NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

22. SEPTEMBAR
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
FOKE ČUDOTVORCA, episkopa Sinopskog
 
U gradu Sinopu[1] življaše neki čovek Pamfil sa svojom ženom Marijom. Oni dobiše sina, ovog blaženog Foku. Foka se od rane mladosti udostoji blagodati Svetoga Duha, te izgonjaše besove iz ljudi i isceljivaše neduge. A kada postade zreo čovek, Foka bi zbog vrlinskog života svog izabran za episkopa u svom rodnom gradu. Kao episkop on revnosno pasaše svoje slovesne ovce rečju i delom, i svom ranijem vrlinskom životu dodade nove velike podvige; i svi, videći njegova dobra dela, proslavljahu Oca Nebeskog. On mnoge ljude izbavi od zablude, mnoge neznabošce odvrati od idolopoklonstva i privede k poznanju Jedinoga Boga. A kada Gospod namisli da vernog slugu Svog udostoji mučeničkog venca, On mu predoči to kroz sledeće viđenje: s visine dolete golub držeći u kljunu venac od cveća; taj venac on položi na glavu blaženoga Foke i progovori ljudskim glasom, govoreći: „Čaša tvoja se već napuni, treba da je ispiješ!“
Iz ovog viđenja sveti Foka saznade da mu predstoji postradati za Hrista. Mi pak iz toga saznajemo, da on beše veliki ugodnik pred Bogom, jer se udostoji još u telu uvenčan biti s neba. Tako preblagi Bog ljubi Svoje ugodnike, dostojava ih slave i časti, i stavlja vence na glave njihove. Svojom duševnom i telesnom čistotom sveti Foka bejaše pravi ženik nebeski: želeći da se venča s njim, nebo stavi venac na njega; no taj venac beše predznak boljega venca u Spasovim dvorima, kojim je imao biti ovenčan na svu večnost i veseliti se na Jagnjetovoj svadbi.
Posle ovog slavnog znamenja Foka bi, za carovanja Trajanova,[2] uzet na mučenje od strane kneza Afrikana. Ovaj vlastodržac dugo primoravaše svetitelja da prinese žrtvu idolima, ali svetitelj željaše da sebe sama prinese na žrtvu Bogu. I pošto ne posluša kneza, niti odade delu ruku ljudskih onu čast koja priliči Jedinome Bogu koji sedi na heruvimima, knez naredi da svetitelja vežu za drvo i muče. Svo telo njegovo bi pokriveno ranama i kidano: kao što ptice grabljivice, kada su gladne, napadaju na leš i čupaju ga jedući, tako mučitelji čupahu čisto telo Hristova stradalca. No sve to sveti Foka junački pretrpe, i ču glas sa visine koji ga krepljaše; i tako on, Hristom koji ga krepljaše, pobedi muke, stradajući kao u tuđem telu. On ne šteđaše svoje telo ispovedajući Onoga koji ne poštede dušu Svoju nego je za nas položi na krstu; i ovo stradanje za postradalog nas radi Hrista Gospoda on smatraše kao rajsko osveženje. Jer za vernog slugu Gospodnjeg, šta bi bilo teško pretrpeti iz ljubavi prema Gospodu svom! Kada bi pak iz celoga sveta bili sabrani na njega svi mučitelji i sve muke, on bi i onda bio gotov da sve pretrpi za milog Gospoda svog, kličući zajedno sa prorokom Davidom: Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje! (Ps. 107, 2). Zatim ga mučitelji položiše na strahovito usijan tiganj, ali se tiganj tog časa ohladi, jer srce svetiteljevo goraše ljubavlju k Bogu, i ovaj duhovni oganj pobedi silu veštastvenog ognja. I u svima mučenjima, na koja ga oni mogahu stavljati, sveti Foka se pokaza pobeditelj: jer se oko njega javljaše vojska anđelska i neiskazana svetlost božanska. U tamnicama njega obasjavaše svetlost nebeska, u okovima on se veseljaše nadom na nebesku slobodu, u nevoljama njega utešavahu anđeli, u ranama njega ukrepljavaše Gospod Isus. Najzad, posle mnogih i raznovrsnih mučenja, njega baciše u ključalu vodu, gde on, moleći se, predade duh svoj u ruke Božje,[3] i bi ovenčan vencem pobedničkim. Sveto pak telo njegovo verni pogreboše česno, i na njegovom grobu zbivahu se mnoga čudesa.[4]
 
ŽIVOT I STRADANJE SVETOG MUČENIKA FOKE BAŠTOVANA
 
U tom istom gradu Sinopu, samo u drugo vreme, življaše drugi Foka. On uredi sebi baštu blizu mora u njoj gajaše razno povrće, od čije prodaje sebe izdržavaše i siromahe hranjaše. Deo pak svoga povrća on metaše pored puta da uzimaju prolaznici, jer bejaše veoma čovekoljubiv, i više negovaše duhovnu baštu u svojoj duši nego li onu veštastvenu, rasađujući i negujući čiste misli i donoseći plodove vrline. Zbog toga se sveta duša njegova mogla nazvati baštom Svetoga Duha. Kao što se veli u Svetom Pismu: Ti si vrt zatvoren, sestro moja, vrt mnogoplodan (Pesma nad pesm. 4, 12); plod duhovni je ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milosrđe, vera, krotost uzdržanje (Gal. 5, 22-23).
Blaženi Foka beše tako ograđen vrlinama, da starodrevni lupež – đavo, koji u rajskoj bašti pokrade pramater našu, ne mogaše pokrasti vrline svetoga Foke, koji sa strahom građaše svoje spasenje, slušajući reči svetog apostola: Budite trezni i stražite, jer suparnik vaš đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Petr. 5, 8). Dok se svetitelj tako podvizavaše, pronese se među ljudima glas o njegovom vrlinskom životu. Jer vrlina, goreći kao sveća, ne može se sakriti, nego i u tamnoj noći sija izdaleka; tako i sveti Foka, kao usred tame, sijaše svojom pobožnošću usred tame roda nevernog i pokvarenog, privodeći mnoge k poznanju svetlosti Glas o svetom Foki dođe i do neznabožnog kneza te zemlje: jer knez bi izvešten da Foka ne samo sam veruje u Raspetoga nego i druge obraća k Njemu. Tada knez posla svoje sluge da ubiju slugu Hristovog. Sluge odmah krenuše i tražahu Foku, da bi ga predali na smrt. A sam Foka ih srete i upita: Koga tražite?- Oni odgovoriše: Tražimo Foku. – Na to im Foka reče:Svratite kod mene, gospodo moja, i ja ću vam ispričati o njemu.
Sa tim rečima on ih uvede u svoj dom i dobro ih ugosti, jer tako treba postupati sa neprijateljima svojim, saglasno rečima Svetoga Pisma: Ako je gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga (Prič. Sol. 25, 22). A kada se sluge dobro založiše vinom, Foka ih upita: Zbog čega tražite tog čoveka? – Oni mu onda poveriše tajnu, govoreći: Tražimo ga da ga stavimo na muke, jer knez nas posla da ga ubijemo zato što ne poštuje bogove naše nego se klanja Raspetome. – Foka im na to reče: Molim vas, gospodo moja, sačekajte do svanuća u domu mom jedući i pijući, pa ću vam ga sutra ja predati: jer ga niko tako ne poznaje kao ja. On stanuje nedaleko odavde; a sada je otišao nekuda, ali će se ubrzo vratiti, i ja ću vam ga sutra predati u ruke.
Sluge pristadoše, i stadoše pirovati u domu samoga Foke koga tražahu. A sveti Foka za to vreme iskopa sebi grob u svojoj bašti, pripremi sve što mu treba za pogreb, razdade siromasima sve što imađaše, i svu tu noć provede u molitvi spremajući se za smrt. Kada svanu, sluge poslane od kneza ustadoše i upitaše ga: Je li tu Foka koga si nam obećao predati u ruke?
– Svetitelj im radosno odgovori: Tu je, gospodo moja! radite snjim što hoćete. – Sluge ga onda upitaše: A gde je on? – Blaženi im odgovori: Ja sam Foka koga vi tražite da ubijete. Ja sam sluga Isusa Hrista; ja odbacujem vaše odvratne bogove;umorite me.
Čuvši to poslanici se udiviše i postideše, i ne hteše da ruke svoje okrvave krvlju tako dobrog čoveka, koji ih tako radosno primi i ugosti. I želeći da otidu oni rekoše blaženom Foki: Mi ćemo kazati knezu da smo svuda tražili Foku, ali ga ne nađosmo. – A Foka im se klanjaše i noge im grljaše, moleći ih da izvrše što im je naređeno. I govoraše im: Ničim me vi ne možete tako nagraditi za ukazano vam gostoprimstvo, nego da me razdrešite od okova tela i pošaljete ka žuđenom Hristu.
Tako sveti Foka žuđaše da se razreši od tela i da sa Hristom živi. Tako svesrdno željaše on da krv svoju prolije za Hrista Gospoda. Tako veliku ljubav on imađaše k Bogu, da govoraše: Bolja mi je milost Tvoja od života ovog vremenog (sr. Ps. 62, 9).
I tako umolivši sluge, on primi venac mučenički: sluge mu odsekoše glavu, i on pređe iz zemaljske bašte u nebesku.[5] Svete pak mošti njegove biše pogrebene u grobu koji on sam beše spremio. Docnije, kada u tim krajevima zasija pobožnost, nad grobom svetog mučenika bi podignuta crkva u ime njegovo. I mnogi verni crpahu blagodat od svetih moštiju Hristova stradalca: jedni dobijahu isceljenje od bolesti, drugi – utehu u žalosti, treći – pomoć u nevoljama; dobijahu molitvama svetog mučenika Foke. Ne samo u gradu Sinapu, nego i po celoj vaseljeni, na kopnu i na moru, svima koji s verom prizivaju ime njegovo i poveravaju sebe njegovim molitvama, sveti mučenik se pokazivao veliki dobrotvor u nevoljama i brzi pomoćnik. Zbog toga kod onih što morem plove beše običaj da svetog Foku prizivaju u pomoć; jer mnogo puta on im se javljao jasno: nekad noću, kada se pripremala bura, on je budio zaspalog na krmi krmanoša; nekada su ga viđali gde sam razapinje jedra; nekada su ga primećivali gde stoji na kljunu lađe; nekada je viđan kako ide po moru. I slavljaše se ime svetoga Foke na mnogim lađama koje plovljahu po Crnom Moru, i po Jadranskom, i po okeanu; umesto običnih pesama svojih mornari stadoše pevati pohvalne pesme u čast svetog Foke, tako da ime njegovo svaki čas beše u ustima ljudi koji poslovima svojim putovahu po morima. No oni spominjahu svetog Foku ne samo u nevoljama nego i u radostima. U njih bejaše ovakav običaj: kada seđahu za trpezom ili na kakvoj gozbi, oni odvajahu deo hrane ili pića u čast svetog Foke. Neko od onih za trpezom kupovao je taj deo, i novac od toga ostavljan u naročitu kasicu. Radeći tako svaki dan: danas je taj deo kupovao jedan, sutra drugi, prekosutra treći, i tako redom svi, od prvog do poslednjeg. A kada bi negde pristali uz obalu i izlazili na kopno, oni su taj novac razdavali ubogima, bolesnima, sirotama i putnicima.
Ovaj običaj održavan je mnogo godina, sve dok neprijatelji svetoga Krsta, po popuštenju Božjem zbog grehova naših, ne zauzeše sve ove zemlje; oni silno ugnjetavahu svetu veru i smanjiše broj hrišćana.[6] Međutim sveti Foka, opšti zaštitnik sviju, ne prestaje i sada pomagati onima koji plove po moru ovog kratkotrajnog života, upućujući nas k nebeskom pristaništu svojim toplim molitvama za nas Bogu. Neka se molitvama ovog mučenika Hristovog izbavimo i mi od svakog potopljenja, nepogode i bure, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG PROROKA
JONE
 
Sveti prorok Jona beše sin Amatijev, iz grada Gatefera (4. Car 14, 25). Majka njegova bejaše, po predanju ona Sareptska udovica koja u vreme gladi prehrani proroka Iliju, ili tačnije: ona bi hranjena prorokom, jer dolaskom prorokovim u njenu kuću brašno se iz zdele
njene ne potroši niti nestade ulja u krčagu dokle Gospod nepusti dažd na zemlju (3. Car. 17, 14-16). Međutim Jona, tada još dalo dete, razbole se i umre. Tada udovica reče Iliji: Šta sam ti uradila, čoveče Božji? Jesi li došao k meni da spomeneš grehe moje i da mi umoriš sina? A on joj reče: Daj mi sina svoga. I uzevši dete iz naručja njezina Ilija ga odnese u gornju sobu, gde on življaše, i položi ga na postelju svoju. I zavapi Ilija ka Gospodu i reče: Avaj meni, Gospode Bože moj! zar Ti hoćeš i ovu udovicu kod koje sam gost da ucveliš umorivši joj sina? I dunuvši triput na dete on se pomoli Gospodu govoreći: Gospode Bože moj, neka se povrati u dete duša njegova. Gospod usliši molitvu svetog proroka Svog, te se povrati u dete duša njegova i ono vaskrse (3. Car. 17, 17-22).
Kada odraste, Jona življaše vrlinskim životom besprekorno hodeći po svima zapovestima Gospodnjim. On toliko ugodi Bogu, da se uskoro udostoji proročkoga dara i prorokova o stradanjima Gospodnjim, o opustelosti Jerusalima, i o kraju sveta. Kada, govoraše on, čujete kamen kako vapije tankim i tužnim glasom, i drvo kako govori k Bogu, tada će se približiti spasenje i svi će narodi poći u Jerusalim na poklonjenje Gospodu; a Jerusalim će spopasti mrzost opustošenja; i tada će nastupiti kraj svemu što živi.
Dobivši od Boga dar proroštva, Jona stupi na proročku službu. I jednom dođe reč Gospodnja Joni govoreći: Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj u njemu, jer zla njegova iziđoše do meke (Jon. 1, 2). A l i Jona ne izvrši naređenje Božje. On mišljaše da Ninevljani neće poverovati njegovim rečima, pa će ga staviti na muke. Tako uplašen, on usta da beži u Tarsis, želeći se sakriti od lica Gospodnja. Ali, niko se ne može sakriti od Gospoda, jer Gospodnja je zemlja i sve što je u njoj (Ps. 23, 2). Ko se može sakriti od Onoga koji je svuda i sve ispunjava?
Bežeći Jona dođe u Jopu tu nađe lađu koja iđaše u Tarsis, i plativši vozarinu uđe u nju i krenu na dalek put. A l i Gospod, želeći urazumiti i ohrabriti slugu Svoga, podiže
velik vetar na moru, i nasta velika bura. Silni talasi titrahu se lađom, i ona beše u opasnosti da se razbije. Uplašeni, lađari irizivahu svaki svoga boga, i bacahu što beše u lađi u more da bi bila lakša. Jedino Jona beše sišao na dno lađe, i legav spavaše tvrdo. A krmanoš dođe k Joni, i našavši gde spava usred takve opasnosti, razbudi ga i reče mu: Što ti spavaš? zar ne vidiš u kakvoj smo opasnosti? ustani, prizivaj Boga svog, ne bi li nas se opomenuo da ne poginemo. – Međutim bura ne prestajaše, i opasnost od nje. Onda lađari rekoše jedan drugome: Hajde da bacimo kocku da vidimo zbog koga nas snađe ovo zlo. – I baciše kocku, i pade kocka na Jonu. Tada ga oni upitaše: Kaži nam zašto nas postiže ovo zlo? kakvog si zanimanja? odakle ideš? iz koje si zemlje? i od koga si naroda? – Jona odgovori: Jevrejin sam, i poštujem Gospoda Boga nebeskoga, koji je stvorio more i suhu zemlju; no sagrešivši pred Njim uplaših se, i evo bežim od lica Njegova. – Čuvši to, oni se vrlo uplašiše i rekoše mu: Šta da činimo s tobom, da bi se more stišalo? – Jer bura na moru bivaše sve veća. A Jona im reče: Uzmite me i bacite u more, i more će se stišati, jer vidim da je zbog mene došla na vas ova velika bura. – Mornari uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru. Tada sve ljude na lađi obuze veliki strah od Gospoda, i prinesoše žrtvu Gospodu i uznesoše Mu molitve (Jon. 1, 3-16).
Međutim proroka Jonu, po zapovesti Gospodnjoj, proguta kit; i provede Jona u trbuhu kita tri dana i tri noći. Nalazeći se živ u trbuhu kita, ali u smrtnoj nevolji i opasnosti, Jona se pokaja, i zavapi ka Gospodu iz utrobe kita kao iz groba, moleći se Gospodu i kajući se za greh svoj i obećavajući da će izvršiti zapovest Gospodnju. Milosrdni Gospod usliši molitvu Joninu, i zapovedi kitu, te izbljuva Jonu na zemlju (Jon. 2, 1-11). Obrevši se na zemlji, i ugledavši svetlost dana i nebo i zemlju i more, Jona uznese svesrdnu blagodarnost Bogu što ga izbavi od smrti.
Posle toga dođe reč Gospodnja Joni drugi put, govoreći: Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj mu ono što sam ti već naredio. – I usta Jona, i otide u Nineviju; a Ninevija beše grad vrlo velik, tri dana hoda.[7] I poče Jona ići po gradu jedan dan hoda, i propovedajući govoraše: Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti. – Ninevljani poverovaše Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostret svi od najvećega do najmanjega. Propoved Jonina dođe i do samog cara Ninevijskog; i on ustade sa svoga prestola, skide sa sebe svoje carsko odelo, obuče se u kostret i sede u pepeo. I onda naredi car da se po celoj Nineviji objavi ova zapovest njegova i knezova njegovih: ljudi i stoka, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu na da piju vode; nego i ljudi i stoka da se pokriju kostretima, i da prizivaju Boga jako, i da se svaki vrati sa svog puta zlog i od nepravde. – Bog, videvši obraćenje i pokajanje Ninevljana, kako se vratiše sa zloga puta svog, smilova se na njih, i ne navede na njih zla kojima im je pretio preko Svog proroka, nego postupi sa njima po neiskazanoj milosti Svojoj (Jn. 3, 1-10).
Međutim Jona, pošto izvrši zapovest Gospodnju, iziđe iz grada, i popevši se na goru sa istočne strane grada, načini onde sebi kolibu, i seđaše pod njom u hladu da vidi šta će biti od grada. No videvši da se gradu ništa ne dogodi, on se veoma ožalosti, pa u molitvi reče Bogu: O, Gospode! ne rekoh li ja to kad još bejah u svojoj zemlji? Zato i pohitah da pobegnem u Tarsis, jer sam znao da si Ti milostiv i žalostiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv. I sada Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer mi je bolje umreti nego živeti (Jon. 4, 2-3).
A Gospod Bog zapovedi, te noću uzraste tikva nad Jonom da mu bude sen nad glavom, da ga štiti od žege sunčane. I Jona se obradova tikvi veoma, i odmori se pod njom danju. Naredne pak noći naredi Bog crvu, te dođe sutradan u zoru i podgrize tikvu, i ona uvenu. I kad ogranu sunce i stade jako žeći Jonu po glavi, Jona klonu duhom i požele da umre, govoreći: Bolje mi je umreti nego živeti. – A Gospod reče Joni: Tebi je toliko žao tikve, oko koje se nisi trudio, niti si je odgajio, nego jednu noć uzraste a drugu noć propade. A zar meni da ne bude žao Ninevije, velikoga grada, u kom ima više od sto dvadeset tisuća ljudi, koji se obratiše k meni i pokajaše, i mnogo stoke? (Jon. 4, 6-11).
Pošto prođe četrdeset dana i Ninevija ne propade, Ninevljani videše u tome znak milosti Božje i oproštaja, izađoše iz grada k proroku Joni i dadoše mu dare za hram Jerusalimski, kao blagodarnost za spasenje. Praćen blagodarnošću Ninevljana što ih blagovremeno urazumi i privede pokajanju, Jona s mirom otputova iz Ninevije u svoju postojbinu. Pošto požive tu dugo bogougodnim životom, sveti prorok. Jona mirno skonča i bi iogreben u svom rodnom gradu.[8] Sada pak, predstojeći na nebesima Hristu Bogu, naslađuje se gledanjem lica Njegova i slavi Ga sa prorocima i apostolima i sa svima svetima vavek. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG
PETRA, bivšeg carinika
 
U Africi življaše jedan veoma nemilosrdan carinik po imenu Petar. On se nikada ne sažali na siromaha, niti pomišljaše na smrt, niti hođaše k crkvama Božjim, i odvraćaše uši svoje od onih što prošahu milostinju. Ali blagi i čovekoljubivi Bog ne želi smrt grešnicima nego se brine oko spasenja svih, i svakoga spasava Svojim neiskazanim promislom. On i sa ovim Petrom postupi po dobroti Svojoj i spase ga na sledeći način.
Jednom prosjaci i božjaci sedeći na ulici stadoše hvaliti milostive ljude i Boga za njih moliti, a nemilostive koriti. Razgovarajući tako oni povedoše reč i o ovome Petru, i pričahu kako je on strašno nemilostiv. I pitahu jedan drugog, da li je iko ikada dobio kakvu milostinju iz kuće Petrove. No pošto se ispostavi da niko nikada ništa nije dobio od njega, jedan prosjak ustade i reče: Šta ćete mi dati ako ja sada odem i isprosim od njega milostinju? Prosjaci se dogovoriše i skupiše između sebe zalog, a ovaj onda otide i stade pred kapijom Petrove kuće. Uskoro Petar izađe, noseći na magarcu tovar hlebova za kneza. Prosjak mu se pokloni i stade gromko prositi milostinju. A Petar, ne našavši kamen, dohvati jedan hleb, baci ga i udari prosjaka u lice, pa produži svojim putem. Prosjak podiže hleb, ode k svojoj družini i reče: Iz samih ruku Petrovih ja dobih ovaj hleb. Pri tome prosjak zahvali Bogu što je Petar carinik milostiv.
Dva dana posle toga Petar se teško razbole, i čak beše blizu smrti. I gle, on imade viđenje: vide sebe istjazavana na nekom sudu, i na terazije stavljaju njegova dela. Sa jedne strane terazija stajahu crni strahovito smrdljivi i ružni zli dusi, a s druge strane terazija bejahu veoma svetli i miloliki ljudi. Zli dusi donesoše sva zla dela koja Petar carinik beše počinio u toku celog svog života od mladosti, i stavljahu ih na terazije; a lučezarni ljudi ne nađoše nijedno dobro delo Petrovo koje bi stavili na drugu stranu terazija, i stajahu tužni, i u nedoumici govorahu među sobom: „Mi nemamo ništa da stavimo na terazije“. Tada jedan od njih reče: „Stvarno, mi nemamo ništa da stavimo sem jednog hleba, koji on pre dva dana dade Hristu, i protiv svoje volje“. I oni metnuše taj hleb na drugu stranu terazija, i on pretegnu terazije na svoju stranu. Tada miloliki ljudi oni rekoše cariniku: „Idi, ubogi Petre, i dodaj ovome hlebu, da te tamnoliki đavoli ne bi uzeli i odveli u muku večnu“.
Došavši sebi, Petar stade razmišljati o svom viđenju, i razume da ono što on vide nije privid nego istina: jer se opomenu svih grehova svojih, čak i onih koje beše već zaboravio, a koje vide gde ih đavoli stavljahu na terazije. I zadivljeni Petar reče u sebi: Kada jedan hleb koji bacih prosjaku u lice, toliko mi pomože, da me đavoli ne mogoše uzeti, koliko tek obilna milostinja, činjena sa verom i usrđem, pomaže onima koji necicijaški razdaju svoje bogatstvo ubogima.
I od tog vremena Petar postade u najvećoj meri milostiv, tako da ne hte poštedeti ni samoga sebe. Jednom on iđaše u svoju carinarnicu; na putu ga srete neki vlasnik lađe nag, pošto beše potpuno osiromašio zbog potopljenja lađe. Pripavši k nogama Petrovim ovaj ga čovek moljaše da mu da odelo da pokrije nagotu tela svog. Petar skide sa sebe divnu i skupocenu gornju odeću i dade mu je; ali ovaj, stideći se da ide u takvoj odeći, dade je jednom trgovcu da je proda. Petar pak, vraćajući se iz svoje carinarnice, slučajno ugleda gde je ta odeća izložena na trgu za prodaju. To ga silno ožalosti; i on došavši kući ne hte ništa da okusi, nego se zatvori u svojoj sobi, i stade plakati i ridati govoreći: Bog ne primi moju milostinju; ja nisam dostojan da me se ubogi seća. – Tako tugujući i uzdišući on zaspa mal.o; i gle, on vide nekog blagolikog čoveka koji sijaše jače od sunca; na glavi mu beše krst, i odeven beše u onu odeću koju Petar dade osirotelom vlasniku lađe; i taj čovek upita Petra: „Što tuguješ i plačeš, brate Petre?“ On mu odgovori: „Kako da ne plačem, Gospode moj, kada ja dajem ubogima od onoga što si Ti meni dao, a oni to prodaju na tržištima“. Tada mu Pojavljeni reče: „Poznaješ li ovu odeću koju ja nosim?“ Petar odgovori: „Da, Gospode, poznajem; to je ona moja odeća kojom odenuh nagoga“. Pojavljeni mu reče: „Onda prestani tugovati, jer odeću koju ti dade siromahu primih ja i nosim je, kao što vidiš; hvalim tvoje dobro delo, jer si odenuo mene koji propadam od zime“.
Probudivši se iz sna, carinik se udivi i stade veličati uboge, i reče u sebi: „Kada su ubogi – Hristos, tako mi Gospoda, neću umreti dok ne postanem jedan od njih“. I odmah razdade sve svoje imanje siromasima, i robovima dade slobodu, ostavivši samo jednoga od njih; ovome on reče: Hoću da tebi otkrijem tajnu; ti je čuvaj, i slušaj me; jer ako ne budeš čuvao tajnu i ne slušaš me, znaj, prodaću te neznabošcima. – Sluga mu odgovori: Gospodaru, sve što mi narediš, ja sam dužan uraditi. – Tada mu Petar reče: Hajdemo u Sveti Grad da se poklonimo životvornom grobu Gospodnjem, i tamo me prodaj nekome od hrišćana, a novac koji dobiješ za mene daj ubogima, pa si posle toga i sam slobodan čovek.
Rob se udivi ovako čudnovatom pothvatu svoga gospodara, ne hte ga poslušati, i reče mu: Ići s tobom u Sveti Grad ja sam dužan, jer sam tvoj rob; ali da prodam tebe, gospodara svog, to ne mogu, niti ću ikada to učiniti. – Na to mu Petar reče: Ako ti ne prodaš mene, onda ću ja prodati tebe neznabošcima, kao što maločas rekoh.
I oni otputovaše u Jerusalim. Poklonivši se svetim mestima, Petar ponovo reče svome robu: Prodaj me; a ako ti ne prodaš mene, onda ću ja prodati tebe varvarima u teško ropstvo. – Videći nepokolebljivu nameru svoga gospodara, rob ga i protiv svoje volje posluša. Srevši jednog svog poznanika po imenu Zoil, čoveka bogobojažljiva, kujundžiju po zanatu, rob mu reče: Poslušaj me, brate Zoile, kupi od mene dobrog roba. – Kujundžija mu odgovori: Brate, veruj mi: osiromašio sam i nemam čime da ga kupim. – Tada mu rob predloži: Pozajmi novac od nekoga, pa ga kupi, jer je on vrlo dobar, i Bog će te blagosloviti zbog njega.
Poverovavši njegovim rečima, Zoil uze od jednog prijatelja svog trideset zlatnika, i za taj novac kupi Petra od njegovog roba, ne znajući da je Petar ustvari gospodar toga roba. Uzevši novac za svoga gospodara, rob otputova u Carigrad, i ne govoreći nikome šta je uradio, on taj novac razdade ubogima. A Petar od toga doba kao rob služaše kod Zoila radeći poslove na koje nije bio navikao: nekad je radio u kujni, nekad je nosio đubre iz kuće Zoilove, nekad je kopao u vinogradu; ovakvim i drugim teškim poslovima on mučaše svoje telo, smiravajući se neizmerno. Zoil pak, videći kako dom njegov bi blagosloven zbog Petra kao nekada dom Pentefrijev zbog Josifa, i kako se njegovo bogatstvo uveća, zavole Petra, i u isto vreme beše ga stid gledajući neizmernu smirenost Petrovu. Jednom on reče Petru: Brate Petre, ja hoću da ti dam slobodu, i da te ubuduće imam kao brata. – A l i Petar ne hte da bude slobodan, nego više voljaše da mu služi u svojstvu roba. Često se moglo videti kako ga drugi robovi ismevaju, ponekad čak i biju i na sve moguće načine vređaju, a on sve to trpi smireno i ćutke. Jedne pak noći Petar vide u snu onog lučezarnog Čoveka koji mu se nekada beše javio u Africi u njegovoj odeći; sada pak taj Čovek držaše u ruci trideset zlatnika i reče mu: „Ne tuguj, brate Petre, jer ja primih novce za koje si ti prodao sebe; pretrpi neko vreme, dok te ne prepoznaju“.
Nakon nekog vremena doputovaše iz Afrike neke kujundžije da se poklone svetim mestima. Gospodar Petrov Zoil pozva ih kući svojoj na obed. Za vreme obeda gosti počeše razaznavati Petra, i govorahu jedan drugome: Kako ovaj čovek liči na Petra carinika! – Čuvši ovaj njihov razgovor Petar stade zaklanjati lice svoje od njih, da ga ne bi sasvim poznali. Ipak ga oni jasno poznaše i stadoše govoriti domaćinu Zoilu: Hoćemo, Zoile, da ti kažemo jednu stvar: znaš li ti da kod tebe u domu tvom služi veliki čovek – Petar? Zaista je ovo Petar, koji u Africi beše vrlo viđen vlastelin i imađaše mnogo robova svojih, ali on neočekivano pusti na slobodu sve svoje robove, a sam se nekuda izgubi. Kneza to veoma ožalosti i on žali što nas Petar ostavi. Zbog toga mi bismo želeli da Petra uzmemo sa sobom. – A Petar koji taman beše pred vratima noseći na poslužavniku neko jelo, ču ove reči njihove, spusti na zemlju poslužavnik sa jelom, pa otrča kapiji sa željom da pobegne. Na kapiji pak bejaše vratar, gluvonem od rođenja, koji je samo po izvesnim znacima otvarao i zatvarao kapiju. Žureći da što pre izađe, ugodnik Božji Petar reče gluvonemom vrataru: Tebi govorim imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, brzo mi otvori kapiju. – Na to gluvonemi progovori i reče: Dobro, gospodine, odmah ću otvoriti.
I zaista, on odmah otvori kapiju, i Petar hitno iziđe. A vratar, bivši gluvonemi, ode k svome gospodaru Zoilu i u prisustvu svih stade govoriti; i svi se na domu udiviše kada ga čuše gde govori. I odmah svi ustadoše i stadoše tražiti Petra, ali ga ne nađoše. A gluvonemi im reče: Vidite da nije pobegao; znajte, to je veliki sluga Božji. Jer kada dođe kapiji, on mi reče: U ime Gospoda Isusa Hrista tebi govorim, otvori!“ I ja tog časa videh gde iz usta njegovih izađe plamen koji se dotače mojih usana, i ja progovorih.
Tada svi pojuriše u poteru za Petrom, ali ga ne stigoše; svuda ga brižljivo tražiše, ali ga ne nađoše. Onda svi u domu Zoilovom mnogo plakaše zbog Petra, i govorahu: Kako to mi ne znadosmo, da je on tako veliki sluga Božji? – I proslaviše Boga koji ima mnoge prikrivene sluge Svoje. A Petar, bežeći od ljudske slave, krijaše se po nepoznatim mestima sve do prestavljenja[9] svog Bogu, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JONE PREZVITERA
 
Prepodobni Jona prezviter življaše u Palestini i bejaše otac prepodobnih Teodora i Teofana „Načertanih“, koji mnogo postradaše za svete ikone od careva ikonoboraca.[10] Jona vođaše bogobojažljiv i vrlinski život, i naročito se odlikovao gostoljubivošću i drugim podvizima hrišćanskog milosrđa. On se s ljubavlju staraše o vaspitanju svojih sinova, i još izmalena ih učaše knjižnoj mudrosti i pravilima pobožnosti. U zrelim godinama Jona po volji Božjoj, izgubi svoju suprugu i reši da se sav potpuno posveti služenju Bogu. I udalji se on u čuvenu zbog podviga prepodobnih monaha, usamljenu lavru svetog Save Osvećenog, gde se ranije podvizavahu i njegovi sveti sinovi. Tu on primi monajšš postrig, i podražavajući svet, podvižnički život monaha ove obitelji on steče još veću bogobojažljivost i sa strahom građaše svoje spasenje.
Prepodobni Jona neprestano boravljaše u strogom postu i usrdnim bogomislenim molitvama. Moleći se za sebe, on ne zaboravljaše i svet koji beše ostavio. Tugujući zbog njega i goreći ljubavlju prema bližnjima on se usrdno moljaše za hrišćansko uređenje sveta, za mir svete Crkve i pobožnost careva, jer carevi vizantiski behu tada skrenuli u ikonoboračku jeres i narušavahu mir Crkve Božije[11] Vodeći tako vrlinski život, prepodobni Jona dostiže duboku starost, i dobi od Boga blagodatni dar čudotvorstva. On skonča u miru, radosno predajući svoju svetu i blaženu dušu Gospodu,[12] ka kome je svagda plamteo čistom i vatrenom ljubavlju.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOZME, otšelnika Zografskog
 
Prepodobni Kozma beše Bugarin, poreklom od plemićske familije bugarske. Pobožno vaspitavan, on u mladosti dobro izuči i grčki jezik pored svog rodnog jezika. Kada Kozma posta punoletan, roditelji htedoše da ga ožene; ali on, plameno žudeći za monaštvom, potajno ode od njih u Svetu Goru Atonsku. Radosno stigavši u Svetu Goru on ode u manastir Zograf, gde ga s ljubavlju primiše. Dirnut takim prijemom i oduševljen strogošću monaškog života njihovog, Kozma se reši da tu i ostane. Poslušan u svemu, Kozma usrdno vršaše sve nalagane mu poslove, i kad postade monah bi određen za eklesijarha.
Prve godine njegovog svetogorskog života značajne su po tome što on bi udostojen videti brigu Presvete Majke Božje o Svetoj Gori. Desilo se to na Blagovesti, Slavu manastira Vatopeda. O ovom prazniku sa ostalom Zografskom bratijom dođe u Vatoped i Kozma. Na svoje veliko iznenađenje, vide on kako jedna žena carske krasote i veličanstvenosti rukovodi svim i u hramu za vreme bogosluženja, a potom i u trapezi. To veoma smuti i ožalosti mladoga monaha. „Kako je to?“ pitaše se zbunjeni Kozma, „u Svetoj Gori žena?“ A kad se vrati u svoj manastir Zograf, starac ga njegov upita: Što si tako tužan? Kozma mu onda ispriča šta je video u Vatopedu. Starac ga upita: Kako je izgledala ta žena, i kakva odeća beše na njoj? Kozma mu opisa, a starac mu na to sa uzdahom reče: I ti se nisi dosetio, ko je ona? To je carica Atona Presveta Bogorodica. Ona ovde blagoizvoljuje starešinovati kod nas. – Čuvši to, Kozma ushićeno zablagodari Nebeskoj Carici što ga udostoji javiti se njemu, prostome Kozmi.
Posle izvesnog vremena Kozma bi posvećen za jerođakona, a potom za jeromonaha. To mu dade nov povod, te on naloži na sebe još veće podvige, da bi što besprekornije mogao vršiti svoju svešteničku dužnost i obavljati manastirska poslušanja.
Jednom ostavši sam u crkvi sveti Kozma se molitvom obrati svetoj ikoni Presvete Bogorodice i zavapi: Presveta Bogorodice! pomoli se Tvome Sinu i Bogu, da me uputi na put spasenja! – Samo što on izgovori to, ču glas Bogomajke: Sine n Bože moj, nauči slugu Tvoga kako da se spase. – Na to se ču odgovor: Neka se udalji iz manastira na bezmolvije, na usamljeničko molitveno tihovanje.
Doznavši na taj način volju Božiju, prepodobni Kozma se sa blagoslovom nastojatelja udalji u obližnju pustinju i useče sebi pećinu u steni, na zapadnoj strani od manastira. Kako se tamo podvizavao sveti Kozma, to samo jedini Bog zna. Ipak i ljudi su mogli izvesti izvesne zaključke o tome, jer čudesni otšelnik za čistotu svoga života i teške podvige dobi najzad dar predznanja i prozorljivosti.
Jednom dođoše kod Kozme dva jeromonaha iz Hilendara da vide kakav život vodi ovaj pustinjak. Međutim, idući k njemu oni usput sakriše u šumi tikvicu sa vinom, sa namerom da je pri povratku uzmu. Kozma ih predusretljivo primi, porazgovara sa njima o duhovnim stvarima, i pri rastanku im reče: Tikvicu sa vinom koju sakriste na putu, razbijte, jer se u nju uvukla zmija i pustila svoj otrov u vino. – Udivljeni takvom prozorljivošću, hilendarci pri povratku razbiše tikvicu i stvarno nađoše zmiju. I oni uzneše blagodarnost Bogu što ih spase smrtonosnog otrova prozorljivošću svetog pustinjaka Kozme.
Jednom, na Veliki Četvrtak zorom rano prepodobni Kozma ugleda u vazduhu dušu hilendarskog igumana gde se bori sa demonima, i posla svog učenika u Hilendar sa ovakvom porukom: Neka se bratija mole za preminulog igumana; on se u vazdušnim prostranstvima bori sa zlim dusima. – K a d a _ bratija H i lendarska čuše ovakvu poruku rekoše: Mi videsmo igumana na jutrenju, i on posle jutrenja ode da se sprema za služenje svete liturgije; zašto nam onda tvoj starac šalje tako neumesnu po ruku? Šenuo, a pravi se svetac! Ipak oni odoše u keliju k igumanu, i ugledaše igumana zaista mrtva, jer beše naprasno preminuo.
Na severozapadu od manastira Esfigmena nalazi se gora Samar. Tamo se usamljivao na podvig inok Damjan, no imao je zapovest od svog duhovnog oca: da nikada ne ostaje noćiti u tuđoj keliji. Međutim jednom, primoran nekom naročitom potrebom, Damjan ode k susednom bratu, ali pošto ovaj beše otišao nekuda, on ga pričeka do same večeri. Najzad taj brat dođe, Damjan svrši svoj posao sa njim, pa žurno krenu k svojoj pustinjskoj keliji. Uzalud ga njegov drug moljaše da ostane i noći kod njega, predočavajući mu opasnosti koje ga mogu snaći noću na putu m upozoravajući ga na kišu koja je počela padati. Damjan, veran starčevoj zapovesti, ostade pri svome i ode. No idući po mraku i kiši, on stvarno zaluta s puta i ne znađaše gde se nalazi i kuda valja ići. U takvoj nevolji on zavapi ka Gospodu: „Gospode, spasi me, propadam!“ – i odjednom se obrete pred svojom kelijom. Poražen takvim čudom, Damjan odmah ode k prepodobnom Kozmi i ispriča mu šta se desilo s njim. Prepodobni mu onda reče: Brate, drži zapovest starca, i Bog će te sačuvati od smrti.
Jednom se prepodobni Kozma strašno razbole, i prohte mu se u bolesti da jede ribu. Bog koji je proroka Iliju hranio preko gavrana, uteši i svetog Kozmu Svojim očinskim promišljanjem o njemu. Neočekivano dolete orao i spusti svežu ribu u njegovoj keliji. Sveti Kozma zablagodari Gospodu za staranje o njemu, zgotovi ribu, i taman htede da se prihvati, a njemu neki tajanstveni glas reče: „Ostavi pola ribe za gosta, Hristofora“. I stvarno, narednog dana dođe susedni pustinjak Hristofor, i čim satvori molitvu pred vratima pećine, prepodobni Kozma mu reče: „Dobro došao, oče! ja sam te očekivao, i ostavio pola ribe da potkrepiš malo svoje isposničke sile“. I onda mu kaza kako mu orao donese ribu. Tada mu prepodobni Hristofor ispriča kako je juče, dok je on prao tu ribu u vodi, doleteo orao i uzeo mu ribu iz ruke i odleteo. Oni onda radosno uzneše blagodarnost Bogu.
Predsmrtni dani behu veoma teški za prepodobnog Kozmu. No on bi obavešten Gospodom o podvigu koji mu je predstojao. U to vreme prepodobni Hristofor dođe k prepodobnom Kozmi, i pred kelijom ču gde prepodobni razgovara s nekim u keliji. Ušavši u keliju i ne videći nikoga on upita prepodobnog s kim je razgovarao. Posle izvesnog razmišljanja, pobuđen prijateljskim raspoloženjem prema starcu, i nemajući mogućnosti da sakrije od njega posetu Gospodnju, sveti Kozma smireno odgovori: „Poseti me Hristos Bog naš i obavesti me, da po Njegovom dopuštenju i po tajnim razlozima spasenja, mene će napasti Satana sa svojom vojskom i izmučiti moje grešno telo; to će biti znak bliskog prelaska mog u Spasovo nebesko carstvo. Zbog toga sk ti i poslan k meni. Sada me ostavi, brate, a poseti me tog i tog dana“.
Prepodobni Hristofor se udalji tužan. A kada nastupi označeni dan on dođe k prepodobnom Kozmi i zateče ga polumrtva. Šta je s tobom? upita on svetog Kozmu. Svetac mu odgovori: Sinoć naiđe Satana sa mnoštvom demona, i dišući zlobom i besom, i ričući od zavisti i poraza, grozno vikaše na svoju vojsku: „Lenjivci! glupaci! i sve do sada niko od vas nije mogao da pobedi i smrvi ovog neprijatelja moje države i moći! tako li se postupa sa ovim neprijateljem našim koji nas je tako mnogo puta i stalno pobeđivao i posramljivao?“ Besneći tako, Satana me napade i strahovito izbi, kao što vidiš po ranama na mome telu.
No nije dugo stradao sveti Kozma. U treći dan posle ovog napada Satane, pošto se pričesti Prečistim Tajnama, on sa molitvom na ustima mirno predade dušu svoju Gospodu, 22. septembra 1323. godine.
Vest o prestavljenju blaženog Kozme brzo se pronese po Svetoj Gori, i sabra se na njegov pogreb mnoštvo otaca i bratije. I kada se vršaše opelo prepodobnoga, k pešteri njegovoj se stekoše pustinjske zveri i doleteše ptice sa svih strana, i kao da shvataju opšti gubitak Svete Gore, ćutke okružavahu opojavanog pravednika ne skidajući oči s njega; a kada česno telo spustiše u grob i stadoše zasipati zemlju, svaka od tih životinja ispusti po žalostan krik; i pošto na tako dirljiv način ukazaše svoje poštovanje ugodniku Božjem, one se raziđoše svaka svojim putem.
Posle toga, pošto minu četrdesetodnevno pominjanje preminulog pravednika, Zografska bratija se sabraše k njegovoj pećini, odslužiše tamo svenoćno bdenije i rešiše da otkopaju svete mošti i česno ih prenesu u manastir; ali moštiju ne beše. Šta se dogodilo s njima, niko ne zna; to zna samo Bog, koji caruje nad svima i kroza sve vekove.
 
SPOMEN SVETIH
DVADESET ŠEST PREPODOBNOMUČENIKA ZOGRAFSKIH,
postradalih od Aatina za ispovedanje Pravoslavlja:
TOME igumana, monaha VARSANUFIJA, KIRILA, MIHEJA, SIMONA,
ILARIONA, JAKOVA, JOVA, KIPRIJANA, SAVE, JAKOVA,
MARTINIJANA, KOZME, CEPAJA, MINE, JOASAFA,
JOANIKIJA, PAVLA, ANTONIJA, JEVTIMIJA,
DOMETIJANA, PARTENIJA i 4. mirjanina
 
Svetogorski monasi podvižnici iz bugarskog manastira Zografa postradaše za ispovedanje svete vere Pravoslavne, spaljeni od jeretika Latina i latinomislećeg cara Mihaila VIII Paleologa i patrijarha Jovana Veka (oko 1282. godine) u jednoj kuli (pirgosu) manastira Zografa. Danas se vrši šihov spomen (kao i u prvu nedelju po Nedelji Svih Svetih), a opširnije o njima govori se pod 10. oktobrom, kada se slavi dan njihovog stradanja.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SOFRONIJA, episkopa Vratčanskog u Bugarskoj
 
Sveti Sofronije se rodio 1739. godine u bugarskom gradiću Kotelu i na krštenju dobio ime Stojko (Vladislavljev). U svojoj devetoj godini stupio je u crkvenu školu, po završetku koje oženi se i bude rukopoložen za sveštenika (1762. godine). Propovedao je narodu reč Božiju i učio decu nauci Gospodnjoj u crkvenoj školi. Prevodio je za narod Žitija Svetih sa grčkog i crkvenoslovenskog jezika. Zatim je proveo pola godine na Svetoj Gori Atonskoj (godine 1775.). Kada mu se upokoji supruga, on primi monaštvo i dobi monaško ime Serafim. Godine 1794. bi izabran i hirotonisan za episkopa na katedru Vratčansku, no zbog ratnog stanja i drugih nevolja upravljao je drugom, Vidinskom eparhijom. Zbog novih nevolja koje nastupiše napustio je (1803. godine) Bugarsku i otišao u Bukurešt, u Rumuniju. Došavši tamo uzeo je ime Sofronije, i po dozvoli mitropolita Ungrovlaškog Dositeja tamo je služio. Tu je napisao nekoliko knjiga na bugarskom jeziku radi duhovne koristi svoga naroda, i to: Katihizis, i Propovedi nedeljne i praznične. Na kraju života smireno je opisao svoj stradalnički život, pod imenom „Život i stradanje grešnoga Sofronija“, gde smireno moli oproštaj od Boga i od svih ljudi za sve. Mirno se upokojio u Gospodu 22 (ili 23.) septembra 1813. godine i pogreben je u jednom manastiru u Bukureštu, u kome je poslednjih godina svoga života bio nastojatelj Bugarska Pravoslavna Crkva uvrstila je Svetog oca Sofronija u kalendar svojih svetitelja 31. decembra 1964. godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ISAKA i MARTINA i NIKOLAJA
 
Verujući u Gospoda Hrista oklevetani od neznabožaca, i zato mučeni, te najzad postradali mačem posečeni.
 


 
NAPOMENE:
[1]Grad Sinop na južnoj obali Crnog Mora.
[2]Car Trajan carovao od 98. do 117. godine.
[3]Sveti Foka postradao 117. godine.
[4]Jula 22. praznuje se prenos njegovih česnih moštiju iz Ponta u Carigrad.
[5]To se dogodilo oko 320. godine.
[6]Ovde se misli na muhamedance Turke. Grad Sinop pade pod vlast Seldžukskih Turaka 1214. godine. Nakon dva i po stoleća, 1461. godine, Sinop ponovo zauzeše Turci, pod Muhamedom II, pošto prethodno behu zauzeli Carigrad, i na razvalinama Vizantije osnovaše Tursku carevinu.
[7]Grad Ninevija beše glavni grad Asiraca, sa kojima Jevreji tada behu u neprijateljskim odnosima. Grad se nalazio na istočnoj obali Tigra u Mesopotamiji; bio je najmnogoljudniji i najbogatiji grad u starom svetu; granična linija iznosila mu je oko 90. kilometara, što potpuno odgovara Biblijskom opisu njegovog prostranstva od tri dano hoda (Jon. 3, 3), jer pod danom hoda istočni narodi računaju oko 30. kilometara.
[8]Upokojio se sveti prorok Jona oko 800. godine pre Hrista.
[9]Sveti Petar prestavio se Gospodu u šestom veku u Carigradu.
[10]Spomen prepodobnog teodora Načertanog praznuje se 27. decembra, a prepodobnog Teofana 11.oktobra.
[11]Takivi carevi vizantijski od savremenih prepodobnom joni behu: Lav V Jermenin (813-820. g. ), Mihail 2. Balba (820-829.g.) i Teofil (829-842. g.). Ikonoboračka jeres se pojavila u Vizantiji u prvoj polovini osmoga veka i trajala je do polivine devetoga (842. g.).
[12]Prepodobni Jona prezviter upokojio se u prvoj polovini devetoga veka. Službu mu napisao njegov sin prepodobni Teofan.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *