NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
4. SEPTEMBAR
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VAVILE ANTIOHIJSKOG, i s njim tri deteta
 
Neznabožni car Numerijan[1], baveći se u gradu Antiohiji, priredi jednoga dana veliki praznik u čast idola i prinese pogane žrtve idolima, koje pomeša sa nevinom krvlju, jer zakla na žrtvu maloga sinčića jednoga varvarskog cara, koga Numerijan beše uzeo kao zalog čvrstog i nenarušivog mira. Sa tim carem Numerijan je ratovao neko vreme i pošto ne mogoše pobediti ni jedan ni drugi, oni sklopiše mir, utvrdiše ga uzajamnim zakletvama i postadoše prijatelji. U potvrdu pak nenarušivog mira i prijateljstva varvarski car dade svoga maloga sinčića da bude na dvoru Numerijanovu, da ga Numerijan vaspita i čuva na svome dvoru kao svoje rođeno dete. Ali Numerijan, primivši laskavo carevog sinčića, ubrzo projavi svoju nečovečnu svirepost: naruši mir sa tim carem, prenebreže zakletvu, prezre prijateljstvo i svojom rukom zakla carevog sinčića u hramu gadnih bogova svojih.
U to vreme arhipastir Antiohijske crkve beše sveti i bogonosni otac Vavila. Izabran po ukazanju Božjem na presto arhijerejski, sveti Vavila dobro pasijaše Hristovo stado, budući ugled vernima rečju, življenjem, ljubavlju, verom i čistotom (1 Tm. 4, 12). U vreme kada se svetkovaše taj idolski praznik i obavljaše nečovečno ubistvo, episkop Vavila, sabravši antiohijske hrišćane u crkvu, prinošaše beskrvnu žrtvu Bogu istinome, moleći se za svoje slovesno stado, da ga dušegubni vuci ne razgrabe, i učaše svoje ovce da budu čvrste u veri i da ne otpadaju u vreme napasti. Bezbožni pak car, vraćajući se sa odvratnog i čovekoubistvenog žrtvoprinošenja, uputi se ka hrišćanskom hramu, želeći da vidi vršenje Božanstvenih Tajni, a ujedno i preteći da svojim ulaskom u crkvu oskrnavi svetinju Gospodnju. Čuvši da neznabožni car sa svom svojom pratnjom grede ka crkvi, revnitelj Božji sveti veliki Vavila ostavi božanstveni oltar, i izišavši protivu cara stade na crkvenim vratima. I ugledavši cara koji se približavao crkvi, svetitelj mu gromkim glasom doviknu: „Ne dolikuje tebi, caru idoloiokloniku, da ulaziš u svetinju Boga živoga k da je oskvrnavljuješ svojim prisustvom“. – I sveti Vavila se silno usprotivi caru, izobličavajući ga i ružeći zbog njegovog idolopokloničkog bezbožja, i nikako mu ne dopusti da uđe u crkvu: jer kada car priđe još bliže k crkvenim vratima, sveti Vavila spusti desnu ruku svoju na careve grudi, potiskujući ga i odguravajući ga od hrama Božjeg, tako da se car vrati natrag sa velikim stidom. Mada car, imajući sa sobom sluge i vojsku, silom htede ući u crkvu, ali ga spreči neka sila Božija preko svetoga Vavile, i ne dopusti bezbožniku da se dotakne ni praga crkvenoga: jer reči Vaviline behu kao reči anđela, i uplašiše drsku dušu bezbožnikovu. Pored toga car se poboja da se ne izrodi svađa i metež kod ogromne mase prisutnog naroda, u kojoj beše i mnoštvo hrišćana. Stoga on, ćutke pretrpevši uvredu, otide s gnevom u svoj dvor.
No sutradan car naredi da se ta crkva ognjem sagori, a episkopa dozva preda se. I stade ga karati za drsko postupanje, govoreći: O, najbedniji od svih smrtnih! na koga si se nadao kada si se drznuo usprotiviti se mojoj vlasti i sili, zabranivši mi ulazak u crkvu? Zar neznaš koliko je zlo uvrediti cara? i kakvim kaznama podleži onaj koji se drzne osramotiti ličnost carevu? – Na to sveti Vavila odgovori bez ikakvog straha: Ja ne gledam na cara zemaljskog, niti se stidim lica njegova, nego gledam na cara Nebeskog i na Njega se nadam. Ja se bojim Onoga koji me postavi za pastira Svojim ovcama i naređuje mi da motrim na nailazak vuka i da ne dopustim da zver ulazi u stado. Nisam dakle ja cara uvredio, jer znam da je takva drskost ravna ludilu, nego sam zadržao onoga koji je ulaskom svojim hteo da uvredi svetinju Božju i da je oskvrnavi. Stoga je pravedno da mi blagodarnošću uzvratiš za to što te zadržah od tako zlog pothvata; da si to uradio, ti bi potpuno pogubio sebe, jer bi neizmerno ožalostio Sazdatelja svog, od koga otpasti strašnije je nego ikakva smrt.
Dolikovalo bi tebi, uzvrati Numerijan, da se raskaješ za svoj jučerašlji drski postupak prema nama, a ti nas i sada vređaš. – Vavila odgovori: Nama hrišćanima ne dolikuje da ikoga od ljudi ružimo ili vređamo. Ne vređamo mi ni tebe: jer ne treba beščestiti stvorenje Božje, sazdano po liku Božjem. Međutim, ako ko ustaje na Boga i beščesti svetinju Njegovu, onda takvoga ne samo ne treba poštovati nego je pravedno i omrznuti ga kao neprijatelja Gospodnja, po reči božanstvenog Davida: Zar da ne mrzim na one koji na te mrze, Gospode, i da se ne gadim na one koji ustaju na tebe? Punom mrzošću mrzim na njih; neprijatelji su mi (Ps. 138 , 21-22).
Kada svetitelj ovo govoraše, car mu reče: Ostavi ti te tvoje priče, i poslušaj nas: ako hoćeš da se izbaviš od kazne za svoj prestup i dobiješ oproštaj od nas, onda prinesi žrtvu bogovima našim i pokloni im se. – Svetitelj odgovori: Za povereno mi stado gotov sam sva stradanja podneti i dušu svoju položiti. – Pa poćutavši malo, reče: Care, ja se ne mogu odreći Boga svog i služiti lažnim bogovima, čija bezakona dela stidno je i spomenuti. – Ponovo ti kažem, reče car, ostavi svoje priče i prinesi bogovima žrtvu. Ako to ne uradiš, onda će moja vlast tebe zlog zlo pogubiti. – Vavila odgovori: Želja mi beše da te izbavim iz mraka koji te okružuje, da bi ti izbegao beskonačne muke, a ti pripremaš sebi još veći pakao, i druge prizivaš k njemu. Istinu ti govorim: ne možeš izbeći ruke Boga živoga.
Tada mučitelj, napravivši se krotak, stade bez gneva pitati svetog Vavilu: Možeš li nam objasniti šta je Bog? – Vavila odgovori: Prirodu Božiju ne možeš shvatiti, makar se mnogo trudio, jer je Bog večno postojeći Car i Tvorac i Gospod svega, neiskazan, nedokučljiv i neistražljiv za um ljudski, Načelo i Sila svega; On stvori Anđele i Arhanđele i sva druga bestelesna bića; posle njih sazdade čoveka i obdari ga bezbrojnim dobrima, postavi ga za cara na zemlji, kao što je On car na nebu, i nastani ga u raju. Da bi čovek shvatio svoje dostojanstvo i koliko prevazilazi ostale životinje, Bog ih dovede pred njega i naredi mu da im nadene imena. Bog satvori čoveku i pomoćnicu i udostoji ga naslađivati se razgovorom sa Njim. Međutim neblagodarni čovek prezre Stvoritelja svog i prenebreže zapovesti Njegove, a posluša neprijatelja svog koji mu nikada nikakvo dobro ne učini već mu samo prozbori varljivu reč. Poverovavši vragu, on pravednim sudom Božjim bi izgnan iz raja. Ali nezlobivi Bog, iako otera čoveka od Sebe, ipak mu neprestano činjaše dobro, pokazujući time da, makar neizmerno grešili, On ne želi našu pogibao nego na sve moguće načine ustrojava naše spasenje.
Slušajući ovakve reči, Numerijan ih ne mogaše shvatiti. Jer kako ih je mogla shvatiti duša njegova, koja ne beše okusila blagodati niti dobila znanje o veri? A l i od stida da prisutni ne primete njegovo nerazumevanje, Numerijan se pravljaše kao da sve razume što govori Vavila, i pohvali ga kao čoveka koji sasvim dobro rasuđuje. Zatim ga ponovo upita: A šta je čovek? – Vavila odgovori: Čovek je od zemlje zemljan i smrtan, ali Je uzvišeniji od svih smrtnih bića, krotak, bližnjeljubiv, iako smo mi postali jedan drugome opakiji nego zverovi.
Diveći se Vavilinim rečima, a ujedno i sam se praveći mudar, Numerijan se kunijaše bogovima svojim da je Vavila mudar i govori istinu, samo ako bogovima prinese žrtvu. I govoraše Numerijan: Jedno samo nedostaje Vavili – da oda poštovanje bogovima našim. Nemoguće je da tako premudar čovek veščesti bogove i govori protiv njih. – I ponovo pogledavši ljupko Vavilu, reče mu: 0, premudri starče! prinesi bogovima žrtvu, i odmah ću te smatrati kao oca svog. Kunem se bogovima da ne lažem: nagradiću te mnogim imanjima u carstvu mome.
I staraše se neznabožni car da raznim laskama i obećavanjem velikih počasti i bogatstava sablazni ovog pravednog muža. Ali istinski ispovednik Hristov ostade nepokolebljiv u svojoj veri. Na laskave reči mučiteljeve on odgovori: Početak i osnov svakoga dobra jeste pobožnost; bez nje sva blaga ko ja mi ti obećavaš jesu puko siromaštvo, krajnja uvreda i lišavanje onoga što imam.
Uvidevši da je svetog Vavilu nemoguće privoleti na zloverje, Numerijan se ponova razjari i naredi svome vojenačalniku Viktorinu da svetitelju stavi teške lance oko vrata i oko nogu i da ga tako vodi po gradu na gledanje svima. Bezakonik se nadao da će se ovaj ugledni muž, slavljen i poštovan od svih građana, postideti takve sramote i pristati da ispuni bezbožnu želju carevu. Kada svetitelja okovaše u lance, car mu se stade rugati, i reče: Tako mi bogova, Vavilo, tebi je baš lepo da hodiš u tim lancima, jer priliče tvojoj starosti. – Svetitelj odgovori: Care, ti sa podsmehom govoriš to meni, a ja ću ti istinu reći: ovi lanci su meni tako dragoceni, kao tebi tvoja carska kruna; i stradanja za Hrista tako su mi mila. kao tebi tvoja carska vlast; i smrt za Besmrtnoga Cara tako mi je poželjna, kao tebi život tvoj.
U to vreme pored svetog Vavile nalažahu se tri deteta, rođena braća. Oni behu mladi po godinama, ali zreli umom, koJe sveti Vavila beše odgajio duhovnom hranom i smatraše ih kao svoju decu. Prateći svoga učitelja, oni ga ne ostavljahu ni onda kada on beše okovan u lance. Pogledavši na njih, car reče svetitelju: Držim, Vavilo, da ova deca, nazivajući te učiteljem; samo uvećavaju tvoju gordost, te ti i zbog njih ostaješ uporan u protivljenju našoj volji. – Svetitelj mu odgovori: Ako budeš hteo zapitati ovu decu, ti ćeš videti da su pametnija od tebe, i poznaćeš da je to plod moga učenja. – A čija su ta deca? upita car. – To su moja duhovna deca, odgovori Vavila; ja ih blagovešću rodih, poukama othranih, vaspitanjem podigoh, i u malim telima ona su veliki ljudi i savršeni hrišćani. Ispitaj i videćeš.
Car naredi da Vavilu vode na trg i bace u narodnu tamnicu, a decu dozva preda se, i prvo ih upita, da li imaju majku.- Deca mu odgovoriše: I majka i otac i učitelj nama je Vavila. Mi njega više volimo nego majku, jer nas je ona samo rodila, a on nas uči razumu i pobožnosti i vodi nas ka vrhu vrlina starajući se o našim dušama. – Car onda odmah naredi da pronađu njihovu majku i dovedu. Kad je dovedoše, car je upita kako se zove, i da li je ona majka te dece. Ona odgovori: Zovem se Hristodula; a ova su deca stvarno moja; ja ih kao prvine mojih muka prinesoh na dar Bogu, i nadam se da će ih premudri Vavila, čijoj brizi poverih ova čeda moja, preneti u nebeska skrovišta.
Ispunivši se gneva, Numerijan naredi da tu pobožnu majku biju po obrazima, govoreći joj: Ne govori tako drsko sa carem. – A deca, videći kako im biju majku, govorahu: Car je poludeo: bije majku što govori istinu. – Zatim car upita decu kako se zovu i koliko im je godina. Deca kazaše da se najstariji zove Urvan i ima dvanaest godina, srednji – Prilidijan i ima devet godina, a najmlađi – Epolonije i ima sedam godina. – Potom ih car stade zavoditi laskavim rečima i darovima da se poklone idolima. No oni jednoglasno odgovorahu: Hrišćani smo, i nama ne dolikuje da se klanjamo idolima. Mi smo naučeni znati Jedinoga Boga, koji je stvorio nebo i zemlju. Njemu se mi klanjamo, a ne demonima.
Posle mnogih laskanja, videvši da su deca nesavitljiva, mučitelj naredi da ih biju, udarajući svakom detetu onoliko batina koliko kome beše godina. Tako, opruživši ih po zemlji, najstarijem udariše dvanaest žestokih batina, srednjem devet, najmlađem sedam. A deca junački trpljahu, jedino žaljahu što nemaju više godina, da bi više udaraca dobili za Hrista. I govorahu: Makar nas i ubili, mi se nećemo pokloniti lažnim bogovima. Mi se poklanjamo Jedinome Bogu, Gospodu našem Isusu Hristu.
Otpustivši dečiju majku, a samu decu izdvojivši zasebno, car opet izvede preda se Vavilu i reče: Eto, deca se tvoja već pokloniše našim bogovima, pa treba i ti da im se bez odlaganja pokloniš. – Vavila odgovori caru: Od oca laži đavola naučili ste se lagati; znam ja da vi ni laskama ni mukama nećete moći otrgnuti decu od Hrista, jer sam ih ja dobro naučio poznanju Jedinog istinitog Boga i veri u Njega.
Tada car naredi da i Vavilu i decu obese na drvetu i ognjem žegu. A Vavila, podigavši oči k nebu, pomoli se Bogu da ovoj maloj deci pošalje snage za nepobedivo trpljenje u mukama. Decu pak samu savetovaše da junački podnose muke, obećavajući im veliku nagradu od Hrista. I nevina deca junački trpljahu sa učiteljem svojim, uz pomoć Božju koja ih krepljaše. Onda mučitelj naredi da ih skinu sa drveta, pa Vavilu okovana u lance zatvori u jednoj obližnjoj kući, a decu još jednom iokuša da laskama prevari: nazivaše ih decom svojom, dobrim i divnim dečacima, i nuđaše im zlato i srebro. Ali oni u jedan glas govorahu: Lukava varalico, zašto razapinješ oko nas čvrstu mrežu prepredenih varki svojih? Zar ti misliš da nas kao vrapce uloviš? Budi siguran da nikakvog uspeha imati nećeš, pa makar se bezmerno potrudio, jer nas čuva i pokriva Hristos, i Njegova će sila uskoro pokidati tvoju mrežu, i mi ćemo biti izbavljeni. – Zatim deca klikiuše: O, pobožnosti, mati naša, mi se nećemo odreći tebe! O, mili učitelju naš Vavilo, bićemo verni tvome učenju! Jer ne samo ovaj jedan car, pego kada bi se ovde nalazili i mnogi najljući carevi i mučitelji, ni oni nas ne bi mogli odvojiti od Boga našeg.
Kada deca govorahu ovo, Vavila, zatvoren u jednoj obližnjoj kući, ču njihove reči i neiskazano se obradova, i uznese blagodarnost Bogu koji i iz usta dece čini sebi hvalu. Utom car naredi da i Vavilu dovedu, i upita ga: Nisu li ovo tvoja rođena deca, Vavilo? Ja držim da su se od tebe rodila, jer po zloj naravi svojoj veoma liče na tebe. – Svetitelj odgovori: Zaista su ovo moja deca, care, ali po duhu , ne po telu, jer telesnu pohotu do ovoga vremena ne iskusih i bračni život ne poznah. – Car onda reče: Nepokorni Vavilo, zašto si toliko uporan sve dosada, te mučiš i nas i sebe? Prinesi što pre žrtvu bogovima, da bismo i mi odahnuli, a i ti se sa svojom decom oslobodio muka i udostojio počasti i darova od nas. Jer kakva ti je korist od toga što ćeš dobrovoljno predati sebe i ovu malu decu na muke i smrt? Ne dolikuje li tebi, premudrom učitelju, da se pobrineš kako o svome životu tako i o deci, da ne bi pre vremena poginula i u samom cvetu mladosti uvenuvši skončala? – Na to božanstveni Vavila uzvrati: Ne dolikuje li tebi, care, da se brineš o svojoj državi, da se oružaš protivu neprijatelja i da ratuješ sa njima, a ne da nas nevine mučiš? A ti si ostavio sve te brige, pa si se okomio na nas; zaboravio si na neprijatelje koji pustoše zemlju, pa vojuješ sa nama i goniš nas. A sve to činiš, ne da bi neku korist stekao svojoj zemlji, nego da bi zadovoljio svoju zversku jarost i svirepu narav.
Od ovih reči cara spopade bes, i on osudi na smrt Vavilu i decu. Kada vojnici vođahu svete mučenike na gubilište, V a vila pevaše reči proroka Davida: Kreni, dušo moja, u pokoj svoj, jer ti Gospod učini dobro (Ps. 114 , 6). I stigavši na gubilište gde su imali položiti glave svoje za Hrista, Vavila stavi ispred sebe decu, i njih prvo podvede pod mač, jer se bojao da se neko od njih, ostavši posle njega, ne uplaši smrti i odstupi od Gospoda. Zato on ispred sebe šiljaše decu na nebo i tešaše ih, govoreći im da se ne straše posečenja mačem, jer će u Hrista dobiti život večni. A kada deca biše posečena, Vavila radosno uzviknu: Evo ja i deca koju mi je dao Bog (Is. 8, 18). Zatim i on sam podnese pod mač glavu svoju; a prethodno naredi onima koji su imali sahraniti telo njegovo, da sa njim polože u grob lance i okove njegove, rekavši: „Neka oni i posle smrti budu ukras telu mome“! – Kada sveta glava bi odsečena svetome Vavili, on otide u višnja naselja, i sa decom svojom predstade Ocu Nebeskome. A sveto telo njegovo bi pogrebeno zajedno sa lancima, kao što sam naredi umirući; sa njim biše pogrebena i sveta tri deteta: Urvan, Prilidijan i Epolonije.
Nakon dosta godina car Konstancije[2], sin Konstantina Velikog, postavi za svoga saupravitelja Galija, brata Julijanova, sina svoga strica,[3] pošto sam ne imađaše dece. Došavši u Antiohiju, Galije prenese mošti svetog Vavile i postradalih sa njim tri deteta u predgrađe Antiohije, zvano Dafna. To mesto beše veoma lepo, prostrano, puno zelenila i kiparisovog drveća, okruženo divnim šumama, sa bistrim potokom u sredini. Usred Dafne bejaše idolski hram3 , u kome se nalažaše umetnički izvajan idol boga Apolona.[4] Ovaj idol davao je odgovore na pitanja, jer u njemu obitavaše demon. Tuda se sticahu neznabošci, prinošahu idolu žrtve i obavljahu svakovrsne igre i skaredna dela. Spomenuti Galije, kao pobožan hrišćanin, želeći da neznabošce odvrati od njihova bezbožja, htede da razori idolski hram u Dafni, ali se poboja da time ne izazove pobunu među neznabošcima, kojih tamo beše vrlo mnogo, i koji čak behu gotovi umreti za pogane bogove svoje. Stoga Galije podiže tamo malu crkvu i, kao što rekosmo, prenese u nju mošti svetog Vavile i tri deteta i položi ih u velikom kamenom kovčegu. On se nadao da će se neznabošci, skupljajući se na tom mestu, malo po malo početi obraćati Hristu videći čudesa koja bivaju od moštiju svetih. No po ubistvu Galija i smrti Konstancija zacari se Julijan Odstupnik.[5] On se pri svome pohodu na Persiju zadrža u Antiohiji, i svrati u hram Apolonov. Pošto prinese žrtve idolu, Julijan ga upita da li će pobediti Persijance. No idol mu ne odgovori, jer otkako mošti svetog Vavile behu prenesene u Dafnu, demon pobeže i idol umuče, ne odgovarajući ni na jedno pitanje. Doznavši o tome od Apolonovih žrečeva, Julijan naredi „galilejanima“ jer je on tako nazivao hrišćane, da uzmu odande kameni kovčeg sa moštima svetih. Antiohijski hrišćani sabraše se svi od malog do velikog, pa sa psalmima i pesmama prenesoše mošti svetog Vavile i triju deteta u grad. Okruživši sa svih strana kovčeg hrišćani pevahu: Nek se postide svi koji se klanjaju kipovima, koji se hvale idolima svojim (Ps. 96, 7). Čim mošti svetih biše prenesene iz Dafne u grad, na hram Apolonov pade oganj s neba i sagore ga sa idolom na posramljenje neznabožaca, a verni se radovahu hvaleći Boga, kome slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG PROROKA
MOJSIJA BOGOVIDCA
 
Posle smrti Josifove potomstvo Jakova, oca njegova, za nekoliko stotina godina[6] toliko se namnoži u zemlji Egipatskoj, da se ona sva napuni Izrailjcima, i u vreme rata oni su sami mogli dati do šest stotina hiljada vojnika. Tada se car egipatski poče pribojavati da se narod Izrailjski ne udruži sa neprijateljima Egipta, pa istrebe Egipćane sa zemlje. Zato on postavi naročite nastojnike nad Izrailjcima da ih muče svakovrsnim teškim poslovima. I žestoko nagonjahu Izrailjce, i zagorčavahu im život, primoravajući ih da obrađuju zemlju prave opeke i zidaju gradove, ne iz neke potrebe nego iz sujete, a naročito iz želje da što pre unište jevrejski narod. Ali ukoliko oni više mučahu i zlostavljahu Izrailjce, utoliko se ovi više množahu: jer ne mogahu oni umanjiti broj ljudi, koji se po volji samoga Boga razmnožavahu i uvećavahu. I mada car beše potajno izdao naređenje babicama da ubijaju svako muško dete jevrejsko čim se rodi, no babice se bojahu Boga i šteđahu decu. Tada car objavi zapovest po celoj zemlji Egipatskoj: da je svaki dužan baciti u reku muško dete jevrejsko čim ga primeti (2 Mojs. 1, 10-22) U to vreme življaše tamo neki čovek iz plemena Levijeva, po imenu Amram, koji imađaše ženu iz istoga plemena, po imenu Johavedu; njima se pre ovoga vremena rodiše sin Aron i kći Mariam (2 Mojs. 6, 20) A u ovo opasno vreme, kada novorođenčad jevrejsku ubijahu, njima se rodi drugi sin; dete beše veoma lepo, i oni plakahu zbog njega, znajući zapovest carevu o ubijanju muških novorođenčadi jevrejskih. I krijahu ga tri meseca. A kad ga više ne mogahu kriti mati njegova uze kovčežić od site, obli ga smolom i paklinom, metnu dete u njega, i odnese ga u trsku kraj reke. A sestra njegova stade podalje da vidi šta će biti od njega. Utom, po promislu Božjem, kći faraonova[7] dođe na reku[8] da se kupa i devojke njezine hodahu kraj reke. Ona ugleda kovčežić u trsci, i posla dvorkinju svoju te ga izvadi. Otvorivši kovčežić ona ugleda u njemu dete koje plakaše; i sažali joj se, i reče: „to je jevrejsko dete“. Pa hoteći da ga posini ona naredi da nađu detetu dojkinju među Jevrejkama. Po kazivanju Josifa Flavija[9], mnoge su dojkinje Jevrejke dovođene k nađenom detetu, ali ono ne hte ni od jedne sisati. Tada sestra Mojsijeva Mariam pristupi kćeri faraonovoj i reče joj: Hoćeš li, gospođo, da ja idem da ti dozovem dojkinju Jevrejku, da ti odoji dete? – Kći faraonova joj reče: Idi i dozovi. – I otide devojčica, i dozva mater detinju. I kći faraonova joj reče: Uzmi ovo dete i odoj mi ga, a ja ću ti platiti. – Johaveda uze dete u ruke, i ono se odmah prilepi uz nju, osećajući u njoj svoju majku, i ona ga nadoji. I dojaše ga ona u svome domu, i odoji ga. A kad dete odraste, ona ga odvede kćeri faraonovoj; ova ga posini, i nadenu mu ime Mojsije, govoreći: jer ga iz vode izvadih (2 Mojs. 2, 2-10). A egiiatska reč mois znači voda.
U nekim starim istorijama[10] piše se o Mojsiju, kako ga je jednom kći faraonova donela ocu svome faraonu, i ovaj igrajući se s Mojsijem metnu mu na glavu carski venac, na kome beše izvajan mali idolčić; dete Mojsije dohvati venac sa glave, baci ga na zemlju, i izgazi nogama. Pored cara to vide i jedan prisutni žrec idolski koji znađaše za predskazanje maga[11], po kome se Izrailjcima imao roditi vođ, pri kome će Egipat pretrpeti mnoge kazne; i ovaj žrec savetova faraonu da ubije ovo dete, da ne bi kada odraste nanelo neku nesreću njihovoj zemlji. No po Božjem blagovolenju i uređenju, drugi ustadoše protiv toga govoreći, da je dete učinilo to nenamerno, iz neznanja. Želeći pak da provere to neznanje i nenamernost, oni donesoše detetu žar, i ono uzimaše žar i metaše sebi u usta, te opeče sebi jezik, od čega Mojsije i postade mucav.
Kada Mojsije poraste, kći faraonova odredi najodabranije mudrace egipatske da ga uče svoj mudrosti egipatskoj. I on se pokaza vrlo bistar, i beše silan u rečima i u delima, i za kratko vreme prevaziđe svoje učitelje, i postade ljubimac cara i svih dvorjana (sr. D. A. 7, 21-22). A kada saznade za svoje poreklo, da je Izrailjac, on poče upoznavati Jedinog Boga, postojećeg na nebesima, Tvorca svekolike tvari, u koga verovaše njegov narod, i on se stade gnušati neznabožačkog bezbožja egipatskog (sr. Jevr. 11, 24-26).
Neki istoričari pišu[12] da kada Etiopljani vojevahu protiv Egipta onda Mojsije, već zreo čovek, bi izabran od Egipćana za vojskovođu, i hrabrošću svojom potuče Etiopljane. No car egipatski umesto zahvalnosti omrznu ga, jer neki od egipatskih žrečeva u svome volhvovanju proricahu da će Mojsije navesti nesreće na Egipat, i savetovahu caru da ga ubije. Slušajući ih, car stvarno namisli da ubije Mojsija, ali tome ne pristupi brzo; jer ne željaše da ožalosti svoju kćer, i jer se nadaše da Mojsiju pronađe kakvu krivicu ili da sačeka zgodnije vreme.
U to vreme Mojsije iziđe jednom k braći svojoj, sinovima Izrailjevim; i gledajući njihove patnje vide gde nekakav Egipćanin bije jednoga Jevrejina. I obazrev se tamo i amo, kad vide da nema nikoga, on ubi Egipćanina i sakri telo njegovo u pesak. Izišavši i sutradan, on vide dva Jevrejina gde se biju, i reče onome koji beše kriv: Zašto biješ bližnjega svoga? – A taj uzvrati: Ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama? Hoćeš li da i mene ubiješ kao što si juče ubio Egipćanina? – Čuvši to Mojsije se uplaši i reče: Verovatno, svi su doznali za ubistvo. – I faraon ču za to i tražaše da pogubi Mojsija. Ali Mojsije pobeže od faraona, i dođe u zemlju Madijamsku. Umoran od puta on sede kod jednoga studenca. Utom sedam kćeri sveštenika madijamskog Jotora[13], koje pasijahu ovce oca svoga dođoše na studenac i stadoše zahvatati vodu i nalevati u pojila da napoje stado. Međutim naiđoše pastiri drugih stada i oteraše ih. Tada Mojsije usta i odbrani devojke, i zahvatajući vodu napoji im stado. Vrativši se kući, devojke ispričaše ocu svome kako ih jedan Egipćanin odbrani od pastira i nagoji im stado. Jotor onda pozva Mojsija, i primi ga u kuću svoju, pa mu potom kćer svoju Seforu dade za ženu. Sa njom Mojsije dobi dva sina; prvome nadenu ime Girsam, „jer sam“, govoraše on, „došljak u zemlji tuđoj“, a drugome Eleazar, rekavši: „Bog oca moga bi mi pomoćnik, i izbavi me iz ruke faraonove“ (2 Mojs. 2, 11-22).
Posle mnogo vremena umre car egipatski. I uzdisahu od nevolje sinovi Izrailjevi i vapijahu; i vapaj njihov od teških muka njihovih uziđe k Bogu. I Bog ču uzdisanje njihovo, i opomenu se Bog zaveta Svoga s Avraamom, Isakom i Jakovom. I pogleda Bog na sinove Izrailjeve, i namisli ih izbaviti (2 Msps. 2, 23-25).
Mojsije pasijaše stado Jotoru tastu svome. Jednom on odvede stado preko pustinje i dođe n a goru Božiju Horiv.[14] I javi mu se Anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine; i pogleda Mojsije, a to kupina ognjem gori a ne sagoreva. Mojsije reče: Idem da vidim to veliko javljenje, zašto ne sagoreva kupina. – A Gospod viknu k njemu iz kupine: Mojsije! Mojsije! – On odgovori: Evo me, Gospode! – I reče mu Gospod: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto g d e stojiš sveta zemlja. – Još mu reče: Ja sam Bog oca tvoga, Bog Avraamov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. – A Mojsije zakloni lice svoje, jer ga strah bejaše gledati u Boga. – I reče Gospod: Dobro videh stradanje naroda moga u Egiptu, i čuh vapaj njegov, i saznadoh muku njegovu. I siđoh da ga izbavim iz ruku egipatskih, i da ga izvedem iz te zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gde mleko i med teče, u zemlju gde su Hananeji i Heteji i Amoreji i Ferezeji i Jeveji i Jevuseji. I evo vapaj sinova Izrailjevih već dođe do mene, i vidim muku kojom ih muče Egipćani. Sada hajde da tebe pošljem k faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Egipta. – A Mojsije reče Bogu: Ko sam ja da idem k faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? – A Bog mu reče: Ja ću biti s tobom, i ovo neka ti bude znak da sam te ja poslao: kad izvedeš narod moj iz Egipta, služićete Bogu na ovoj gori. – Mojsije reče Bogu: Evo, kad otidem k sinovima Izrailjevim, pa im rečem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako me upitaju: kako mu je ime? šta ću im kazati? – Gospod odgovori Mojsiju: Ja sam onaj što jest. Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Koji jest on me posla k vama. – I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevim: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avraamov, Bog Isakov i Bog Jakovljev posla me k vama. To je ime moje doveka, i to je spomen moj od kolena na koleno. Idi, i skupi starešine Izrailjske, pa im reci: Gospod Bog otaca vaših javi mi se i reče: Obiđoh vas, i videh kako vam je u Egiptu. I izvešću vas iz nevolje Egipatske u zemlju gde teče mleko i med. I oni će poslušati glas tvoj; pa ćeš ti i starešine Izrailjske otići k caru Egipatskom, i reći ćete mu: Gospod Bog Jevrejski pozva nas, pa ti se Molimo da izidemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu Gospodu Bogu svome. No ja znam da vam car egipatski neće dopustiti da izidete. Tada ću ja pružiti ruku svoju, i udariću Egipat svim čudesima svojim, i faraon će vas morati pustiti. – A ako ne poveruju, odvrati Mojsije, i ne poslušaju glas moj, i reknu: nije ti se Gospod javio. – Gospod ga upita: Šta ti je to u ruci? – Štap, odgovori Mojsije. – Baci ga na zemlju, reče Gospod. – I Mojsije ga baci, a on posta zmija. I Mojsije pobeže od nje. A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju, pa je uhvati za rep.
– I on pruži ruku svoju, i uhvati je, i opet posta štap u ruci njegovoj. – I Gospod reče Mojsiju: To učini, da bi ti poverovali da ti se javio Gospod Bog otaca njihovih, Bog Avraamov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. A ako i tome ne poveruju, onda turi ruku svoju u nedra svoja. – I Mojsije turi ruku svoju u nedra svoja; a kad je izvadi, on vide da mu je ruka od gube postala bela kao sneg. Gospod mu naredi da opet turi ruku u nedra, i ona opet postade zdrava. – Ako pak ne uzveruju tebi i posle tog znamenja, reče Gospod, onda zahvati vode iz reke i prolij na zemlju, i voda će se pretvoriti u krv. – Mojsije opet stade moliti Boga da ne šalje njega, jer nije rečit i muca kad govori. A Gospod reče Mojsiju: Ko je dao usta čoveku? ko čini nemim ili gluvim ili okatim ili slepim? zar ne ja, Gospod? Idi dakle, ja ću biti s ustima tvojim, i učiću te šta ćeš govoriti.
– No Mojsije i dalje moljaše Gospoda da mesto njega pošalje nekog sposobnijeg. Tada se razgnjevi Gospod na Mojsija i reče: Nije li ti Aron brat? Ja znam da je on rečit; i evo on će te sresti, i kad te vidi obradovaće se u srcu svom. Njemu ćeš kazati i metnućeš ove reči u usta njegova, i ja ću biti s tvojim ustima i s njegovim ustima, i učiću vas šta ćete činiti. I on će mesto tebe govoriti narodu, i on će biti tebi mesto usta a ti ćeš biti njemu mesto Boga. A taj štap uzmi u ruku svoju, njim ćeš činiti čudesa (2 Mojs. 3, 1 – 4 , 17).
Posle toga Mojsije se vrati k Jotoru tastu svome, i reče mu: Pusti me da idem u Egipat k braći svojoj, da vidim jesu li jošte u životu. – Idi s mirom, odgovori Jotor. I pobeže Mojsije u Egipat bez straha, jer car koji je hteo da ga ubije i svi koji su iskali dušu njegovu behu pomrli. Po naređenju pak Božjem u susret Mojsiju iziđe Aron, i susrevši se zagrliše se. I Mojsije kaza Aronu sve reči Gospodnje. Došavši u Egipat oni skupiše sve starešine sinova Izrailjevih, i kazaše im sve reči koje Gospod beše rekao Mojsiju, i Mojsije učini znake pred svima. I poverovaše im Izrailjci i obradovaše se što Gospod pohodi sinove Izrailjeve i što pogleda na njihovo stradanje.
Posle toga Mojsije i Aron iziđoše pred faraona i rekoše mu: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: pusti narod moj da mi praznuju praznik u pustinji. – A l i faraon rsče: Ko je taj Bog Izrailjev, da bih ja ggoslušao glas njegov? Ne znam ja Gospoda, i neću pustiti Izrailjce. I vi, Mojsije i Arone, zašto odvlačite narod od rada njegova? Idite svaki na svoj posao. – I u isti dan zapovedi faraon nastojnicima da još jače kinje Jevreje, navaljujući na njih još teže poslove. Pri tome faraon govoraše: Jevreji su besposleni, na zato traže da idu da prinesu žrtvu Bogu svome.
Kinjeni još više, Jevreji povikaše na Mojsija i Arona: Gospod neka vam sudi što nas omraziste faraonu i slugama njegovim, i dadoste im mač u ruke da nas pobiju. – Mojsije se onda obrati Gospodu i reče: Gospode, zašto si navukao to zlo na narod? zašto si me poslao? Jer otkako izidoh pred faraona i progovorih u tvoje ime, on još gore postupa s narodom. – Gospod odgovori Mojsiju: Sad ćeš videti šta ću učiniti faraonu, jer pod dejstvom ruke krepke pustiće sinove Izrailjeve, čak će ih isterati iz svoje zemlje (2 Mojs. 4, 18-6, 1).
Okrepljen Bogom, Mojsije ponovo iziđe s Aronom pred faraona i reče mu: Gospod Bog jevrejski posla me k tebi da ti kažem: pusti narod moj da mi posluži u pustinji. – I da bi uverili faraona da su zaista poslani od Boga, oni stadoše tvoriti čudesa. Aron baci štap pred faraona i pred sluge njegove, i irometnu se u zmiju. Faraon onda dozva mudrace egipatske i vračare; te i vračari egipatski učiniše to isto svojim vračanjem. I baciše svaki svoj štap, i prometnuše se štapovi u zmije; ali štap Aronov proždre njihove štapove. I otvrdnu srce faraonovo, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod, i ne hte pustiti narod. Tada po naređenju Božjem Mojsije i Aron stadoše navoditi kazne na zemlju Egipatsku.
Prva kazna beše ova: podigavši štap svoj Aron udari po vodi rečnoj pred faraonom i slugama njegovim, i sva voda što beše u reci pretvori se u krv; i ribe što behu u reci pocrkaše; i usmrde se reka tako da ne mogahu Egipćani piti vode iz reke, i beše krv po svoj zemlji egipatskoj. – Aruga kazna behu žabe: Aron pruži ruku svoju na vode egipatske, i izađoše žabe i pokriše zemlju Egipatsku, i skakahu po kućama, po spavaćim sobama, po posteljama, po naćvama, po pećima; skakahu i na cara i na sluge njegove i na narod njegov; i provre zemlja njihova žabama. I kada po reči Mojsijevoj pocrkaše žabe, Egipćani ih zgrtahu svuda na kamare i kamare, i usmrde se sva zemlja Egipatska od pocrkalih i istrulelih žaba. – Treća kazna behu vaši: Aron pruži ruku svoju sa štapom svojim, i udari po prahu na zemlji, i postaše vaši po ljudima i po stoci, sav prah na zemlji pretvori se u vaši po celoj zemlji Egipatskoj. – Četvrta kazna behu silne bubine, koje napuniše i kuću faraonovu i kuće slugu njegovih i svu zemlju Egipatsku. – Peta kazna bi pomor stoke: od tog pomora uginu sva stoka egipćanska. – Šesta kazna behu gnojave kraste po ljudima i po stoci. – Sedma kazna: grad pobi po svoj zemlji Egipatskoj što god beše u polju od čoveka do živinčeta; i sve bilje u polju potre grad, i sva drveta u polju polomi. – Osma kazna: skakavci i gusenice izedoše svu travu po zemlji Egipatskoj, i pojedoše sav rod u polju njihovu. – Deveta kazna: Mojsije pruži ruku svoju k nebu, i tri dana bi tako gusta tama po svoj zemlji Egipatskoj, da se i pri ognju ništa videlo nije; niko nije mogao videti drugoga, i niko se za to vreme ne mače s mesta gde ga tama zateče. – Deseta i poslednja kazna beše pomor prvenaca Egipatskih, od prvenca faraonova pa do prvenca poslednje sluškinje.
Sve ove kazne behu navođene od Boga preko Mojsija i Arona. I nijedna od tih kazni ne naškodi sinovima Izrailjevim već samo Egipćanima, zato što faraon ne hte pustiti ljude Božje. Jer iako je on iz straha od kazne nekoliko puta obećavao da će ih pustiti, on je odustajao od toga čim bi kazna popustila, sve tako do desete kazne. A pred desetu kaznu, po zapovesti Mojsijevoj.. sinovi Izrailjevi izmoliše od Egipćana nakite srebrne i zlatne i haljine skupocene, koliko mogahu poneti sa sobom. I nauči Mojsije Izrailjce kako imaju jesti pashalno jagnje, i kako će njegovom krvlju pokropiti prag i oba dovratka. A oko ponoći pobi Gospod sve prvence u zemlji Egipatskoj od prvenca faraona do prvenca sužša u tamnici, i što god beše prvenac od stoke. Tada usta faraon te noći, on i sve sluge njegove, i svi Egipćani, i bi velika kuknjava po svoj zemlji Egipatskoj, jer ne beše kuće u kojoj ne bi mrtvaca. I faraon odmah dozva po noći Mojsija i Arona i reče im: Ustanite i idite iz naroda moga i vi i sinovi Izrailjevi, i otidite, poslužite Gospodu Bogu vašem, kao što govoriste. Uzmite i ovce svoje i goveda svoja, i idite, pa i mene blagoslovite.
I Egipćani stadoše navaljivati na Izrailjce da što pre idu iz njihove zemlje, jer govorahu: svi ćemo izginuti zbog njih.
I iziđoše Izrailjci uzevši testo svoje još ne uskislo, jer ne mogahu spremiti sebi brašnjenice, pošto ih Egipćani i sčljahu i moljahu da idu što pre. I iziđoše oni sa srebrom, zlatom i nakitima; s njima iziđoše i mnogi došljaci, i stoke sitne i krupne vrlo mnogo. Broj sinova Izrailjevih koji iziđoše beše oko šest stotina hiljada pešaka, samih ljudi, osim dece i došljaka. A Mojsije uze sa sobom i kosti Josifove, jer Josif, umirući u Egiptu i proročkim duhom provideći budućnost, zakle sinove Izrailjeve govoreći: Zaista će vas pohoditi Bog; a vi onda iznesite kosti moje odavde sa sobom (1 Mojs. 50, 25). I Gospod iđaše pred Izrailjcima danju u stubu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stubu od ognja svetleći im, da bi putovali danju i noću. I ne uklanjašs se ispred naroda stub od oblaka danju ni stub od ognja noću (2 Mojs. 13, 16-22).
Kada bi javljeno faraonu, caru Egipatskome, da je pobegao narod Izrailjski, promeni se srce faraonovo i slugu njegovih prema narodu ovome, te rekoše: Šta učinismo, te pustismo Izrailjce da nam ne služe? – I faraon upreže kola svoja, i uze narod svoj sa sobom; i uze šest stotina kola izabranih i sva ostala kola egipatska, i nad svima vojvode. I pojuriše oni za Izrailjcima i stigoše ih kad oni bejahu u okolu na moru, ali ih ne mogoše napasti: jer Anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom Izrailjskom, stade im za leđa; i došavši između vojske Egipatske i vojske Izrailjske beše onima oblak mračan a ovima svetljaše po noći, te ne pristupiše jedni drugima celu noć. I pruži Mojsije ruku svoju na more, i Gospod uzburi more silnim vetrom istočnim, koji duvaše celu noć, i osuši more, i voda se rastupi. I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suhim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s leve strane. A Egipćani terajući ih pođoše za njima posred mora, svi konji faraonovi, kola i konjici njegovi. No pošto Izrailjci biše prevedeni preko mora, Mojsije po naređenju Božjem pruži ruku svoju na more, i dođe opet more na silu svoju pred zoru, a Egipćani nagoše bežati prema moru; i Gospod baci Egipćane usred mora. I vrativši se voda potopi kola i konjanike i svu vojsku faraonovu, i ne osta ni jedan od njih. I izbavi Gospod Izrailja u onaj dan iz ruku Egipatskih; i videše Izrailjci mrtve Egipćane na bregu morskom, koje izbacivaše more. I videvši veliku silu, koju Gospod pokaza na Egipćanima, Izrailjci se pobojaše Gospoda, i verovaše Gospodu i sluzi Njegovom Mojsiju. Tada Mojsije i sinovi Izrailjevi, radujući se i likujući, zapevaše zahvalnu pesmu Gospodu: Pevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more … (2 Mojs. 15, 1-18).
Posle toga Mojsije krenu sinove Izrailjeve od Crvenoga Mora, i uvede u pustinju Sur[15]; i tri dana oni iđahu po pustinji i ne nahođahu vode. A kad dođoše u Meru oni nađoše izvor, ali ne mogoše piti vodu, jer beše gorka. I stade narod vikati na Mojsija govoreći: Šta ćemo piti? – A Mojsije zavapi ka Gospodu, i Gospod mu pokaza drvo, te ga metnu u vodu, i voda posta slatka (2 Mojs. 15, 22-25). I vođaše Mojsije Izrailjce za vreme njihovog putovanja po raznim pustinjama četrdeset godina, izmoljujući im od Boga sve što im beše potrebno. Kada oni uzroptaše na Mojsija i Arona zbog hrane, sećajući se mesa koje jeđahu u Egiptu, Mojsije umoli Boga, te im odaždi manu da jedu i posla im prepelice u izobilju (2 Mojs. 16, 2-31; Ps. 104, 40). Tu manu Izrailjci jedoše četrdeset godina u Arabijskoj pustinji. Kada oni stadoše vikati na Mojsija zbog žeđi, Mojsije im izvede vodu iz kamena: udari u kamen i poteče voda (2 Mojs. 17, 1 – 7 ). Kada Amalićani napadoše na Izrailjce, Mojsije im izmoli od Boga pobedu nad Amalićanima: jer Mojsije na molitvi držaše ruke svoje uvis k Bogu sve dok Izrailjci potpuno ne pobediše Amalićane (2 Mojs. 17, 8 – 16 ). I kad god oni razgneviše Boga u pustinji, Mojsije svaki put umoljavaše za njih Gospoda, koji bi ih istrebio, da se izbranik Njegov Mojsije nije svesrdno zauzimao za njih pred Njim, da ih ne pogubi. A dade im Mojsije i zakon na kamenim tablicama pisan, koji Mojsije dobi od Boga na gori Sinaju, pošto se posti četrideset dana i četrdeset noći. I Gospod govori s Mojsijem licem k licu kao što govori čovek s prijateljem svojim (2 Mojs. 33, 11). Mojsije načini i skiniju po uputstvu Božijem, i postavi unutra kovčeg zaveta, optočen zlatom, i metnu u njega zlatni sasud sa manom, procvetali žezal Aronov, i tablice zaveta; a nad kovčegom postavi dva zlatna heruvima, i uredi sve što je potrebno za prinošenje žrtava. Potom Mojsije ustanovi za Izrailjce praznike, i postavi im sveštenike i levite za služe nje Bogu. Isto tako postavi im i svetovne vlasti: izabra Mojsije iz svega Izrailja ljude poštene, i postavi ih za poglavare nad narodom, tisućnike, stotinike, pedesetnike, desetnike u pismovoditelje. I oni suđahu narodu u svako doba, a stvari teške javljahu Mojsiju (2 Mojs. 18, 25-26). Ovo učini po savetu svoga tasta Jotora, koji sa ženom njegovom Seforom i sa dva sina njegova dođe k njemu iz zemlje Madijamske u pustinju, pošto beše čuo sve šta Gospod učini s njim; Mojsije ga s ljubavlju primi, i ugostivši ga otpusti s mirom doma.
I mnoga druga znamenja i čudesa satvori sluga Božji Mojsije, i mnoga staranja i brige uloži oko Izrailjaca, i dade im mnoge zakone i uredbe. O svemu tome opširno piše u pet Mojsijevih Knjiga. U njima je podrobno opisan njegov život, trud i podvizi kao vođe i upravljača naroda Izrailjskog.
Kada se Mojsiju približi vreme njegove končine, Gospod ga unapred obavesti o njegovom prestavljenju i reče mu: Iziđi na goru Avarim, koja je u zemlji Moavskoj prema Jerihonu, i vidi zemlju Hanansku koju dajem sinovima Izrailjevim u posed. I umri na gori toj (5 Mojs. 32, 48-50). Pred svoju smrt Mojsije blagoslovi sinove Izrailjeve, svako pleme posebno, prorokujući o budućim sudbama njihovim (5 Mojs. 33, 1 – 29 ). Posle toga po naređenju Božjem Mojsije iziđe na goru Navav, i Gospod mu pokaza svu zemlju od Balada do Dana, i svu zemlju Neftalimovu, i svu zemlju Jefremovu i Manasijinu, i svu zemlju Judinu sve do mora Zapadnoga, i južnu stranu, i ravnicu, dolinu pod Jerihonom, sve do Sigora. I reče Gospod Mojsiju: Ovo je zemlja, za koju sam se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu govoreći: semenu vašem daću je. Pokazah ti je da je vidiš očima svojim, ali u nju nećeš ući. – I umre onde Mojsije sluga Gospodnji u zemlji Moavskoj, po reči Gospodnjoj. I bi pogreben u zemlji Moavskoj prema Vetfegoru; i niko nikada ne dozna za grob njegov. – Mojsiju beše sto i dvadeset godina kada umre; i ne behu potamnele oči njegove niti ga snaga izdala. I plakaše sinovi Izrailjevi za Mojsijem u polju Moavskom trideset dana; i prođoše plačni dani žalosti za Mojsijem. I ne bi više u Izrailju onakvoga proroka kao Mojsije, kojega Gospod pozna licem k licu, po svima znacima i čudesima koje učini Mojsije pred očima svega Izrailja (5 Mojs. 34, 1-12). – Njegovim svetim molitvama neka nas izbavi Gospod od svake nevolje, i neka nas nastani u večna naselja, izvevši nas iz Egipta – kukavnog sveta ovog! Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TEODORA, AMIANA, JULIJANA i KIONA (KENTURIONA)
 
Sveti mučenici ovi življahu u vreme cara Maksimijana[16] i behu rodom iz sela Kandavle.[17] Zbog ispovedanja Hrista oni biše uhvaćeni i stavljani na razne muke. Najpre im tela tako silno strugaše da im se kosti provideše. Zatim ih zatvoriše u strahovito zagrejano kupatilo, čija vrata zapečatiše carskim prstenom, da sveti mučenici ne bi mogli izaći. No anđeo Gospodnji ih viknu spolja, i oni iziđoše nepovređeni, pri zapečaćenim vratima A vojnici ih uzeše i odvedoše van grada u pusto mesto. Mučenici zamoliše vojnike da im dadu vremena da se pomole Bogu, što im ovi dopustiše. Sveti mučenici se dugo moliše i blagodariše Bogu što ih udostoji da budu mučeni za Hrista. Posle toga vojnici ih isekoše na komade, goleni im polomiše, pa ih u oganj baciše, gde im tela izgoreše, a svete im duše uziđoše na nebo radujući se.[18]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VAVILE NIKOMIDIJSKOG, učitelja, i s njim 84 dece učenika
 
U vreme kada car Maksimijan boravljaše u Nikomidiji radi gonjenja hrišćana mnogi se hrišćani skrivahu. Uto dođe k caru jedan idolopoklonik i reče: Care, u jednoj prikrivenoj kamari nalazi se starac po imenu Vavila, koji uči decu bezumnih hrišćana da ne počituju bogove nego raspetoga Hrista. Car odmah posla vojnike, i oni dovedoše preda nj učitelja Vavilu sa učenicima njegovim, njih osamdeset četiri na broju. Car upita Vavilu: Zašto ti, starče, toliko obmanjuješ sebe te veruješ u čoveka koga Jevreji zlom smrću umoriše raspeše? Zašto se ne klanjaš naš i m bogovima, kojima se klanja ceo svet? I zašto zavodiš decu bezumnih hrišćana, učeći ih da se ne klanjaju bogovima? Sveti Vavila odgovori caru: Mnogobožački bogovi su demoni, a naš Bog stvori nebo i zemlju. Ti pak care, i svi neznabošci s tobom, slepi ste i ne vidite istinu.
Kada car ču ovo, zapali se gnjevom i odmah naredi da četiri vojnika kamenjem biju svetoga starca po licu, i po rebrima, i po golenima. Tako bijen, sveti Vavila gledajući telo svoje svo obagreno krvlju uzviknu: Hvala Ti, Gospode, što mene stara i nemoćna Ti pokaza mlađim i jačim od cara! Zbog ovih reči car naredi da istim kamenjem svetitelju polome leđa i noge. I kad mu polomiše sve delove tela, vezaše mu teške lance oko vrata, a noge mu staviše u kažnjeničke klade, pa ga zaključaše u tamnicu.
Posle toga privedoše caru svetiteljeve učenike, mališane i devojčice, njih osamdeset i četiri. Car ih stade vrlo umiljato nagovarati da bogovima prinesu žrtvu. No deca mu uopšte ne odgovarahu, već često pogledahu jedno drugo. Videvši da mu nikako ne odgovaraju, car izdvoji od njih desetoro odraslih i reče im: Vi ste pametna deca poslušajte me i prinesite bogovima žrtvu, pa ćete živeti kod mene u dvorcu i dobijati od mene bogate darove. Tada mu dvoje između njih, Amonije i Donat, odgovoriše: Mi smo verni hrišćani, i zato nećemo nikada pristati da prinesemo žrtve gluvim i nemim demonima.
Za ove reči car naredi vojnicima da biju ovu Hristovu jagnjad. I što ih više bijahu, oni bivahu sve hrabriji, i često uzvikivahu: Hrišćani smo i nećemo da prinesemo žrtve bogovima! Car se onda obrati ostaloj deci i reče: Prinesite bar vi bogovima žrtve, da ne biste gore nastradali od ovih. No i ona odmah u glas povikaše: Hrišćani smo i nećemo da prinesemo bogovima žrtve! nego anatema na tebe i na tvoje bogove!
– Tada mučitelj naredi da ih sve silno izbiju, pa bace u tamnicu, i da im ne daju nikakvu hranu, da bi skapala od gladi. Posle toga naredi car da učitelja njihovog Vavilu obese i biju sirovim volovskim žilama. Pri tome car pitaše svako dete, da li se odriče Hrista i svoga učitelja. A pošto se deca ne hteše odreći, car izreče smrtnu kaznu: da sva deca sa učiteljem njihovim budu posečena mačem. – Idući sa učenicima svojim na gubilište, sveti Vavila pevaše: Evo ja i deca KOJU mi je dao Bog (Is. 8, 18). Kada stigoše na gubilište, najpre bi, po carevom naređenju, otsečena glava svetom Vavili, pa onda biše otsečene glave i svoj deci, učenicima njegovim. A noću dođoše neki hrišćani, utovariše mošti svetih mučenika u jednu malu lađu, dovezoše ih u Vizantiju, položiše ih u tri kovčega i sahraniše van gradskih bedema sa severne strane gde se nalazi manastir zvani Hora.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
ERMIONE, ćerke Sv. Apostola Filipa
 
Sveti apostol Filip, jedan od sedmorice đakona, koji krsti velmožu etiopske carice Kandakije, imađaše četiri kćeri, za koje evanđelist Luka svedoči da su bile devojke i proročice (D. A. 21, 9). Od njih Ermiona i Evtihia otidoše u Asiju[19] tražeći svetog Jovana Bogoslova, ali ga ne nađoše, pošto ga Gospod beše uzeo kao nekada Enoha i Iliju (1 Mojs. 5, 24; 4 Car. 2, 11). Mesto njega one nađoše Petronija, učenika svetog apostola Pavla[20], i postadoše njegove učenice, i podražavahu njegove vrline i narav. Sveta Ermiona upražnjavaše lekarsku veštinu, te stoga k njoj dolažaše mnoštvo ljudi, i ona ih sve lečaše prizivanjem imena Hristova. A kada car Trajan[21] prolažaše pri svome pohodu na Persijance, njemu optužiše svetu Ermionu kao hrišćanku. Car naredi da je dovedu preda nj. Kada je dovedoše, car pokuša da je laskama prelasti i odvrati od vere Hristove. Ali pošto u tome ne uspe, car naredi te je dugo tukoše po licu. Tako tučena, svetiteljka bi udostojena viđenja: ona vide Gospoda Isusa Hrista gde sedi na sudištu sličan po izgledu na Petronija, koji razgovaraše s njom i davaše joj moći, te ona ni u šta ne računaše udarce. Videvši njenu čvrstinu i nepokolebljivost car se postide i pusti je.
Posle toga sveta Ermiona otvori u Asiji gostoprimnicu i lečaše sve duševno i telesno, i tamo ljudi neprestano slavljahu Gospoda, za sve vreme Trajanove vladavine. A kada posle smrti Trajanove dođe za cara Adrijan, i doznade za svetu Ermionu, on posla te je dovedoše pred njega. I on joj reče: Kaži mi, starice, koliko imaš godina i kakvoga si roda. – Svetiteljka odgovori: Hristos moj zna koliko mi je godina i kakvog sam roda. – Car onda reče: Skinite joj ogrtač i bijte je nemilosrdno, govoreći joj: Na careva pitanja odgovaraj učtivo. – I za sve vreme dok je bijahu, svetiteljki beše psalam u ustima. A kad malaksaše sluge koji je bijahu, car naredi da mučenici klincima probiju stopala. No pošto svetiteljka trpljaše ovo mučenje uznoseći blagodarnost Bogu, car se još više raspali gnjevom i naredi da uzavri kazan pun smole, olova i sumpora, pa da se u njega vrgne mučenica. Kada se kazan silno užeže, sveta mučenica podiže oči k nebu, pomoli se Bogu da joj da snage, prekrsti se časnim krstom, pa uđe u uzavreli kazan. I gle čuda! odmah se ugasi oganj, i uzavrela smesa izli se iz kazana napolje, i sveta mučenica ostade nepovređena.
Videvši to, car se još strašnije razbesne i naredi da se kazan toliko užeže, da se u njemu istope kosti mučenice. Dželati to učiniše, no na zaprepašćenje svih sveta mučenica staJaše usred usijanog kazana kao usred rose. I govoraše mučenica k mučitelju: Care, živ mi Gospod Bog, kao što ti koji daleko sediš ne osećaš žeželje ovog kazana, tako ne osećam ni Ja. – Začudivši se tome car ustade s prestola, priđe kazanu, i kad rukom dodirnu kazan koža mu s ruke ostade na kazanu i nsžti. Tada sveta mučenica uskliknu ispred kazana: „Veliki je Bog hrišćanski!“.
Čuvši to car se strahovito razjari i naredi te užegoše Jedan ogroman tiganj tako da varnice sipahu iz njega i svetu mučenicu nagu baciše na tiganj. No anđeo Gospodnji koji čuvaše svetu mučenicu razbaca žar i opali mnoge koji se nalažahu okolo tiganja. A sveta mučenica stojeći na tiganju kao na zelenoj travi pevaše slaveći i blagodareći Gospoda.
Videći ovo neobično čudo car se uplaši, i naredi da mučenicu skinu sa tiganja, da i njega vatra ne bi opalila. Skinuta sa tiganja, svetiteljka reče caru: Care, dok bejah na tiganju Gospod učini te zadremah, i u snu videh sebe gde prinosim žrtvu bogu Herkulu.[22] – Čuvši to car se veoma obradova i naredi da mučenicu uvedu u idolopoklonički hram. Ušavši u hram sveta mučenica se pomoli Bogu istinitome, i odjednom udari s neba grom, te svi idoli što ih beše u hramu popadaše i razuše se u prah. – Tada svetiteljka izađe iz hrama i reče caru: Ući, care, u hram i pomozi bogovima tvojim, jer popadaše i ne mogu da ustanu. – Ušavši i videvši ispepeljene idole, car naredi da mučenicu odvedu izvan grada i odseku joj glavu.
Dželati Teodul i Teotim uzeše svetu mučenicu i odvedoše izvan grada. A pošto navališe na svetu mučenicu da joj odseku glavu pre no što se ona pomoli Bogu, njima se ruke osušiše. Tada oni pripadoše k nogama svete mučenice, svom dušom poverovavši u Gospoda našeg Isusa Hrista, i ozdraviše. Onda moliše svetiteljku da se pomoli za njih, da duše svoje pošalju Gospodu pre nje. Tako i bi: oni skončaše blaženo. Posle toga sveta mučenica se pomoli Gospodu i za sebe, i usnu s mirom na tom istom mestu. A neki pobožni hrišćani uzeše njihove česne mošti i potreboše ih u gradu Efesu na česnom mestu, slaveći Oca, Sina i Svetoga Duha.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTIMA SLEPOG, novog podvižnika Kefalonijskog
 
Sveti Antim Slepi, novi podvižnik Hristov, rodi se 1727. godine u mestu Liksuri na ostrvu Kefaloniji u Jonskom moru. Njegovi pobožni roditelji, po imenu Jovan i Aculeta, koji se prezivahu Kuruklis, dadoše detetu na krštenju ime Atanasije. U sedmoj godini svog života, zbog bolesti boginja koja tih godina zahvati Kefaloniju, mali Atanasije oslepe na oba oka. Njegova pobožna majka pribeže tada Bogu toplim molitvama svojim, a zatim zamoli i sveštenika u crkvi Svetih Apostola da služi četrdeset svetih Ligurgija za isceljenje njenog oslepelog deteta. Kada sveštenik završavaše poslednju Liturgiju i sa svetim putirom u rukama izgovaraše na kraju reči „Sa strahom Božjim, verom i ljubavlju pristupite“, mali Atanasije iznenada povika da vidi sveštenika u crvenom felonu i sa putirom u rukama. Ovome se najviše obradova njegova blagočestiva majka, jer dete zaista beše čudesno progledalo na desno svoje oko. Vid mu se bio potpuno povratio, tako da je mogao da čita knjige čak i noću po mesečini. A nauči mali Atanasije da čita kraj sveštenika i uz druge učitelje, tako da steče dobro znanje po Bogu, koje je kasnije i drugima bilo od koristi.
Kako otac njegov beše po zanimanju mornar, to se i Atanasije jedno vreme bavljaše mornarskim poslom. Ali taj posao on ubrzo napusti i svoj život posveti isključivo Bogu i bogougodnim podvizima. Nije tačno poznato od čega je prepodobni Atanasije, kasnije u monaštvu nazvan Antim, ponovo izgubio vid (i na ono isceljeno desno oko). Neki svedoče da je to bilo za vreme njegovog bavljenja mornarskim poslom, a drugi da mu je to došlo usled mnogih i strogih asketskih podviga. U svakom pak slučaju, ovo gubljenje spoljašnje svetlosti bilo je Antimu po Promislu Božjem, jer će se u duši njegovoj raspaliti duhovna svetlost božanska, koja će i njega i mnoge druge oko njega istinski osvetliti i potpuno prosvetliti.
U vezi sa ovim ponovnim oslepljenjem prepodobnoga, kazuje se sledeće čudesno viđenje njegovo, koje mu bi otkriveno od Boga. Kada prepodobni već postade monah, kao što će se dalje videti, on se jedne noći toplo moljaše pred ikonom Presvete Bogorodice. Od velikih podviga i umora, on pred ikonom Bogorodice i zaspa, i u snu vide sledeće viđenje. Dvojica svetlih mladića javiše mu se i pozvaše ga da pođe za njima tamo gde to Gospod naređuje. Oni ga provedoše najpre kroz neka mračna i strašna mesta, gde on ču uzdahe i vapaje ljudske, a zatim ga izvedoše na mesto svetlo i miomirisno, gde na visokom prestolu seđaše Nebeska Carica. Kada on htede da Joj se pokloni, Ona mu zabrani govoreći: Dalje od mene, jer ti me stalno moliš protiv svoje sopstvene koristi da ti dam vid i svetlost očima. – Carici se tada obratiše ona dva svetla mladića, i rekoše Joj: Vladičice i Gospođo svega sveta, radi krvi koju mi prolismo za Sina Tvoga i Boga našeg i radi ljubavi Tvoje koju imaš prema Njemu, primi ovog slugu Tvoga koji ima nameru da podigne manastire nama posvećene. – I oni, sagnuvši glavu Antimovu, privedoše ga Carici, a Ona mu reče: Antime, radi tvoje velike pobožnosti i mnogih molitava reših se da ti dam malo svetlosti. Ali znaj, da ako dobiješ ovu privremenu svetlost, možeš izgubiti onu večnu. – Svetitelj na to sa suzama u očima zahvali Svecarici, i moljaše Je da ga smesti u večne obitelji gde pravednici obitavaju.
Tako je sveti Antim bio kroz ceo svoj zemaljski život skoro potpuno slep (jedva da je nešto nekada nazirao, i zato ga je vodio jedan čovek kuda god je putovao). Sam on tako je sebe i nazivao: „Antim monah poklonik (tj. hadžija) i bez očiju“, ili: „Antim Kuruklis, lišen svetlosti“. No i pored nedostatka telesnog vida i svetlosti očiju, prepodobni Antim imađaše ustostručen duhovni vid i preumnoženu božansku svetlost. Jer on tačno znađaše gde treba podići neki manastir i kako postaviti crkvu, i to govoraše svaki put majstorima zidarima, a sem toga on od Boga imađaše i dar prozorljivosti kojim predviđaše budućnost, pogađaše imena nepoznatih ljudi, proricaše šta se ima ubuduće desiti, i uopšte pokazivaše mnoge čudesne znake unutrašnjeg blagodatnog prosvetljenja. Pogotovu on prosvećivaše mnoge ljude oko sebe svetlošću svoga života i svojih evanđelskih reči i pouka, kojima ih vođaše na spasenje.
Kao što bi rečeno, ovaj prepodobni u ranoj mladosti svojoj napusti svet, srodnike svoje i sve ovozemaljsko i posveti se monaškom življenju po Bogu. Od jednog iskusnog starca on primi monaški čin (u svojoj dvadesetoj godini) i dobi monaško ime Antim. Kao monah, on provede neko vreme na Svetoj Gori Atonskoj, gde se odade vrlo strogim podvizima i gde se nauči pravilima i vrlinama monaškog življenja. Ove svoje monaške podvige svetitelj produži kroz ceo svoj zemni život, i šta više sve ih više i više umnožavaše i uvećavaše.
Posle boravka u Svetoj Gori, sveti Antim krete na svoja od Boga mu naznačena misionarska putovanja, o kojima ćemo sada govoriti. On najpre dođe na ostrvo Hijos i nastani se tamo u crkvi Svete Matrone. Tu on provede godinu dana učeći tamošnji narod Evanđelju Hristovom. Njegovi podvizi posta i molitve behu ovde tako veliki, da svetitelj potpuno iznemože telesno i skoro ne mogaše da se kreće. Od hrane on je uzimao samo korice hleba, a spavao je noću samo na kamenom podu crkve, da bi se tako po svu noć molio Bogu. Sa Hijosa p1repodobni otide dalje, preko ostrva Sifnosa, na ostrvo Paros.[23] Tom prilikom on molitvama svojim spase lađu i sve ljude na njoj od velike bure koja prećaše da ih sve potopi. Čuvši za ovo čudo, vernici sa Parosa ga dočekaše sa velikom čašću i ljubavlju. U odgovor na tu ljubav prepodobni ih pouči evanđelskoj nauci, po svojoj već uobičajenoj revnosti. Čuvši za Antimovu mudrost, episkop sa ostrva Naksosa pozva ga da i tamo propoveda Evanđelje, što svetitelj sa radošću učini. Zatim on proputova i još neka ostrva u Jegejskom moru, a kasnije proputova i druge krajeve i ostrva po Grčkoj.
Pošto provede neko vreme na ovim jegejskim ostrvima, prepodobni Antim otputova u Sveti Grad Jerusalim, gde se pokloni strašnoj Golgoti i živonosnom Grobu Gospodnjem, pa se onda vrati na jegejsko ostrvo Kastelorizon, gde se reši da podigne i drugi manastir. Ne imajući, međutim, sredstava za to, on se toplo moljaše Bogu za pomoć. I Bog pomože sluzi Svome na ovaj način. Celo ostrvo beše zahvatila takva suša da je iretila smrt svemu živome. Svetitelj se sa verom pomoli Gospodu Kome verno služaše, i Bog dade ostrvu izobilnu kišu. Ljudi tada iz zahvalnosti pomogoše prepodobnome, te uskoro bi podignut manastir u čast Sv. Velikomučenika Georgija (1759. godine), koji postoji i do danas.
Odavde prepodobni Antim otide na ostrvo Astipaleju, gde dobi otkrovenje da podigne manastir u čast Presvete Bogorodice. On odmah zamoli hrišćane ovog ostrva da mu u tome pomognu, i oni se na to odazvaše. Međutim, nigde ne beše materijala za građenje. Antim tada darom prozorljivosti saznade da u njivi jednoga čoveka ispod zemlje postoji materijal za građenje, i zato zamoli toga čoveka da mu ustupi tu njivu. Predviđanje svetiteljevo se zaista i ispuni, i tako otpoče gradnja manastira, koja potraja nekoliko godina. Kada manastir bi gotov[24] i ukrašen svim onim što je potrebno, u njega se nastaniše monahinje, i ovaj manastir je i do danas ženski manastir. Sveti Antim sam otide u Svetu Goru i dade da mu svetogorski ikonopisci urade veliku i divnu ikonu Presvete Bogorodice „Portaitise“ (= Vratarke), koja se i do danas čuva u ovom Njenom manastiru na Astipaleji i kojoj je i posvećen manastir.[25] Ali neprijatelj roda ljudskog, zavideći bogougodnom radu i podvizima svetiteljevim, navede neke ljude na ovom ostrvu da oklevetaju prepodobnoga kako tobož ima nečiste veze sa monahinjama ovog manastira, te sveti Antim sam napusti ostrvo Astipaleju. (Narod pak ovog ostrva svedočaše kasnije, da one klevetnike snađe ne mala kazna Božja).
Godine 1766-67. ostrvo Kefaloniju zahvatiše strašni zemljotresi, koji porušiše mnoga naselja, domove, pa čak i neke crkve i manastire. Tada se sveti Antim vrati na svoje rodno ostrvo i dođe u manastir Sv. prepodobnomučenice Paraskeve u mestu zvanom Lepeda. Manastir beše od zemljotresa porušen, te se svetitelj dade na temeljnu obnovu istoga. Uz pomoć sveštenika Gavrila, igumana porušenog manastira, i još sedam monahinja, koje se okupiše oko prepodobnog Antima, kao i nekih dobrih ljudi, Antim obnovi manastir Svete Paraskeve i pretvori ga u ženski opštežićni manastir (godine 1769). Uskoro se tu okupiše i druge monahinje, tako da ih beše oko petnaest, i njima svetitelj propisa pravila i zakone monaškog života i poretka. Sam pak sveti Antim nastani se da živi u jednoj malenoj i tesnoj kelijici, u pećini ispod manastirske crkve. Spavaše on samo na jednoj dasci sa jednom starom ponjavom preko nje, hrabro podnoseći stradanje od silne vlage, kao i mnoge druge voljne i nevoljne oskudice i podvige. Prepodobni beše uzeo na sebe i jedan redak i težak podvig – tajno nošenje na telu svome gvozdenih veriga i lanaca. Ovo primeti njegova majka, koja još beše živa, kada je sveti podvižnik poseti jednom prilikom u roditeljskoj kući.
Iz svog manastira Svete Paraskeve sa Kefalonije prepodobni Antim misionarski proputova još neke krajeve Grčke, svuda propovedajući Evanđelje Hristovo i podižući manastire. Tako on dođe i na ostrvo Krit (oko 1770. godine), gde u okolini Sfakije podiže manastir Svetog Antonija Velikog. Prilikom ovog svog boravka na Kritu, kao i pre i posle toga, sveti Antim se pokaza blagodaću Božjom veliki čudotvorac. Jer neki ga tada videše kako iz usta njegovih, dok propovedaše Evanđelje, izlažaše kao plamen ognja, a drugi svedočahu da on znakom Krsta isceli jednu slepu ženu, te ona progleda. Tako slepi svetitelj, sam ne imajući telesni vid, dade ga drugima blagodaću Božjom i svetošću Bogom progledale duše svoje. Isto tako, svetitelj blagoslovi jednu ženu nerotkinju i ona dobi dete, ali kako je bila obećala da to dete posveti Bogu pa to ne ispuni, dete joj to uskoro umre. Prepodobni je takođe posramio i mnoge vračare i mađioničare, jer im je sva njihova oruđa oduzeo i na vatri spalio, a ona mu ništa nisu mogla nauditi. Jedan pak Turčin, koji vide da hrišćani idu da čuju pouke svetog Antima. i rugaše im se zbog toga i ismevaše svetitelja, nazivajući ga kažnjenim od Boga, bi sam kažnjen od Boga, jer ga ubrzo snađe teška bolest a zatim i smrt, i sva mu imovina izgore od požara.
Sa Krita je prepodobni Antim otišao na ostrvo Kitiru, gde gakođe podiže jedan manastir i posveti ga Sv. Jovanu Krstitelju (1773. godine). Odavde je prešao na ostrvo Sikinos, da bi i tu, uz pomoć tamošnjih hrišćana, podigao manastir u čast Presvete Bogorodice „Živonosnog Istočnika“ (1775. godine). Takođe je putovao i na poluostrvo Peloponez, revnosno i tamo propovedajući Evanđelje Božje i čudotvorno pomažući mnogima vernima.
Po povratku pak u svoj manastir na Kefaloniji, prepodobni Antim dobi tri pisma od žitelja pokrajine Mani na Peloponezu, koji ga pozivahu da dođe i da ih međusobno zavađene izmiri. Krenuvši na taj put jednom lađicom, istu zahvati velika bura, te sveti bi prinuđen da svrati u zaliv sela zvanog Kelbesjo na Peloponezu. Žitelji ovog sela behu veliki lopovi i razbojnici, i čim videše lađicu gde pristade uz obalu pojuriše na nju, a dvojica od njih naoružani odmah uskočiše u nju s namerom da je opljačkaju. Saputnici svetog Antima veoma se od toga uplašiše, ali ih svetitelj s verom u Boga umiri, pa se onda okrete onoj dvojici, i nazvavši ih po imenu, reče im: I vi ste hrišćani, a živite ubijajući i pljačkajući? Teško vama, jer vas čeka strašan kraj i večna muka! – O v e reči i tačno pogađanje njihovih imena od strane čoveka slepa, zaprepasti razbojnike i oni biše time ganuti, pa odbacivši svoje oružje zatražiše oproštaj od svetitelja. Prepodobni ih tada pouči hrišćanskim vrlinama i vladanju, a prekori i sveštenika njihovog sela koji takođe beše sa njima. Zatim nastavi svoj put morem prema pokrajini Mani.
Ploveći tako još neko vreme, sveti Antim iznenada naredi lađarima da promene pravac putovanja i da se vrate na Kefaloniju, jer im reče: Bog neće da idem na delo ovo za koje mi pisahu, nego hoće da se vratim natrag i da umrem u svom manastiru. – Ovo prozorljivo pretskazanje svetoga uskoro se i obistini. Čim se vrati u svoj manastir on se razbole od žutice i pripremaše se za odlazak ka Gospodu. Dozva svoja duhovna čeda monahinje i kaza im sve o skoroj končini svojoj. – Došao je čas, deco moja, reče im prepodobni, u koji ću preći tamo gde mi Gospod moj naređuje. Nemojte se toga uplašiti; smrt je svima zajednička i neizbežna. Bolje je umesto straha da se starate da svoja obećanja i zavete održite. Samo jedan jedini cilj treba u životu da imate: da Bogu ugodite i duše svoje spasete.
Tako poučavajući svoju duhovnu decu, sveti Antim mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga, dana 4. septembra 1782. godine, u svojoj pedeset petoj godini života. Sahranjen je u svome manastiru. Oko dvadeset godina kasnije svete mošti njegove biše otkrivene i izvađene iz zemlje,[26] pa su izvesni delovi od njih ostali u manastiru Svete Paraskeve a drugi su razneti po drugima mestima i hramovima (na Peloponezu, u njegov manastir Bogorodice Portaitise na Astipaleji i drugde). Uskoro zatim bi napisano Žitije i Služb2a prepodobnog oca Antima, koje je štampano do sada više puta.[27] Zbog svetosti života prepodobnog Antima Slepog i mnogih čuda nad njegovim svetim moštima, nedavno je (to jest 1974. g.) sadašnji mitropolit Kefalonijski kir Prokopios preko Carigradske Patrijaršije svečano uneo prepodobnog Antima u kalendar Svetitelja Pravoslavne Crkve,[28] i njegov sveti spomen naznačio da se slavi svake godine na ovaj dan, četvrtoga septembra. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
TEOTIMA i TEODULA
 
Dželati svete mučenice Ermione poverovali u Gospoda Hrista preko nje; sveto se pokajali, u miru se upokojili. (U nekim Sinaksarima Teotim se naziva Timotej).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TATUILA i VEVEJE
 
Ovi sveti mučenici življahu u vreme cara Adrijana.[29] Tatuil najpre beše idolopoklonički žrec. Naučen od jednoga episkopa, on pristupi veri Hristovoj. Zato ga namesnik Avgar stavi na muke: najpre ga motkama biše, pa mu oči žegoše; zatim mu ruke vezaše naopako, pa ga biše po stomaku; onda ga obesiše za jednu ruku, pa ispod njega naložiše vatru i tako ga pekoše; naposletku ga privezaše za jednu gvozdenu spravu, pa mu glavu testerom odrubiše. U isto vreme njegovoj sestri Veveji odsekoše mačem glavu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MARKELA i KASIANA
 
Car Maksimijan Herkul naredi, da svi vojnici moraju prinositi žrtve idolima. Markel beše vojnik u to vreme, a Kasian pisar Tada Markel kao hrišćanin reče: „Ako je vojničko zvanje vezano sa prinošenjem žrtava idolimSto ja ne mogu biti vojnik“. I skide pojas vojnički i oružje i baci od sebe Odmah bi osuđen na smrt. Kasian trebaše da napiše smrtnu presudu Markelu, no on se odreče da piše. Zajedno biše posečeni, i duše im se preseliše u carstvo nebesko.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA TRI DETETABRATA:
URVANA, PRIMODIJANA i EPOLONIJA[30]
 
SPOMEN SVETA DVA MUČENIKADETETA
AMONIJA i DONATA[31]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRONIJA
 
Učenik svetog Pahomija Velikog; prestavio se u miru oko 349. godine.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE HARITINE[32]
 
SPOMEN SVETIH
3628 MUČENIKA NIKOMIDIJSKIH
 
U vreme gonjenja Maksimijanovog, kada je zapaljen hrišćanski hram u Nikomidiji, ovi sveti mučenici se skriše po šumama i pećinama Nikomidijskim. Car Maksimijan ih pronađe, stavi na razne muke, pa ih onda pogubi, 290. godine. I tako oni primiše vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PETRONIJA
 
Bio učenik svetog Apostola Pavla (a po nekima Apostola Jovana) i učitelj svetih kćeri Apostola Filipa: Ermione i Evtihide. Postradao u Efesu u vreme kada je car Trajan došao tamo idući na rat sa Persijancima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Rimski car, carovao od 283. do 284. godine.
  2. Carovao od 337. do 361. godine.
  3. Julija Konstancija, brata Konstantina Velikog.
  4. Apolon, po verovanju starih Grka i Rimljana, bio bog sunca, svetlosti, prosvete, pesništva, muzike; pri tome – proricao i bio zaštitnik građanskog poretka.
  5. Carovao od 361. do 363. godine.
  6. Patrijarh Josif umro oko 19 vekova pre Hrista; boravak Izrailjaca u Egiptu trajao oko 398 god., računajući od preseljenja tamo Jakova sa porodicom.
  7. Tojest kći cara egipatskog, jer su se carevi egipatski nazivali faraoni.
  8. Ovde se razume reka Nil; izvire u Abisiniji, uvire u Sredozemno More.
  9. Josif Flavije, jevrejski istoričar, rođen 37 posle Hrista, n a pisao knjigu „Jevrejske starine“, u njoj navodi peka predanja o Mojsiju kojih nema u Bibliji.
  10. Ovo predanje zapisao je Georgije Kedrin, vizantijski pisac, krajem XI ili početkom XII veka; napisao „Istorijski sinopsis“ – zbir letopisnih predanja od stvorenja sveta do 1059. godine posle Hrista.
  11. Pod imenom maga, volhva, u starini su se razumevali ljudi mudri, koji su posedovali visoka i ogromna znanja, naročito znanja o tajnim silama prirode, nebeskim svetilima, sveštenim slovima, i tome slično. Oni su posmatrali i ispitivali prirodne pojave, tumačili snove, pretskazivali budućnost; većina od njih bili su istovremeno i žreci, i uživali veliki ugled na dvorovima i u narodu. Takvi su bili naročito magi egipatski.
  12. Josif Flavije: „Jevrejske starine“, knj. 2. gl. 10.
  13. Madijamci behu potomci Madijama, četvrtog sipa Avraamovog od Hsture; to bejaše mnogobrojan narod raznih Arabiskih plemena, koji vođaše nomadski iačin života. Madijamska zemlja pružala se pored Elanitskog zaliva Crvenog Mora kroz pustinjska prostranstva, na istoku od Mora, u Arabiji. Kao potomci Avraamova sina Madijama, Jotor i njegova porodica počitovahu istinitog Boga.
  14. Horiv – gora u pustinji Arabijskoj, zapadna uzvišica istog planinskog lanca, čiji istočni deo sačinjava Sinaj.
  15. Sur – pustinja između Palestine i Egipta, između zaliva Crvenoga Mora i Sredozemnog Mora, do jugozapadne granice Palestine. Sada se naziva pustinja El Džifar.
  16. Reč je o caru Maksimijanu Galeriju, zetu i savladaru Dioklecijanovom; upravljao istočnom polovinom rimske carevine.
  17. Kandavla – selo blizu Nikomidije.
  18. Ovi sveti mučenici postradaše između 305. i 311. godine. (Ponekima, sa njima je postradao i sveti mučenik Okean).
  19. Asija pokrajina Rimske carsvine na zapadu Maloazijskog poluostrva, s glavnim gradom Efesom.
  20. Njegov spomen takođe se slavi danas.
  21. Rimski car Trajan carovao od 98. do 117. godine.
  22. Herkul junak starogrčkih predanja, oličavao sobom telesnu snagu čovečiju; kasnije poštovan od starih Grka kao jedan od najmilijih bogova.
  23. To su takozvana Kikladska ostrva u Jegejskom moru.
  24. Na manastirskom hramu podignutom 1760. godine, stoji i danas ovaj natpis: „Godine 1760. sagradi se ovaj božanski i svešteni hram Gospođe Portaitise (Bogorodice) od Antima, monaha i poklonika i slepoga, sa ostrva Kefalonije, zvanoga Kuruklis“.
  25. Na molbu prepodobnog Antima, carigradski patrijarh Joanikije potvrdio Je 1761. godine ovaj manastir Bogorodice Portaitise za stavropigajalni manastir, kao i prethodne godine podignuti manastir Sv. Georgija. O tome su sačuvani i pisani dokumenti.
  26. To je učinilo ssstrinstvo manastira Sv. Paraskeve na čelu sasveštenikom Jovanom Lepediotom, koji je kao dečak poznavao lično svetog Antima i živeo u njegovom manastiru.
  27. Žitije svetog Antima napisao je 1849. g. arhimandrit Dionisije Aravantinos. Službu sa kraćim Žitijem štampao je 1911. g Emaiuil Karaselos; ponovo je to nsto štampao ženski Bogorodičin manastir sa Astipaleje 1971. g.
  28. Sve dokumente u vszi sa gim, kao i Žitije sa Službom, izdao je u iosebnoj knjizi spomsnuti mitropolit Kefalonijski Prokopije, zajedno sa svo im kliricima i s manastirom prepodobnog Antima Kefaloiijskog, u Atini 1975. godine.
  29. Rimski car – carovao od 117. do 138. godine.
  30. O njima videti pod današnjim datumom: Stradanje sv. Vavile Antiohijskog.
  31. O njima videti pod današnjom datumom: Spomen sv. mučenika Vavile Nikomidijskog.
  32. Izgleda da je i ova sv. Mučenica postradala u Trajanovo vreme, u Efesu, jer se njen spomen u Sinaksarima obično navodi zajedno sa sv. mučenikom Petronijem, učiteljem svete Ermione i Evtihide, kćeri sv. Ap. Filipa.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *