boga i uradiše isto što i vojvoda Evdoksije: poskidaše sa sebe vojničke znake i neustrašivo ih baciše na namesnika, gotovi da i sama tela svuku sa sebe, polažući duše svoje za svedočanstvo Isusa Hrista.
Neočekivano ugledavši toliko mnoštvo ispovednika imena Hristova, mučitelj se zbuni, prekinu sa ispitivanjem i odmah posla caru Dioklecijanu izveštaj o tome, moleći za uputstvo šta da radi. Car mu ubrzo posla kao odgovor i naređenje: da starešine stavi na žestoke muke, a da one niže ostavi na miru.
Dobivši takvu carevu naredbu, namesnik sede na sudištu i naredi da mu privedu Evdoksija, kao glavnog vojenačalnika, pa mu reče: Savetujem ti, Evdoksije, ostavi nepotrebno prepiranje i bezumno protivljenje, pa dobrovoljno prinesi bogovima žrtvu. Ne pristaneš li na to, onda ćeš i protiv svoje volje prineti žrtvu, jer ćeš na to biti primoran žestokim mukama. – I onda namesnik stade nabrajati: okove, strašne tamnice, rane, struganje tela, paljenje ognjem i ostala svirepa mučenja, o kojima je strašno i slušati. A mučenik odgovori: Ti se šališ, namesniče, govoreći mi to. Sve te muke ja smatram za dečja strašila, jer gledam na buduću nagradu, koju se nadam dobiti iz darežljive desnice podvigopoložnika mog Hrista. Bojim se ja ne toga ognja koji ti spomenu, nego onoga koji se nikada ne gasi, i škrguta zuba, i ostalih ljutih muka koje su pripremljene onima koji ne slušaju Boga istinoga i odbacuju Ga. A ta tvoja mučenja, upoređena sa ovima, dečje su igračke; oganj pak kojim mi pretiš, sravnjen sa ognjem paklenim, hladniji je od vode. Mač tvoj biće mi kao ključ od vrata ka željenom kraju, gde ću umesto ovog vidljivog, brzo zalazećeg sunca, ugledati svetlost nezalaznu i neugasivu, i umesto vremenskih naslediti večna blaga. Stoga znaj nasigurno, da se bogovima vašim pokloniti neću, jer je veliko bezumlje počitovati kao Boga drvo, kamenje, zlato i srebro, obrađeno rukom umetnika. – Na to namesnik reče mučeniku: Za ovaj bezumni odgovor tvoj kriva je krotost moja, kojom ti ja dozvoljavam da tako drsko beščestiš i ružiš bogove, cara i mene. Beščešćenje mene ja ću otrpeti, ali mi je više nemoguće trpeti beščešćenje bogova i cara.
Rekavši to namesnik naredi da Evdoksija rastegnu za ruke i noge na četiri strane i bez milosti biju sirovim kajišima; zatim da ga obese i telo mu stružu oštrim železnim oruđima. Posle tih mučenja svetog mučenika baciše u tamnicu. No nakon nekoliko dana opet ga izvedoše na saslušanje. A kad mučitelj vide da je Evdoksije nepokolebljiv u veri kao nerazoriv stub i tvrd grad, on naredi da ga železnim štapovima biju po vratu i da mu iščaše sve udove iz zglobova, što je teže od svake smrti. Posle toga mučitelj osudi Evdoksija na posečenje mačem.
Kada svetog mučenika vođahu na gubilište, on se ovako moljaše: „Bože, Ti si pogledao na žrtve Avelja i Avraama, Ti si primio trpljenje mnogih mučenika, pogledaj milosrdnim okom Svojim i na ovu moju žrtvu i ne odbaci krvi moje, koju Ti ja tople duše prinosim ljubavlju srca moga“. – Moleći se tako, sveti Evdoksije ugleda svoju suprugu koja s plačem iđaše za njim i upita je, da li je uraćeno sve kao što je zapovedio, i naloži joj da po posečenju njegovom uzme telo njegovo i pogrebe na mestu zvanom „Amimna“. Onda joj dade poslednji savet: da ne plače zbog njegovog odlaska, nego da počastvuje taj dan obukavši se u svetle haljine i ukrasivši se drugim nakitima.
Zatim ugledavši prijatelja svog Zinona koji plakaše za njim, sveti Evdoksije mu doviknu: „Mili Zinone, ne plači! jer Bog kome služimo neće nas rastaviti, nego ćemo na jednoj jedrilici preploviti zajedno u život večni“. – Ove reči tako silno podejstvovaše na Zinona, da on stade gromoglasno klicati: „Hrišćanin sam! Hrista ispovedam i hoću da umrem za njega!“
I odmah Zinon bi uhvaćen od zločestivih slugu, i namesnik izvešten o tome. Namesnik naredi da i Zinona zajedno sa Evdoksijem poseku mačem. I Zinon bi najpre posečen mačem, a Evdoksije se moljaše za njega; i pošto posla ispred sebe k nebu prijatelja svog, blaženi Evdoksije prekloni pod mač glavu svoju i primi blaženu končinu. Tada zajedno sa njima biše posečeni i drugi sveti mučenici koji neustrašivo ispovediše Hrista, a tela im biše ostavljena bez pogrebenja. A Vasilisa, supruga Evdoksijeva, hrabro uzevši telo svoga supruga, česno ga pogrebe na ukazanom mestu.
Za takav postupak Vasilisa bi uhvaćena i privedena k namesniku. Pred njim ona jasno ispovedi Boga i izruži idole i idolopoštovatelje, želeći da što pre putem mučeništva otide za svojim mužem ka Gospodu. Međutim mučitelj joj reče: Znam da bi ti želela otići za svojim mužem, da bi imala pohvalu među galilejcima (tojest hrišćanima); ali, iako zaslužuješ smrt, ja te neću umoriti. – Na to Vasilisa odgovori mučitelju: Gospod moj Isus Hristos vidi moju želju i prima je umesto samog dela. Ako i ne budem ubijena od tebe, ipak neću biti lišena blaženstva sa mojim mužem u Gospoda Boga.
Posle ovih reči namesnik je otera od sebe. A nakon sedam dana javi joj se u snu sveti Evdoksije i reče: „Kaži našem prijatelju i kućenadzorniku Makariju da ide na sudište i sleduje našem primeru, jer ga mi čekamo“. – Čim Vasilisa ispriča svoje snoviđenje Makariju, on tog časa ode k namesniku i objavi da je hrišćanin i učenik Evdoksijev. Namesnik, videći ga i slušajući tako neustrašivo ispovedanje vere, naredi da mu mačem odrube glavu.[8]
Tako i Makarije otide za Evdoksijem i Zinonom k divnom podvigopoložniku Hristu, Gospodu našem, kome i Vasilisa ugodi, skončavši u dobrom ispovedanju vere, i predstade u liku svetih prestolu slave Božije, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
1104 MUČENIKA VOJNIKA posečenih mačem za Hrista sa sv. mučenikom Evdoksijem
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DAVIDA
 
Sveti i prepodobni David beše najpre razbojnik, i živeći u Hermopoljskoj pustinji[9] on činjaše mnoga zla i mnoge ubijaše, i beše zao i svirep kao niko drugi. On imađaše pod sobom družinu od preko trideset ljudi koji razbojnikovahu s njim. Jednom sedeći s njima u gori, on se razmisli o svome životu, i silno se uplaši Boga zbog počinjenih tolikih zala, pa ostavi svoju družinu i pođe u manastir. A kada zakuca na manastirsku kapiju, izađe vratar i upita ga: Šta hoćeš? David odgovori: Hoću da budem crnorizac. Vratar ode i izvesti o njemu igumana. Iguman izađe k njemu, pa videći da je star čovek reče mu: Ne možeš ti ovde biti, jer bratija mnogo rade i žive u velikom uzdržanju; a ti imaš druge navike i ne možeš izvršivati manastirske zapovesti. Međutim David ga moljaše govoreći: Sve što mi budete naređivali izvršivaću, samo me primite. No iguman ga odbijaše govoreći: Ne možeš ti živeti s nama. Tada David reče igumanu: Znaj, oče, ja sam David, vođa razbojnika, a dođoh k vama da oplakujem grehe svoje; ne budeš li me primio, kunem ti se, vratiću se dosadanjem svom poslu, i dovešću sa sobom svoju razbojničku družinu da vas sve pobijem i manastir razorim.
Čuvši to, iguman primi Davida u manastir i postriže ga u angelski obraz. I poče se David podvizavati uzdržanjem i obučavati sebe smirenju. I za kratko vreme on prevaziđe vrlinama ostale crnorisce u manastiru , i svima beše od koristi svojim životom i rečju.
Jednom kada David seđaše u keliji, pred njim stade Arhangel Gavril govoreći: Davide, Gospod ti oprosti grehe, i ti ćeš odsada činiti čudesa. – David odgovori angelu: Ne mogu da poverujem da mi je Gospod za tako kratko vreme oprostio grehe moje, jer su veoma teški i mnogobrojniji od peska morskog. – Arhangel mu na to reče: Ja sam Arhangel Gavril koji i Zahariju ne poštedeh kada on ne poverava mojim rečima, nego mu zavezah jezik za kaznu, da bi poverovao onome što govorim.[10] A tebe li ću poštedeti? Dakle, od sada bićeš nem! – David se pokloni i reče angelu: Kada bejah razbojnik, i činjah bezakona dela, i prolivah mnogo krvi, ti mi tada ne zaveza jezik koji nije uznosio hvalu Bogu. A sada, kada hoću da služim Gospodu i uznosim Mu hvalu, ti mi zavezuješ jezik da ne bih govorio. – Tada mu anđeo reče: Govori samo kada slaviš Boga i moliš Mu se u vreme pravila, a u ostalo vreme ćuti.
Kaznivši ga na taj način, Arhangel otide od njega. A David uznese blagodarnost Bogu što mu oprosti grehe. Posle toga on blagodaću Božjom satvori mnoga čudesa: slepima je vid davao, hrome činio da hode, besomučnike je isceljivao. Za vreme bogosluženja on pevaše u crkvi na molitvi, no nikakve druge reči on ne mogaše izgovarati. Poživevši na takav način mnogo godina svima na pouku, on pređe ka Gospodu[11], i sada predstojeći Njemu neućutno se moli za nas. Njegovim molitvama neka i mi dobijemo milost od Gospoda. Amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KIRILA, episkopa Gortinskog
 
Ovaj blaženi Kiril življaše u vreme cara Maksimijana[12] i igemona Agripina. Ukrašen svima vrlinama on požive devedeset i pet godina. Jednom, u pratnji dvojice svojih slugu, Teofana i Teoktirista, on krenu u jedan manastir. Putem on ugleda kako neznabošci prinose volove i ovce na žrtvu idolima, i uzdahnu zbog takvog bezumlja i nazva ih jadnima. Oni ga zbog toga uhvatiše i posadiše u tamnicu. A kada se sveti Kiril u ponoć moljaše Bogu, on ču glas s neba koji mu govoraše: „Kirilo, idi u Rim!“ Ujutru vrata tamnička behu otvorena on izađe i ugleda sve idole gde leže porazbijani Došavši do manastira, sveti Kiril vide u snu prepodobnog Filoksena koji mu reče: „Dobićeš dva venca, jedan arhijerejstva a drugi mučeništva“. Zatim sveti Kiril ode u Rim, i tamo utvrdi verne svojom propoveđu. A kada otpoče gonjenje, on odluči da otputuje u Jerusalim. Za vreme tog puta njemu se na ostrvu Maleonu javi čovek u belim haljinama koji mu naredi da svrati na Krit, što on i učini. Na ostrvu Kritu u gradu Gortini on bi postavljen za episkopa, u šezdesetoj godini života. Kada ionovo otpoče gonjenje hrišćana, svetog Kirila izvedoše na sud pred igemona. Igemon ga stade nagovarati da se odrekne Hrista. Ali pošto sveti ispovednik ne pristade na to, to bi osuđen na posečenje mačem. Tada mu metnuše u usta uzdu, posadiše ga na taljige, pošto od starosti nije mogao hoditi, pa ga povezoše. I kada ga dovezoše do mesta zvanog Raksa, dođe s neba glas koji govoraše: „Do sada!“ Taljige se zaustaviše, i tu odsekoše glavu svetitelju.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KIRIJAKA, FAVSTA i AVIVA (ANDRONIKA) i ostalih
 
Ovi sveti mučenici postradaše za carovanja Dekija,[13] u Aleksandriji, u vreme istog gonjenja kada biše pogubljeni sveti Fabijan,[14] papa rimski, i sveti Aleksandar Aleksandrijski.[15] Ove svete mučenike privedoše upravniku grada Valeriju; i za svoje nepokolebljivo ispovedanje Hrista i za neustrašivo izobličavanje idolopokloničke obmane i laži oni biše posečeni mačem. Sveti Favst beše prezviter, Kirijak njegov pratilac, a Andronik vojnik. S njima biše pogubljeni trinaest mučenika (čija imena vidi niže). Neki aleksandrijski hrišćani uzeše njihove mošti i pobožno položiše u svome gradu.. u slavu istinoga Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KALODOTE, MAKARIJ A, ANDREJA, KIRIJAKA, DIONISIJA
čteca, ANDREJA, SARAP A V O N A savetnika, TEOKT ISTA
mornara, i sestara: ANDROPELAGI JE i TEKLE
 
Svi oni iz družine svetog mučenika Favsta; mačem posečeni.[16] Sveta Kalodota, supruga nekog Kira iz Aleksandrije, u vreme kada joj odsekoše glavu beše bremenita, ali je upravitelj Valerijan ipak ne poštede.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
VIVA
 
Bio monah i po činu đakon. Skončao za Gospoda svoga mačem posečen od načelnika Valerijana u Aleksandriji, za vreme strašnog Dekijevog gonjenja (249-251. godine). U stihovima njemu posvećenim u Prologu stihovanom kaže se za njega: da je odbijao da primi venac vrlina ako istovremeno ne dobije i venac mučenički kroz posečenje mačem.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OC A NAŠEG
ARHIPA[17]
 
SPOMEN DRUGOG OSVEĆENJA HRAMA
PRESVETE BOGORODICE
u domu (hramu) Svete Ane
 


 
NAPOMENE:

  1. Kolosa grad na jugozapadu Frigije, u Maloj Aziji, pored reke Likuse, nedaleko od Laodikije i Jerapolja. Za carovanja Nerona, godine 64. po Hristu, zemljotres razruši ovaj grad; posle toga ponovo bi podignut, ali ne dostiže pređašnju slavu. Docnije se nazivao Ho“i. Sadaje to malo selo, pored koga ima još razvalina drevnoga grada Kolose.Jedna od Poslanica sv. apostola Pavla napisana je žiteljima ovoga grada Kološanima. U tom gradu od starine postojala je crkva svetogArhangela Mihaila.
  2. Siloamska banja kraj izvora Siloama nalazila se na jugoistočnoj strani Jerusalima u podnožju gora Siona i Morije. Pominje se nekoliko puta u Svetom Pismu (Jn. 5, 5; 9, 7-11; Lk. 13, 4).
  3. Artemida ili Dijana – boginja starih Grka, oličavala sobom mesec i smatrana za pokroviteljku šuma i lova. Njeni praznici praznovani naročito svečano, osobito u Efesu.
  4. Laodikija – glavni grad maloazijske oblasti Frigije, pokraj reke Likuse. Crkva Laodikijska bila jedna od sedam znamenitih malo azijskih crkava (Otkr. 3, 14 – 22). U Laodikiji održan Pomesni sabor oko 365. godine.
  5. Likija – pokrajina u Maloj Aziji.
  6. Rimski car Trajan carovao od 98. do 117. godine.
  7. Meletina glavni grad Male Jermenije, pokrajine u Maloj Aziji.
  8. Sveti mučenici: Evdoksije, Zinon i Makarije postradali 311. godine. U vreme cara Konstaitina Velikog bi podignuta u Carigradu crkva u čast svetog mučenika Evdoksija.
  9. Pustinja u Egiptu u okolini grada Hermopolja.
  10. Vidi: Lk. 1, 11-22.
  11. Živeo i skončao u šestom veku.
  12. Rimski car Maksimijan Galerije – carovao od 284. do 305. god.
  13. Rimski car Dekije žestoki gonitelj hrišćana, carovao od249. do 251. godine
  14. Episkopstvovao u Rimu od 236. do 250. godine.
  15. Patrijarh Aleksandrijski od 212. do 250. godine.
  16. Videti o njima pod današnjim danom: Spomen svetih mučenika Kirijaka, Favsta i Aviva.
  17. Videti o njemu pod današnjim danom: Spomen čuda svetog Arhangela Mihaila.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *