NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
5. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE SVETOG PROROKA
ZAHARIJE,
I SVETE PRAVEDNE
JELISAVETE,
roditelja Sv. Jovana Preteče
 
Sveti prorok Zaharija, otac svetoga Jovana Preteče i Krstitelja Gospodnjeg, beše sin Varahijin, od roda Avije, iz plemena Aronova. On imađaše ženu Jelisavetu, koja takođe bejaše iz plemena Aronova; ona beše sestra svete Ane majke Presvete Bogorodice Sveto Evanđelje svedoči o njima da behu ukrašeni svima vrlinama i provođahu život besprekorno. Sveti evanđelist Luka veli za njih: Bejahu oboje pravedni pred Bogom, i življahu u svemu po zapovestima i uredbama Gospodnjim bez mane (Lk 1, 6). Očigledan dokaz česnog života ljihovog jeste sveti izdanak njihov česni i slavni prorok, Preteča i Krstitelj Gospodnji Jovan. U Svetom Pismu je rečeno: Po rodovima njihovim poznaćete ih (Mt. 7, 16): od dobrog drveta rod ne može biti rđav; da se zbude po rečima Svetoga Pisma: Ako je koren svet, to su i grane (Rm. 11, 16). Stoga i sveta grana Jovan mogla je izrasti iz svetog korena.
Sveti Zaharija, otac Pretečin, sveštenikovaše u Jerusalimu za carovanja Iroda.[1] On bejaše od dnevne črede Avijine, tojest od roda Avije, čija je čreda padala osme sedmice. O tim čredama kazuje se sledeće: Car David, videći da se Aronovo pleme toliko namnožilo da je nemoguće bilo da svi zajedno služe u hramu, razdeli Aronove potomke na dvadeset četiri črede ili lika, da bi oni jedni za drugima, svaki držeći svoju sedmicu, vršili službe u hramu. U svakoj posebnoj čredi car izabra po jednog najčesnijeg muža i postavi im ga za načalnika, te je svaki lik imao svoga glavnog sveštenika; a svaki lik je imao više od pet hiljada sveštenika. No da među glavnim sveštenicima ne bi bilo spora oko toga koji će od njih sa likom svojim služiti prvu sedmicu, koji drugu, koji treću, i tako redom do dvadeset četvrte, oni baciše kocku, i po kocki napraviše raspored; i držahu se tog rasporeda sve do nove blagodati, jer potomci svakoga sveštenika držahu svoj red prema kocki koja je pala njihovom pretku. Osma čreda pade svešteniku Aviji (1 Dnevn. 24, 10), čiji potomak beše i sveti Zaharija; stoga on u toku osme sedmice i vršaše službe u hramu, načalstvujući nad ostalim sveštenicima svoje črede.
Jednom kada Zaharija služaše prema svojoj čredi pred Bogom, dogodi mu se da po običaju sveštenstva uđe u hram Gospodnji da kadi, i gle, njemu se javi anđeo Gospodnji koji stajaše s desne strane oltara kadionoga. Videvši anđela Zaharija se uplaši, ali anđeo odagna strah od njega rekavši: „Ne boj se, Zaharija“. I uteši ga objavljujući mu da je molitva njegova blagoprijatna Bogu, i da mu nje radi Gospod daruje milost: blagosilja ženu njegovu Jelisavetu, iako je nerotkinja i vremenita, da mu rodi sina Jovana,[2] imenjaka blagodati, koji će rođenjem svojim obradovati ne samo roditelje nego i mnoge ljude. Anđeo objavi Zahariji i to, da će sin njegov biti veliki pred Bogom ne telom nego duhom; i da će biti takav postnik i uzdržanik, kao niko drugi. I stvarno, to svedoči za njega i sam Gospod Hristos, govoreći o njemu: Dođe Jovan Krstitelj koji ni jede hleba ni pije vina (Lk. 7, 33). Anđeo predskaza za njega, da će se on još u utrobi matere svoje napuniti Duha Svetoga i da će mnoge sinove Izrailjeve obratiti ka Gospodu Bogu njihovome; da će biti Hristov Preteča u duhu i sili proroka Ilije, i da će pripremiti narod za prijem Gospoda Spasitelja (Lk. 1 , 8-17).
Slušajući sve to, Zaharija se čuđaše i ne verovaše onome što govoraše anđeo, zato što Jelisaveta beše nerotkinja, i oboje već behu stari. I reče Zaharija anđelu: Po čemu ću ja to poznati? jer sam ja star i žena je moja vremenita. – Odgovarajući anđeo reče mu: Ja sam Gavril što stojim pred Bogom, i poslan sam da govorim s tobom i da ti javim ovu radost. I evo, onemićeš i nećeš moći progovoriti do onoga dana dok se to ne zbude; jer nisi verovao mojim rečima koje će se zbiti u svoje vreme.[3]
Pošto se u ovom razgovoru sa anđelom Zaharija zadrža u oltaru, narod koji beše u hramu čuđaše se što se on zabavi. A kad Zaharija iziđe ne mogaše da im govori nego im znacima pokazivaše da je onemio. Tada ljudi razumeše da je imao viđenje u oltaru (Lk. 1, 18-22).
A kad Zaharija završi svoju čredu vrati se kući svojoj, koja se nalazila u planinskom kraju, u Hevronu, gradu Judinu. Jer taj grad bejaše jedan od onih gradova koji kockom pripadoše plemenu Judinom i biše određeni za stanovanje sveštenicima (Is. Nav. 21, 13; 1 Dnevn. 6, 65).
Kada se zbi rečeno anđelom i nerotkinja Jelisaveta rodi Jovana, Zaharija čim napisa to ime na daščici, odmah mu se otvoriše usta i odreši jezik, i on stade govoriti blagosiljajući Boga. I ispuni se Duha Svetoga Zaharija, i prorokova govoreći: Blagosloven Gospod Bog Izrailjev što pohodi i izbavi narod svoj, i podiže nam rog spasenja u domu Davida sluge svoga, kao što govori ustima svetih proroka svojih od veka … I ti, dete, nazvaćeš se prorok Višnjega, jer ćeš ići napred pred licem Gospodnjim da mu pripraviš put (Lk. 68-70.76).
A kada se rodi Gospod naš Isus Hristos u Vitlejemu, i mudraci došavši sa Istoka kazaše Irodu o novorođenom Caru, tada Irod posla vojnike u Vitlejem da pobiju svu decu, pri čemu naročito spomenu Zaharijina sina Jovana, o kome je mnogo slušao. Jer Irod beše saznao sve što se zbilo u vreme rođenja Jovanova, pošto strah beše ušao u sve okolne žitelje i sve se to beše razglasilo po svom planinskom kraju Judeje, i svi Judejci govorahu o tome. I svi koji to čuše, metnuše u srce svoje govoreći: Šta li će biti iz ovoga deteta? (Lk. 1, 66 ). Setivši se tog trenutka Jovana, Irod pomisli u sebi: „Neće li taj biti car Judejski?“ I odlučivši da ga ubije, Irod odvojeno posla ubice kući Zaharijinoj, ali oni ie nađoše svetog Jovana. Jer kada bezbožni pokolj dece otpoče u Vitlejemu, kuknjava i zapomaganje čuše se u Hevronu, gradu Judinom, gde življahu sveštenici, pošto se nalazio ne mnogo daleko od Vitlejema. Žitelji brzo doznaše radi čega je ta kuknjava. Tada sveta Jelisaveta uze svoje dete Jovana, kome beše godina i po dana, i pobeže s njim u gore. A sveti Zaharija u to vreme beše u Jerusalimu na svojoj svešteničkoj dužnosti u hramu, u vreme svoje črede. Krijući se po gorama, Jelisaveta se sa suzama moljaše Bogu da je zaštiti sa detetom. I kada sa vrha gore ugleda vojnike koji su marljivo tražili begunce, ona u strahu povika kamenoj gori: „Goro Božja, primi mater s detetom!“ I odmah se otvori stena i sakri u sebi majku i dete od ubica koji su ih gonili. I ne našavši onoga koga su tražili, ubice se prazni vratiše caru. Tada Irod posla k Zahariji u hram naređenje, da mu preda sina svog Jovana. Sveti Zaharija odgovori na to: Ja sada služim Gospodu Bogu Izrailjevu, a o sinu mom ne znam gde je.
Razgnevljeni Irod po drugi put posla k njemu, i naredi da ubiju samog Zahariju ako im ne da svoga sina. Svirepe ubice pojuriše kao zverovi da izvrše naređenje, i s jarošću povikaše na sveštenika Božjeg: Gde si sakrio sina svoga? Daj nam ga, jer car naređuje; a ako nam ne daš sina, onda ćeš odmah poginuti. – Sveti Zaharija odgovori: Vi ćete ubiti telo moje, a Gospod će primiti dušu moju. – Ubice onda skočiše na Zahariju i ubiše ga pred oltarom. Krv Zaharijina prosu se po mermeru i stvrdnu se kao kamen, i osta tako kao svedočanstvo zločina Irodova.
Jelisaveta pak s Jovanom, Bogom čuvana, boravljaše u steni koja se otvori. Po Božjem naređenju tamo se stvori pećina, proteče izvor vode i izraste rodna palma nad pećinom, prepuna roda. I kad god je majka sa sinom htela da jede, drvo se savijaše pružajući im rod svoj, pa se zatim opet uspravljaše. Četrdeset dana po smrti Zaharijinoj prestavi se u pećini i sveta Jelisaveta, mati Pretečina, a mladenac Jovan osta u pustinji, hranjen angelom i čuvan Božjim promislom sve do dana javljenja svog na Jordanu.[4]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
URVANA, TEODORA, MEDIMNA i ostalih 80 sa njima
 
Za carovanja zločestivog Valenta[5] arijanci u Carigradu imađahu veliku silu i rasprostraniše svoju vlast, pošto im car, zaslepljen istom jeresi, pomagaše. Podigavši gonjenje na pravoslavne hrišćane, oni izgnaše episkopa Evagrija i silno zlostavljahu pravoverne: jedne oni bijahu, druge u tamnice bacahu, trećima imovinu pljačkahu; rečju: kinjahu ih na sve moguće načine. Veoma zabrinuti zbog toga, pravoslavni se tajno sabraše i dogovoriše da upute molbu caru, koji se tada nalazio u Nikomidiji, da ih bar donekle zaštiti od arijanaca, ako ne može da ih potpuno izbavi, da ne bi sasvim bili uništeni. Za svoje izaslanike pravoslavni izabraše do osamdeset izvrsnih ljudi duhovnoga zvanja, sveštenika i đakona, jakih u veri, silnih u reči, i veoma pametnih, na čelu sa Urvanom, Teodorom i Medimnom. Krenuvši na put oni stigoše u Nikomidiju. Izišavši pred cara oni mu izložiše svoju molbu, da se smiluje na njih i da ih zaštiti od ruku arijanskih. No car se silno razjari na njih, ali se pravljaše da nije ljut. Međutim on tajno posla naređenje eparhu Modestu, da sve ove molioce uzme i pogubi. Eparh ih uze, no bojeći se da ih javno pogubi, da se narod ne bi uzrujao, on naredi da ih sve utovare u lađu, pustivši glas da ih šalje na zatočenje. Međutim on naloži lađarima da kada budu na pučini zapale lađu sa osamdeset ljudi. Tako i bi: kada doploviše do Astakijske pučine, lađari potpališe lađu sa svetim mučenicima, a sami se spustiše u ranije pripremljeni čamac i vratiše se k eparhu obavestivši ga o pogibiji mučenika. A lađa goraše kao sveća, ploveći brzo pošto je teraše vetar; i tako goreći plovljaše sve do mesta zvanog Dikidis; pristavši tu ona potpuno izgore, puštajući od sagorevajućih tela svetih mučenika dim, kao kadioni dim koji se dizao k Bogu. Tako skončaše sveti mučenici, i zbi se na njima reč Svetoga Pisma: Prođosmo kroz oganj i vodu; i izveo si nas na odmor (Ps. 65, 12). Jer sagoreni ognjem na vodi, ovi sveti ljudi se obretoše u nebeskom odmorištu, gde predstojeći prestolu Gospodnju mole se za nas. Njihovim molitvama, Gospode, daj i nama da dobijemo život večni. Amin.[6]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JUVENTINA i MAKSIMA
 
Sveti mučenici Juventin i Maksim behu vojnici štitonosci u vreme cara Julijana Odstupnika. Jednom Julijan, došavši u Antiohiju, okropi idoložrtvenom vodom sve namirnice koje se prodavahu na pijaci, želeći na taj način da i hrišćane učini učesnicima poganih žrtava svojih. U to vreme ove dve sluge Hristove, nalazeći se na jednom vojničkom piru, sa tugom razgovarahu o bezakonju carevom i ponavljahu reči sveta Tri Mladića, izgovorene nekada u Vavilonu: Predao si nas, Gospode, u ruke bezakonih neprijatelja, odvratnih odstupnika i caru nepravednom i najgorem na svoj zemlji (Dan. 3, 32). Jedan od učesnika na piru dostavi sutradan reči njihove caru. Car ih pozva i upita: Šta ste juče govorili na piru? Oni kazaše istinu; i ponavljajući iste reči oni izobličavahu cara i korahu za bezakono odstupništvo. Car se razjari i naredi da ih najpre nepoštedno biju, pa onda bace u tamnicu. Zatim u ponoći posla dželata koji im odseče glave u tamnici. Ovo bi 362. ili 363. godine.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
AVDEJA,
episkopa grada Ergola u Persiji
 
Ovaj sveti mučenik beše iz grada Ergola u Persiji. Zato što on učenjem svojim privođaše mnoge veri u Hrista, starešina maga naredi da ga uhvate i prisile da se pokloni suncu i ognju i odrekne Hrista. Kada sveti mučenik to odbi, tukoše ga po stomaku i bedrima bodljikavim štapovima. Četiri vojnika ga tako dugo tukoše, da ga skoro mrtva odnesoše njegovoj kući, gde on ubrzo predade Bogu svoju svetu i blaženu dušu, slaveći i blagodareći Boga, i radujući se što se udostoji za ime Gospoda našeg Isusa Hrista postradati i umreti telom, da bi dušom živeo i carovao s Njim.[7]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SARVILA (SERVILA)
 
Sveti Sarvil (ili Servil) bi kamenovan za Gospoda Hrista, i tako skonča.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TIFAILA i TIVEJE
 
Ovi sveti mučenici neustrašivo ispovedahu pred svima Hrista istinitog Boga, Tvorca i Promislitelja, a idole nazivahu gluvim kipovima, i mnoge obraćahu od idola k istinitoj veri. Idolopoklonici ih uhvatiše i mnogo mučiše. Naposletku Tifail bi obešen o drvo i prestrugan testerom, a sestra njegova Tiveja bi kopljem udarena u vrat, i tako ubijena. Oni oboje predadoše svoje svete i blažene duše u ruke Božje sa zahvalnom molitvom u ustima što ih Gospod udostoji umreti za Njega.[8]
 
SPOMEN SVETE MUČENICE RAISE (IRAIDE)
 
Ova sveta mučenica postrada za Hrista posečena mačem. (Možda je ovo ista svetiteljka sa onom koja se spominje 23. septembra).
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ATANASIJA
 
Prepodobni otac Atanasije podvizavao se u Vilni, i docnije bio iguman manastira u Brestu. Zbog svoje nepokolebljivosti u Pravoslavlju posečen od rimokatolika 5. septembra 1648 godine. Mošti mu čudodejstvuju u Brestu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Irod, nazvan u istoriji Veliki, sin Antipatra, cara Judejskog, najpre bio upravitelj Galileje, no pri prvom rimskom imperatoru Oktavijanu Avgustu, još do zacarenja njegova, u 40. godini pre Hrista, dobio titulu cara judejskog i upravljao celom Judejom, koja je tada bila pod vlašću rimske države.
  2. Jovan znači: blagodat Božja.
  3. Spomen ovog čudesnog vićenja i nemila Sv. proroka Zaharije praznuje se u Jerusalimskom Kanonariju 27. septembra.
  4. Roditelji Sv. Jovana Zaharija i Jelisaveta spominju se još i 24. juna, kada se praznuje Rođenje Sv. Preteče, a 11. februara slavi se prenos moštiju Sv. Zaharije. Videti i pod 23. i 27. septembrom u ovoj knjpzi.
  5. Rimski car od 364. do 378, upravljao istočnom polovinom carstva; revnosni pokrovitelj arijanaca.
  6. O ovim svetim Mučenicima govori Sv. Grigorije Bogoslov u svojoj Besedi o Ironu Filosofu. O njima govore i istoričari Sokrat, Sozomen i teodorit. Sr. I 29. septembar i 18. maja.
  7. Sveti mučenik Avdej postrada za carovanja persijskog cara Izdegerda (408- 420. god.), a u vreme pravoslavnog cara Teodosija Mlađeg.
  8. Postradali početkom drugoga veka za carovanja Trajanova.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *