NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
3. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE I STRA DANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ANTIMA, episkopa Nikomidijskog i s nj i m mnogih
 
Sveti Antim rodio se u gradu Nikomidiji.[1] Još u mladim godinama on projavljivaše navike zrelog čoveka i odlikovaše se savršenom nezlobivošću Rastući telom on ujedno rastijaše i duhom. Postavši pak punoletan, on sve prevaziđe vrlinama. I u onim godinama ljudskog života, kada strasti obično izbijaju u čoveku kao kukolj u pšenici, Antim bejaše obrazac bestrašća. Telo njegovo beše umrtvljeno, duh smiren, zavist iskorenjena, gnev ukroćen, lenost prognana; u njemu ne beše mesta prejedanju i pijanstvu; naprotiv, on imaše uzdržanje u svemu, ljubav k svima, mir sa svima, blagorazumnost posred sviju, revnost prema slavi Božjoj, javnu svima.
Zbog takvog vrlinskog života Antim bi udostojen svešteničkog čina. Kao sveštenik on se svim srcem truđaše u bogomislenoj molitvi i dušekorisnim podvizima, i rečju i delom učaše sve putu spasenja. A kada skonča arhipastir Nikomidiske crkve sveti Kiril, na njegov presto bi uzveden Antim. Njegov izbor za episkopa bi posvedočen odozgo: jer u vreme njegove hirotonije nebeska svetlost obasja crkvu i ču se neki božanski glas.
Primivši upravu Nikomidiske crkve, sveti Antim kao iskusni krmanoš sačuva usred silne bure lađu čitavom od potopljenja. Jer iako mnogi hrišćani bivahu potopljavani u moru za Hrista, no zato oni ne potonuše u vodama zloverja: ne potopi ih u sebi bura idolopoklonstva, niti ih proguta dubina ada preispodnjeg, nego rukovođeni i upravljani svetim arhipastirom svojim Antimom oni stigoše u tiho i neburno pristanište nebesko. Ovaj dobri pastir privede k Bogu u mučeničkim vencima skoro sve svoje stado. Jer kada idolopoklonici otpočeše veliko gonjenje na hrišćane po celome Istoku, a naročito u Nikomidiji gde tada življahu zločestivi carevi Dioklecijan i Maksimijan,[2] sveti Antim poučavaše i hrabraše sve verne na mučenički podvig. Sada, govoraše on, treba da se pokažemo hrišćani; sada je vreme podviga; sada koji je vojnik Isusa Hrista, neka junački stupi u borbu! Ovde nam predstoji postradati malo za mnogo postradalog nas radi Hrista; ispovedimo Ga ovde pred ljudima, da bi nas On tamo ispovedio pred Ocem Svojim na nebesima; proslavimo Ga ovde pred ljudima, da bi On nas tamo proslavio pred Anđelima Svojim. Proslavimo dakle Boga u telima našim, predavši sebe na muke; umrimo privremeno, da bismo živeli večno; ne bojmo se mučitelja koji ubijaju. Jer ako nas ubiju, onda će postati vinovnici budućeg blaženstva našeg: odsečenu glavu desnica Podvigopoložnika našeg uvenčaće vencem neuvenljivim; raskomadani udovi zasijaće kao sunce u carstvu Njegovom; nanesene rane uvećaće nam večnu nagradu; obagrenost krvlju uvešće nas u dvore Ženika Nebeskog. Stoga budimo gotovi da prolijemo krv svoju! budimo gledanje i anđelima i ljudima!
Krepljeni ovakvim i sličnim rečima svetoga pastira, vrlo mnogi verni njegovoga stada neustrašivo predavahu sebe na gorke muke za sladčajšega Isusa, Gospoda svoga. Jedan hrišćanin od onih najplamenitijih verom, revnujući po Bogu, odluči se na ovakav smeli pothvat: kada carska naredba o ubijanju hrišćana, napisana na hartiji, bi pročitana usred grada Nikomidije i na vidnom mestu prikucana na zidu, on stupi napred, pred svima ispovedi Hrista, zdera sa zida carsku naredbu i iscepa je, gromko izobličavajući idolopokloničko zloverje, – i tako postade prvi mučenik u Nikomidiji.
Posle toga vrlo mnogi od velmoža i glavnih doglavnika carskih stadoše javno ispovedati Hrista, objavljujući da su hrišćani. Takvi behu: Dorotej, Mardonije, Migdonije, Petar, Indis i Gorgonije, sa ostalom mnogobrojnom družinom; svi oni dobrovoljno predavahu sebe na mučenje za Hrista, i mnoge od njih mučitelji pogubiše na razne načine.
U to vreme, na najtežu nevolju hrišćana, dogodi se i ovo: ne zna se kako, zapališe se carske palate, i veći deo njihov izgore. Zločestivi mnogobošci oklevetaše hrišćane govoreći, da su oni iz mržnje zapalili carske dvore. Tada jarost careva dostiže vrhunac, i on, ljući od divljeg zvera, stade uništavati hrišćane: ogromne gomile on predavaše ili posečenju mačem ili spaljivanju u ognju. No bez obzira na to, vrlo mnogi ljudi i žene među hrišćanima, videći mučeničku smrt svoje jednoverne braće i znajući da i njih to nasigurno čeka, razgorevši se božanskom ljubavlju, sami ulažahu u oganj kao u neku hladovinu. Ostale pak mnogobrojne hrišćane mučitelji vezivahu, u lađe trpahu, pa na pučini morskoj potapahu. Pored toga, u neukrotivoj jarosti svojoj car naredi da potapaju ne samo žive nego da iskopavaju iz zemlje i u more bacaju tela ranije pogrebenih svetih mučenika, da im preostali hrišćani ne bi ukazivali poštovanje.
U vreme tako strašnog gonjenja sveti Antim bi tražen „kao ovca na zaklanje“ (Is. 53, 7). A l i pre no što rastrgnu pastira, vuci se okomiše na njegovo stado. Božji pak promisao i zaštita čuvahu svetog pastira u jednom selu, zvanom Semana, da on najpre svoje slovesne ovce ispošlje Bogu, pa da onda i sam otide k Njemu, zapečativši veru crkve Nikomidiske prolivanjem krvi svoje. Tada, na dan Hristova Rođenja, bi u crkvi sažeženo dvadeset hiljada svetih mučenika,[3] a ostatak pastve svetoga Antima behu zatvoreni u tamnice. Sveti arhipastir svojim čestim poslanicama, koje tajno šiljaše zatvorenim hrišćanima, učaše ih i utvrđivaše ih u veri, Na taj način, mada ne beše s njima telom, pošto ga Božja volja beše privremeno udaljila od njih, on duhom svojim beše s njima u tamnicama, dostavljajući im duhovnu hranu preko svojih poslanica. Ovce se otvoreno borahu sa vucima, a pastir tajno; i sveti se krio ne što se bojao muka, nego da bi učenjem i molitvom učvrstio slabe u veri, ukrepio nemoćne, učinio neustrašivima plašljive, dok ih sve ne privede Hristu, pa da onda i sebe sama preda na iste muke.
Ukrepljen svetim Antimom neki hrišćanin Zinon, vojnik po zvanju, izobliči pred svima cara Maksimijana zbog zloverja, na sledeći način. U Nikomidiji blizu pozorišta bejaše hram neznabožačke boginje Cerere,[4] koju tamo veoma poštovahu. Jednom Maksimijan sa svojim vojnicima i svim narodom prinošaše obilnu žrtvu idolu te boginje. A Zinon, u vreme tog bogomrskog praznika, stavši na uzvišenom mestu, veoma gromko viknu k caru: „Obmanjuješ sebe, care, klanjajući se bezdahnom kamenu i nemom drvetu, jer je to obmana đavolska, koja svoje poklonike vodi u pogibao. Poznaj, Maksimijane, istinu; i te svoje telesne oči, zajedno sa unutrašnjim duhovnim očima, obrati k nebu: pogledaj, i posmatranjem ove prekrasne tvorevine poznaj Stvoritelja; od tvari nauči kakav je Tvorac. Nauči se poštovati toga Boga, koji voli ne krv zaklanih i u smrdljivom dimu spaljivanih beslovesnih životinja, nego čiste duše i čista srca razumnih stvorova“.
Čuvši ovo, Maksimijan naredi da uhvate Zinona i da ga za tako drske reči k caru biju kamenjem po licu i ustima. Mučitelji mu izbiše zube, razmrskaše lice, iščupaše jezik koji ispovedaše Hrista, pa ga najzad jedva živa izvedoše iz grada, i po carevom naređenju odsekoše mu svetu glavu.
U to vreme sveti Antim iz svoga boravišta gde se skrivao posla đakona sa svojim pismima k nalazećem se u tamnici Doroteju i ostalima, zatvorenim s njim za Hrista, podstičući ih na trpljenje, da radosno umru za Životodavca – Gospoda. Ovog đakona uhvatiše neznabošci i odvedoše ga caru Maksimijanu sa pismima svetoga Antima. Car pročita pisma, i ona mu behu neprijatna: jer ona sadržahu srdačan pozdrav svetiteljevim mučenicima, njegovo usrdno sastradanje, roditeljska uputstva, pastirske pouke, arhijerejski blagoslov na mučenički podvig i sokoljenje na prezrivo uništavanje idola. Sve to silno razjari cara i on naredi da sve mučenike izvedu iz tamnice i dovedu k njemu na sud. Bacivši na njih ohol i zverski pogled, on ih dugo grđaše. Zatim naredi da im se pročitaju Antimova pisma na ukor i izobličenje. „Vi verujete, govoraše im car, lažnim basnama tog zlog čoveka, i slušate njegovo razvratno učenje a ne carsku naredbu!“ – Međutim hrišćani, slušajući čitanje pisama veoma se radovahu i od radosti plakahu, i đakona koji podalje stajaše pozdravljahu svetlim pogledom, radosnim licem i priklanjanjem glave; a reči svetoga Antima, koje se čitahu njima na ukor, oni slagahu u srcu svom.
Tada car reče đakonu: Kaži nam otkuda dolaziš, ko ti dade ova pisma što razvraćaju narod, i gde se krije taj što te je poslao. – Bakon, otvorivši usta puna blagodati, stade govoriti ovako: Onaj koji šalje ove poslanice jeste pastir. No pošto se nalazi daleko od svoga stada, to ga preko pisama poučava i podstiče na pobožnost; osobito pak kada čuje o nasrtanju mnogih vukova na stado slovesno, tada gromko upozorava ovce šta treba da rade. A upozorava ih na sledeće reči Vrhovnog Pastira: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10 , 28). O v u poslanicu doneo sam stadu Hristovom da mu je saopštim, a gde se nalazi onaj što je šalje, to kazati neću. jer bi bilo veliko bezumlje da ja postanem izdajica moga pastira, od koga svi dobijamo velike koristi, i koji će i bez moga obaveštenja o njemu uskoro biti javljen, jer „ne može se grad sakriti kad na gori stoji“ (Mt. 5, 14).
Razgnevljen ovim smelim rečima, mučitelj osudi na smrt svetog đakona, kome beše ime Teofil. Njemu najpre odsekoše slatkorečivi jezik, a zatim ga ubiše zasipajući ga kamenjem i rešetajući ga strelama. Posle toga car naredi da se na razne načine pogube i mučenici koji behu izvedeni na sud pred njega: svetome Doroteju odseći glavu, Mardonija sažeći u ognju, Migdonija živog baciti u jamu i zasuti zemljom, a Gorgoniju, Indisu i Petru obesiti o vratu po vodenični kamen pa ih u more vrgnuti, i sve ostale umoriti raznovrsnim mukama. Na taj način svi oni raznim putevima smrti otidoše ka jednome Gospodu. Tela pak mučenika koji behu bačeni u more ribari potom uloviše mrežama, i jedna devica po imenu Domna sahranjivaše ih. Doznavši to, neznabošci je posekoše mačem kada se ona moljaše nad moštima svetih mučenika. U to vreme i Jevtimije, koji propoveđu svojom obrati mnoge ka ispovedanju Hrista i privede k mučeničkom podvigu, tu u Nikomidiji posle raznovrsnih mučenja bi posečen mačem. Posle svega toga stiže vreme i svetome Antimu da postrada za ispovedanje Isusa Hrista.
Kada se sveti Antim krio u gorespomenutom selu Semani i tajno sejao reč Božju i širio veru u Hrista Gospoda, doznade za njega Maksimijan i smesta posla dvadeset konjanika da ga uhvate. Stigavši u to selo oni sretoše svetog Antima i njega samog pitahu za njega: Gde se nalazi Antim, učitelj hrišćanski? – A sveti Antim ih uze i odvede u svoje obitalište, govoreći: Kazaću vam o Antimu i predaću vam ga u ruke, samo se malo odmorite od puta. – Zatim im postavi da jedu, i s radošću ih ugosti čime je mogao. Posle toga svetitelj im otkri da je on Antim. „Ja sam, reče on, koga vi tražite; uzmite me , i vodite k onome koji vas je poslao“.
Čuvši to vojnici se preneraziše i stiđahu se da pogledaju u česnu sedinu njegovu, jer videše kako ih s ljubavlju primi i svesrdno ugosti. I stadoše razmišljati o tome da oni imaju odvesti ovog nevinog i dobrog čoveka k mučitelju, ne na njegovo dobro u ovom životu nego na najgore zlo i sigurnu smrt posle ljutih muka. I njima bi žao Antima i stidno pred njim, i oni rekoše svetitelju: Mi te nećemo uzeti sa sobom nego ti savetujemo da se kriješ, a mi ćemo reći pred Maksimijanom da smo svuda u okolini Nikomidije tražili Antima i nigde ga ne nađosmo. – Ali Antim, revnosno držeći zapovesti Gospodnje, stade ih ubeđivati da govore istinu, pošto nije hteo da lažu zbog njega; a usto i želeći da umre za Hrista, on pođe sa njima. Putujući zajedno, on im govoraše reč Božiju, učeći ih veri u Gospoda našeg Isusa Hrista. I seme reči Božje posejano Antimom ne pade naprazno nego na dobru zemlju: jer se ono ukoreni u srca vojnika, niče i poraste na usavršenje vere njihove. I kad stigoše do reke, sveti Antim satvori za njih molitvu i krsti ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Posle toga oni nastaviše put, razgovarajući o dušekorisnim stvarima, i tako stigoše do Nikomidije. A kad Antim uđe u grad, o njemu bi izvešten Maksimijan; i on naredi da mu Antima dovedu vezana.
I predstade svetitelj mučitelju sa rukama vezanim odostrag: jer je tako trebalo pravde radi da se on pred sudom neznabožaca javi vezan kao zločinac; ali dušom on beše slobodan, i ona mu beše obraćena k nebu, nadajući se pomoći otuda. Mučitelj naredi da se donesu sva oruđa spremljena za mučenje, hoteći najpre da samim izgledom njihovim uplaši Antima, te da se on, videvši kakvim će sve oruđima biti mučen, uplašen prekloni carevoj volji. Zatim ga car stade pitati: Jesi li ti Antim, koji, zabludeo odnosno nekog prostog čoveka, zvanog Hristos, vodi za sobom u tu istu zabludu i prost narod, obmanjujući ga i podstičući ga da se protivi našoj carskoj naredbi, a naše bogove huleći i ružeći bezbrojnim klevetama? – A sveti Antim, podsmenuvši se izloženim oruđima i carevim rečima, reče: Znaj, care, ja ti uopšte ne bih odgovorio na ovo tvoje pitanje, da mi nije preporučio božanstveni apostol, učeći nas da svagda budemo gotovi na odgovor svakome koji nas zapita za naše nadanje, jer nam Bog obeća dati usta i premudrost kojoj se neće moći protiviti ni odgovoriti svi naši protivnici (1 Petr. 3, 15 ; Lk. 21, 15 ) . I ja se prvo nasmejah idolima vašim koje vi nazivate bogovima; a sada se smejem velikom bezumlju tvom, što si se nadao da ćeš me otrgnuti od Sazdatelja mog koji je i tebe, nezahvalno stvorenje, počastvovao Svojim likom. Zašto si me doveo vezana na sud svoj i izložio pred mojim očima oruđa za mučenja? Da ne misliš time da me uplašiš, te da se ja uplašen pokorim tvojoj bezumnoj naredbi? A l i time ti nećeš moći uplašiti onoga koji sam traži da umre za Gospoda svoga. Ova oruđa iznosi ti pred one koji su malodušni i plašljivi, za koje ovaj vremenski život predstavlja veliku radost, a gubitak vremenskog života – veliku muku: njih time plaši a ne mene. Jer za mene ovo trošno telo i ovaj vremenski život su kao teški okovi i tamnica koji ne daju duši mojoj da pređe k žuđenome Bogu; a tvoje pretnje, kazne i mučenja meni su prijatniji od svake slasti, jer za njima ide smrt koja će me razrešiti od okova tela i poslati tamo gde je sva želja moja.
Kada sveti izgovori ove reči, mučitslj naredi da ga kamenjsm biju po vratu. A on, s blagodarnošću primajući ove udarce kao početak stradanja da dobije najveću nagradu, te čas smejući se i rugajući se mučitelju, čas razjarujući ga da bi naredio da ga što strašnije muče, ponavljaše proročku reč: Bogovi koji nisu stvorili nebo i zemlju, neka nestanu! (Jerem. 10, 11).
Ove reči raniše mučitelja u srce, i on naredi da usijanim kocima gvozdenim provrte noge mučeniku. No i ovo mučenje beše radost svetitelju, jer on radujući se hvaljaše Boga što ga udostoji trpeti ove muke za ime Gospoda Isusa Hrista. Zatim Maksimijan naredi da se po zemlji nameste oštre opeke, preko njih položi nag mučenik i nemilosrdno bije štapovima, da bi srce njegovo prohodio dvostruki bol: odozgo od bijenja štapovima, odozdo od oštrine opeka. No sveti mučenik i tada, ne gubeći nadu u pobedu nad mučiteljem, pevaše ovo: Blagodarim Ti, Gospode, Care vekova, što si me opasao snagom za boj, što obaraš preda mnom one koji ustaju na me, i neprijatelja mojih pleća ti mi obraćaš, i potireš nenavidnike moje (Ps. 17 , 40). Tada mučitelj izmisli drugu muku: usija gvozdene čizme, pa ih odenu na noge mučeniku. No božanska blagodat oseni stradalca, krepeći ga u mukama, i on ču glas koji mu uskoro obećavaše venac, i taj glas ispuni srce njegovo blaženstvom. Od ove božanske utehe svetitelj, poče javno ne obraćati pažnju na mučenja, i licem ss radosno osmehivaše kao da ne trpljaše nikakvo stradanje. A mučitelj videći to beše zaprepašćen, i govoraše za svetog Antima da je vrač i da pomoću nekih vradžbina nadvlađuje silu ognja. I raspitivaše svetog mučenika, zašto se raduje nalazeći se u takvim mukama. Sveti mučenik mu odgovori: Zato se radujem što mi ove muke daju sigurno pouzdanje u obećana blaga; a ubrzo ću pobediti svu nadmenu gordost tvoju, i pokazaću da su bogovi tvoji mnogo nemoćniji od ljudskih moći, i ti ćeš se kajati sa svoga zla vavek, ali bez koristi; i nećeš otići iz ovog života dok prethodno ne budeš osuđen na večnu pogibao.
Još više razjaren ovim rečima, mučitelj naredi da svetitelja privežu za točak i da okrećući ga na točku ujedno žegu telo njegovo ognjem. No kada sluge pristupiše izvršenju careve naredbe privezujući Antima za točak i ložeći vatru ispod točka, oni iznenada padoše kao mrtvi. Jer točak se zaustavi, i vatra se ustremi na njih i opali ih, i oni posle kazivahu mučitelju ovo: Kada počesmo okretati točak i potpaljivati privezanoga, blizu nas se pojaviše tri svetlonosna čoveka i rekoše: „Ne boj se, slugo Božji, Antime!“ A kada oni pogledaše u nas, nas spopade strah, i vatra ispod točka okrenu se na lica naša i opeče nas.
Čuvši to mučitelj se začudi, ali sve to pripisa vradžbinama. Onda naredi da mučenika skinu sa točka, i stade mu pretiti da će ga poseći mačem ako ne prinese žrtvu idolima. Mučenik pak, čuvši da će biti posečen mačem, obradova se, i usrdno moli Boga da mu da što skorije otići k stadu svome koje pre njega uziđe k nebu putem mučeništva, da bi mogao reći: „Evo ja i deca koju si mi dao, Bože“ (sr. Is. 8, 18).
No zločestivi car naredi da mučenika prethodno vode u tamnicu i okuju u železne okove. Vođen u tamnicu, sveti A n tim hvaljaše i blagosiljaše Boga za sve. I gle, iznenada ga obasja s neba svetlost, okovi se na njemu pokidaše, a sluge što ga vođahu padoše od straha na zemlju. Međutim sveti Antim ih podiže i naloži im da čine što im je naređeno. Došavši do tamnice, svetitelj uđe tamo među zločince i razbojnike, i radovaše se kao da je uveden na gozbu ili na svadbu. Predloživši sužnjima duhovnu hranu reči Božije i postavivši piće pobožnosti, on ih dobi za Hrista i prisajedini svetoj Crkvi, naučivši ih veri i dobrim delima; i tu u tamnici on ih preporodi vodom svetoga krštenja. I postade tamnica svetlom crkvom, punom Duha Svetoga, gde verni sužnji dan i noć prinošahu Bogu žrtvu hvale.
Saznavši za to, Maksimijan naredi da svetog Antima dovedu preda nj, i staraše se da ga laskanjem privoli na poklonjenje bogovima, obećavajući da će ga učiniti vrhovnim među idolskim žrecima. No svetitelj odgovori caru sa uobičajenom neustrašivošću svojom, govoreći: Ja sa1m i pre tvojih reči vrhovni sveštenik među Božjim jerejima[5]; i to sveštenik sveprvog Pastirenačalnika Hrista, koji se u moje telo obuče, i radi mene siđe k meni. On postade Bogu Ocu žrtva za ljude, umre na krstu, bi pogreben i vaskrse u treći dan, i sa slavom se uznese na nebo, uznoseći sa Sobom sve koji veruju u Njega. Njegov sam ja sveštenik i Njemu prinosim sebe sama na žrtvu živu. A vaše žrečestvo i žrtve i bogovi jesu tama i otići će u večnu tamu. Čuvši to, mučitelj osudi svetog Antima na smrt. I svetitelj iđaše na smrt prepun radosti, i govoraše: „Sada je vreme moga veselja, sada je ostvarenje moje želje, sada mi se otvaraju vrata večnoga života, da, izišavši iz tela, otidem ka Gospodu, i nasitiću se kada se preda mnom javi slava Njegova“. – I stigavši na mesto gde je kroz privrsmenu smrt imao preći u beskonačni život, svetitelj izmoli vreme za molitvu. I pošto se dugo molio, on prikloni svetu glavu svoju pod sekiru, i bi, saglasno carevom naređenju, posečen, i tako primi mučenički kraj svoj za Hrista, na dan trećega septembra. A kad pade noć, neki od hrišćana dođoše tajno, uzeše mnogostradalno telo svetoga Antima i česno pogreboše, slaveći Svetu Trojicu, Oca2 i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga, kome slava vavek. Amin.[6]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOANIKIJA II, arhiepiskopa i prvog patrijarha Srpskog[7]
 
Ovom svetom Joanikiju ne zna se mnogo pre no što je postao arhiepiskop Srpski. Sigurno je da je rođen od pobožnih srpskih roditelja (izgleda negde oko Prizrena), koji su najverovatnije bili blagorodnijeg porekla. Da je Joanikije bio vrlo sposoban i obdaren vidi se iz toga što ga je tadašnji srpski vladar Stefan Dušan (1331 1355 g.) uzeo na svoj dvor za svoga logoteta. Kada pak preminu tadašnji arhiepiskop Srpski Danilo II (1324-1337 g.)[8], tada bi sazvan crkveni sabor na kome za arhiepiskopa bi izabran ovaj sveti Joanikije o kome je reč. To beše 3. januara 1338. godine. Poput velikih svetitelja Božjih i jeraraha Crkve Hristove Tarasija, Nikifora, Fotija i ostalih, i ovaj sveti bi izabran iz redova laika i brzo prođe sve monaške i svešteničke činove, i tako bi hirotonisan za arhiepiskopa na prestolu Svetoga Save.
Kao arhiepiskop, sveti Joanikije II je radio na dobro Crkve Božje i na spasenje svoje Bogom poverene mu pastve. Tadašnju prvoprestolnu crkvu u Peći, koju podigoše arhiepiskopi Nikodim i Danilo, on dade ukrasiti divnim ikonama i freskama i svim ostalim potrebnim stvarima.
U to vreme srpski kralj Stefan Dušan osvoji mnoge grčke krajeve na jugu i proširi veoma svoju zemlju, pa zbog toga reši da se proglasi za cara Pritom on odluči da i Srpskog arhiepiskopa saborski uzvisi na stepen patrijarha. Jer ovaj kralj srpski ne malo poštovaše svetog arhiepiskopa Joanikija i veliku mu čast ukazivaše. Tako jednom prilikom u Prištini, kada tamo Dušan dočekivaše grčkog vladaoca Jovana VI Kantakuzena i za tu priliku dođe pozvan i arhiepiskop Joanikije, sam kralj prihvati na svoje ruke nogu svetog arhiepiskopa, dok ovaj sjahivaše sa konja, i smireno ga celiva u ruku proseći od njega blagoslov.
O samom pak proglašenju arhiepiskopa Srpskog Joanikija za patrijarha i Srpske arhiepiskopije za patrijaršiju, evo šta pišu biografi Srpskih kraljeva i arhiepiskopa: „Posle prestavljenja gospodina arhiepiskopa kir Danila (Drugog), gospodin kralj Stefan (Dušan) postavi svoga logoteta na prestolu Svetoga Save, i on ostade u arhijerejstvu osam godina. Kada je tada gospodin kralj Stefan (Dušan) u to vreme zauzeo mnogezemlje i gradove grčke, on se venča na carstvo u gradu Skopljui postavi arhiepiskopa kir Joanikija za patrijarha. Joanikije patrijarh prebivao je u domu Spasovu[9] i ukrašavao je veliku crkvu mnogočasnim i svetim ikonama i mnogorazličnim sveštenim sasudima, i drugim različnim zlatnim i srebrenim potrebama, ukrašenim biserom i kamenjem, kao što svedoči pismeni crkveni katastih. I postavi mnoga srebrna kandila, koja sa sobom donese, i još k tome priloži domu Spasovu mnoga sela, i crkve u njima sazda, i na Karmilu (u Svetoj Zemlji2) sazda crkvu Svetog Ilije i na Tavoru crkvu Svetog Nikole“.[10] Toliko o tome pišu biografi.
Ovo pak proglašenje svetog arhiepiskopa Joanikija za patrijarha Srpskog nije bilo samo po želji i volji kralja Dušana, koji je, hoteći da se pomaže za cara Srba i Grka, znao da to može učiniti samo patrijarh, nego je proglašenje Srpske patrijaršije bilo saborno, na velikom crkvenom saboru u Skoplju (na Cveti 1346. godine), gde su učestvovali i patrijarh Bugarski Simeon, i arhiepiskop Ohridski Nikolaj, i mnogi episkopi i klirici srpski i bugarski, a takođe i sam svešteni prot Svete Gore i mnogi svetogorski monasi sa njim. Srpska Crkva je još od Svetog Save bila priznata od Carigradske patrijaršije kao potpuno samostalna i autokefalna, zbog čega je ovaj sabor u Skoplju smatrao da može nesmetano arhiepiskopa Srpskog proglasiti za patrijarha, te tako ovaj sveti Joanikije II i postade milošću Božjom prvi Srpski patrijarh „vsem Serblem i Pomoriju“, to jest patrijarh „svih Srpskih zemalja i Pomorskih“.
Posle ovoga je svjatjejši patrijarh Srpski Joanikije pomazao (na Uskrs 1346 . godine) kralja Dušana za cara svih Srba, Albanaca i Grka, a uskoro zatim (na Spasovdanskom saboru u Skoplju 1349. godine) zajedno sa njim doneo je mnogoznačajni srpski Zakonik, kojim je uzakonjeno srpsko carstvo, i pravda i poštenje u njemu, i „svaka pravila svetih i božanstvenih crkava“. Po proglašenju patrijaršije, Skopska je mitropolija postala prvoprestolna u Srpskoj. Crkvi, a odmah iza nje dolazila je Ohridska arhiepiskopija. Osnovane su još Zletovska i druge nove episkopije, i na njih su postavljeni srpski jerarsi. Protiv svega ovoga ništa nisu rekli tadašnji patrijarsi u Carigradu Jovan Kaleka (1334-1347 g.) i Isidor (1347-1349 g.).
Uskoro posle ovoga približi se i končina zemaljskog života svetog patrijarha Joanikija. A ona bi ovako. Kada u jesen 1354 . godine napadoše sa severa na srpsko carstvo Ugari (to jest Mađari), car Dušan ustade i krete na njih. Došavši u predele svetog manastira Žiče, on posla da mu iz Peći dozovu u Žiču svjatjejšeg patrijarha Joanikija da sa njim nešto progovori o crkvenim i državnim stvarima.[11] No kada sveti patrijarh stiže u Žiču, on se tu brzo razbole, i po svojoj želji bi ponesen onako bolestan u svoju patrijaršiju u Peć. No on tamo ne stiže, jer još na putu izdahnu i predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga. O tame se ovako kaže u spomenutom životopisu kraljeva i arhiepiskopa Srpskih: „Posle nekog vre
mena, đavo, iskonski zavidnik roda čovečijega, podiže rat i zavist među carem Stefanom (Dušanom) i ugarskim kraljem. I kad je car Stefan stao na Paklarima (kod Rudnika) sa svima svojim vojskama, napisa i zamoli patrijarha da dođe u Žiču. I kad je patrijarh došao u Žiču, posle malo dana upade patrijarh u neisceljivu bolest. I sam zapovedi da ga dignu i odnesu u Peć. I kada se tada sabrao sav sabor žički, uzeše patrijarha i poneše ga; i kad je bio nošen, prestavi se na putu u Polumiru u Sutesci (kod današnjeg Ušća na Ibru). I kad je bio donesen u Peć, bi položen u grob (koji sam sebi beše naznačio). I požive on u svetiteljstvu na prestolu Svetoga Save šesnaest godina i osam meseci, i u miru usnu u Gospodu, meseca septembra u treći dan, u šesti čas noću (godine 1354.)“. Telo svetog patrijarha Joanikija položeno bi u srednju crkvu Pećke patrijaršije, tamo gde se ono i do danas nalazi (to jest u crkvi Svetih Apostola). Iznad njegovog svetog groba naslikana je zatim na zidu freska koja izobražava njegovo čeono usnuće u Gospodu.[12]
Uskoro za svetim Joanikijem preminu iznenada i srpski car Stefan Dušan (20. decembra 1355. godine). No pre njegove smrti, a ne znamo da li za života svetog Joanikija patrijarha ili 3pošto on preminu, tadašnji patrijarh Carigradski Kalist[13] „posla i odluči cara sa patrijarhom i njegove arhijereje“, kako to kaže jedan od kasnijih letopisaca. Ovaj isti letopisac dodaje još i ove reči: „Kada je pak ovo bilo, onda se car pokaja, i zaiska razrešenje za ovo zlo, ali ga nije mogao naći radi dostojanstva i gradova! I posle ovoga razreši se car od ovoga života i predade se grobu, ostavivši ovu zlobu nepogrebenu“. Ovo što piše spomenuti letopisac pokazuje da je svojim postupcima car Dušan bio uvredio Carigradskog patrijarha i grčkog cara, jer je preoteo mnoge grčke pokrajine i gradove i iz njih nasilno proterao grčke arhijereje. Zbog toga je i došlo do prekida jedinstva i hrišćanske zajednice ljubavi i mira između Carigradske i Srpske patrijaršije, ali ta žalosna stvar nije dugo potrajala. Sam svjatjejši patrijarh vaseljenski Kalist došao je potom na srpski dvor u grad Ser, kod udove cara Dušana blažene carice Jelene, i sa njom razgovaraše o potrebi mira i jedinstva. A l i se on ubrzo tu upokojio, te nije mogao sam tu stvar okončati. Nekoliko godina kasnije, za vreme svetog cara Lazara, svjatjejši patrijarh vaseljenski Filotej posla dvojicu svojih klirika „a srpski dvor u Prizren, i oni došavši, uđoše u crkvu i služiše zajedno i pričestiše se sa svetiteljem (to jest sa tadašnjim Srpskim patrijarhom), i sa srpskim sveštenicima koji ranije biše odlučeni … i oprostiše cara Stefana (Dušana), Joanikija patrijarha i Savu patrijarha i cara Uroša, i sve male i velike, jer se sjediniše udovi glavi i Crkva opet dobi svoje blagoljepije“.[14] Tako ova nesloga bi brzo uklonjena i mir i sloga nastupiše među sestrinskim po veri i ljubavi Crkvama, to jest Carigradskom i Srpskom patrijaršijom, na čijim svetim prestolima seđahu ovakvi sveti patrijarsi kao što behu Kalist i Filotej u Carigradu i sveti Joanikije u Srpskoj Crkvi, a posle njega njegovi sveti naslednici Sava IV i sveti Jefrem patrijarh, o kojima se govori opširnije u njihovim posebnim Žitijama. Molitvama svih njih neka Gospod pomiluje i nas grešne. Amin.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
VASILISE NIKOMIDIJSKE
 
Za carovanja zločestivog cara rimskog Disklecijana jedva je u kom drugom gradu bilo proliveno toliko mučeničke krvi kao u Nikomidiji: u njemu je takvo mnoštvo hrišćana ubijeno za Hrista, da je samo za jedan mesec izbrojano sedamnaest hiljada mučenika, osim onih dvadeset hiljada, spaljenih u crkvi na dan Roždestva Hristova. I takvo ubijanje nevinih hrišćana trajalo je ne jedan mesec, nego se dugo produžavalo za sve vreme teškog i ljutog gonjenja. I ko će izbrojati sve hrišćane pobijene za to vreme, sem Boga jedinoga koji i zvezde izbraja!
U tom gradu Nikomidiji postrada i ova sveta mučenica Vasilisa. Slava svesilnome Bogu koji projavljuje Svoju veliku silu ne samo u odraslim ljudima nego i u maloj deci! Svetoj mučenici Vasilisi beše svega devet godina kada bi izvedena na sud pred nikomidiskog namesnika Aleksandra. Ova mučenica devojčica tako neustrašivo ispovedi pred njim Hrista, da se svi divljahu njenoj pameti i njenom slobodnom razgovoru s njim, jer se ona kao zreo čovek prepiraše s mučiteljem o veri Hristovoj. Mučitelj, posle mnogih laskavih reči i obećanja, videći da Vasilisa ostaje nepokolebljiva, naredi da je biju po licu, a sveta devojčica zablagodari Bogu za to. Namesnik onda naredi da joj svuku haljine i biju prutovima; a ona još veću blagodarnost uznese Bogu. To razjari namesnika i on naredi da je još jače biju; i ona bi toliko bijena po celome telu, da joj se celo telo pokri ranama; a ona tada uzviknu: „Bože, blagodarim ti za sve ovo“. Posle toga namesnik zapovedi te joj provrteše gležnjeve, pa je strmoglavce obesiše, i pod njom naložiše vatru u koju stavljahu smolu, sumpor, zejtin i olovo, da bi ona u teškim patnjama i ljutom dimu brzo izdahnula; no sveta.mučenica i u takvim mukama kao u rajskoj hladovini pevaše hvaleći Boga.
Namesnik, videći da mučenica ni u šta ne računa muke na koje je on stavlja, naredi da se užari peć i u nju baci mučenica. A ona, osenivši sebe znakom časnoga krsta, uđe usred plamena, i dugo stojeći u ognju koji je buktao ostade potpuno nepovređena. To zaprepasti sve prisutne i oni u velikoj nedoumici posmatrahu ovo preslavno čudo. Zatim, izvevši mučenicu iz peći, pustiše na nju dva lava da je pojedu. No sveta mučenica, pomolivši se, ostade čitava od zverova: jer molitva devojčice, kao nekada molitva proroka Danila, zatvori usta lavovima. Videvši to, namesnika Aleksandra spopade užas i dugo beše kao van sebe; zatim uzviknu: „Ovo su sudovi Božji!“ I tog časa pripade k nogama svete mučenice, govoreći: Smiluj se na mene, sluškinjo Nebesnoga Cara i Boga, i prosti mi sva zla koja ti učinih; pomoli se Bogu svome za mene, da me ne po gubi zbog tebe, jer evo i ja odsada verujem u Njega.
Tada sveta mučenica otvori usta svoja i gromko proslavi milosrdnog Gospoda koji ukloni namesnikovo slepilo i privede ga k poznanju istine. I dozvavši episkopa Antonina, mučenica mu naloži da Aleksandra nauči istinama vere, i pošto ga nauči da ga krsti. I nastade velika radost kod prisutnih hrišćana zbog obraćenja namesnika Aleksandra. Pošto bi kršten, Aleksandar prinese pokajanje za svoje ranije zloverje i za zla što počini hrišćanima. Svetu pak Vasilisu moljaše da mu izmoli oproštaj u Gospoda. Posredovanjem i molitvama svete mučenice namesnik Aleksandar, pun istinskog pokajanja, za kratko vreme prestavi se ka Gospodu u dobrom ispovedanju vere, i bi česno pogreben od hrišćana. A sveta Vasilisa posle njegovog pogreba udalji se iz grada za tri potrkališta, i ožednevši nađe kamen, stade na njega i pomoli se Gospodu, i tog časa poteče voda iz kamena. Utolivši žeđ, ona otide malo od tog mesta , i preklonivši s molitvom kolena na zemlju, predade duh svoj Gospodu. Saznavši o tome, episkop Antonin dođe i sa hrani svetu mučenicu blizu kamena, iz koga na njenu molitvu poteče voda. Svetim molitvama njenim, Gospode, izlij i na nas Svoju veliku i bogatu milost. Amin.
 
SPOMEN SVETE
FIVE
 
Ovu svetiteljku spominje sveti apostol Pavle u svojoj Poslanici Rimljanima. On piše o njoj: „Preporučujem vam Fivu sestru našu, đakonisu crkve u Kenhreji, da je primite u Gospodu kao što prilikuje svetima, i da joj budete u pomoći u svakoj stvari koju od vas zatreba, jer je ona mnogima pomogla, i samome meni“ (Rm. 16, 1-2). Iz ovoga se vidi da je sveta Fiva bila đakonisa u crkvi u Kenhreji (blizu Korinta) i po crkvenim poslovima putovala je i do Rima.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOKTISTA,
sapodvižnika svetog Jevtimija Velikog
 
Od detinjstva zavolevši Boga, Teoktist ostavi rodbinu i zavičaj i pređe u sveštena i sveta mesta Jerusalima. Stigavši u lavru zvanu Faran, udaljenu od Jerusalima šest milja, on nađe jednu keliju, zatvori se u njoj, i junački se boraše protiv strasti i demona. Tada i Jevtimije, napustivši svet, dođe i nastani se pored prepodobnogTeoktista, i molitveno tihovaše. Žudnja za istim vrlinama, drugovanje u istim podvižništvima! borbama, toliko sjediniše ljubavlju ova dva prepodobnika, da se jedan nalažaše u duši drugoga; i o svima stvarima oba imađahu ista mišljenja, i oba činjahu ista dela. U njih dvojice beše običaj da se po Bogojavljenju povlače duboko u pustinju, gde su u pobožnom tihovanju provodili sve do Cveti, i onda se vraćali u svoje kelije.
Posle provedenih pet godina oni u uobičajeno vreme iziđoše u pustinju i pronađoše veliku pećinu, u kojoj se nastaniše. Tu življahu dugo vreme, hraneći se dvljim zeljem, dok ih njihova vrlina i podvižništvo ne prokazaše ljudima, te im neki počeše donositi potrebnu hranu Utom mnogi stadoše sa raznih strana dolaziti k prepodobnima sa željom da žive pored njih. Tako se tu osnova kinovija, čiji iguman bejaše veliki Teoktist do kraja svoga života. I on postade uzrok spasenja mnogim ljudima, koliko svojim ubedljivim i slatkim rečima, toliko i svojim čistim i podvižničkim životom.
Sveti pak Jevtimije pobožno tihovaše u svojoj keliji, nedaleko od kinovije prepodobnog Teoktista; i tu osnova svoju veliku Lavru. I koji dolažahu k njemu radi monašenja, on ih šiljaše u kinoviju velikog Teoktista: tako mu on posla prepodobnog Savu Osvećenog, kao još mladog i neodraslog, da živi pod rukovodstvom prepodobnog Teoktista i da od njega uči lekcije monaške filosofije, monaškog podvizavanja.
Tako sveti Teoktist postade nadaleko čuven i slavan, kao i sveti Jevtimije, jer bejaše obrazac i pravilo svake vrline. I dostigavši duboku starost, snađe ga teška bolest, od koje i otide ka Gospodu. I bi njegovo česno telo česno sahranjeno česnim rukama velikog Jevtimija, kome tada beše devedeset godina, i patrijarha jerusalimskog Anastasija, u treći dan meseca septembra 451 godine. (Sveti pak Jevtimije spominje se 20. januara)
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ARISTIONA, episkopa Aleksandrijskog
 
Sveti Aristion bejaše episkop primorskog grada Aleksandrije, koji se nalazio između gradova Ise i Antiohije, u Siriji On revnosno i ubedljivo propovedaše Gospoda našeg Isusa Hrista: Njegov domostroj spasenja, večno i beskonačno carstvo, večna blaga, božansku radost Nebeskoga Carstva. I učaše ljude da je sve na zemlji trošno i prolazno, a večna su i neprolazna samo buduća večna blaga. Zbog takvog učenja on bi izveden na sud pred upravitelja grada Aleksandrije Pred upraviteljem on izjavi da je Hristos istiniti Bog. Zbog toga bi osuđen na sažeženje u ognju Bačen u oganj, on u tom mučeničkom podvigu blaženo skonča, predavši svoju svetu dušu Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
POLIDORA KIPARSKOG
 
Iz grada Levkosije (današnje Nikozije) na ostrvu Kipru, od pobožnih roditelja Luke i Lurdane. Otputovavši u Egipat združi se tamo sa jednim otpadni|kom od hrišćanske vere. Jednom, u pijanom stanju, on se odreče Hrista i poturči se. Ali čim se otrezni, on se stade gorko kajati. I ne nalazeći mira duši svojoj, on stade lutati i leka duši svojoj tražiti. Tako dođe u Bejrut i tamo se ispovedi kod ondašnjeg arhijereja. Ovo duhovno lice mu preporuči lek: da se naoruža duhovnim oružjem istinskog i svesrdnog pokajanja i da stupi u nemilosrdnu borbu sa duhovima zla ispod neba. I Polidor se odmah poče postiti, Bogu moliti, metanija činiti, sveštene knjige čitati, naročito Žitija Svetih. Tako on provede četrdeset dana u jednom manastiru ispod gore Livana. A u njemu plamtijaše želja da postrada za Gospoda Hrista, i tako mučeništvom otkaje svoj ctpašni greh. Zato ode crkvi, te mu čitaše molitve umilostivljenja, pomazaše ga svetim mirom, i pričestiše Svetim Tajnama.Posle toga on ode i prijavi se turskom sudiji u Novom Efesu, i izjavi da se odriče muslimanske vere i želi da umre kao hrišćanin. Sudija ga dugo odvraćaše, no mučenik junački ponavljaše: Rodio sam se kao hrišćanin, i hoću da umrem hrišćanin. Sudija mu na to stade savetovati da požali svoju lepotu i svoju mladost. Mučenik mu odgovori: Sve su to trice!Isusa mog Isusa hoću! Hrišćanin sam, i hrišćanin hoću da umrem! Kada sudija vide da je Polidor nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri, on ga stavi na teške muke; pa ga najzad obesi 1794. godine u Novom Efesu. Telo mu bi pogrebeno tek posle tri dana od pobožnih hrišćana i Turaka. Od svetih moštiju svetog Polidora bivala mnoga čudesa Sveta glava njegova čuva se danas u Atini u crkvi Sv. Ekaterine na Plaki, gde je preneta iz Male Azije posle progona tamošnjih hrišćana 1922.godine.
 
SPOMEN SVETOG
CARA KONSTANTINA NOVOG
 
Četvrti sin cara Iraklija, nazivan ponekad Konstantin Iraklije. Vladao je 641. godine (nekoliko meseci) Vizantijom; bio pravoslavan; nepravedno otrovan.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ZINONA
 
Bačen u kotao pun vrelog olova postradao za veru u Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
HARITONA
 
U krečnu jamu bačen skončao za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ARHONTIONA
 
Postradao za veru svoju u Hrista bačen u jezero.
 
SPOMEN PREPODOBNOG BLAŽENOG
JOVANA VLASATOG,
Hrista radi suludog
 
Blaženi Jovan podvizavao se u gradu Rostovu, trpeći raznovrsne nužde i nevolje. Usavršavajući sebe u duhovnom životu, on je i drugima mnogima davao vrlo korisne savete odnosno spasenja duše. Posle dug ih podviga on se prestavio 1580. godine, i bio pogreben iza oltara Vlasijevske crkve.
 


 
NAPOMENE:

  1. Nikomidija prestonica Istočne carevine, rezidencija cara Dioklecijana, na obali Mramornog Mora.
  2. Godine 284. Rimska carevina razdelila se na Istočnu i Zapadnu: Istočnom je upravljao Dioklecijan, a zapadnom Maksimijan; carovali od 284. do 305. godine.
  3. Spomen ovih svetih Nikomidiskih mučenika praznuje se 28. decembra.
  4. Cerera ili Demetra – rimska i grčka boginja plodnosti, zemljoradnje i braka. Nemoralni obredi u čast ove boginje behu naročito rasprostranjeni u Frigiji, maloazijskoj oblasti pored Vitinije.
  5. To jest episkop.
  6. Mučenička končina svetog Angima dogodila se 303. godine. – Vizantijski car Justinijan (527. do 565. godine) podigao u čast svetog sveštenomučenika Antima veleljepši hram na obali Zlatnoga Roga, ukrasivši ga mermerom i zlatom. Car Lav Veliki sazidao mu je hram u Carigradu blizu Ksirocirka. U desetom veku glava svetog Antima nalazila se u Nikomidiji; od nje se događala mnoga čuda, i stalno je rasla kosa na njoj.
  7. Ovog Sv. Joanikija treba razlikovati od Joanikija I, arhiepiskopa Srpskog (1272 76. god.), koji se upokojio 28. maja 1279. god.
  8. Njegov sveti spomen slavi se 20. decembra.
  9. Dom Spasov je ustvari crkva Vaznesenja Gospodnjeg (Spasovdana) u Peći, gde je posle Žiče bilo sedište Srpskih arhiepiskopa i patrijaraha. To je srednji hram u Pećkoj patrijaršiji, koji se još zove i hram Svetih Apostola.
  10. Arhiepiskop Danilo (i njegovi nastavljači): Životi kraljeva i arhiepiskopa Srpskih, preveo L. Mirković, SKZ, str. 288.
  11. U to vreme je car Dušan bio poslao svoje poslanike papi Inokentiju VI ( 1352 – 62 g . ) u Avinjon da pregovara s njim o tome kako da se hrišćani bore protiv Turaka, koji sve više nadirahu sa istoka. Izgleda, po nekima, da je tom prilikom bilo reči i o tome da Dušan prizna papu. Sigurno je da je se sv. patrijarh Joanikije usprotivio tome, zbog čega neki misle da je nagla smrt njegova bila možda u vezi sa tim događajima. Ipak, činjenica je da ni sam car Dušan nikada nije priznao papu niti izdao Pravoslavlje.
  12. U severnoj crkvi Pećke ptrijaršije, posvećenoj Svetom Dimitriju, nalazi se i freska koja predstavlja svetog Joanikija kako klečipred Presvetom Bogorodicom i molitveno Joj vapije sa rečima: „O Presveta Bogorodice, primi molbe raba Tvojega arhiepiskopa Joanikija“.Freska je rađena dok je Sv. Joanikije bio još arhiepiskop.
  13. Sveti patrijarh Kalist bio patrijarh Carigradski od 1350. do1354. i od 1355. do 1363. godine. Slavi se 20. juna.
  14. Arhiep. Danilo (i njegovi nastavljači): Životi kraljeva i arhiepiskopa Srpskih, str. 289-291. O ovom izmirenju Srpske i Carigradske Crkve videti još i u Žitiju Sv. cara Lazara pod 15. junom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *