NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

30. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
GRIGORIJA,
episkopa i prosvetitelja Jermenskog
 
VETI Grigorije, prosvetitelj Velike Jermenije,[1] rodi se od znatnih i visokorodnih, ali tamom neznabožja pomračenih, roditelja.[2] Otac njegov Anak, rodom Parćanin,[3] beše srodnik persijskog cara Artabana i brata njegovog jermenskog cara Kursara Anak se preseli u Persiju pri sledećim okolnostima. Kada Persijsko carstvo pade pod vlast Parćana i persijskim carem postade Parćanin Artaban, Persijancima beše teško što se nalaze pod vlašću tuđinaca. U to vreme u Persijanaca beše jedan znameniti velmoža Artasir: on u dogovoru sa svojim prijateljima jednomišljenicima podiže ustanak protiv cara Artabana i ubi ga, pa sam stupi na presto persijskih careva. A kada car jermenski Kursar ču za pogibiju svoga brata Artabana, veoma se ožalosti, pa sabra svu vojsku jermensku i zarati na Persijance, sveteći se za prolivenu krv bratovljevu. Deset godina vojevahu Jermeni protiv Persije, i mnoga joj zla pričiniše. Nalazeći se u velikoj nevolji i nedoumici, Artasir se savetova sa svojim velmožama na koji način da odoli napadajima neprijatelja. Pritom Artasir obeća da će onoga koji ubije Kursara učiniti svojim sacarem. Na tome savetovanju beše i Grigorijev otac Anak: on obeća da će bez rata pobediti Kursara i na vešt način ubiti ga. Na to mu Artasir reče: Ako to uradiš, ja ću na glavu tvoju staviti carsku krunu i ti ćeš carovati zajedno sa mnom, a carstvo Parćansko ostaće tebi i tvome potomstvu.
Pošto se tako dogovoriše i usloviše, oni se raziđoše. Anak onda, za izvršenje skovanoga plana, uze sebi u pomoć svoga brata: oni sa celim domovima svojim, sa ženama i decom, krenuše iz Persije tobož kao izgnanici, umakli od gnjeva Artasirova, i dođoše u Jermeniju k srodniku svome caru jermenskom. Ovaj ih s radošću primi, i davši im da se nastane u njegovoj zemlji, učini ih svojim bliskim savetnicima. Naročito on poveri Anaku sve svoje planove, pa čak i sebe samog, i postavi ga za prvog savetnika u svom carskom savetu; jer se Anak lukavo uvuče u carevo srce, dok u svome srcu smišljaše kako da ubije cara, i vrebaše zgodnu priliku za to.
Jednom kada car beše na gori Araratu, Anak i njegov brat izraziše želju da nasamo porazgovaraju sa carem, i govorahu: Imamo ti tajno kazati nešto veoma važno i korisno. – I ušavši sami k caru kada ovaj beše sam, oni ga napadoše mačevima, nanesoše mu smrtne rane, pa izišavši uzjahaše svoje konje i pojuriše sa željom da se dokopaju Persije. Ali posle kratkog vremena u careve odaje uđoše carski posteljari i nađoše cara gde leži na podu jedva živ i sav u krvi. Strahovito poraženi time, oni odmah izvestiše o tome sve vojvode i velmože. Ovi pojuriše po tragu za ubicama, stigoše ih kod jedne reke, ubiše i u vodu baciše. Izranavljeni pak car Kursar, umirući naredi da se pobije sva porodica Anaka i njegovog brata, žene njihove i deca. I to bi učinjeno.
U vreme kada ubijahu porodicu Anakovu, jedan Anakov srodnik dohvati dva sinčića Anakova – dva odojčeta još u pelenama: ovog Grigorija svetog i njegovog brata, sakri ih kod sebe i odgajivaše ih. Međutim u Jermeniji se dogodi velika smutnja. Čuvši za to, persijski car Artasir krenu sa svojom vojskom na Jermeniju, osvoji Jermensko carstvo i potčini ga svojoj vlasti. Iza cara Kursara ostade malo dete po imenu Tiridat; njega Artasir poštede i posla u Rimsku zemlju, gde on, pošto odraste i silno se razvi, postade vojnik. A spasena od pogibije odojčad, dva sina Anakova, jedan bi uzet u Persiju, a drugi po imenu Grigorije, o kome će i biti reč, bi poslat u Rimsku carevinu. Kada Grigorije, odraste, življaše u Kesariji Kapadokijskoj. Tu se nauči veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, i bi dobar i veran sluga Gospodnji. Tamo se on i oženi i rodi dva sina, Ortana i Arostana, koje on od kolevke posveti na službu Gospodu. I kada oni postadoše zreli ljudi,
Ortan se udostoji prezviterskog čina, a Arostan postade pustinježitelj.
Ubrzo posle rođenja ova dva sina umre Grigorijeva s u pruga, i od toga vremena blaženi Grigorije stade još usrdnije služiti Bogu, hodeći besprekorno po svima zapovestima i naredbama Gospodnjim. U to vreme Tiridat, služeći u rimskoj vojsci, dobi neki počasni čin, pošto je bio carskoga roda. Čuvši za Tiridata, sveti Grigorije ode k njemu, iako je znao da je njegov otac Anak ubio Tiridatovog oca Kursara. Čuvajući tajnu o ubistvu Kursara, on stade verno služiti Tiridata, svojom vernom službom sinu Kursarevom iskupljujući greh svoga oca. Videći kako ga svim srcem služi, Tiridat zavole Grigorija; ali potom doznavši da je Grigorije hrišćanin, razljuti se na njega i rugaše mu se. No Grigorije, ne obraćajući pažnju na ljutnju svoga gospodara, i nadalje držaše besprekornu veru u Hrista Gospoda,
U te dane bi najezda Gota[4] na Rimske pokrajine, i tadašnji rimski car morao je krenuti u rat protivu Gota. Kada rimska i gotska vojska stadoše jedna prema drugoj, gotove da se sudare, gotski knez stade zvati rimskog cara da njih dvojica podele megdan. No rimski car, bojeći se da sam izađe, stade tražiti takvoga vojnika koji bi umesto njega mogao izaći na megdan gotskome knezu i održati megdan. Tako hrabrog vojnika car obrete u Tiridatu, obuče ga u carsko oružje, i kao tobožnjeg cara posla mesto sebe na megdan gotskome knezu. Stupivši u borbu sa ovim, Tiridat ga savlada bez mača, uhvati ga živa i dovede k rimskom caru. Tim samim bi odnesena pobeda i nad celom gotskom vojskom. Zbog toga rimski car uzvede Tiridata na presto oca njegova, i postavi ga za cara Jermenije, i zaključi za njega mir između Jermena i Persijanaca. Zajedno sa Tiridatom, kao verni sluga njegov, otputova u Jermeniju i blaženi Grigorije.
Kada car Tiridat prinošaše žrtve idolima, a najviše boginji Artemidi kojoj je svim srcem odan bio, on često i usrdno moljaše Grigorija da zajedno s njim prinese žrtvu idolima. Grigorije to odbijaše, izjavljujući da ni na nebu ni na zemlji nema drugog Boga osim Hrista. Čuvši ove reči, Tiridat naredi da Grigorija stave na teške muke. I prvo mu u usta staviše između zuba debelo drvo, strahovito mu raščepivši usta, tako da ih on nije mogao sastaviti niti što progovoriti. Zatim mu privezaše za vrat ogroman grumen soli pa strmoglavce obesiše. Tako svetitelj trpeljivo visaše sedam dana; osmoga pak dana tukoše ga nemilice štapovima odozgo; zatim ga u toku drugih sedam dana tako strmoglavce obešena moriše dimom od đubreta, zapaljenog ispod njega. A on, viseći, slavljaše ime Isusa Hrista, i pošto mu drvo bi izvučeno iz usta, on učaše ljude što stajahu i gledahu njegovo mučenje da veruju u jedinog istinitog Boga. Kada pak videše da svetitelj ostaje nepokolebljiv u veri i hrabar u stradanju, oni mu daskama stisnuše noge i konopcima čvrsto omotaše, pa mu u pete i tabane gvozdene klince nabiše, i onda narediše da hoda. A on hodajući pevaše psalam: Radi reči usta Tvojih držim se putova oštrih (Ps. 16, 4); i još: Ide i plače koji nosi seme da seje; poći će s pesmom noseći snopove svoje (Ps. 125, 6). Tada mučitelj naredi da naročitim oruđima savijaju glavu mučeniku, i nalivši mu u nozdrve sirće sa sumporom i solju, da ga zašiju u meh, napunjen čađu i pepelom. U takom položaju svetitelj provede šest dana. Posle toga opet ga strmoglavce obesiše, i silom mu nalivahu silnu vodu u usta i stomak, i pritom mu se rugahu: jer u njih, ispunjenih svake bestidne nečistote, ne beše nikakvog stida. Nakon ovakvih mučenja car ga opet stade mamiti lukavim rečima da se pokloni idolima. No kada sveti stradalac to ne učini, mučitelji ga ponovo obesiše i strugoše mu rebra železnim noktima. I pošto mu svo telo izbrazdaše železnim noktima, oni ga onda vukoše naga po zemlji, načičkanoj oštrim železnim klincima. A kada mučenik pretrpe sve to, bi bačen u tamnicu, no tamo se silom Hristovom obrete zdrav.
Sutradan sveti Grigorije bi izveden iz tamnice, i vesela lica predstade caru bez ijedne rane na telu. Videći to car se udivi. No imajući još nade da će Grigorije ispuniti njegovu volju, on stade mirno razgovarati s njim, da bi ga na taj način priveo svome zloverju. A kada se sveti Grigorije ne podade umiljatim rečima carevim, car naredi da mu obuju gvozdene čizme, pa noge nabiju u klade, i tako ga drže tri dana. A po isteku tri dana car pozva k sebi svetog mučenika i reče mu: Ti se uzalud uzdaš u Boga svog, jer nikakve pomoći nemaš od Njega. – Sveti Grigorije mu odgovori: Bezumni care, ti sam sebi pripremaš muku, a ja, uzdajući se u Boga mog, neću iznemoći. Ja Njega radi ne štedim telo svoje, jer ukoliko se spoljašnji čovek raspada, utoliko se unutrašnji obnavlja.
Posle toga car Tiridat naredi da se rastopi olovo u kotlu i da se tim olovom obliva celo telo mučeniku; no mučenik trpljaše sve to ispovedajući Hrista neprestano. I dok u to vreme Tiridat smišljaše na koji bi način promenio nepromenljivo srce Grigorijevo, neko mu iz gomile dobaci: Ne umrtvljuj, care, ovoga čoveka; on je sin Anaka koji ubi oca tvoga i predade jermensko carstvo u plen Persijancima.
Kada car ču ove reči, silna mu revnost ispuni dušu za krv njegova oca, i on naredi da Grigoriju vežu i ruke i noge i da ga u gradu Artaksatu bace u duboku jamu. A svakome i sama pomisao na tu jamu bejaše veoma strašna, jer ona beše iskopana za osuđene na ljutu smrt, puna mulja, škorpija i svakovrsnih otrovnih gmizavaca i crva. Bačen u taj rov, sveti Grigorije provede u njemu četrnaest godina, ostajući nepovređen od gadova. Po Božjem pak promišljanju o njemu, jedna udovica bacaše mu po parče hleba kojim on podržavaše svoj život. A Tiridat, držeći da je Grigorije već davno izgubio život, prestade i misliti o njemu. Potom on ratova sa Persijancima, pokori njihovu zemlju sve do Sirije, i vrati se sa velikom pobedom i slavom.
U ta vremena rimski car Dioklecijan razasla po celom carstvu ljude da mu nađu za ženu najlepšu devojku. Takvu devojku nađoše u licu hrišćanke Ripsimije koja, zaručivši svoje devstvo Hristu, življaše u ženskom manastiru u postu i molitvi pod rukovodstvom igumanije Gajanije. Izaslanici carevi narediše te bi izrađena Ripsimijina slika, koju i poslaše caru. Slika se Ripsimijina veoma dopade caru; osvojen njenom lepotom, car posla Ripsimiji predlog da mu postane žena. No ona zavapi u srcu svom ka Hristu: Neću odstupiti od Tebe, ženiče moj Hriste, i neću pohuliti na sveto devstvo svoje. – I pošto se ona posavetova sa sestrama i sa svojom igumanijom Gajanijom, ona i sve sestre pobegoše tajno iz manastira. I posle neiskazanih muka na putu, trpeći glad i bezbrojne teškoće, one stigoše u Jermeniju i nastaniše se u blizini grada Ararata među vinogradima. One najjače među njima odlažahu u grad i rađahu kod ljudi, i tako zarađivahu hranu sebi i ostalim sestrama. A tih sestara, koje izabraše da tako stradaju i trpe svaku muku i nevolju tuđinujući devstva radi, beše trideset sedam na broju.
Dobivši izveštaj da je Ripsimija sa drugim sestrama izbegla u Jermeniju, Dioklecijan posla jermenskom caru Tiridatu, sa kojim bejaše u velikom prijateljstvu, pismo u kome mu pisaše: „Neki hrišćani prevariše Ripsimiju, koju sam hteo da uzmem sebi za ženu, te ona izabra skitati se sa stidom po tuđim zemljama negoli biti mojom ženom. Molim te, pronađi je, pa je ili pošlji k nama, ili je, ako hoćeš, uzmi sebi za ženu“.
Tiridat odmah naredi da svuda traže Ripsimiju, i kada doznade gde se nalazi on zapovedi da se naokolo postavi straža, da ona ne bi pobegla. Obavešten pak od onih koji su videli Ripsimiju da je ona čudesno lepa, on se raspali požudom za njom i posla joj nakit dostojan carskog dostojanstva, da ukrašena njime bude dovedena k njemu. Ali ona, po savetu Gajanije, pod čijim se rukovodstvom vaspitavala od mladosti, odbi sav taj nakit i ne hte da ide k caru Tiridatu. Sama pak igumanija Gajanija reče carevim poslanicima: Sve ove devojke već su zaručene Nebeskom Caru, i nemoguće je da koja od njih stupi u zemaljski brak. – Kad ona to reče, iznenada puče strahovit grom, i ču se glas s neba koji govoraše devojkama: „Budite hrabre i ne bojte se, jer sam ja s vama“. – Od treska ovoga groma poslani vojnici se toliko uplašiše, da na zemlju padoše, a neki s konja popadaše i izgiboše, jer ih konji nogama izgaziše. Ostali se vratiše k caru strahovito preplašeni, i ispričaše sve šta se desilo.
Besan od ljutine, car posla jednoga od knezova sa velikim odredom vojske da sve devojke mačevima iseku, a Ripoimiju dovedu silom. Kada vojnici sa isukanim mačevima naiđoše, Ripsimija reče knezu: Ne pogubljujte ove devojke, a mene vodite k vašem caru. – Vojnici je uzeše i povedoše, ne učinivšn nikakvo zlo ostalim devstvenicama, koje se po njihovom odlasku sakriše. Ripsimija pak idući putem prizivaše u pomoć Hrista, Ženika svog, i vapijaše k Njemu: Izbavi od mača dušu moju, iz pasjih šapa jedinicu moju (Ps. 21, 21). A kada Ripsimija bi uvedena u carsku ložnicu, ona podiže gore svoje telesne i duševne oči, i usrdno se sa suzama moljaše Bogu da On svemoćnom rukom Svojom sačuva nepovređenom devstvenost njenu. Pri tome ona spominjaše čudesnu i milostivu pomoć Njegovu, koju On u staro vreme ukazivaše ljudima kada su se nalazili u opasnostima: kako On spase Izrailjce iz ruke faraonove i od potopljenja, sačuva nepovređenim Jonu u kitovom trbuhu, očuva čitave Tri Mladića u peći od ognja, izbavi blaženu Suzanu od preljubočinih staraca. – i moljaše ona Boga da i nju tako spase od Tiridatava nasilja. U to vreme car uđe kod nje, i ugledavši neobičnu lepotu njenu udivi se, i silno je požele. Gonjen zlim duhom i telesnom pohotom, on joj pristupi, i grleći je on pokušavaše da je siluje; no ona, ukrepljavana silom Hristovom, čvrsto mu se odupiraše. Car se dugo boraše s njom, ali joj ne mogade učiniti nikakvo zlo: jer ova sveta devojka pomoću Božjom pokaza se jača od slavnog i silnog vojnika Tiridata. I eto on, koji nekada bez mača pobedi Gotskoga kneza i porazi Persijance, sada ne bi u stanju savladati jednu Hristovu devstvenicu, jer se njoj dade snaga odozgo, kao nekada prvomučenici Tekli.
Ne uspevši ništa, car izađe iz ložnice i naredi da se pošalje po Gajaniju, znajući da je ona bila učiteljica Ripsimijina. Nju brzo nađoše i dovedoše k caru. I moli je car da ubedi Ripsimiju da mu ispuni volju. A Tajanija, došavši kod Ripsimije, stade joj govoriti latinski, da prisutni Jermeni ne bi razumeli ono što ona govori. I ona govoraše Ripsimiji ie ono što željaše car, već ono što beše korisno po devstveničku čistotu njenu: jer ona od sve duše učaše Ripsimiju i upućivaše da do kraja sačuva svoju devstvenost; da ima na umu ljubav Hrista, Ženika svog, i venac pripremljen devstvenosti njenoj; i da se boji strašnoga suda i pakla, koji će progutati one koji Ne drže zavet svoj. I govoraše joj Gajanija: Bolje ti je, devstvenice Hristova, ovde umreti vremeno negoli tamo večno. Ne znaš li šta u Evanđelju kaže prekrasni Ženik tvoj, Isus Hristos: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Nikada nemoj pristati na greh, makar te nečestivi car i ubio. To će pred tvojim čistim i besmrtnim Zaručnikom nebeskim biti najbolja pohvala tvojoj devstvenosti.
Međutim neki od prisutnih koji su znali latinski jezik razumeše šta Gajanija govori Ripsimiji, i to kazaše ostalim carskim slugama. Ovi onda stadoše kamenjem biti Gajaniju po ustima i polomiše joj zube nastojavajući da ona govori ono što car naređuje. No pošto Gajanija ne prestajaše učiti Ripsimiju strahu Gospodnjem, nju odvukoše odatle. A car, posle duge i mučne borbe sa Ripsimijom, uvidevši da ništa ne može uspeti, stade kao besomučnik tući sebe i valjati se po zemlji. I u to vreme, pošto se već beše smrklo, Ripsimija pobeže i uteče iz grada a da je niko ne primeti. I pronašavši svoje sestre sapodvižnice, ona im ispriča o svojoj pobedi nad neprijateljem i o tome kako ostade neoskvrnjena. Čuvši to, sve one veličahu i blagodarahu Boga što sačuva od sramote nevestu Svoju. I svu tu noć one pevahu, moleći se Hristu, Ženiku svom.
Sutradan nečestivci opet uhvatiše Ripsimiju, i ljutom je smrću umoriše. Najpre joj jezik odsekoše, zatim je nagu svukoše, pa joj ruke i noge između četiri stuba rastegoše i privezaše, i onda je svećama pališe. Posle toga joj oštrim kamenom trbuh rasporiše, te joj sva utroba ispade. Naposletku joj oči iskopaše i svu je na komade isekoše. I tako ona pu1. tem gorke smrti otide ka sladčajšem Ženiku svom – Hristu.[5]
Posle toga uhvatiše i ostale devstvenice, sestre i sapodvižnice svete Ripsimije, njih trideset tri, i mačem ih pogubiše, a tela njihova baciše zverovima da pojedu. Igumanija pak Gajanija bi umorena najljućom smrću, sa druge dve sestre što behu sa njom. Njima najpre svrdlom probušiše noge, pa ih glavačke obesiše, i žive ih oderaše; potom im otpozadi provrteše vratove, izvukoše im jezike i odsekoše; onda im oštrim kamenom rasekoše trbuh, izvukoše otuda iznutricu, pa im najzad glave odrubiše. I tako one otidoše Zaručniku svom – Hristu.
Međutim Tiridat, budući kao bez uma, jedva u šesti dan posle smrti ovih devstvenica dođe k sebi, i ode u lov. No po čudesnom i divnom promišljanju Božjem, njega na tom putu snađe takva kazna, da on u stanju besomučnosti izgubi ne samo um nego i sam čovečanski izgled, i dobi svinjski izgled, postavši po svemu nalik. na divljeg vepra, kao nekad car vavilonski Navuhodonosor: jer mesto čoveka svi gledahu pred sobom vepra. I ne samo car, nego i sve vojvode i vojnici i uopšte svi oni koji odobravahu ubijanje onih svetih devstvenica, postadoše besomučni, i jurahu po dubravama i poljima, kidajući odeću na sebi i jedući svoje sopstveno telo. Tako, gnjev Božji ne zadocni kazniti ih za nevinu krv, i ni od koga im ne bi pomoći: jer ko je mogao zadržati ovaj ljuti gnjev Božji?
No milosrdni Bog, koji se ne gnjevi do kraja niti zauvek neprijateljuje, i koji često kara ljude na njihovu korist, da bi srca njihova okrenuo na bolje, pokrenut Svojim običnom milosrđem, pomilova i njih, na sledeći način: carevoj sestri Kusarodukti javi se u snu u velikoj slavi neki strašan čovek i reče joj: „Tiridat neće ozdraviti, ako Grigorije ne bude izveden iz jame“. – Prenuvši se iz sna, Kusarodukta ispriča bližima svojim viđenje svoje, i svima ovaj san izgledaše besmislen, jer ko je mogao očekivati da je Grigorije, bačen u mulj među svakovrsne gmizavce, ostao živ posle četrnaest godina provedenih tamo. Ipak oni odoše do jame i gromko viknuše govoreći: Jesi li živ, Grigorije? – I odgovori Grigorije iz jame: Živ sam blagodaću Boga mog.
I izveden bi iz jame Grigorije: bled, sav obrastao u kosu, dugačkih noktiju, suv i pocrneo od blata i krajnje oskudice. I pošto svetog paćenika umiše, i u novu odeću obukoše, i hranom potkrepiše, oni ga povedoše k caru koji imađaše izgled vepra. I svi iziđoše k svetom Grigoriju sa velikim poštovanjem, klanjahu mu se, pripadahu k nogama njegovim i moljahu ga da on umoli svoga Boga i isprosi isceljenje caru, vojvodama i vojnicima njegovim. No blaženi Grigorije ih najpre upita za tela ubijenih svetih devstvenica, pošto ona ležahu devet dana nepogrebena. I pošto pokupi razbacana tela svetih devstvenica, i oplaka bezdušnu svirepost neznabožnih mučitelja, on česno pogrebe sveta tela njihova. Posle toga on poče učiti mučitelje da se odvrate od idola i poveruju u jedinog Boga i Sina Njegovog Isusa Hrista, da bi se na taj način udostojili Njegove milosti i blagodati. I on im objavi da ga je Gospod Bog sačuvao živa u jami, gde ga često posećivaše anđeo Božji, da bi njih priveo od tame idolopoklonstva k svetlosti vere. A učeći ih veri u Hrista, sveti Grigorije im nalagaše pokajanje. I videvši njihovo smirenje, on im naredi da podignu veliku crkvu, što oni i učiniše za kratko vreme. U tu crkvu sveti Grigorije unese sa velikom češću tela blaženih mučenica, postavi u njoj krst i naloži narodu da se tamo sabira i moli. Potom on privede cara Tiridata k telima svetih devstvenica, koje on pogubi, da im se moli, i da ih moli da se one pomole za njega Gospodu Isusu Hristu. A kada car to učini, njemu bi vraćen čovečanski izgled; od besomučnih pak vojvoda i vojnika biše oterani zli dusi; i tako svi biše isceljeni. I uskoro se sva Jermenija obrati ka Hristu; narod poruši idolske hramove i mesto njih podiže crkve Bogu. Car pak pred svima otvoreno ispovedaše grehe svoje i svirepost svoju, i kazivaše kakvu kaznu i kakvu blagodat Bog pokaza na njemu. I postade car vođ na svakom dobrom delu. I posla svetog Grigorija u Kesariju Kapadokijsku kod arhiepiskopa Leontija da ga posveti za episkopa. Vraćajući se iz Kesarije posle rukopoloženja, sveti Grigorije povede otuda sa sobom mnoge dostojne prezvitere. I sveti Grigorije krsti cara, vojvode, svu vojsku, i sav ostali narod, počevši od caredvoraca pa do poslednjeg seljaka. Na taj način sveti Grigorije privede k ispovedanju istinitog Boga bezbrojno mnoštvo ljudi, podižući hramove Božje i prinoseći u njima beskrvnu žrtvu.
Putujući iz grada u grad, sveti Grigorije rukopolagaše sveštenike, osnivaše škole i postavljaše u njima učitelje; – jednom rečju, činjaše sve što beše korisno i potrebno Crkvi i služenju Bogu. Car pak razdade crkvama Božjim bogata imanja. Sveti Grigorije privede Hristu ne samo Jermene, nego i žitelje drugih zemalja, kao: Persijance, Asirce i Miđane. On ustroji mnoštvo manastira, u kojima divno cvetaše evanđelsko usavršavanje.
Pošto sve tako divno uredi, sveti Grigorije se p1ovuče u pustinju, gde i život svoj vremeni bogougodno završi.[6] A car Tiridat življaše u takim podvizima vrlina i uzdržanja, da u tome beše ravan monasima. Na mesto svetog Grigorija bi posvećen za episkopa sin mu Arostan, čovek velikih vrlina, koji od mladosti provođaše monaški život, i u Kapadokiji bi rukopoložen radi ustrojenja crkava Božijih u Jermeniji. Njega car posla na Vaseljenski sabor u Nikeji, sabran protivu arijanske jeresi, i beše jedan od trista osamnaest svetih otaca.
Tako Jermenija poverova u Hrista, i služaše Bogu dugo vreme cvetajući svima vrlinama i smireno slaveći Boga u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA:
GAJANIJE, RIPSIMIJE
i sa njima 70. MUČENIKA,
i ostalih 32. DEVSTVENOMUČENICE
 
ŽIVOT i stradanje i pogubljenje ovih svetih mučenika i mučenica opširno opisani u Žitiju svetog Grigorija, episkopa i prosvetitelja Jermenije, pod 30. septembrom.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MIHAILA,
mitropolita Kijevskog
 
SVETI Mihailo bi prvim mitropolitom Kijevskim i Sveruskim. Upravljao Ruskom crkvom u dane svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira. Osvojivši grčki grad Korsun,[7] knez Vladimir primi tamo sveto krštenje i stupi u brak sa princezom Anom, rođenom sestrom Vizantijskih careva.[8] Čvrsto rešen da svetlošću Hristove vere prosveti svu veliku državu svoju, ravnoapostolni knez odmah zatim posla iz Korsuna izaslanstvo u Carigrad k carevima i patrijarhu sa molbom: da pošalju crkvene pastire radi krštavanja Ruske zemlje, pomračene tamom idolosluženja, i radi upravljanja Ruskom crkvom. Carigradski patrijarh sveti Nikola Hrisoverg[9] zajedno sa saborom episkopa izabra i postavi za mitropolita Rusije Mihaila, mudrog razumom, poučljivog i svetog životom.[10]
Dobivši od patrijarha potrebna uputstva, mitropolit Mihailo krenu knezu Vladimiru, u pratnji određenog duhovenstva da mu pomaže u upravljanju, šest episkopa i mnogobrojnih prezvitera i klirika. Sa velikom radošću i slavljem knez srete svetitelja, i uskoro posle toga zajedno s njim i sa suprugom krenu u prestoni Kijev. Putovanje novokrštenog kneza i novopostavljenog mitropolita ka majci gradova ruskih bi kao neki svešteni pohod za iskorenjenje neznabožnog mnogobožja i idolosluženja u Vladimirovoj dedovini: jer oni nošahu sa sobom svete mošti, krstove, ikone i sveštene crkvene sasude; njih praćaše krstonosna vojska – crkveni pastiri, došli iz Grčke i povedeni iz osvojenog Korsuna.
Svo kratko vreme upravljanja svetog Mihaila Ruskom crkvom prođe u apostolskim trudovima: u propovedanju Evanđelja neznabošcima, u krštavanju njih i utv5rđivanju u veri novoprosvećenih. Po rečima crkvene pesme,[11] sveti Mihail „zemlji Ruskoj, porobljenoj ubogošću neverja, donese iz Carigrada Hristovo Evanđelje i darova joj ga“. Prvo delo svetog Mihaila na mestu njegovog arhipastirskog služenja bi krštenje kneževe porodice – njegovih sinova, zatim krštenje kneževih velikaša bojara.
Naša Crkva veliča svetitelja Mihaila kao krstitelja prestonoga Kijeva, i peva: „ponosi se grad Kijev do danas odeven rizom krštenja od tebe, svetitelju“. S velikim trudom, ali i s velikim uspehom, bi izvršeno ovo važno delo. Sveti mitropolit, episkop i mnogobrojni prezviteri učahu neprosvećeni narod veri Hristovoj, pripremajući ga za primanje svetog krštenja, rušeći njegova mnogobožačka sujeverja, „secivom evanđelskog učenja posecajući idolske kipove“. U to vreme knez Vladimir svojom vlašću doprinošaše uspesima njihove propovedi: on naredi svojim slugama da poruše idole ismevajući ih, a narodu od najmlađeg do najstarijeg – ljudima i ženama, znatnima i običnima, robovima i slobodnima, da u određeni dan idu na reku da se krste. I sabraše se žitelji Kijeva na obali Dnjepra radi krštenja, koje izvrši sveti Mihailo sa mnogobrojnim duhovništvom, u prisustvu kneza, njegove porodice i bojara.
Krštenjem Kijeva bi postavljen čvrst početak za prosvećivanje Rusije svetlošću evanđelske istine: vera Hristova, koju ispovedahu kneza i bojari, postade verom i ruske prestonice. Ali sada je bilo potrebno učiniti je verom cele zemlje Ruske s kraja na kraj, cele zemlje koja je bila pod Vladimirovom vlašću, i nad kojom je za crkveno upravljanje bio postavljen sveti Mihailo. Svetiteljeva je dužnost bila da sabere stado slovesnih ovaca, da bi i m . bio pastir i učitelj. Zato revnosni arhipastir, uz saradnju ravnoapostolnog kneza, žudi da po gradovima zemlje Ruske zasadi veru Hristovu. Crkva štuje svetog Mihaila kao svedoka istine i propovednika Evanđelja Hristova, koji počupa „trnje mnogoboštva i poseja plodonosno seme u zemlji Ruskoj“. Najglavniji gradovi Rusije posle Kijeva u to vreme behu: Veliki Novgorod, prestonica severnih pokrajina kneza Vladimira, i Veliki Rostov, glavni grad Zaljeske zemlje. Sveti Mihail izvrši putovanja u ta dva grada radi obraćenja neznabožaca u Hristovu veru. Godine 990, praćen episkopima i kneževim vojvodama Dobrinom i Anastasom Korsunjaninom, svetitelj poseti Novgorod; tu poruši idole, mnoge krsti, sagradi nekoliko crkava i postavi pri njima prezvitere. Naredne godine on preduze tako isto putovanje sa propoveđu Evanđelja u Rostov. Ovoga puta uspeh njegove propovedi beše značajniji: on krsti bezbroj ljudi, podiže mnogo crkava, postavi pri njima prezvitere i đakone, ustanovi poredak crkvenog bogosluženja i upravljanja.
Godine 992. sveti mitropolit Mihailo se upokoji. Sveti Vladimir neutešno tugova i plaka za njim, pošto u preminulom svetitelju on izgubi ne samo dobrog i revnoonog pastira, nego i mudrog savetnika svog u poslovima državne uprave.
Još odmah posle krštenja Kijeva sveti Mihail blagoslovi kneza Vladimira da podigne Desjatini hram u čast Presvete Bogorodice. Svetitelj ne dožive da vidi dovršenje ovoga hrama, ali ovaj hram primi njegove ostatke, jer on bi sahranjen u njemu.
U dvanaestom veku obretene kao netljene, česne mošti svetog Mihaila biše tada prenesene u Kijevo-Pečersku lavru, u Antonijevu pešteru; a odatle 1730. godine iznesene. u Veliku Uspensku crkvu lavre, gde netljeno počivaju do današnjega dana.[12]
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENICA:
DVEJU ŽENA
 
VRLINAMA sebe ukrasivši, one postradaše za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
STRATONIKA
 
POSTRADAO za svoju veru u Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MARDONIJA
 
ŽERAVICU mu stavili na pupak; i tako skončao za Hrista.
 
SPOMEN SVETIH
HILJADU MUČENIKA
 


 
NAPOMENE:
[1]Jermenija – planinska zemlja između reke Kure i gornjih tokova reka Tigra i Eufrata, naseljena Jermenima; njome upravljali jermenski carevi od drugog veka pre Hrista do petog veka posle Hrista; nazivala se Velikom Jermenijom za razliku od Male Jermenije, koja se nalazila između gornjih tokova reka Eufrata i Galasa i ulazila u sastav carstva Mitridata Pontijskog, a od 70. godine posle Hrista – U sastav Rimske carevine. Počeci hrišćanstva u Jermeniji odnose se na apostolsko doba; po predanju, tamo su propovedali apostoli: Tadej, Vartolomej i Simon Kananit.
[2]Sveti Grigorije rodio se oko 257. godine.
[3]Parćani živeli u Parćiji, zemlji koja je zauzimala prostor gde se nalazi današnja oblast Horasana u Persiji. Stanovništvo najpre bilo potčinjeno Persijancima; od 156. god. pre Hrista do 299. god. posle Hrista Parćija je bila nezavisna carevina, pa opet pokorena od Persijanaca.
[4]Goti – Germansko pleme, koje je prvobitno živelo na jugoistoku od Baltičkog Mora. U doba velike seobe naroda (peti vek) ovo se pleme razdeli na Istočne Gote (= Ostgote), kojih se carstvo nalazilo (u četvrtom veku) u današnjoj južnoj Rusiji i prostiralo se do reke Dona, i na Zapadne Gote (= Vestgote), koji su živeli u susedstvu sa Istočnim Gotima.
[5]Ovo se zbilo početkom četvrtoga veka.
[6]Sveti Grigorije prestavio se oko 335. godine.
[7]Korsun – inače Herson Tavrički – starodrevni grad grčki na jugozapadnoj obali Tavričkog poluostrva ili Krima, u blizini današnjeg Sevastopolja. Od tog grada danas postoje samo ruševine.
[8]To se dogodilo 988. godine. U to vreme vizantijski carevi behu: Vasilije II Bugaroubica i njegov brat Konstantin VIII, sinovi cara Romana II. Skoro sve vreme oni su carovali zajedno: Vasilije od 975. do 1025. god., Konstantin od 979. do 1028. godine.
[9]Sv. Nikola II Hrisoverg upravljao Carigradskom crkvom od 983. do 996. godine.
[10]Podaci o životu sv. Mihaila do njegovog postavljenja za mitropolita; nisu se sačuvali; a o njegovom poreklu jedni letopisi vele da je Sirijac, a drugi – da je Bugarin.
[11]Ovde i nadalje navode se reči iz službe svetitelju Mihailu.
[12]Spomen svetog Mihaila prvobitno se praznovao 15. juna, po predanju dan njegove končine. Od 1730. god. praznovanje je preneseno na 30. septembar.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *