NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

27. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG MUČENIKA
KALISTRATA,
i družine njegove (49. mučenika)
 
Videći da se izabrano stado Hristovo iz dana u dan uvećava, zavidljivi neprijatelj đavo ustade protiv njega sa velikim besom hoteći da sve slovesne ovce Hristove raspudi i poubi. Kao oruđa za ovo on upotrebi neznabožne careve rimske, Dioklecijana i Maksimijana, po svireposti slične beščovečnim zverovima. On ih kao krvožedne vukove natutka na stado Hristovo, i preko njih ga rastrzaše ljuto i nemilosrdno: jer on im stavi u srce toliki bes protiv hrišćana, da oni sve ostale brige o carstvu zanemariše i sve svoje sile upotrebiše jedino na to, da potpuno potamane sve hrišćane. A ovu svoju zlu nameru i delo oni smatrahu za veće i dragocenije nego sva druga velika dela carska i slavne pobede i trijumfe nad neprijateljima svojim. U tom cilju oni razaslaše u sve krajeve zemlje igemone i mučitelje, koji po zloći behu ravni njima i gori od njih, da svuda primoravaju hrišćane na prinošenje idolskih žrtava, a da neposlušne muče, ubijaju i na razne načine pogubljuju. Kada se ovo naređenje stade izvršivati, mnogi se verni i srcem Hristu predani ukrasiše vencem mučeništva, i sa zemlje pređoše na nebo slaveći pobedu nad neprijateljima. Među mnogima takvim pokaza se i sjajni vojnik Hristov Kalistrat, koji ne sam nego sa mnogobrojnom družinom prođe divni put mučeništva i pobedivši vraga predstade pobeditelju sveta Hristu, noseći na sebi rane dobijene za Njega i primajući odlikovanje za svoj podvig.
Postojbina ovog stradalca Hristovog beše Kartagena;[1] odatle on bi uzet u vojsku i pričislen puku vojvode Persentina. U tom puku jedino blaženi Kalistrat sijaše pobožnošću kao zvezda u tamnoj noći, jer svi njegovi drugovi po oružju behu pomračeni tamom idolopoklonstva. Jedino on beše prosvećen svetlošću vere, kojoj se nauči od svoga oca hrišćanina; otac pak njegov bi naučen veri od svoga dede Neokora, koji u vreme dobrovoljnog stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista beše u Jerusalimu za vreme Pontija Pilata kao vojnik. I on, videvši sva čudesa koja se dogodiše pri smrti i vaskrsenju Gospoda Hrista, poverova u Njega, krsti se od apostola, i vrati se kući svojoj, noseći skupoceni biser – veru u Hrista, kojim obogati sina svog, oca Kalistratova, i sve ukućane svoje, kazujući im o Hristu Isusu sve što sam očima svojim vide i što ču od svetih apostola. Tim duhovnim i neukradivim bogatstvom vere, koje nasledi od dede i oca, sveti Kalistrat obogaćavaše koga god je mogao, učeći poznanju istine i obraćajući k Bogu duše ljudske. Zbog toga drugovi njegovi u vojsci gledahu na njega s podozrenjem, i pažljivo motrahu na njega da bi tačno saznali da li je on zaista hrišćanin ili ne.
Kada se on sa vojvodom svojim nahođaše u Rimu, njegova hrišćanska vera bi prepoznata na sledeći način. Blaženi Kalistrat imađaše običaj da svake noći ustaje na molitvu i dugo se moli tajno. Jednom kada on ustade i moljaše se, osetiše to neki vojnici koji su spavali blizu njega; i čuvši da. on često priziva ime Isusa Hrista, uveriše se potpuno da je on zaista hrišćanin; i zgodnom prilikom obavestiše o tome vojvodu Persentina. Vojvoda odmah pozva Kalistrata i upita ga: Kalistrate, je li istina to što govore o tebi tvoji drugovi? – On odgovori: Ne znam šta bi oni mogli govoriti o meni, jer sam svestan da nisam učinio nikakvo zlo. – Persentin onda naredi vojnicima da mu kažu u lice šta imaju. Vojnici na to rekoše vojvodi: Gospodine, samo ti naredi njemu da bogovima prinese žrtvu, pa ćeš odmah doznati kakvog je on mišljenja i kakve vere.
Vojvoda naredi Kalistratu da bogovima prinese žrtvu i da im se pokloni. Sveti Kalistrat odgovori: Nisam naučio da prinosim žrtvu mnogim bogovima, već samo jednom Bogu istinom i živom, koji je sve iz nebića izveo u biće i čoveka sazdao od zemlje; a bogove koje vi poštujete i koje ruke ljudske načiniše, ja nazivam ne bogovima nego demonima, kao što me tome nauči Sveto Pismo koje veli: Svi bogovi neznabožaca su demoni (Ps. 95, 5); i: Idoli su njihovi srebro i zlato, delo ruku ljudskih (Ps. 113, 12). Iz istog Svetog Pisma naučio sam se znati Boga koji živi na nebesima, prinositi Mu žrtvu hvale i uznositi molitve Višnjemu. Zbog toga li me, dakle, okrivljuju ovi ljudi što poštujem jedinog istinitog Boga, a ne mnoge lažne bogove? Trebalo bi da me oni optuže samo onda kada bi saznali da sam neispravan na svojim vojničkim dužnostima, da sam plašljiv i bežim ispred neprijatelja; eto to su stvari za koje bi oni mogli da me optužuju pred tobom, vojvodo, i takve bi dostave dolikovalo tebi da slušaš. A ti, znajući da ništa takvo učinio nisam, zašto slušaš dostavljače, i izvodiš me na sud samo zato što se dogmati moje vere ne slažu s dogmatima vaše vere?
Na ove reči vojvoda odgovori s gnjevom: Sada nije vreme za oratorsko mnogorečije, nego je vreme teških muka i ljutih kazni, koje ćeš uskoro iskusiti, ako se ne pokoriš meni i ne prineseš žrtve bogovima, kojima se i sam car klanja. Eda li ne znaš kako sam ja nemilosrdan, jer mogu pre mučenja uplašiti svakoga samim pogledom i glasom? – Sveti Kalistrat odgovori: Ljutina tvoja i škrgut zuba tvojih, ako i zadaju strah, to je strah vremeni; ali postoji večni strah i škrgut zuba, upasti u njega ja se užasno bojim, i sama pomisao na njega užasava me.
Vojvoda, ne mogući zauzdati svoju ljutinu, naredi da svetitelja bace na zemlju i biju. Dugo mučen, svetitelj za sve to vreme ne pokaza ni najmanje netrpljenja, nego govoraše k Bogu: Zakleh se da ću čuvati naredbe pravde tvoje, i izvršiću. Potišten sam veoma, Gospode, oživi me po reči svojoj,[2] i ne dopusti da mi se naruga ovaj neznabožni čovek; ukrepi me, Gospode, da podnesam ove muke, dajući snage mom potrvenom i nemoćnom telu i podstičući u meni duh hrabrosti.
Videći gde se krv potokom lije iz mučenikovih rana, vojvoda naredi da prestanu sa mučenjem, i reče mučeniku: Ovo je tek početak kažnjavanja za tvoje neposlušanje, Kalistrate; stoga ti dobronamerno savetujem: izvrši moje naređenje, da bi se spasao većih muka koje te očekuju. Ako se ne pokoriš carevoj naredbi, kunem se bogovima, ruke mučitelja iskidaće telo tvoje na komade, i krv tvoju psi će polizati, i meso tvoje lavovi pojesti; tako ćeš poginuti strašnom smrću. – No hrabri Kalistrat odgovori: Nadam se na Boga krepkog, Boga živog, da će me izbaviti od usta lavovih, i oteti od pasa dušu moju, jedinicu moju, koja jedina među svima ovim vojnicima zna istinoga Boga, u koga se uzdam da će ne samo jednu dušu moju, nego i mnoge druge duše odavde uzeti k Sebi, udostojivši ih da poznadu presveto ime Njegovo.
Još više razgnevljen ovim rečima, vojvoda naredi da zemlju pokriju oštrim komadem razbijenih ćerpiča i da po njima dugo vuku nagog Kalistrata, dodajući na taj način bol na bol izranavljenom telu mučenikovom. A kada svetitelj pretrpe i te muke, mučitelj naredi da mu kroz levak liju vodu u usta kar u neki kožani meh. U vreme svog mučenja mučitelj reče mučeniku: Kalistrate, ako ne prineseš bogovima žrtvu, ja ću te odmah baciti u more, jer se bojim da i druge vojnike ne zavedeš ako te ubrzo ne pogubim. – Mučenik odgovori: 0, preveliki bezakoniče, ti se brineš da sačuvaš stado koje se nalazi pod vlašću tvoga oca đavola, a ja se nadam u Boga da ću to stado pridobiti Hristu mome, utvrditi ga u istinitoj veri, i usred ovoga grada sagraditi crkvu Gospodu Bogu mome. – Pobesnivši od ljutine, vojvoda reče: Bezbožniče i bedniče, smrt ti već visi nad glavom, a ti misliš da crkvu gradiš i da mnoge privodiš Bogu tvome!
Rekavši to vojvoda naredi da se donese kožni meh, metnu u njega svetog mučenika, pa ga vrgnu u dubinu morsku, a sam stajaše na obali, želeći da vidi svetiteljevu pogibiju. A l i meh, u kome se, kao Jona u kitovom trbuhu, nalažaše sveti Kalistrat moleći se, bi po volji Božjoj nanesen na oštro kamenje morsko i provali se, a svetog Kalistrata primiše na svoja leđa dva delfina, i noseći ga po vodi krotko ga iznesoše na obalu. I svetitelj veselo pevaše: Tonem u dubine morske,[3] ali me ne potopi bura vodena, niti se umorih molitvom vapijući k Tebi, Gospode; i Ti brzo usliši molitvu moju i čudesno me izbavi od nerazdrešivih uza i dubine morske kada za to već ne beše nikakve nade: skide s mene vreću, i opasa me veseljem.[4]
Kad svetitelj pevaše ovo radosnim glasom, mnoštvo vojnika divljaše se, i neki od njih pripadoše k nogama njegovim moleći ga da ih izbavi od obmane demonske i privede Hristu Bogu svom. Takvih bejaše četrdeset devet, od kojih se jedan zvaše Gimnasije. Svi oni govorahu: Mi poznasmo da je Bog tvoj velik i istinit, jer te čudesno izbavi iz dubine morske. – A blaženi mučenik reče: Gospod moj Isus Hristos ne odgoni one koji dolaze k Njemu, jer kaže: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Mt. 11, 28). – Rekavši to, on pruži k nebu ruke svoje i podiže oči, i moljaše se: Gospode, koji na nebesima živiš i na smirene pogledaš, pogledaj na ovo malo stado Tvoje, zaštiti ga od svakoga zla, i sačuva} ga nepovređena od zvera vidljivog – mučitelja Persentina, i od zvera nevidljivog – đavola, jer si Ti jedini slavljen vavek.
Videći šta se zbiva, vojvoda se udivi i reče: Tako mi presjajnog sunca, ovaj čovek raspolaže velikom vradžbinskom silom, jer izađe iz mora nepovređen, a kao što obeća – zavede moje vojnike vradžbinama svojim. – Zatim reče svetitelju: Ja ću ubrzo uništiti tvoje vradžbine, Kalistrate, i ti ćeš saznati ko je Persentin, služitelj velikih bogova, i ko je Raspeti, koga ti počituješ i u koga se uzalud uzdaš.
Posle toga Persentin sede na sudijsko mesto i naredi da sve vojnike koji su poverovali u Hrista nemilosrdno biju lomeći im kosti. A oni bijeni, kao jednim ustima govorahu: Gospode Isuse Hriste, budi pomoćnik slugama Tvojim i daj nam trpljenje do kraja, jer Tebe radi mi dobrovoljno pođosmo na ovakvo stradanje. Sačuvaj našeg učitelja i pastira Kalistrata, da bi nas on potpunije naučio znati Tebe jedinoga Boga, jer sada mi smo pred Tobom, Gospode, kao propale ovce.
Kada se bes Persentinov malo stiša, on naredi da mučenike prestanu biti i da ih odvedu u tamnicu, dok on ne smisli šta da radi s njima, jer njega ne malo ožalosti to što se puk smanjio za pedeset vojnika. Bačeni sa svetim Kalistratom u tamnicu, oni se stadoše učiti u njega temeljnom poznavanju Boga; jer sveti Kalistrat, otvorivši usta svoja, objašnjavaše im sve: počevši od stvaranja sveta i čovekova pada u raju, pa do Hristova ovaploćenja, dobrovoljnog stradanja i vaskrsenja; govoraše im i o sudu, i o duši, i o budućem životu, i o nagradi pravednika, i o kazni grešnika u adu; i razjasnivši im sve svete tajne vere, on ih ukrepi za mučenički podvig.
Sutradan vojvoda, okružen mnoštvom vojnika, sede na sudijsko mesto, naredi da iz tamnice dovedu Kalistrata sa družinom njegovom i obrati im se ovim rečima: Kaži mi Kalistrate, hoćeš li ti i ovi s tobom prineti žrtvu bogovima, da biste se oslobodili teških muka, ili ćete i nadalje ostati uporni? – Sveti Kalistrat odgovori: Ja za sebe izjavljujem da neću odstupiti od Gospoda mog ni po cenu smrti; a ovi neka sami odgovre za sebe; pitaj ih i čućeš šta će ti oni reći. – Vojvoda ih onda upita: Vi obmanuti, šta kažete? – Oni odgovoriše: Mi smo hrišćani, ispovedamo Jednoga Boga, koji je stvorio nebo i zemlju, i verujemo u Njega, i u Jedinorodnog Sina Njegovog, Gospoda našeg Isusa Hrista, i u Svetoga Duha, kao što nas nauči dobri učitelj naš Kalistrat.
Kada sveti jednoglasno rekoše ovo, vojvoda naredi da H JH ljuto biju, jednoga za drugim. Zatim naredi da im vežu i ruke i noge, pa bace u obližnje jezero. I pre no što to bi urađeno, sveti Kalistrat se moljaše Bogu govoreći: Gospode, koji na visinama živiš i na smirene pogledaš, okreni milostive oči Svoje na ovo malo stado Tvoje i blagovoli omiti ih u ovim vodama kao u kupelji preporođaja i usinovljenja silaskom Svetog Duha Tvog, da bi oni, omivši sve prljavštine staroga čoveka, postali zajedničari nasleđa onih koji su Ti od pamtiveka ugodili.
Kada pak mučenici biše svezani i u vodu bačeni, odmah im se uze odvezaše, i oni stajahu u vodi svetla lica, radujući se svome krštenju. I viđen bi u to vreme prekrasni venac gde se spušta s neba, i ču se glas koji govoraše: Budi hrabar, Kalistrate, sa stadom svojim, i hodi blagovati s njima u večnim naseljima. – I odmah iza ovih reči bi silan zemljotres, od koga pade i razbi se u prah jedan obližnji kip nekog poganog neznabožačkog boga. Videvši to, sto trideset pet drugih vojnika, koji i glas što dođe s neba Kalistratu čuše, poverovaše u Gospoda našeg. Ali im vojvoda ništa ne reče, bojeći se nemira i pometnje u puku, već samo naredi da se prvih četrdeset devet vojnika zajedno s Kalistratom opet vrgnu u tamnicu. Tamo sveti Kalistrat reče svojoj družini: Eto, braćo, blagodaću Hristovom vi se udostojiste svetog krštenja, zbog koga treba dostojno blagodariti Boga; stoga ustanimo i pomolimo se Njemu.
Kada svi ustadoše i podigoše ruke i oči k nebu, Kalistrat vršaše molitvu govoreći: Gospode Bože, koji hoćeš da se ovi ljudi spasu i dođu u poznanje istine, Ti si iz usta lavovih oteo ovo Tvoje stado i prizvao ga u večno spasenje, udostoj nas da skončamo u svetoj veri kojom verujemo u Tebe Boga našeg, i daj nam da se besprekorni i čisti javimo svetom licu Tvom i da se poklonimo Tebi, blagoslovenom vavek. – Sa svetim Kalistratom moljahu se usrdno i svi sveti mučenici. A kada nastupi noć, u tamnicu uđoše, po naređenju mučitelja, vojnici sa isukanim mačevima i sve ih posekoše u komade.[5]
Tako se sveti Kalistrat sa družinom svojom junački bori, prolivši krv svoju za Gospoda svoga. Svete pak mošti njihove sabraše i česno pogreboše onih sto trideset vojnika koji u Hrista poverovaše; oni kasnije i crkvu podigoše nad svetim moštima ovim. Tako se ispuni reč, izrečena svetim Kalistratom Persentinu: „usred ovoga grada podignuću crkvu“, mada se ona podiže ne za života njegova već posle mučeničke smrti njegove. I proslavljaše se u njoj ime Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, kome i od nas neka je slava kroza sve vekove Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
EPIHARIJE
 
Hristova mučenica Epiharija življaše u Rimu za carovanja Dioklecijanova. Eparh Kesarije naredi da je uzmu i dovedu k njemu na sud. Zbog čvrstog ispovedanja imena Hristova nju obesiše i strugaše, pa je posle toga četiri vojnika olovnim čekićima biše; ali na njene molitve Anđeo ih porazi. Nakon svih mučenja, kada je dovedoše na mesto pogubljenja i ona stade na jedan kamen, iz kamena poteče obilna voda. Pošto joj mačem odsekoše glavu, ona predade svetu dušu svoju u ruke Bogu, od koga dobi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GIMNASIJA[6]
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA:
MARKA, ARISTARHA i ZINONA
 
Ovi sveti apostoli od Sedamdesetorice. Sveti Marko, zvani drukčije i Jovan; u kući njegove majke Marije u Jerusalimu sabirali se sveti apostoli na molitvu (D A. 12, 12). Postavljen od svetih apostola za episkopa u gradu Vivlosu, i bio vrlo revnosan u propovedanju Evanđelja. Toliko on ugodi Gospodu i postade mu prisan i mio, da je sama senka svetog tela njegovog isceljivala bolesnike.
Sveti Aristarh, saputnik, saradnik, sasužanj svetog apostola Pavla (Kol. 4, 10; Flm. 24), bio episkop u Apameji Sirijskoj. Po načinu ishrane ovaj sveti apostol pokaza se kao drugi Jovan Krstitelj, jer se hranjaše samo akridama, ovršcima, tojest ovršjem drveća, grančica (ἄκρας τῶν δἒνδρων) i divljim medom, i nošaše kožnu haljinu. Postavši episkop u Apameji sveti Aristrah sve tamošnje nevernike obrati k poznanju Hristove istine i vere.
Sveti Zinon, ili Zina, učenik i satrudnik svetog apostola Pavla, spominje se u Poslanici Titu (3, 13), bio postavljen od svetog apostola Petra za episkopa u Diospolu. Obitališts Svetoga Duha, on mnoge oslobodi od idolopokloničke zablude.
Sva tri ova apostola mudro i bogougodno pasijahu svaki svoju pastvu, i veoma umnoživši dani im od Boga talant, otidoše ka Gospodu, da u carstvu nebeskom uživaju radost i blaženstvo ljubljenog Gospoda svog.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
IGNJATIJA
 
Ovaj prepodobni življaše u Kapadakiji za carovanja Nikifora Foke i Jovana Cimiskije.[7] Od ranog detinjstva posvećen Bogu od strane svojih roditelja, kao drugi Samuilo, on ode u manastir, zvani Duboki Potok, i svo podvižništvo od prepodobnog Vasilija, igumana i ktitora ove obitelji.[8] Pošto postade savršen u vrlinama, on zbog toga bi postupno proizveden za čteca, ipođakona, đakona i prezvitera. Zatim bi unapređen i za igumana istog manastira. On mnogo uradi za svoju obitelj: proširi je, ukrasi je i obogati je, podiže u njoj tri crkve: svetom Arhangelu Mihailu, svetom Bogovidcu proroku Iliji i svetim apostolima. Osim toga sagradi oko svoje obitelji jake i lepe bedeme.
Otišavši jednom u Carigrad on nabavi neke skupocene crkvene utvari, krst i sveto Evanđelje, i sve to posla u svoj manastir po jednom od bratije što beše s njim. Zadržavši se još neko vreme u Carigradu on se razbole od srdobolje, pa pohita natrag u svoju obitelj. No stigavši do grada Amoreje on tu skonča, i bi pogreben u jednom hramu toga grada. A kada minu godina oci njegove obitelji rešiše da prenesu telo njegovo u svoju obitelj. Otvorivši grob oni nađoše telo njegovo potpuno čitavo i netljeno, i iz njega se lije divan miris. Oni ga onda česno prenesoše u svoj manastir i položiše u crkvenoj paperti, slaveći Boga, divnog u svetima Svojim.
 
SPOMEN SVETE NOVOMUČENICE
AKILINE
 
Sveta Akilina bejaše iz sela Zakliveri, u okolini Soluna. Jednoga dana njen otac u svađi ubi svoga suseda Turčina. Mesne vlasti ga uhvatiše i odvedoše u Solun paši da ga pogubi. No paša mu pokloni život, pošto Akilinin otac pristade da se poturči. U to vreme Akilina beše mlada devojčica. Pošto prođe dosta vremena otkako se njen otac poturči, i Akilina napuni osamnaest godina, Turci stadoše činiti pritisak na njega da i Akilinu poturči. I otac poturčenjak poče primoravati ćerku da se poturči. No majka je podržavaše u veri Hristovoj. Otac pak i dalje navaljivaše na kćer da se što pre poturči, da mu Turci više ne bi dosađivali sa tim. A Akilina, sva goreći Hristovom ljubavlju, blago reče ocu: Zar sam ja malodušna kao ti, da se odreknem Tvorca i Sazdatelja mog, Gospoda Isusa Hrista koji nas radi pretrpe krst i smrt? To ja nikada učiniti neću! Evo, gotova sam na svaku muku, pa i na samu smrt, iz ljubavi prema Hristu Gospodu mom.
Tako govoraše istinska ćerka nebeskog cara Hrista. Videći njenu nepokolebljivost, poturčeni otac izvesti Turke o tome. Ovi odmah poslaše ljude po Akilinu da je dovedu na sud. A blagorazumna mati Akilinina, videvši poslane ljude, govoraše Akilini: Čedo moje premilo, kćeri moja preslatka! Akilino, srce moje, evo došao je čas o kome sam ti govorila: postupi kao poslušno čedo moje i poslušaj savete moje: drži se junački u svima mukama koje ti predstoje, i nemoj se odreći Hrista! Akilina joj odgovori sa suzama: Ne boj se, majko moja! i ja imam istu želju i isti cilj, samo neka mi Bog bude u pomoći! moli se, majko, za mene!
Poslate sluge vezaše mučenicu i povedoše na sud, a brižna majka iđaše za njom. Akilinu uvedoše u sud, ali njenu majku ne pustiše unutra. Sudija reče Akilini: Devojko, poturči se! Sveta odgovori: Ne, to učiniti neću. Ja se nikada neću odreći vere svoje i Gospoda mog Hrista. Čuvši to, sudija se razjari i naredi da Akilinu svuku i ostave na njoj samo košulju, da je vežu za stub i biju motkama. To bi učinjeno; dva služitelja je tukoše dugo vreme; ali mučenica veoma junački pretrpe te muke.
Potom sudija i drugi Turci izvedoše svetu mučenicu preda se, stadoše je obasipati laskama, obećavati joj mnoge počasti i darove, samo da se odrekne vere svoje. Al i nevesta Hristov.a to niušta ne smatraše A jedan vlastodržac, veoma bogat, reče mučenici: Poturči se, Akilino, pa ću te uzeti za sina mog. Mučenica Hristova odgovori: Neka đavo nosi i tebe i tvoga sina! Zbog ovih reči svetu mučenicu ponova strahovito biše, da joj i košulju svu poderaše. Onda joj sudija reče: Zar te nije stid da te golu tuku pred tolikim ljudima? Ili se turči ili ću ti sve kosti polomiti, jednu za drugom. – Mučenica odgovori: Nikada se poturčiti neću, jer mi vera vaša nikada ne može zameniti Gospoda Hrista mog! – Besni od gnjeva na ovakav odgovor, Turci je ponova tako nemilosrdno tukoše, da joj kosti polomiše, meso joj otpadaše, i krv njena potocima zali zemlju, i ostaviše je kao mrtvu. Onda jedan hrišćanin je uze, odnese i izvesti njenu majku. Majka dotrča, zagrli svoju kćer koja beše na izdisaju i pitaše je: Šta si uradila, čedo moje? – Mučenica došavši k sebi, jedva otvori oči, pa ugledavši majku, odgovori joj: Šta sam mogla uraditi, o majko, sem što si mi ti savetovala: održala sam veru svoju. A majka podiže ruke svoje i oči k nebu i zahvali Gospodu Utom sveta mučenica predade dušu svoju u ruke Božije i dobi venac mučeništva.[9] A svečesno i sveto telo njeno odmah stade liti iz sebe tako čudesan i jak miris, da se on osećao celim putem kojim su nosili mošti njene da sahrane. Naredne pak noći siđe svetlost s neba kao najsjajnija zvezda i obasja grob svete mučenice. I hrišćani koji to videše, proslaviše Boga, kome neka je slava i sila kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA: FIL IMONA episkopa i FORTUNIJANA
 
Mučenici Hristovi, postradaše zajedno za ljubav i veru, Hristovu. (Fortunijan je verovatno bio klirik sv. episkopa Filimona).
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
GAJANE
 
Leđa joj zapalili, i tako postradala za Hrista.
 
SPOMEN SVETIH
PETNAEST MUČENIKA
 
Natovareni na izbušenu lađu, pa lađu otisnuli morem; i tako potonuli za svoju veru u Gospoda Hrista.
 
SPOMEN ČUDESNOG VIBENJA I ONEMELOSTI (NEMILA)
SVETOG PROROKA ZAHARIJE oca Svetog Jovana Preteče
 
Pomen čudesnog viđenja u hramu i onemljenja svetog Zaharije, oca Pretečinog (Lk. 1, 11-20) praznuje se na današnji dan[10] po Jerusalimskom Kanonariju (str. 112). Opširnije o Sv.
Zahariji videti pod 5. septembrom.
 


 
NAPOMENE:
[1]Kartagena – grad u severnoj Africi.
[2]Psal. 118, 106-107.
[3]Psal. 68, 3.
[4]Psal. 29, 12.
[5]Postradali oko 304 (ili 308.) godine.
[6]O njemu videti pod današnjim datumom: Stradanje sv. mučenika Kalistrata i družine.
[7]Nikifor II Foka, vizantijski car, carovao od 963. do 969. godine; Jovan2. Cimiskija, njegov poslednik, carovao od 969. do 975. godine.
[8]Ovaj prepodobni Vasilije praznuje se 1. jula; obitelj Duboki Potok osnovana početkom devetoga veka, u Maloj Aziji, na obali Mramornog Mora, blizu Carigrada.
[9]Sveta mučenica primi venac mučeništva 27. septembra 1764.godine.
[10]Možda je to 23. septembar, kada je spomen začeća Sv. JovanaKrstitelja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *