NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
28. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
HARITONA ISPOVEDNIKA
 
Prepodobni Hariton beše iz Likaonske eparhije i življaše u gradu Ikoniji.[1] Blagočestiv hrišćanin i izvrstan u vrlinama, on se u vreme zločestivog cara Avrelijana pokaza kao ispovednik imena Hristova. Jer, kada se bezbožno naređenje carevo razasla na sve strane: da hrišćane primoravaju na prinošenje žrtava idolima, a nepokorne da ubijaju, tada igemon u Ikoniji, izvršujući ovo naređenje, uze pod stražu Haritona, kao najuglednijeg hrišćanina koji sijaše pobožnošću i vrlinama. I vezan, Hariton bi izveden na sud neznabožaca, gde ga igemon upita: Zašto se ti ne klanjaš znamenitim bogovima, pred kojima sam car i svi narodi priklanjaju svoje glave? Hariton odgovori: Svi su bogovi neznabožaca demoni, koji nekada u gordosti svojoj hoćahu da se izravnaju sa višnjim Bogom, pa su stoga svrgnuti s neba do ada preispodnjeg; sada pak oni žude da ih bezumni i zavedeni ljudi poštuju kao bogove. Ali će i oni i svi koji im se klanjaju uskoro poginuti i kao dim brzo iščeznuti. Zbog toga im se ja ne klanjam, nego imam istinitog Boga kome služim i klanjam se, jer je On Sazdatelj svega, Spas sveta, koji živi vavek.
Na to igemon reče: Zbog ovog prvog odgovora svog grubog ti si već zaslužio smrt, jer si se drznuo huliti besmrtne bogove i nazivati bezumnima i zavedenima nas koji im se klanjamo. Samo za ovo trebalo bi odseći mačem zlorečivu glavu tvoju. Ali pošto su bogovi naši dugotrpeljivi i ne žure sa osvetom onima koji ih beščeste, to ću i ja biti snishodljiv prema tebi i neću te odmah. pogubiti, eda bi ti došao sebi i opametio se, i zajedno s nama prineo žrtvu onima koje sada huliš, i na taj način izmolio od njih oproštaj za drski greh svoj; a oni kao nezlobivi gotovi su da te prime oprostivši ti tvoje ruganje njima. – Hariton odgovori: Ako su vaši idoli bogovi, onda ti činiš zlo, igemone, opraštajući mi uvredu kojom ih ja beščestim; jer svaki je dužan braniti čast svoga boga i revnovati za njega. Ako pak oni nisu bogovi, onda ti uzalud naređuješ klanjati im se. Nasigurno znaj da me nikakva muka neće otrgnuti od Boga živoga i priklaniti me na poštovanje poganih idola, jer ja sam učenik blažene prvomučenice Tekle, koja svetlošću mučeništva zasija kao svetilo u ovom našem gradu Ikoniji, upućena na ovaj podvig velikim učiteljem svetim apostolom Pavlom, sa kojim sada i ja govorim: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božje? nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili mač? ili druga kakva muka? (Rm. 8, 35).
Igemon reče na to: Kada bogovi naši ne bi bili bogovi, kao što ti veliš, onda nam ne bi dali blagopolučan život, bogatstvo, slavu i zdravlje. – Hariton odgovori: Varaš se, igemone, držeći da si sve to dobio od lažnih bogova tvojih, koji su i sami ubogi i ništa nemaju sem svoje pogibije; jer demoni ni nad svinjama nemaju vlasti bez dopuštanja Božjeg.[2] A idoli kako mogu dati kome nešto što sami nemaju? Jer oni neće pružiti ruke svoje ni poći nogama, ni progovoriti jezikom, ni pogledati očima, ni čuti ušima, jer nemaju dušu. Ako hoćeš da saznaš istinu, proveri na delu, i videćeš njihovu ništavost: prinesi zapaljenu sveću k ustima idola i opali ga, eda li će osetiti bol? uzmi sekiru i preseci mu noge, eda li će povikati? donesi čekić i polomi mu rebra, eda li će zaječati? Vaistinu ništa čuti nećeš, jer on nema ni života, ni daha.
Čuvši to, igemon se razgnjevi, i kao pijan povika od besa, ne dajući svetitelju da više govori. I odmah naredi da svetitelja skinu naga, prostru krstoliko na zemlji i nemilice biju žilama. Svetitelj trpljaše to junački, voleći umreti za Hrista Gospoda nego odstupivši od svoga Sazdatelja živeti u bezakonju. Kada bijahu svetitelja, mučitelj ga pitaše: Hoćeš li, Haritone, prineti žrtvu besmrtnim bogovima, ili želiš da dobiješ još strašnije rane? – Mučenik odgovaraše: Kada bi mi bilo moguće hiljadu puta umreti za Spasitelja mog, ja bih to više voleo nego živeti i klanjati se demonima. – I svetitelj bi toliko bijen po celome telu, da mu se iznutrica viđaše: jer meso otpadaše od kostiju, krv kao reka tečaše, i svo telo postade jedna jednostavna rana. I kada najzad videše da je jedva živ, prestadoše ga biti, pa misleći da će vrlo brzo umreti, uzeše ga na ramena i odnesoše u tamiicu: jer mučenik ne beše u stanju ne samo nogom kročiti, nego ne imađaše snage ni rečcu jednu izgavoriti, i jedva disaše; tako strahovito beše on izranavljen. Položivši ga u tamnici, mučitelji otidoše.
Međutim Bog, videći trpljenje svoga stradalca, potkrepi ga pomoću Svojom i brzo isceli od rana, i onoga koga su bezbožnici očekivali videti mrtva, Bog učini živa i zdrava, te je mogao reći zajedno s Davidom: Neću umreti, nego ću živ biti, i kazivati dela Gospodnja (Ps. 117, 17). Tada on po drugi put bi izveden na sud, i pokaza veću neustrašivost nego prvi put, čime mučitelja izazva na veći bes, Mučitelj igemon naredi da svećama pale telo mučenikovo; i mučenik bi toliko paljen da mu se celo telo ispeče kao pečenje. No mučenik se radovaše trpeći takve muke za Hrista Gospoda svog. I ponovo bi bačen u istu tamnicu.
U to vreme ćesar Avrelijan, kažnjen gnjevom Božjim zbog prolivanja hrišćanske krvi, umre. Jer nalazeći se na putu između Vizantije i Iraklije, on bi prvo zastrašen s neba strahovitom grmljavinom koja predskaza njegovu skoru smrt; a zatim u toku tog istog putovanja on bi na jeziv način ubijen od svojih domaćih, te tako bedno završi svoj zemaljski život. Posle pak smrti njegove presta gonjenje na hrišćane, i sužnji Hristovi biše oslobođeni i zatočeništva i okova i tamnica: jer car Tacit koji stupi na presto posde smrti Avrelijanove, poučen pogibijom ovoga, posla naredbu u sve krajeve carstva da svi hrišćani budu pušteni na slobodu. On se bojao da postrada kao Avrelijan, ako bude težak hrišćanima. I nastade tada velika radost za pravoverne: sužnji se puštahu; prognanici se vraćahu iz zatočenja; episkopi, sveštenici i mirjani, koji su se skrivali iz straha od mučitelja, izlažahu iz pustinja i pećina; i pozdravljajući jedan drugog likovahu zbog mira Crkve. Tada i prepodobni Hariton ispovednik bi pušten iz tamiice. No on se ne radovaše što ne postrada sasvim, jer je više voleo da svoj mučenički venac završi stradanjem, nego da ostane živ; i milije mu beše umreti za Hrista, nego biti pušten na slobodu. No promisao Božji produži mu život na korist mnogama, da bi on predstao Bogu u nebeskim obiteljima ne sam nego sa saborom dobrovoljnih mučenika, kao pastir sa ovcama i otac sa decom.
Od toga vremena sveti Hariton, ranama ukrašeni vojnik Hristov, odreče se sveta i svega u svetu; i uzevši krst svoj pođe putem teškim, i postade živi mrtvac: mrtav svetu ali živ Bogu. Jer noseći na sebi rane Gospoda Isusa, sav se u Njega pretvori i saraspe se Njemu. A da bi Njegova Božanska stradanja svagda imao pred očima on krenu u Jerusalim, gde Gospod naš položi na krstu dušu Svoju. I kad iđaše putem i već beše blizu Jerusalima zapade među razbojnike, koji, nemajući od njega ništa uzeti, uzeše njega samog i odvedoše u svoju pećinu sa namerom da ga predadu ljutoj smrti. Ipak ga ne ubiše, pošto požuriše na put, da tamo druge putnike opljačkaju; a svetog Haritona ostaviše vezana da leži u pećini. On pak, kao i ranije kada se nalazio u okovima i mukama, blagodaraše Boga, gotov da primi svaku smrt koja ga po popuštenju Božjem snađe. U to vreme on se rugaše demonu, govoreći: Znam, đavole, da si ti, bojeći se da se sam sukobiš sa mnom, natutkao razbojnike protiv mene; i želeći da ometeš moju nameru, ti si mi postavio zamku na ovome putu. No znaj, prokleti, nećeš ti nada mnom, nego ću ja pomoću Boga mog uzlikovati nad tobom; jer ako me i ubiju razbojnici, ja se nadam u milost Božju da ću naslediti sveti pokoj Božji, a ti ćeš naslediti pakao. Ja ću vaskrsnuti u život večni, a ti si umro večnom smrću i neće biti kraja tvome mučenju. Pored toga, moćan je Gospod moj da me i ovde još sačuva živa od razbojničkih ruku i da me izbavi od smrti, kao što je izbavio Isaka od zaklanja, Mladiće iz peći, Danila od lavova, svetu Teklu od ognja i zverova.[3]
Kada svetitelj govoraše to, u pećinu se uvuče zmija, i našavši sud sa vinom pi iz njega; i opivši se, opet izbljuva u sud vino zajedno sa svojim otrovom, pa otide. A kada se razbojnici vratiše, veoma žedni oni se svi jedan za drugim n a piše iz onoga suda, i odmah se otrovaše onim otrovom: jer svi popadaše na zemlju i u strašnim mukama umreše. Tako oni dobiše kaznu koju su zaslužili gresima svojim, i na užasan način završiše svoj život.
Izbavivši se od smrti, sveti Hariton se pomoću Božjom razreši od uza i nađe u toj pećini veoma mnogo zlata, koje razbojnici u toku mnogih godina behu sabrali svojim pljačkama. Ovo zlato sveti Hariton upotrebi na dobro: razdade ga ubogima, crkvama i manastirima, i sa ostatkom podiže na tom mestu manastir, zvani Fare,[4] razbojničku pećinu pretvori u crkvu, i sabra bratiju. Slava o njemu pronese se po celoj pokrajini onoj, i mnogi dolažahu k njemu zbog vrlinskog življenja njegovog, postrigavahu se od njega, i tihovahu molitveno i pobožno u toj obitelji, dobijajući duhovnu korist od svog učitelja i nastavnika prepodobnog Haritona, na čije življenje oni gledahu kao na lučezarni svetilnik, i izgrađivahu sebe. Jer on beše savršen u vrlinama i monaškim podvizima, ljubeći post i uzdržanje kao slatku hranu, imajući trud kao odmor, i čuvajući siromaštinu kao bogatstvo. Pri tome beše o“ milostiv, gostoprimljiv, bratoljubiv, krotak, ćutljiv i svima veoma pristupačan. U ustima on imađaše reč solju mudrosti začinjenu, kojom svagda učaše bratiju putu spasenja. U manastiru ovom on zavede ustav: jesti jedanput dnevno, i to uveče, i ne neka naročito zgotovljena jela i pića, već hleb i vodu, i pritom pod meru, da ne bi bratija, opteretivši stomake obilnom hranom i pićem, postali nehatni i tromi na ponoćno ustajanje i molitvu; posle molitve baviti se rukodeljem, strogo pazeći da nijedan trenutak ne prođe u besposličenju, da ne bi đavo, našavši monaha nezauzetim, lako ga ulovio mrežom greha, jer su lenjost i besposli čenje početak svih grehopada. Još svetitelj naredi bratiji da borave u svojim kelijama i molitveno tihuju, ne prelazeći s mesta na mesto i ne sabirajući se na prazne razgovore, jer mnoga spoticanja bivaju od praznih razgovora, kao što svedoči Sveto Pismo: Zli razgovori kvare dobre običaje (1 Kor. 15, 33). Prepodobni učaše takođe: čuvati čistotu savesti kao zenicu oka; ljubiti siromaštinu više od zlata i srebra i imati poslušnost kao saradnika spasenja; smirenost, ljubav, trpljenje, nezlobivost i sve druge monaške vrline sticati kao skupoceno blago i bogatiti se njima.
Tako naučivši bratiju i uredivši obitelj kako valja, prepodobni naredi da se saberu svi, i izabravši između bratije najpoznatijeg po vrlinama, on im njega mesto sebe postavi za pastira. Sam pak, ljubeći usamljeničko molitveno tihovanje i kloneći se od ljudi, odluči da otputuje u najdublju pustinju. On imađaše blagodat isceljivati neduge i izgoniti đavole; zbog toga se sa svih strana sticahu k njemu ljudi donoseći svoje bolesnike. Dolažahu takođe i važne velmože radi dobijanja blagoslova od njega, te ne mogaše imati potpuno usamljeničko molitveno tihovanje monaško. Pošto mu dodija ovo uznemiravanje, on namisli da se udalji, izbegavajući slavu od ljudi. No bratija ga mnogo moliše da ih ne ostavlja; i kada ne uspeše u tome, oni plakahu za njim kao siročići za ocem. Međutim, Bogu ugodna molitva dobroga oca ne ostavljaše čeda svoja, jer molitvama njegovim svi napredovahu u zapovestima Gospodnjim, i kao ljiljani, posađeni u pustinji, cvetahu svetošću. I tako, oprostivši se s bratijom i blagoslovivši ih i uručivši ih Bogu, prepodobni ode u udaljene pustinje i neprohodne dubodoline.
Putujući ceo dan, prepodobni obrete drugu pećinu, u Jerihonskom kraju, nastani se u njoj, i življaše Bogu slaveći ga dan i noć kao anđeo. Hrana mu beše zelje što je raslo oko tog mesta; a najviše se ranjaše on rečju Božjom, neprestanim molitvama, i toplim suzama koje su se lile iz srdačne ljubavi k Bogu, psalamski govoreći: Suze su mi hleb dan i noć (Ps. 41, 4). Pošto on provede tamo neko vreme, Bog ga otkri ljudima kao neko blago, sakriveno u polju. Pošto mnogi tugovahu zbog njegovog odlaska i žaljahu što se lišiše dobroga oca, to se neki od bratije dogovoriše i pođoše da traže po pustinji svoga pastira. I prošavši mnoge gore i doline, oni ga pronađoše, pošto je sam Bog hteo da iskusni nastavnik i dobri rukovodilac upućuje i vodi u Carstvo ne samo sebe nego i mnoge druge. Od toga časa mesto njegovog usamljeništva postade poznato, i k njemu stadoše dolaziti i crnorizci i mirjani, želeći da žive s njim, i da gledaju angelopodobno lice njegovo, i da se hrane dosita korisnim poukama njegovim. I za kratko vreme sabra se ne malo stado slovesnih ovaca, i ustrojen bi drugi manastir, sa istim poretkom i ustavom kao i prvi. I tako rastijaše i širaše se slava Božja više u mestima pustim i neprohodnim nego u gradovima mnogoljudnim, u kojima se nalaze bezakonje i prepiranje. Ali otac ne ostade dugo sa svojom decom zajedno; jer, uredivši sav poredak manastirski kako valja, on ponovo ode u najudaljeniju pustinju, udaljenu od Tekuitskog kraja[5] preko četrdeset stadija, i tamo, ugledajući se na proroka Iliju i Preteču, udaljavaše se i bežeći nastanjivaše se u pustinji, čekajući Boga koji ga spasava (Ps. 54, 4). I prehoćaše s mesta na mesto, po dubodolinama, gudurama, brdima, raselinama i provalijama zemaljskim, svega sebe predavši Bogu. A ko će iskazati njegov trud u pustinji? Samo Bog jedini, koji zna tajne, znao je podvige njegove, video trudove njegove, i za njih mu pripremao nebeska uzdarja.
Pošto se prepodobni dugo vreme skitao po pustinji, Bogu bi po volji da ovaj svetilnik vrlina ponovo izađe iz pustinjskog skrivališta i da primerom života svog svetli svima koji žele hoditi uskim putem što vodi u život večni. Tako njega opet pronađoše neki od podvižnika koji prohođahu pustinju, i pavši mu pred noge moliše ga da im dopusti da ostanu sa njim i da podražavaju blagočestive podvige njegove. Kada i drugi doznadoše za to, stadoše se sabirati k prepodobnom mnogi, bežeći od sujetnog sveta. A on, sabravši već treće stado ovaca Hristovih, i naučivši ih monaštvu, ustroji treću obitelj, koja se posle na sirskom jeziku stade nazivati Sukijska, a na grčkom Stara Lavra. Zatim on uziće na vrh tamošnje gore i nastani se na visu U jednoj maloj pećini, do koje se jedva moglo popeti jedino po vrlo visokoj lestvici. Tamo on nastavaše kao na stubu, udaljujući se od zemlje i približujući se k nebeskim naseljima. Odatle kao dobri pastir, stojeći na straži, on se moljaše za svoje manastire i rađaše na spasenju sabrane u njima bratije; nalazeći se kao na krmi lađe on upravljaše plovljenjem tolikih duša, jer iz svih njime sazdanih manastira dolažahu k njemu oni kojima je bilo potrebno rukovodstvo. I požive on na tom mestu do duboke starosti u postu i u molitvama i u takvim podvizima, koje je nemoguće iskazati; jer iz dana u dan dodajući trud na trud, on izgledaše u telu bestelesan. Mesto pak to beše bezvodno, ali sveti otac nije hteo da se ko od bratije trudi za njega donoseći mu vodu izdaleka, a i sam nije mogao donositi zbog strašne vrleti i zbog slabosti svog prestarelog i mnogonamučenog tela. Stoga on satvori usrdnu molitvu Bogu, da izvede vodu iz kamena, kao nekada za Izrailjce u pustinji; i bi tako: jer Gospod ispunjuje želje onih koji Ga se boje i čuje molitvu njihovu, te iznenada iz suvog n nerazlomivog kamena silom Božjom poteče izvor vode. Tako je molitva vrlinskog oca bila veoma moćna pred Bogom.
Pošto svesavršeno prožive u vrlinama, i kao zreo grozd dostigavši potpunu zrelost, prepodobni se približi blaženoj končini svojoj. Obavešten od Boga o končini svojoj, on sazva iz triju svojih manastira igumane i bratiju, koji se njegovim molitvama i posredovanjem pred Bogom umnožiše u toj pustinji kao zvezde nebeske, i obavesti ih o svom bliskom odlasku, rekavši im: Ja odlazim od vas, kako mi naređuje Gospod, jer nastupi vreme koje davno s nestrpljenjem očekujem, da se razrešim od tela, i otidem i javim se pred lice Boga mog. A vi, čeda moja, brinite se o spasenju svom, da bi se svaki od vas, izbegnuvši zamke vražije, udostojio po končini svojoj uzići ka Gospodu i dobiti milost od Njega.
Čuvši ovo, svi se zaplakaše, i govorahu: Ostavljaš ti nas, oče i učitelju naš! ostavljaš nas, pastiru i nastavniče! gasiš se, svetilniče naš, i vođo na putu našem! – A on ih tešaše govoreći: Gospod naš Isus Hristos obeća biti s nama nerazlučno do svršetka veka, i On vas neće ostaviti; a ja ako obretem slobodu pred Njim, moliću Njega blagog, da ne razlučuje vas jednog od drugog, kao ovce od jaraca, na Strašnom sudu Svom, nego da vas sve blagoslovenima Svojim postavi s desne strane Sebe i sabere nas u krugu Carstva Svoga. Upitaše ga bratija: Šta naređuješ, oče, odnosno tela tvog? Gde ćemo ga sahraniti? – On reče: Predajte prah prahu gde hoćete, jer „Gospodnja je zemlja i što je u njoj“ (Ps. 23, 1). – No oni govorahu: Ne, oče; ti si ustrojio tri obitelji i sabrao tri stada, i svako od njih htelo bi da ima tvoje mošti kod sebe; zato, da ne bi bilo raspre među nama, zaveštaj sada gde da položimo tvoje mošti. – Ispunjujući im želju, on izvoli da bude sahranjen u prvom manastiru svom, gde on bi uhvaćen od razbojnika, i blagodaću Božjom izbavljen od njih na čudesan način. Onda monasi svih triju manastira uzeše ga i prevedoše u taj prvi manastir. Tu on izgovori bratiji mnoge pouke o savršenom monaškom životu, i davši im mir leže na odar i predade svoju svetu dušu u ruke Gospodu, ne iskusivši nikakvu telesnu bolest.[6]
Tako skonča prepodobni otac naš Hariton, Hristov mučenik i ispovednik i dobri podvižnik. Zaridaše za njim svi pustinjski oci i sva se pustinja ispuni plačem za tako velikim ocem i učiteljem, koji kao sunce ozaravaše svet. Pošto ga mnogo oplakaše, monasi česno sahraniše njegove svete mošti, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
VARUHA
 
Sveti Varuh beše učenik i verni prijatelj velikog proroka Jeremije. Poput svoga svetog učitelja, i sam Varuh gorko oplakivaše razorenje Jerusalima, povukavši se u jednu pećinu. Posle izvesnog vremena on iziđe iz pećine, i sa tugom prisustvovaše kamenovanju svoga učitelja, svetog proroka Jeremije. Sveti Varuh je proricao povratak Jevreja iz ropstva Vavilonskog, propast Vavilona i dolazak Sina Božjeg na zemlju Drži se da je i on ubijen od Jevreja u Egiptu, kao i prorok Jeremija, krajem sedmog stoleća pre Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MARKA pastira, ALEKSANDRA, ALFEJA i ZOSIMA (braće
kovača), NIKONA, NEONA i ILIDORA, DECE I DEVSTVENICA,
i drugih 30 sa njima postradavših
 
Pod carem Dioklecijanom neki Magn, igemon Antiohijski (u Pisidiji), pođe u lov s vojnicima. Goneći nekakvog zvera videše vojnici kako zver pribeže Marku pastiru, koji čuvaše tu stado svoje u selu zvanom Kalitos I stade se zver umiljavati oko Božjeg čoveka Marka. Videći to trideset vojnika i poučeni od svetoga Marka poverovaše u Hrista, i odmah biše posečeni. Igemon veza Marka, dovede u grad, i pozva tri brata kovača: Aleksandra, Alfeja i Zosima, i poruči im da naprave mučiteljske sprave za mučenje Marka. Kada oni počeše kovati gvožđe, gvožđe se razli kao voda, njima se ruke ukočiše, i oni čuše glas koji im savetovaše da postradaju zajedno sa svetim Markom. I oni sva trojica prozborivši sa svetim Markom primiše veru Hristovu, i otkazaše porudžbinu igemonovu. Igemon ih najpre stavi na muke, pa ih onda osudi na smrt, i naredi, te im se nali u usta rastopljeno olovo; i tako skončaše. A svetom Marku gvozdene čizme navukoše, pa ga silno biše, pa šilima bodoše, pa mu jezik otsekoše, pa na stenu raspeše, i najzad mu glavu odsekoše. Svetu glavu mučenikovu igemon Magn posla u idolište boginje svoje Artemide; no čim je unesoše, svi idoli što behu tamo papadaše i razbiše se. Videvši to čudo, Nikon, Neon i Iliodor takođe poverovaše u Hrista, i zato biše obezglavljeni zajedno sa decom i devstvenicama mnogam, u mestu zvanom Moromilion (ili Tilomilion). I tako svi ovi blaženi mučenici primiše neuvenljive vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG
VACLAVA, kralja Češkog
 
Sveti Vaclav beše unuk svete Ljudmile. I kao kralj podvizavao se u veri slično velikim podvižnicima, i utvrđivao veru pravoslavnu u svom narodu. Strogo je pazio, da na sudovima ne postrada ko nevin. Po revnosti prema veri Hristovoj i po ljubavi prema bližnjima sveti Vaclav je kupovao neznabožačku decu, koja su prodavana kao roblje, i odmah ih krštavao i kao hrišćane vaspitavao. Preveo je Jovanovo Evanđelje na češki jezik. Preneo mošti svetog Vita i svete Ljudmile, babe svoje, u Prag. Brat njegov Boleslav pozvao ga u goste i ubio ga u svome dvoru. Odmah po tom Boleslav počeo dovoditi Nemce za sveštenike i uvoditi službu na latinskom jeziku. Vaclav sveti postrada 935 godine. Mošti mu počivaju u Pragu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVSTATIJA
 
Postradao za veru Hristovu mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OC A NAŠEG
IRODIONA ILOJEZERSKOG
 
Bio učenik prepodobnog Kornilija Komeljskog.[7] Posle smrti svoga nastavnika udaljio se na Ilo-ozero, u Novgorodskoj guberniji, i tamo osnovao manastir, nazvan Ozadski-Ilo jezerski. Upokojio se prepodobni kao shimnik 1541. godine. Svete mošti mu počivaju U njegovom manastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Likaonska oblast, i u njoj Likaonska eparhija, u Maloj Aziji imala je 18 gradova. Ikonija glavni grad Likaonske eparhije.
  2. Vidi: Mat. 8, 31-32.
  3. Spomen svete prvomučenice Tekle praznuje se 24. septembra.
  4. Manastir Fare ili Faros – na jugu od Jerusalima, udaljen je od njega oko 60.000 koračaja.
  5. Tekuja – stari Judejski grad, nalazio se nedaleko od Vitlejema.
  6. Upokojio se 28 . septembra 350. godine.
  7. Spomen njegov Crkva slavi 19. maja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *