NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
2. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG MUČENIKA
MAMANTA
 
Sveti mučenik Mamant rodio se u Paflagoniji.[1] Roditelji njegovi, Teodot i Rufina, behu znameniti ljudi: oboje iz patricijskih[2] porodica čuveni i bogati, i sijahu pobožnošću. Pošto nisu mogli dugo skrivati u sebi svoju veru u Hrista i plamenu ljubav prema Njemu, oni javno pred svima ispovedahu svoju pobožnost i mnoge privođahu Hristu. Zbog toga oni biše optuženi Aleksandru, namesniku grada Gangre.[3] A namesniku beše naređeno od cara: da na sve moguće načine širi i učvršćuje poštovanje neznabožačkih bogova, a da muči i predaje na smrt hrišćane i sve koji se nepovinjavaju ovom carskom naređenju.
Izvevši Teodota na sud, Aleksandar ga stade prisiljavati da prinese žrtvu idolima. Ali Teodot nije hteo ni da sluša ono što mu namesnik govoraše. Namesnik iako beše gotov da neposlušnoga stavi na muke, ipak se uzdrža od toga zbog visokog porekla Teodotovog; jer nije imao pravo beščestiti i mučiti potomke patricijske bez naročite carske naredbe za to. Zbog toga Aleksandar uputi Teodota u Kesariju Kapadokijsku[4] knezu Favstu. Ovaj pak knez ukoliko beše veoma usrdan u svome bezbožnom mnogoboštvu, utoliko beše veoma svirep u odnosu prema hrišćanima. Ugledavši Teodota, Favst ga odmah vrgnu u tamnicu. A žena Teodotova, blažena Rufina, iako beše bremenita, posledova svome mužu i zajedno s njim uđe u tamnicu, i stradaše u njoj Hrista radi. Teodot pak, znajući nemoć tela svoga i primetivši surovost mučitelja, a želeći pre da umre nego da se ma čime ogreši o veru za vreme ljutih mučenja koja mu predstoje, obrati se usrdnom molitvom Gospodu. I u molitvi svojoj govoraše ovako: „Gospode Bože sila, Oče vozljubljenog Sina Tvog, Tebe blagosiljam i slavim što si me udostojio da imena Tvoga radi budem vrgnut u ovu tamnicu! No molim Te, Gospode: Ti znaš nemoć moju, stoga primi dušu moju u ovoj tamnici, da se neprijatelj moj ne pohvali zbog mene“.
Bog, koji je stvorio srca naša i zna sva dela naša (sr. Ps. 32, 15), usliši molitvu vernog sluge Svog, i odmah mu dade blaženu končinu, i izvevši iz tamnice dušu njegovu nastani je u svetlim obiteljima nebeskim. A supruga njegova blažena Rufina, trpeći u tamnici nevolju i muku, i obuzeta velikom žalošću za svojim mužem, rodi pre vremena muško dete. Gledajući na novorođenče i na mrtvo telo svoga muža, ona s jecanjem i suzama zavapi k Bogu, govoreći: „Bože, Ti si sazdao čoveka i iz rebra njegova stvorio ženu, naredi da i ja pođem putem kojim pođe muž moj, i razrešivši me ovog kratkotrajnog života, primi me u večne obitelji Svoje! A rođeno dete Ti sam vaspitaj kako znaš! Ti mu budi otac i majka i čuvar života njegova!“
Vapijući tako u svojoj tuzi k Bogu, ova česna i sveta žena bi uslišena Bogom i razrešena od okova tela, i otide na večnu slobodu, predavši dušu svoju u ruke Gospodu. A detence ostade živo između mrtvih roditelja svojih.
Tada Gospod koji čuva mladence (Ps. 114, 5) blagovoli otkriti o tome jednoj visokorodnoj i pobožnoj ženi, koja življaše u Kesariji i zvaše se Amija. U noćnom viđenju On joj preko anđela Svog naredi da izmoli od kneza tela svetih koji preminuše u tamnici i da ih česno sahrani, a detence da uzme kod sebe i odgaji ga umesto sina. Ustavši Amija pohita da izvrši naređenje Gospodnje, i zamoli kneza da joj dopusti uzeti iz tamnice tela preminulih sužanja. Bog skloni na milost nemilostivo srce kneževo i on iziđe u susret želji te česne žene. I Amija ušavši u tamnicu nađe tela oboje sužanja, gde leže naporedo, a između njih lepo i veselo detence. Uzevši tela svetih ona ih česno sahrani u svome vrtu, a detence uze kod sebe. Ona beše bezdetna i celomudrena udovica, i zavole dete kao svoje, i vaspitavaše ga po hrišćanski. Dete rastijaše, ali do pete godine ne mogaše govoriti. Onda prva reč koju izgovori i uputi Amiji, koja mu postade druga majka, beše: „mama“, zbog čega i dobi ime Mamant. Potom ga Amija dade u školu. U školi Mamant ubrzo prevaziđe sve svoje vršnjake tako da se svi divljahu bistrini uma njegova.
U to vreme carovaše u Rimu neznabožni Avrelijan.[5] On prisiljavaše sve da se poklanjaju idolima, i to ne samo ljude i žene nego i malu decu, pri čemu naročitu pažnju obraćaše na decu, nadajući se da se deca kao mala i nezrela lako mogu zavesti i skloniti na svako zlo delo. Pored toga bezakoni car smatraše da će deca, ako se izrana naviknu jesti idoložrtveno meso, pod starost biti usrdni idolopoklonici. Stoga ih on raznim laskama privođaše svome mnogobožju. Mnoga deca i mladići stvarno se podavahu sablažnjivim laskama i povinjavahu se volji carevoj. A l i ona deca i mladići što s Mamantom iđahu u školu, držeći se Mamantovih pouka, činjahu suprotno tome. Jer Mamant, imajući u mladim godinama staračku mudrost i čist život, dokazivaše vršnjacima svojim ništavnost mnogobožačkih bogova, bezdahnih i nemoćnih, i učaše ih da znaju jedinog istinitog Boga, koga sam znađaše, i da Njemu prinose razumne žrtve: duh skrušen i srce smireno.
U to vreme bi poslan od cara u Kesariju na mesto Favsta drugi knez, po imenu Demokrit. On disaše pretnjom i ubistvom na hrišćane, jer beše veliki revnitelj svog neznabožnog i bezbožnog zloverja. Njemu bi optužen sveti Mamant, da se ne samo on sam ne klanja bogovima nego i ostale dečake koji uče školu sa njim razvraća i uči hrišćanskoj veri. A Mamantu beše tada petnaesta godina od rođenja. On već ponovo postade siroče, pošto druga majka njegova Amija, ostavivši svom usinjeniku svetom Mamantu, kao jedinom nasledniku, veliko imanje na zemlji, otide k nebeskom bogatstvu, ugotovljenom onima koji ljube Boga.
Čuvši za Mamanta Demokrit posla po njega. Kada ga dovedoše pred njega, Demokrit ga upita je li on hrišćanin i je li istina da se ne samo on ne klanja bogovima nego i drugove svoje razvraća, učeći ih da se ne povinjavaju carevom naređenju. A Mamant, u mladim godinama zreo čovek, neustrašivo odgovori: Ja sam taj koji ni u šta ne smatram vaše sedine. Vi ste skrenuli s pravoga puta i toliko ste zalutali u tamu, da čak ne možete ni da pogledate na svetlost istine; ostavivši istinitog i živog Boga, vi ste pristupili k demonima klanjajući se bezdahnim i gluvim idolima. A ja od Hrista moga nikada odstupiti neću, i staram se da privedem k Njemu sve koje mogu.
Zapanjen takvim neustrašivim odgovorom Mamantovim, razjareni Demokrit naredi da Mamanta odmah vode u hram poganog boga njihovog Serapisa[6] i da ga tamo silom nateraju da idolu prinese žrtvu. A Mamant, ni najmanje se ne bojeći razjarenosti kneževe, spokojno mu uzvrati: Ne treba da me vređaš, jer sam visokog roda, sin sam roditelja koji su bili senatorskog visokorodija. – Tada Demokrit upita prisutne o Mamantovom poreklu, pa doznavši da je poreklom od drevnih rimskih velikaša, i da ga je Amija, ugledna i bogata žena, odgajila i načinila naslednikom svoga ogromnog imanja, ne odluči se da ga stavi na muke, pošto ustvari nije imao pravo na to. Stoga, metnuvši Mamanta u železne okove, posla ga k caru Avrelijanu koji se tada nalazio u gradu Egeji i objasni mu u pismu sve odnosno Mamanta.
Primivši pismo Demokritovo i pročitavši ga, car naredi da mu odmah privedu mladoga Mamanta. Kada mučenik predstade caru, car ga stade na sve moguće načine privolevati na svoje zloverje, čas plašeći ga pretnjama, čas mameći laskama i obećavajući mu darove i počasti, i govoreći: Divni mladiću, ako pristupiš velikome Serapisu i prineseš mu žrtvu, onda ćeš živeti s nama u dvoru, i bićeš carski vaspitan, i svi će te poštovati i slaviti, i bićeš zaista srećan; a ako me ne poslušaš, onda ćeš zlo poginuti. – No mladi Mamant mu odgovori muški: O, care! ne bilo toga da se ja poklonim bezdahnim idolima, koje vi poštujete kao bogove. Koliko ste bezumni, klanjajući se drvetu i bezosećajnom kamenju a ne Bogu živome! Prestani opsenjivati me laskavim rečima, jer kada misliš da mi dobro činiš ti me u samoj stvari mučiš, a kada me mučiš onda mi dobro činiš. Znaj dakle, sva ta dobra, darovi i počasti koje mi ti obećavaš, bili bi za mene teške muke kada bi ih zavoleo mesto Hrista; a teške muke koje mi obećavaš da ćeš me na njih staviti radi Hrista, biće za mene veliko dobrotvorstvo, jer smrt za Hrista meni je draža od svake počasti i dobitka.
Tako neustrašivo govoraše pred carem sveti Mamant, koji u mladalačkom telu imađaše razum i srce zrelog čoveka. Jer sila Božija može i malog junošu pokazati nepobedivim kao Golijata, iz usta male dece načiniti sebi hvalu (Mt. 21, 16 = Ps. 8, 3), i maloletnog dečaka umudriti tako da bude razumniji od staraca, – što se sve moglo videti u mladom Mamantu. Njega ne nadjačaše reči bezakonog cara, ne sablazniše darovi, ne ustrašiše muke koje on sa većom radošću primi nego velike počasti. Jer razgnjevivši se mučitelj odmah naredi da Mamanta prostru po zemlji i nepoštedno biju. Tako bijen po divnom telu, sveti Mamant podnošaše mučenje s takvim trpljenjem kao da ne osećaše nikakav bol. A car mu govoraše: Samo ustima reci da ćeš bogovima prineti žrtvu, pa ćeš odmah biti oslobođen mučenja. – No mučenik odgovori: Ni srcem, ni ustima neću se odreći Boga i Cara mog Isusa Hrista, pa makar mi naneli deset hiljada puta više rana od ovih, jer me one sjedinjuju sa mnogoželjenim Gospodom mojim; i ja želim da ne malakšu ruke onih koji me biju, jer ukoliko me više biju utoliko mi veća blaga stiču u Podvigopoložnika Hrista.
Avrelijan, videći da se Mamant ni najmanje ne boji stradanja, naredi da mu svećama pale telo. Ali oganj, kao stideći se tela mučenikova, ne dodirnu ga nego se ustremi na lica mučitelja. I gore se car mučitelj zapali gnjevom i opali jarošću nego mučenik Hristov ognjem veštastvenim: jer ukoliko mučenik ne obraćaše pažnju na oganj, utoliko se srce mučiteljevo opaljivaše. I naredi car da kamenjem zasipaju svetoga Mamanta. No svetom mučeniku, obuzetom ljubavlju prema Hristu, ovo zasipanje kamenjem beše tako prijatno kao da ga zasipahu mirisnim cvećem. Tada car, videći da ničim ne može da postigne ono što želi, osudi mučenika na smrt: da bude bačen u more. Vezavši mučeniku oko vrata teško olovo, sluge careve ga povedoše k moru. Ali Gospod ni tada ne ostavi slugu svoga, jer anđelima Svojim zapovedi da ga sačuvaju (sr. Ps. 90, 11). I gle, na putu ka moru javi se Anđeo Gospodnji sijajući kao munja. Ugledavši ga, sluge careve ostaviše svetoga Mamanta i od straha pobegoše natrag. A Anđeo uzevši mučenika odveza mu olovo, i odvede ga na goru visoku u pustinji blizu Kesarije, i naredi mu da tamo živi.
Življenje u pustinji Mamant otpoče postom. Na toj gori on se posti četrdeset dana i četrdeset noći, i bi kao drugi Mojsije, kome se dade u ruke novi zakon: jer siđe k njemu s neba i glas i žezal. Kada Mamant primi žezal, glas mu naredi i on udari tim žezlom u zemlju, i tog časa iz dubine zemlje iziđe Evanđelje i Mamant ga uze. Posle toga Mamant podiže jednu malu crkvu, i u njoj se moljaše i čitaše Sveto Evanđelje. Po naređenju pak Božjem k svetome Mamantu sabirahu se iz te pustinje zverovi kao ovce k pastiru, i kao neki razumni stvorovi slušahu ga i pokoravahu mu se. Hrana mu beše mleko divljih zveri, od koga on pravljaše sir ne samo za sebe nego i za siromahe: jer čim bi spremio mnogo sira, on ga je odnosio u Kesariju i razdavao sirotinji.
Uskoro se u gradu Kesariji raznese glas o Mamantu. Tada Aleksandar, ne onaj što ga ranije spomenusmo nego drugi, koji u to vreme bi postavljen za namesnika u Kapadokiji, čovek surov i veoma zao, doznade sve o Mamantu. I smatrajući Mamanta za čarobnjaka on posla vojnike na konjima u pustinju da ga pro nađu i dovedu k njemu. A kad oni tražahu po pustinji svetog Mamanta, on sam siđe s gore i srevši ih upita ih, koga traže. A oni misleći da je to čobanin koji pase ovce svoje na toj gori, odgovoriše: Tražimo Mamanta koji živi negde u ovoj pustinji; ne znaš li ti, gde je on sada? – Zašto ga tražite? upita ih Mamant. Vojnici odgovoriše: Optužen je namesniku da je čarobnjak, pa nas namesnik posla da ga uhvatimo i odvedemo na mučenje. – Mamant im onda reče: Prijatelji, ja ću vam ispričati o njemu, no najpre hajdemo u moju kolibu da se malo od truda odmorite i hranom potkrepite.
Vojnici odoše s njim u njegovo obitalište, i on im iznese sir da jedu. A kad oni jeđahu, dođoše po običaju košute i divlje koze da ih sveti podvižnik pomuze. Mamant ih pomuze, i postavi mleko vojnicima da piju, a sam stade na molitvu. I stadoše nailaziti vrlo mnogi zverovi. Videvši to, vojnici se uplašiše, pa ostavivši hranu pritekoše k Mamantu. On ih uspokoji, i onda im reče da je on Mamant koga oni traže. Oni mu tada rekoše: Ako hoćeš da ideš k namesniku, onda hajde s nama; a ako nećeš, onda nas otpusti same, jer mi ne smemo da te vodimo. No molimo te, da nas zveri ne diraju. – On ih uspokoji, i naloži im da oni najpre idu, govoreći: Idite prvo vi, a ja ću sam poći za vama.
Vojnici otidoše, i kod gradske kapije čekahu dolazak Mamantov, jer verovahu rečima tako divnog čoveka, i ni pomisliti ne mogahu nešto rđavo o njemu. A Mamant, uzevši sa sobom jednoga lava, pođe za vojnicima ka gradu. I kada Mamant uđe na gradsku kapiju, lav ostade van kapije; a vojnici, uzevši Mamanta, odvedoše ga pred namesnika Aleksandra. Ugedavši svetitelja, namesnik ga odmah stade ispitivati: Jesi li ti taj čarobnjak o kome sam slušao? – Svetitelj odgovori: Ja sam sluga Isusa Hrista, koji svima koji veruju u Njega i tvore volju Njegovu daje spasenje, a vrače i čarobnjake i idolopoklonike predaje večnome ognju. Reci mi, zašto si me pozvao k sebi? – Zato sam te pozvao, odgovori namesnik, što ne znam kakvim si to mađijama i činima ukrotio divlje i ljute zveri, te obitavaš među njima i živiš usred njih, pa im, kako čujem, i zapovedaš kao razumnim stvorenjima. – Na to mu sveti Mamant reče: Ko služi Bogu jedinome, živome i istinitome, taj neće nikako pristati da živi sa idolopoklonicima i zlotvorima. Zbog toga i ja više voleh da živim sa zverinjem u pustinji nego sa vama u naseljima grešničkim. Jer zveri se ukroćuju i pokoravaju meni ne mađijama, kao što ti misliš, jer ja i ne znam šta su to mađije, no mada su nerazumni stvorovi, oni ipak znaju bojati se Boga i poštovati Njegove sluge. Međutim vi ste daleko nerazumniji od zverova, jer ne poznajete istinitoga Boga i beščestite sluge Njegove, nemilosrdno ih mučeći i ubijajući.
Ispunivši se jarosti, namesnik odmah naredi da svetog mučenika obese, biju i železnim noktima stružu telo njegovo. Međutim mučenik, iako strahovito kidan i mučen, sve to trpljaše tako junački, kao da ne osećaše nikakav bol: on niti jauknu, niti zaječa, već samo s umilenjem podižući k nebu oči svoje, očekivaše otuda pomoć, koju stvarno i dobi. Jer iznenada dođe k njemu glas s neba koji govoraše: „Budi čvrst i hrabar, Mamante!“ – Ovaj glas čuše mnogi od vernih koji tamo stajahu, te se time još više utvrdiše u svojoj veri. A sveti Mamant, potpuno okrepljen tim glasom, ne mišljaše uopšte na muke. Pošto dugo mučiše svetitelja stružući mu telo, najzad ga baciše u tamnicu dok se ne spremi peć, u kojoj namesnik namisli sažeći mučenika. U toj tamnici beše i drugih sužanja, do četrdeset ljudi. Kada oni iznemogoše od gladi i žeđi, sveti Mamant se pomoli; i gle, kroz prozorče ulete u tamnicu golub, noseći u kljunu hranu, sjajnu kao biser i slađu od meda, spusti je pred svetim Mamantom, pa izlete napolje. A ta hrana se umnoži za sve sužnje, kao što se nekada u pustinji umnožiše mali hlebovi za mnoštvo naroda ( M t . 14 , 19 – 20 ) . Okusivši od te čudesne hrane sužnji se okrepiše. I opet u ponoći, kada se sveti Mamant pomoli Bogu, tamnička se vrata otvoriše, i svi sužnji iziđoše, samo sveti Mamant ostade jedini. A kada se peć silno užeže, mučenik bi izveden iz tamnice i bačen u tu ognjenu peć. No Bog, koji nekada orosi Vavilonsku peć za Tri Mladića (Dan. 3, 8), orosi i za Mamanta oganj, i usred razbuktalog plamena načini hladovinu sluzi Svome. I mučenik, pojući i slaveći Boga, provede u toj peći tri dana, dok peć potpuno ne ostinu i žar se u pepeo ne pretvori. A posle tri dana namesnik, doznavši da je Mamant živ, začudi se i reče: O, kako je velika sila ovog čarobnjaka, da ga se ni oganj ne može dotaći! – Međutim mnogi iz naroda, videvši da se oganj uopšte ne dotače svetitelja, niti mu naškodi, poznadoše istinitoga Boga, i pripisujući Njemu to veliko čudo proslavljahu silu Njegovu.
No bezumni namesnik ne hte poznati svemogućeg Boga, nego izvevši mučenika iz peći i videvši da mu oganj ništa naudio nije, pripisa to vradžbinama i mnoge hule izgovori na istinu. Zatim on osudi mučenika: da ga zverovi pojedu. Dovevši svetog mučenika u gledalište, ispustiše na njega gladnu mečku: pritrčavši k svetitelju ona mu se pokloni, i ležaše kraj nogu njegovih grleći mu stope. Zatim ispustiše leoparda, no i on mu blago obgrli šiju, pa mu celivaše lice i lizaše znoj na čelu. Dok se to događaše, gle, dotrča onaj lav što sa svetiteljem dođe iz pustinje, i uskočivši u gledalište na arenu, progovori k svetitelju ljudskim glasom, jer Bog, pokazujući svemoćnu silu Svoju, otvori usta zveru, kao nekada Valaamovoj magarici (4 Mojs. 22, 28). A reči koje izgovori zver behu ove: „Ti si pastir moj koji si me pasao na gori!“ – I izgovorivši to, lav odmah jurnu na ljude, kojih beše tamo vrlo mnogo, i Jelina i Jevreja, i odraslih i dede. A kapija gledališta zatvori se sama od sebe, pošto je Bog tako hteo, i lav rastrgnu mnogo ljudi, da se sam namesnik jedva spase; i malo njih što behu na gledalištu izbegoše jarost lava koji je besno hvatao sve i rastrzao. No svetitelj ukroti lava i odasla ga u pustinju.
Međutim namesnik ponovo uhvati svetitelja, podrža ga neko vreme u tamnici, pa opet izvede u gledalište, i pusti na njega najljućeg lava. No i ovaj lav odjednom postade krotak i ležaše kraj nogu svetiteljevih. Videći to neznabožni narod od gnjeva škrgutaše zubima na svetitelja i vikaše k namesniku: „Odvedi lava, da mi ovog čarobnjaka kamenjem ubijemo!“ – I stadoše bacati kamenje na mučenika. A jedan idolski žrec, po naređenju mučitelja, silno udari svetitelja trozupcem po stomaku i raseče ga, te mu ispade sva utroba. Pokupivši svoju utrobu, sveti Mamant pođe iz grada noseći na svojim rukama svoju utrobu. A krv njegovu koja tečaše kao voda jedna žena hrišćanka sabiraše u sud. Prešavši oko dva potrkališta sveti Mamant obrete u steni jednu pešteru, i zaspa u njoj. I dođe mu s neba glas pozivajući ga u višnja .naselja, i on s radošću predade duh svoj u ruke Gospoda svog, za koga usrdno postrada.[7]
Tako sveti Mamant primi venac mučenički. Svete pak mošti njegove biše pogrebene od vernih na mestu končine njegove, i gamo bivahu mnoga čudesa, kao što se jasno vidi iz reči svetog Vasilija Velikog, koji u svojoj propovedi narodu u spomen svetog mučenika Mamanta kaže: „Sećajte se svetog mučenika vi koji ga videste u viđenju, vi ko i ga imađaste kao pomoćnika, vi koji ga prizivaste i on vam delima pomože, vi koje on iz zablude izvede na put života, vi koje on isceli od bolesti, vi čiju decu već umrlu on povrati u život, vi kojima on život produži, svi vi saberite se ujedno i prinesite hvalu mučeniku“.
Ove reči svetog Vasilija Velikog pokazuju, da su se na grobu svetog mučenika Mamanta zbivala mnoga isceljenja i čudesa Ali ne treba prećutati ni ovo čudo. Kada Julijan Odstupnik[8] još kao mlad čovek, želeći ostaviti za sobom spomenik pobožnosti, mada i u to vreme bejaše vuk u ovčijoj koži, poče zidati u čast svetog mučenika Mamanta nad njegovim grobom velikoljepnu crkvu (a to činjaše ne iz pobožnosti već iz sujete i licemerstva), tada se zaista moglo videti preslavno čudo. Jer što se danju zidaše, noću se rušaše: namešteni stubovi pretvarahu se u ruševine; jedno kamenje ne mogaše se lepo uzidati, drugo bejaše tvrdo pa se ne mogaše tesati, a neko se u irah rasipaše; kreč i opeke svakog jutra nalažahu se kao vetrom razbacani i razvejani sa svoga mesta. I ovo bi izobličenje Julijanova zloverja i znamenje njegovog budućeg gonjenja na Crkvu Božiju. Takvo se čudo zbivaše nad grobom svetiteljevim: jer svetitelj nije želeo da mu crkvu podiže onaj koji će uskoro razoravati veru.
Gospode, molitvama tvoga mučenika Mamapta učini s nama znamenje na dobro i izbavi nas od onih koji nas gone, da slavimo Tebe sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG
ELEAZARA PRVOSVEŠTENIKA i FINESA, sina njegovog
 
Sveti Eleazar beše sin Aronov i drugi po redu prvosveV štenik Izrailjski (Knjiga Brojeva 4, 16). Pomoćnik Mojsijev pri prebrojavanju iaroda Izrailjskog i pomoćnik Isusa Navina pri podeli Zemlje Obećane na 12 kolena. Verno čuvao kovčeg zaveta u Silomu i skončao mirno. Njegov sin beše sveti Fines, koji pokaza revnost pravednu i utiša gnjev Božji nad Izrailjem te zato od Boga dobi zavet sveštenstva (Knj. Brojeva 25, 11-13).
 
ŽITIJE SVETOG OC A NAŠEG
JOVANA POSTNIKA, patrijarha Carigradskog
 
Sveti otac naš Jovan rodio se u Carigradu; podvizavao se pod carevima: Justinom[9], Tiverijem[10] i Mavrikijem.[11]
Prvo beše zlatar; čovek pobožan, siromaholjubiv, gostoljubiv i bogobojažljiv. On primi u svoj dom palestinskog monaha, po imenu Jevsevija, koji življaše kod njega. Jednom kada iđahu zajedno monah Jevsevije se nalažaše s desne strane Jovanu. Najedanput dođe glas Jevseviju od nekoga nevidljivoga: „Ne treba avo, da hodiš s desne strane velikog Jovana!“ To glas Božji nagoveštavaše veliku službu na koju Jovan uskoro imaše biti pozvan. Čuvši to, monah ispriča o tome blaženom Evtihiju, patrijarhu carigradskom[12]; a patrijarh savetova Jovanu da ga postriže, pošto je dostojan da bude u crkvenom kliru.
Jednom kada se Jovan nalažaše u crkvi svetog Lavrentija na molitvi, njemu bi ovakvo otkrivenje: ugleda on u oltaru mnogobrojne svetitelje, svi behu obučeni u bele i blistave odežde i pevahu prekrasne milozvučne pesme; potom iz oltara izađe neki čovek sa torbom, iz koje obilno razdavaše milostinju siromasima koji se sticahu oko njega, ali se torba ne ispražnjivaše, i što više on razdavaše ona se sve više punjaše, sve dok neko od siromaha, pritešnjen u toj gurnjavi, ne viknu: „Gospode pomiluj, kad će se isprazniti ova torba!“ i tog trenutka torba postade prazna.
Ovo otkrivenje primora prepodobnoga da se zamisli, i on se divljaše viđenju, koje beše predznak njegovog budućeg čina i njegove velike darežljivosti prema siromasima.
Pošto prođe podosta vremena umre carigradski patrijarh Evtihije, i po Božjoj volji Jovan bi kao dostojan izabran za patrijarha, i primoravan na hirotoniju, ali on ne pristajaše sve dok ne vide sledeće strašno viđenje: vide on s jedne strane ogromno more koje se protezalo od zemlje do neba, i strašnu peć ognjenu, a s druge strane mnoštvo anđela koji mu govorahu: „Ti ne primaš presto? Onda će drugi biti, ali ćeš ti od sviju nas biti kažnjen“. – Pošto mu ovo anđeli rekoše preteći, Jovan se i protiv svoje volje pokori i bi postavljen za patrijarha carigradskog. I to kada? Pošto pomoću krajnjeg podvižništva dostiže u savršenstvo svake vrline. I u svojstvu patrijarha on sve do smrti vođaše savršen isposnički život sa svakom vrlinom, što posvedočavaju čudesa njegova. Jer on strašnu buru na moru utiša molitvom i krsnim znakom. Slepcu jednom iz Gaze, po imenu Jovanu, on dade vid, metnuvši mu na oči časticu Tela Hristova, govoreći: „Onaj koji je iscelio slepog od rođenja, Taj neka isceli i tebe!“ I slepac tog časa progleda.
Jednom, po dopuštenju Božjem, bi veliki pomor u Carigradu. Prepodobni se moljaše da Bog odvrati Svoj pravedni gnev. Jednome pak od svojih vernih slugu naredi da uzme dve kotarice, jednu punu sitnih kamenčića a Arugu praznu, pa da ceo dan stoji na mestu gde donošahu umrle i da ih broji prebacujući kamenčiće iz pune kotarice u praznu. Prvoga dana sluga izbroja trista dvadeset i tri mrtvaca, i izvesti o tome svetitelja. A sveti Jovan proreče da će pomor prestati. I to se stade pokazivati odmah: jer sutradan sluga, stojeći na istom mestu i brojeći mrtvace, nađe da je manje umrlo, drugog dana – još manje, a u sedmi dan pomor prestade sasvim, po proročanstvu svetitelja i molitvama njegovim.
Uzdržanje svetoga Jovana beše ovakvo: šest dana nije jeo ništa, a sedmog dana je jeo nešto malo voća: ili dinju, ili grožđe, ili smokve. Tako se hranio on za sve vreme svoga patrijarhovanja. Spavao je on vrlo malo, i to sedeći. A da ne bi spavao više nego što je želeo, on je palio sveću, u sveću zabadao veliku iglu, i ispod sveće ostavljao legen: kada sveća goreći dogori do igle, igla je s treskom padala u legen, i budila svetitelja. Svetitelj je neprestano prebivao u molitvama i u mnogim podvizima, boreći se sa strastima. Mnogo puta on je molitvama svojim i postom vraćao nazad najezde inoplemenika i izbavljao grad od propasti, i pastvu svoju sačuvao od vidljivih i nevidljivih neprijatelja.
Sveti Jovan beše veoma milostiv, otac siročadi, hranitelj gladnih, zaštitnik tlačenih, revnitelj po Bogu, iskorenitelj svakoga zla. Jednom u petak svetitelj bi obavešten da će sutradan, u subotu Pedesetnice biti konjske trke. Svetitelj na to reče: „Konjske trke neka ne budu u svetu Pedesetnicu!“ I pavši na kolena pomoli se Bogu da se javi neko znamenje koje bi zastrašilo i onemogućilo ostvarenje takvoga pothvata. Tako i bi. Jer kada se sabraše na trkalištu, i trke otpočeše, iznenada nastade strahovita oluja sa grmljavinom i sevanjem munja, udari kiša i veliki grad, te se svi od straha razbegoše sa trkališta.
Prepodobni imađaše vlast nad nečistim duhovima i izgonjaše ih. Tako jedna žena, koje muž beše đavoiman, odvede svoga muža jednom pustinjaku, no on joj reče: „Idi k svjatjejšem Jovanu, patrijarhu carigradskom, on će isceliti tvoga muža“. Žena postupi tako i dobi što je želela: sa mužem, isceljenim molitvama prepodobnoga patrijarha, radosni otidoše kući svojoj. I uopšte mnogi bolesnici dobijahu isceljenje, i mnoge nerotkinje razrešavahu se nerađanja molitvama prepodobnoga.
Tako mudro pasući slovesno stado, prepodobni u dubokoj starosti dostiže do blažene končine svoje i pređe sa zemlje u nebeska naselja.[13] Kada telo svetiteljevo ležaše mrtvo, k njemu dođe na oproštajni celiv čuveni eparh Nil, i sagnuvši se celiva ga. A svetitelj, iako mrtav, na očigled i udivljenje svih, prošapta na uho eparhu Nilu neke reči koje ovaj nikome ne kaza. Svetog Jovana sahraniše u oltaru crkve svetih Apostola kao dostojna takve časti, slaveći i blagosiljajući divnoga u svetiteljima Boga Oca i Sina i Svetoga Duha Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIOMIDA
 
Postradao za veru u Hrista proboden mačem.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
JULIJANA
 
Glavu mu razmrskali motkama; i tako postradao za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FILIPA
Za svoju veru u Hrista skončao posečen mačem.
 
SPOMEN SVETIH
3618 MUČENIKA, postradalih u Nikomidiji
 
Za carovanja rimskih careva Dioklecijana i Maksimijana (282-305 g.) postradaše za Hrista u Nikomidiji 3618 mučenika, koji dobrovoljno dođoše iz Aleksandrije. Po ubistvu svetog Petra, arhiepiskopa Aleksandrijskog, njegove ubice poverovaše u Gospoda sa svima domašnjima svojim i sa mnogim drugima koji žuđahu da umru za Hrista. Uzevši dakle sa sobom svoje žene i decu i sve bližnje, oni dragovoljno pođoše u Nikomidiju na mučenje za Gospoda Hrista, i izađoše pred cara vičući: „Mi smo hrišćani!“ Čuvši to Dioklecijan se smuti, i najpre ih laskama nagovaraše da se odreknu Raspetoga. A kada oni to ne hteše učiniti, on naredi vojnicima da ih pred njim iseku mačevima i tela njihova bace u gorske provalije. Posle mnogo godina česne mošti njihove biše pronađene, po čudesima koja bivahu od svetih mučenika.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA EVTIHIJANA
 
Ispečen na usijanom roštilju postradao za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ISIHIJA
 
Obešen postradao za veru u Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LEONIDA
 
Postradao za Gospoda spaljen u ognju.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVTIHIJA
 
Ovaj sveti mučenik bi raspet; i tako skončao za veru u Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FILADELFA
 
Sa kamenom o vratu potopljen; i tako postradao za Gospoda.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AITALA I AMONA (AMUNA)
 
Ovi sveti mučenici biše optuženi kao hrišćani kod starešine Vavde, u Adrijanopolju u Trakiji. Na njegovo pitanje ko su, odakle su i kakvo im je zanimanje oni odgovoriše da su hrišćani. Starešina im zapovedi da prinesu žrtve idolima, no pošto oni odbiše, biše žestoko bijeni volovskim žilama i tako mučenički skončaše i duše svoje predadoše u ruke Gospoda svoga. (Od ovog istog neznabožnog starešine postrada i sv. mučenik Amun đakon, koji se pominje 1. septembra).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MELANIPA
 
U ognju sažežen postradao za svoju veru u Hrista.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
PARTAGAPIJE
 
Ubačena u more; i tako postradala za Gospoda.
 


 
NAPOMENE:

  1. Paflagonija – provincija Rimske carevine na jugu Male Azije.
  2. Patriciji – najviši stalež u Rimskoj carevini.
  3. Gangra – glavni grad Paflagonije.
  4. Kesarija – glavni grad Rimske provincije Kapadokije u Maloj Aziji.
  5. Car Avrelijan carovao od 270. do 275. godine.
  6. Serapis – neznabožačko božanstvo, izobražavano u obliku muškarca na prestolu, sa skiptrom u rukama i orlom kraj nogu; na glavi kotarica – simvol izobilja.
  7. Sveti mučenik Mamant skončao 275. godine.
  8. Car Julijan carovao od 361. do 363. godine. Postavši car on otstupi od hrišćanske vere i postavi sebi za zadatak: da vaspostavi mnogoboštvo. Zato se i naziva Otstupnik.
  9. Justin II Mlađi, carovao od 565. do 578. godine.
  10. Tiverije prejemnik Justina II, carovao od 578. do 582. godine.
  11. Mavrikije carovao od 582. do 602. godine.
  12. Evtihije bio patrijarh prvo od 552. do 565; onda patrijarhom bio u toku pet godina Jovan III Sholastik; potom Evtihije ponovo stupio na patrijaršijski presto, i patrijarhovao do svoje smrti, 582. godine; tada bio uzdignut na patrijaršijski presto sveti Jovan IV Postnik.
  13. 2. septembra 595. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *