NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

20. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
EVSTATIJA PLAKIDE,
njegove supruge TEOPISTIJE i dece mu: AGAPIJA i
TEOPISTA
 
U vreme cara Trajana[1] življaše u Rimu vojvoda po imenu Plakida, čovek visokog i znamenitog roda, veoma bogat, i u ratu toliko hrabar da samo ime njegovo izazivaše strah kod neprijatelja. Još za vreme ratovanja rimskog cara Tita u Judejskoj zemlji[2] Plakida beše veoma istaknut vojskovođa rimoki i u svima bitkama odlikovaše se neustrašivom hrabrošću.
Po veri Plakida beše idolopoklonik, ali u svome životu činjaše mnogo dobrih, hrišćanskih dela: gladne je hranio, nage odevao, ugrožene pomagao, mnoge okova i tamnice oslobađao. On se više radovao kada je kome nevoljniku ukazivao pomoć, nego li svojim slavnim pobedama nad neprijateljima. Kao nekada Kornilije koga spominju Dela Apostolska (D. A. 10, 1-48), Plakida beše savršen u svima dobrim delima, samo ne imađaše svete vere u Gospoda našeg Isusa Hrista, bez koje su dobra dela mrtva (sr. Jak. 2, 17). Plakida imađaše suprugu, isto tako dobrodeteljnu kao i on sam, i sa njom rodi dva sina. I beše Plakida sa ženom svojom veoma dobar i milostiv prema svima; samo njemu nedostajaše to što nije poznavao jedinog istinitog Boga, koga ne znajući počitovaše dobrim delima svojim. No čovekoljubivi Gospod koji želi da se svi spasu i ne ireviđa one koji čine dobro: nego Mu je u svakom narodu mio onaj koji se boji Boga i tvori pravdu (D. A. 10, 35), ne previde i ovog dobrodeteljnog muža, i ne ostavi ga da pogine u tami idolopokloničke zablude, već mu pokaza put spasenja na sledeći način.
Jednom Plakida, po običaju svom, iziđe sa slugama svojim u lov. Otkrivši stado jelena, on rasporedi konjanike i udari u poteru za jelenima. Uskoro on primeti najvećeg jelena u celom stadu, pojuri za njim, i jelen se odvoji od stada, a odvoji se i Plakida od svojih vojnika sa malom družinom jureći za jelenom. Saputnici Plakidini ubrzo malaksaše i izostaše daleko iza njega. A Plakida, imajući vrlo jakog i veoma brzog konja, nastavi sam goniti jelena sve dok ovaJ ne istrča na jednu visoku stenu i zaustavi se na njoj. Plakida dojaha do podnožja stene, i posmatrajući jelena razmišljaše na koji bi ga način ulovio. A l i sveblagi Bog, koji raznim sredstvima privodi ljude opasenju i čudesnim sudbama izvodi na put istine, ulovi samog lovca, javivši se Plakidi kao nekada apostolu Pavlu. Jer dok Plakida stajaše i dugo posmatraše jelena, njemu se javi Gospod Hristos na sledeći način: veoma svetao krst pokaza se među rogovima jelena, i na krstu vide podobije tela raspetog za nas Gospoda Isusa Hrista. I dok se Plakida čuđaše ovom neobičnom viđenju, njemu dođe glas s neba koji govoraše: „Zašto me goniš, Plakido?“ I uporedo sa ovim Božanstvenim glasom Plakidu spopade strah, i on pade s konja i ležaše na zemlji kao mrtav. No jedva došavši sebi, Plakida upita: Ko si Ti, Gospode, koji govoriš meni? – Gospod mu reče: „Ja sam Isus Hristos, Bog, koji se radi spasenja ljudi ovaplotih, dobrovoljno pretrpeh stradanja i krsnu smrt, i koga ti, ne znajući, poštuješ. Tvoja dobra dela i mnoge milostinje iziđoše preda me, i ja zaželeh da te spasem. I evo ti se javih, da te ulovim u moje poznanje i prisajedinim vernim slugama mojim; jer ja neću da čovek koji tvori pravedna dela pogine u mrežama đavoljim“.
Ustavši sa zemlje i više ne videći nikoga pred sobom, Plakida reče: Sada verujem, Gospode, da si Ti Bog neba i zemlje, i Tvorac svih tvari; stoga se Tebi Jedinome poklanjam, i drugoga Boga osim Tebe odsada neću da znam. Molim Te, Gospode, nauči me šta da radim. – I dođe mu glas koji govoraše: „Idi svešteniku hrišćanskom, primi od njega krštenje, i op će te naučiti putu spasenja“.
Čuvši to Plakida se ispuni radosti i umilenja, pa pavši na zemlju sa suzama pokloni se Gospodu koji mu se javio. I sekiraše se što dosad, ne znajući istinu, nije znao Boga istinoga; ali se u isto vreme i radovaše duhom što se udostoji takve blagodati koja ga privede poznanju istine i uputi na pravi put. Usevši na konja on se vesela srca vrati k svojim saputnicima, ne pričajući nikome šta se dogodilo.
A kada se iz lova vrati domu svom, Plakida izazva svoju ženu i nasamo joj ispriča sve što vide i ču. Žena mu pak sa svoje strane kaza ovo: Prošle noći čuh gde mi neko govori ove reči: „Ti, tvoj muž i tvoji sinovi sutra ćete doći k meni i poznaćete mene, Isusa Hrista, istinitog Boga, koji dajem spasenje onima koji me ljube“. Stoga nemojmo odlagati, već brzo izvršujmo što nam je naređeno.
Kada pade noć, Plakida posla da potraže gde živi hrišćanski sveštenik. Doznavši gde mu je dom, Plakida uze sa sobom ženu, decu i neke od vernih slugu svojih, i otide k svešteniku kome beše ime Jovan. Došavši k njemu oni mu podrobno ispričaše sve o javljenju Gospoda, i moljahu da ih krsti. Saslušavši ih, sveštenik proslavi Boga koji i iz neznabožaca sabira ljude ugodne Njemu, pa naučivši ih svetoj veri kaza im sve zapovesti Gospodnje. Potom satvori molitvu i krsti ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I na svetom krštenju data im biše imena: Plakidi – Evstatije, supruzi njegovoj – Teopistija, a sinovima njihovim: Agapije i Teopist. Posle krštenja sveštenik ih pričesti Božanstvenim Tajnama, pa ih otpusti s mirom, rekavši im: Bog koji vas prosveti svetlošću poznanja Svog i prizva u nasleđe večnoga života, neka je uvek s vama! A kada se u onom životu udostojite sladosnog gledanja lica Božija, pomenite i mene, vašeg duhovnog oca.
Tako preporođeni svetim krštenjem, oni se vratiše u svoj dom, prepuni neiskazane radosti: jer blagodat Božija ozari njihove duše i ispuni njihova srca takim blaženstvom, da im se činilo da su na nebu a ne na zemlji.
Sutradan Evstatije usede na konja, uze sa sobom nekoliko slugu, pa krenu, tobož u lov, na ono mesto gde mu se javi Gospod, da Mu tamo uznese blagodarnost za Njegove neiskazane darove. Stigavši na to mesto on razasla sluge da traže divljači. Sam pak, sišavši s konja, pade licem na zemlju i s plačem se moljaše i blagodaraše Boga za Njegovu neizrecivu milost što blagovoli prosvetiti svetlošću vere njega i dom njegov. U ovoj molitvi on predavaše sebe Gospodu svome, poveravajući sebe potpuno Njegovoj blagoj i savršenoj volji, da On po Svojoj dobroti uređuje sve odnosno njega na korist, kako Sam zna i hoće. I dobi tu Evstatije otkrivenje o napastima i nevoljama koji ga imaju snaći, jer on ču Gospoda koji mu govoraše: Evstatije, valja da na delu pokažeš tvoju veru, tvrdu nadu i usrdnu ljubav prema meni. A sve se to poznaje ne u privremenom bogatstvu i sujetnom blagostanju, nego u siromaštvu i u napastima. Stoga tebi, kao drugom Jovu, predstoji da pretrpiš mnoge nevolje i iskusiš mnoge nesreće, da bi se ti, prekaljen kao zlato u ognju, pokazao dostojan mene i primio venac iz mojih ruku. – Na to Evstatije reče: Gospode, evo mene pred Tobom, čini sa mnom šta hoćeš, gotov sam sa blagodarnošću primiti sve iz Tvojih ruku. Ja znam da si Ti blag i milostiv, i kao Otac milujući kažnjavaš; zar da ne primim iz Tvojih milosrdnih ruku očinsko nakazanje? Zaista sam gotov, kao sluga, nositi i trpeti sve što se metne na mene, samo neka Tvoja svesilna pomoć bude sa mnom. – I opet Evstatije ču glas: Želiš li sada pretrpeti nevolje ili u poslednje dane života svoga? – Evstatije odgovori: Gospode, ako je nemoguće mimoići iskušenja, onda daj sada da pretrpim te bede; samo pošlji mi pomoć Svoju, da ne bi pobedilo zlo i otrglo me od ljubavi Tvoje. – Gospod mu reče: Budi hrabar, Bvstatije, jer će blagodat moja biti s tobom i čuvati te. Kada te duboko budu ponizili, ja ću te uzvisiti i proslaviti ne samo na nebu pred anđelima mojim, nego ću ti i pred ljudima odati poštovanje: jer ću te posle mnogih nevolja utešiti i pređašnji ti čin tvoj vratiti. No ti se nemoj radovati vremenoj časti, nego tome što je ime tvoje zapisano u knjizi večnoga života.
Tako sveti Evstatije, razgovarajući s nevidljivim Gospodom i primajući od Njega otkrivenja, ispuni se na tom mestu velike duhovne radosti i blagodati Božje. I vrati se domu svom goreći božanskom ljubavlju. Česnoj supruzi svojoj on ispriča sve što mu bi otkriveno Gospodom. Ne zataji od nje on i to, da im predstoje mnoge napasti i nevolje, koje Gospoda radi valja junački trpeti; pa ako ih dobro pretrpe, Gospod će im sve to obratiti u večno veselje i radost. Slušajući to ova blagorazumna žena reče: Neka volja Gospodnja bude s nama! Samo nam se valja usrdno moliti Gospodu da nam podari trpljenje.
I življahu oni pobožno i čestito, podvizavajući se u postu i molitvi, tvoreći milostinju ubogima obilnije nego ranije, i upražnjavajući sve vrline usrdnije nego u svom pređašnjem primernom životu. No nakon ne mnogo vremena, po dopuštenju Božjem, naiđoše bolesti i smrt na dom njihov, i na ljude i na stoku: porazboljevaše se svi domašnji njihovi, i za kratko vreme pomreše ne samo skoro sve sluge njihove, nego im i sva stoka uginu. A pošto oni što ostaše u životu ležahu bolesni, te nemaše ko da čuva Evstatijeva skladišta, to lupeži po noći pokradoše njegovu imovinu. I za kratko vreme ovaj slavni i bogati vojvoda osiromaši. Ali se on ne ožalosti zbog toga, niti rastuži: u svima tim iskušenjima Evstatije ne sagreši pred Bogom, nego blagodareći Boga govoraše kao drugi Jov: Gospod dade, Gospod uze; kako se Gospodu htede, tako i bi; neka je blagosloveno ime Gospodnje (sr. Jov. 1, 21). – I tešaše Evstatije suprugu svoju da ne tuguje zbog onoga što se zbiva s njima, a ona opet tešaše njega; i tako oboje s blagodarnošću trpljahu, oslonivši se na volju Gospoda svog, i utešavahu se nadom na milost Božiju.
Videći da je osiromašio, Evstatije namisli da se sakrije od svih svojih poznanika u nekoj dalekoj zemlji, i da tamo, ne otkrivajući svoje znamenito poreklo i visoko zvanje, živi među prostim narodom u siromaštvu i smernosti, te da na tajnačin nesmetano i spokojno služi Gospodu Hristu koji radi spasenja našeg osiromaši i ponizi sebe. Evstatije se posavetova o tome sa svojom suprugom, i rešiše da noću otputuju. Tako i uradiše: potajno od svojih domašnjih kojih beše ostalo vrlo malo, i to bolesnih, oni uzeše svoja dva deteta, pa mesto skupocenih haljina obukavši poderotine, napustiše noću svoj dom, Boga radi ostavljajući sve, slavu i čast i bogatstva, koje je Evstatije, iako lišen toga, mogao lako ponovo povratiti sebi, pošto je bio znamenitog roda, visokog zvanja, voljen od dara, i uvažavan od svih. A l i sve to on odbaci kao đubre, da bi Boga stekao sebi za pokrovitelja. I stranstvovaše Evstatije po nepoznatim mestima, krijući se da ne bude prepoznat, i zadržavajući se među najprostijim i najnepismenijim ljudima. Tako, ostavivši svoje bogate palate, tuđinovaše ovaj podražavalac Hrista, nemajući gde glave skloniti.
Međutim car i svi velikaši ubrzo doznadoše da se njihov omiljeni vojvoda Plakida sakrio neznano kuda; i bejahu u nedoumici i ne znađahu šta se to s njim desilo: da li ga je neko ubio, ili je on sam na neki način slučajno poginuo. Svi ga veoma žaljahu i tragahu za njim, ali ne mogahu dokučiti tajne Božje koje se zbivahu sa Evstatijem, jer: ko pozna um Gospodnji? ili ko Mu bi savetnik (Rm. 11, 34).
U vreme kada Evstatije s porodicom prebivaše u jednom nepoznatom mestu, žena mu njegova reče: Dokle ćemo, gospodaru moj, živeti ovde? Bolje je da idemo odavde u daleke zemlje, da nas neko ne prepozna, i mi postanemo podsmeh za naše poznanike. – I ustavši sa decom oni krenuše putem koji vodi u Egipat. Posle putovanja od nekoliko dana oni dođoše do mora; u pristaništu nađoše lađu, spremnu da putuje za Egipat, sedoše na nju i otploviše. Gospodar lađe beše stranac, i čovek vrlo surov. Sablaznivši se lepotom Evstatijeve žene, on kovaše u srcu svom zlu nameru, da je otme od ovog ubogog čoveka za sebe. Kada doploviše do obale, gde je trebalo da se Evstatije iskrca iz lađe, gospodar lađe uze sebi Evstatijevu ženu kao naplatu za prevoz lađom. Evstatije se stade protiviti, ali ništa ne mogaše učiniti, jer svirepi i beščovečni stranac izvuče mač i prećaše Evstatiju da će ga ubiti i baciti u more. I ne beše nikoga da pritekne u pomoć Evstatiju. Evstatije s plačem pripade k nogama tog zlog čoveka, moleći da ga ne razdvaja od omiljene supruge. A l i njegove molbe behu uzalud, i on ču konačnu odluku kao odgovor: Ako hoćeš da ostaneš živ, umukni i odlazi odavde; inače ćeš ovog časa umreti od ovog mača, i ovo more biće ti grob.
Ridajući, Evstatije sa svoje dvoje dece iziđe iz lađe, a gospodar lađe otisnu lađu od obale, razape jedra i otplovi. Kako težak bejaše rastanak bogougodnom čoveku sa celomudrenom i vernom suprugom! Očima punim suza i srcem koje se kidalo od bola oni praćahu jedan drugog. Ridaše Evstatije sa decom stojeći na obali, ridaše na lađi žena njegova, nasilno oteta od muža i odvođena u nepoznatu zemlju. I ko će iskazati njihov bol, i tugu, i ridanje? Evstatije stajaše na obali sve dok je očima mogao videti lađu, pa onda krenu na put vodeći sa sobom svoju maloletnu decu: i plakaše muž za ženom, a deca plakahu za majkom. Jedina uteha za pravednu dušu Evstatiju beše to: što ovo iskušenje on prima iz ruke Gospoda, bez čije se volje ne može ništa desiti s njim, i što je za to i prizvan svetoj veri Hristovoj, da trpljenjem hita ka nebeskoj otadžbini.
No patnjama Evstatijevim još ne beše kraja, jer nailažahu veće od dosadašnjih. On još ne beše zaboravio svoj prvi bol, a drugi se već približavaše: tu nedavno on se liši supruge, a već i gubitak dece ne beše daleko od njega. Nastavljajući svoj put, Evstatije naiđe na mnogovodnu i vrlo brzu reku, na kojoj ne beše ni mosta ni prevoza, pa se zato morala gaziti. No preneti oba deteta odjednom na onu obalu, reke, beše nemoguće. Stoga Evstatije uze jedno dete i na leđima ga prenese na suprotnu stranu reke. Posadivši ga tamo, on krenu nazad da prenese i drugo dete. Ali kad beše na sredini reke, odjednom se razleže jauk detinji. Evstatije podiže oči i ugleda lava kako mu dohvati sina i pobeže s njim u pustinju. Užasnut, Evstatije kukajući gledaše za zverom, dok se ovaj sa svojim plenom ne sakri iz njegovih očiju. Evstatije onda pohita da se vrati k drugome svom detetu; no on još ne stiže do obale, a ono iznenada dotrča vuk, zgrabi dete i odnese u šumu. Opkoljen nedaćama sa svih strana, Evstatije stajaše usred reke daveći se u moru svojih suza. I ko bi mogao iskazati patnje srca njegovog, i plač, i ridanje? On se liši supruge celomudrene, jednoverne i svete; liši se dece, koja mu behu uteha u nevoljama. I zaista je čudo što ovaj čovek pod teretom takih muka ne pade u vodu i ostade živ. Nema sumnje njega krepljaše u trpljenju desnica Višnjega: jer samo Onaj koji dopusti na njega takva iskušenja, mogao mu je dati takvo trpljenje.
Izišavši na obalu, Evstatije plaka dugo i gorko, pa tužan produži svoj put. On se utešavaše samo jednim Utešiteljem – Bogom, u koga on tvrdo verovaše i radi koga sve ovo podnošaše. I ne uzropta.Evstatije na Boga, i ne reče: zar si me zato prizvao k poznanju Tebe, Gospode, da se lišim i supruge i dece? takva li je korist od vere u Tebe, da ja postanem najnesrećniji od svih ljudi? tako li Ti voliš one koji veruju u Tebe, da rastavljeni jedan od drugoga izginu? – Ništa slično i ne pomisli ovaj pravedni i trpeljivi muž. Naprotiv, on u dubokoj smirenosti uznošaše blagodarnost Bogu, što je Njemu po volji da sluge Svoje vidi ne u blagostanju svetskom i sujetnoj utesi, već u nevoljama i bedama, da bi ih u budućem životu utešio večnom radošću i veseljem.
Bog koji sve čini na korist i koji dopušta nevolje na pravednika, ne kažnjavajući ga nego kušajući njegovu veru i junaštvo; Bog koji voli ne pravednikovu žalost nego tvrdo trpljenje njegovo i sluša blagodarenje njegovo, – kao što Jonu u utrobi kita sačuva nepovređena, tako i oba Evstatijeva deteta, ugrabljena od zverova sačuva čitava i zdrava. Jer kada lav odnošaše dete u pustinju, njega ugledaše čobani i nadadoše viku goneći ga, i lav ispusti dete zdravo, a sam pobeže. Tako i vuka, koji nošaše drugo dete, ugledaše ratari, povikaše i pojuriše za njim, i on ostavi dete čitavo, a sam uteče. I čobani i ratari behu iz istoga sela; oni uzeše decu i odgajiše ih.
Međutim Evstatije ništa ne znađaše o tome. Idući putem on čas blagodaraše Boga u trpljenju, čas pobeđivan prirodom ljudskom plakaše i govoraše: Avaj meni! nekada bejah bogat, a sada sam ubog i lišen svega. Avaj meni! nekada bejah u slavi, a sada sam u sramoti! Avaj meni! nekada bejah imućan, a sada sam beskućnik. Bejah nekada kao drvo lisnato i rodno, a sada sam kao sasušena grana. Bejah okružen u domu – prijateljima, na ulici – slugama, u ratu – vojnicima, a sada ostah sam u pustom mestu. No ne ostavi me Ti, Gospode! ne previdi me Ti, Svevidče! ne zaboravi me Ti, Sveblagi! Gospode, ne ostavi me sasvim! Opominjem se, Gospode, reči Tvojih, koje mi Ti reče na mestu Tvoga javljenja meni: „Predstoje ti mnoge nevolje, kao Jovu“. Ali eto, sa mnom se zbi više nego sa Jovom: jer on, iako se liši svoga imanja i slave, ipak ležaše na svome đubretu, a ja sam u tuđoj zemlji i ne znam kuda da idem; on imađaše prijatelje koji ga tešahu, a moju utehu, milu dečicu moju, ugrabiše divlje zveri i pojedoše; on, mada bi lišen svoje dece, ali mogaše od supruge svoje imati neku utehu i neku uslugu, a moja dobra supruga pade u ruke bezakonog tuđinca, i ja se kao trska u pustinji povijam olujom gorkih patnji mojih. No nemoj se razgneviti na mene, Gospode, što Ti od tuge srca govorim tako, jer govorim kao čovek. Međutim, ja se utvrđujem na Tebi, Promislitelju mom i Strojitelju puta mog, i na Tebe se nadam, i Tvojom ljubavlju kao prohladnom rosom i lahorenjem vetra rashlađujem oganj tuge moje, i čežnjom za Tobom kao nekom slašću zaslađujem gorčinu nevolja mojih.
Govoreći tako kroz uzdahe i suze, Evstatije dođe do nekog sela, zvanog Vadisis. Ostavši u tom selu on stade raditi kao nadničar kod tamošnjih žitelja, da bi sebe izdržavao trudom ruku svojih. Rađaše on i truđaše se na poslu, na koji nije bio navikao i koji dotle nije poznavao. Docnije Evstatije umoli ljude toga sela, da bude čuvar njihovih žita, zbog čega mu oni plaćahu neki mali najam. Tako on prožive u tom selu petnaest godina u pukom siromaštvu i smirenosti, i u mnogim trudovima, i u znoju lica svog jeđaše hleb svoj. A vrline njegove i podvige ko će iskazati? Svaki može oceniti, da se on u takvom siromaštvu i tuđinovanju ničim drugim nije toliko bavio kao molitvama, postovima, suzama, bdenjima i uzdasima, uznoseći k Bogu oči i srce, i očekujući milost od Njegovog milosrđa. Deca pak Evstatijeva behu gajena nedaleko odatle, u drugom selu, ali on ne znađaše za njih, a i ona sama ne znađahu jedno za drugo, iako življahu u jednome selu. A žena njegova, kao nekada Sara (sr. 1. Mojs. 12, 11-20), beše čuvana Bogom od inostranca, koji onoga časa, kada je ote od pravednoga muža, bi poražen nekom bolešću, i došavši u svoju zemlju umre, ostavivši zarobljenicu svoju čistom, ne dodirnuvši je. Tako Bog čuvaše vernu sluškinju Svoju, te ona, nalazeći se usred zamke, ne bi ulovljena, nego se kao ptica izbavi iz lovačke zamke: zamka se uništi, i ona bi izbavljena pomoću Višnjega. A posle smrti tog tuđinca, ova blagočestiva žena postade slobodna i življaše u miru, bez napasti, zarađujući sebi hleb radom ruku svojih.
U to vreme inoplemenici ratovahu protiv Rima i nanošahu velike štete, osvojivši neke gradove i oblasti. Stoga car Trajan beše u velikoj nevolji, i setivši se svog hrabrog vojvode Plakide govoraše: Da nam je našeg Plakide, neprijatelji naši ne bi nam se podsmevali, jer on beše strašan neprijateljima; i protivnici se bojahu imena njegova, jer on beše hrabar i srećan u bitkama. I čuđaše se car sa svima velmožama tome, kako se to na neobičan način sakri Plakida sa ženom i decom. Namislivši da pošalje da traže Plakidu po celom svom carstvu, Trajan reče prisutnima: Ko mi pronađe mog Plakidu, udostojiću ga velike časti i nagraditi mnogim darovima. – I gle, dva dobra vojnika, Antioh i Akakije, koji nekada behu verni prijatelji Plakidi i življahu u njegovom dvoru, rekoše: Samodržavni care, zapovedi nama da potražimo tog čoveka koji je toliko potreban celom Rimskom carstvu. Ako bi ga trebalo tražiti do nakraj zemlje, i to ćemo uraditi sa svim usrđem.
Car se obradova ovoj njihovoj gotovosti i odmah ih posla da traže Plakidu. Oni krenuše i proputovaše mnoge zemlje, ištući svog omiljenog vojvodu po gradovima i selima, i raspitujući svakog koga sretnu, nije li gde video takvog i takvog čoveka. Najzad se oni približiše selu, u kome življaše Evstatije. U to vreme Evstatije čuvaše žita u polju. Ugledavši vojnike gde idu u selo, on se zagleda u njih, i izdaleka raspoznads u njima svoje poznanike, obradova se i plakaše od radosti. Iz dubine srca uzdišući k Bogu, Evstatije izađe na put gde su ti vojnici imali proći. A oni kada dođoše do Evstatija i pozdraviše se s njim po običaju, pitahu ga, kakvo je to selo i ko gospodari njime. Zatim stadoše raspitivati, nema li tu nekog stranog čoveka, takvog i takvog rasta, i takvog i takvog izgleda, a zove se Plakida. Evstatije ih upita: Zbog čega vi njega tražite? – Oni mu odgovoriše: On je prijatelj naš, i mi ga dugo videli nismo, i ne znamo gde se nalazi sa ženom i dvoje dece. Kada bi nas neko obavestio o njemu, mi bismo tom čoveku dali mnogo zlata. – Evstatije im reče: Ja ga ne znam, niti sam kad čuo za Plakidu. Uostalom, gospodo moja, molim vas, idite u selo i odmorite se u mojoj kućici, jer vidim da ste umorni od puta i vi i vaši konji. Tako dakle, odmorite se kod mene, pa se posle možete raspitati o željenom čoveku kod nekoga koji bi ga znao.
Poslušavši Evstatija, vojnici pođoše sa njim u selo, ali ga ne poznaše, no on ih poznade, i jedva se uzdrža od suza koje mu navirahu na oči. U tom pak selu bejaše neki dobar čovek, kod koga Evstatije nađe sebi utočište. On odvede vojnike kod ovog čoveka i zamoli ga da ih primi na odmor i da ih ugosti. Pri tome reče: Ja ću ti svojim radom isplatiti što budeš utrošio na njihovo ugošćenje, jer su to moji poznanici.
Čovek taj, i zbog svoje dobrote a i zbog Evstatijeve molbe, usrdno gošćaše goste. A Evstatije ih služaše, prinoseći jela i postavljajući ih pred njih. Pri tome njemu dolažaše na um njegov raniji život, kada mu služahu ovi koje on sada služi, i on, po slabosti prirode ljudske, jedva zadržavaše suze, ali ih skrivaše od vojnika da ga oni ne bi poznali. I nekoliko puta on je izlazio iz kuće, pa pošto bi malo poplakao i ubrisao suze, vraćao se opet unutra, služeći im kao rob i prost seljak. Međutim vojnici, često pogledajući na njegovo lice, počeše ga malopomalo raspoznavati i stadoše tiho govoriti između sebe: Ovaj čovek liči na Plakidu … Ama, da nije zaista on to? – I dodavahu: Sećamo se da je Plakida imao duboku ranu na vratu, koju je zadobio u ratu. Ako dakle ovaj čovek ima takvu ranu, onda je to zaista Plakida. – I ugledavši takvu ranu na vratu njegovom, vojnici skočiše s trpeze i pripadoše k nogama njegovim, pa ustavši zagrliše ga i plakahu mnogo od radosti, govoreći: Ti si Plakida koga mi ištemo! Ti si carev ljubimac, za kojim on tako dugo tuguje! Ti si rimski vojvoda, za kojim svi vojnici žale!
Tada Evstatiju bi jasno da je došlo vreme, za koje mu proreče Gospod da će ponovo dobiti svoj pređašnji čin i čast, i reče vojnicima: Braćo, ja sam koga vi tražite. Ja sam Plakida, sa kojim ste vi zajedno dugo vreme vojevali protiv neprijatelja. Ja sam čovek koji nekada bejaše slava Rima, strašan inoplemenicima, drag vama, a sada – ubog, nepotreban i nepoznat.
I nasta velika radost među njima, i od radosti suze. I vojnici ga obukoše u skupoceno odelo, kao vojvodu, predadoše mu carevo pismo, i usrdno ga moljahu da odmah krene k caru, govoreći: Neprijatelji naši počeše da nas savlađuju, i nema takog junaka kao što si ti, da bi pobedio i razvejao neprijatelje!
Domaćin pak kuće i svi domašnji njegovi, slušajući to, čuđahu se i behu zaprepašćeni. I po celom selu pronese se glas, da se u njemu našao veliki čovek. I svi žitelji sela slegoše se kao na veliko čudo, i s divljenjem posmatrahu Evstatija vojvodski odevenog, kome vojnici odavahu poštovanje kao vojvodi. I ispričaše Antioh i Akakije narodu o podvizima Plakide, i o njegovom junaštvu, slavi i visokorodstvu. A narod, čuvši da je Evstatije tako hrabar vojvoda rimski, divljaše se i govoraše: O, kako je veliki čovek živeo među nama, služeći nam kao najamnik! – I klanjahu mu se do zemlje, govoreći: Zašto nam, gospodine, nisi otkrio svoje visoko poreklo i čin? – A klanjaše mu se i gospodar njegov, u čijoj kući on življaše, moleći ga da se ne ljuti na njega što mu nije odavao poštovanje. I svi se žitelji toga sela stiđahu što tako velikog čoveka imađahu za najamnika, kao nekog roba.
Posle toga vojnici posadiše Evstatija na konja i krenuše natrag u Rim, a svi ih seljaci ispratiše daleko sa velikom češću. Za vreme putovanja Evstatije razgovaraše s vojnicima, i oni ga pitahu o njegovoj ženi i deci. On im ispriča sve po redu šta se s njima dogodilo, i oni plakahu slušajući o takvim njegovim nesrećama. Sa svoje strane i oni mu ispričaše kako dar beše u tuzi zbog njega; i ne samo car, nego i ceo dvor, i vojnici. I tako u razgovoru oni posle ne mnogo dana stigoše u Rim, i vojnici izvestiše cara da su našli Plakidu, i na koji način. Car, okružen svima svojim velmožama, s češću dočeka Plakidu i radosno zagrli, i pitaše ga o svemu šta se s njim dogodilo. Evstatije ispriča sve što se zbilo s njim, s njegovom ženom i decom, i svi behu potreseni slušajući ga. Car onda povrati Evstatiju njegov pređašnji čin, i dodeli mu imanja veća nego što je ranije imao, i veoma ga obogati.
Povratku Evstatijevom obradova se ceo Rim. Zatim car moli Evstatija da ide u rat protiv inoplemenika i svojom hrabrošću zaštiti Rim od njihove najezde, pa da im onda odmazdi što su zauzeli neke gradove. Evstatije skupi sve vojnike, ali videvši da ih je malo za takav rat, on predloži caru da razašlje naređenja po celome carstvu i skupe iz gradova i sela mladiće sposobne za vojnu službu, a zatim ih pošalju u Rim. I bi tako. Car razasla naređenja, i u Rim bi skupljeno mnoštvo ljudi mladih i snažnih, sposobnih za rat. Između ostalih dovedeni biše u Rim i dva Evstatijeva sina, Agapije i Teopist, koji u to vreme već behu zreli mladići, licem lepi, telom kršni i snagom jaki. Kada ih dovedoše u Rim i izvedoše pred vojvodu, ovaj ih veoma zavole, jer ga sama roditeljska priroda privlačaše deci, i on osećaše silnu ljubav prema njima. Mada Evstatije nije znao da su to njegova deca, ipak ih ljubljaše kao svoju decu, i oni se stalno nalažahu na službi pored njega, i seđahu s njim za jednom trpezom, jer mu behu mili. Uskoro zatim Evstatije krenu u rat na inoplemenike, i pobedi ih silom Hristovom. I on ne samo oslobodi od njih gradove i pokrajine koje oni behu zauzeli, nego i svu neprijateljsku zemlju osvoji i svu vojsku njihovu potuče. I tako on o Gospodu svom pokaza veću hrabrost nego ranije, i odnese sjajniju pobedu nego ikada ranije.
Kada se rat završi i Evstatije se već mirno vraćaše u svoju domovinu, naiđe on na jedno selo pored reke sa vrlo živopisnim položajem. Pošto mesto beše divno za odmor, Evstatije se tu sa svojim vojnicima zadrža tri dana. I to bi tako zato što Bogu beše po volji, da se verni sluga Njegov sastane sa svojom ženom i decom, i da rasejane sabere u jedno. Jer žena njegova življaše u tom selu i imađaše baštu, od koje se s velikim trudom prehranjivaše. Po Božjem pak promislu Agapije i Teopist, ne znajući ništa o svojoj majci, razapeše svoj šator pored njene bašte; jer odgajeni u jednom istom selu, oni imađahu zajednički šator i voljahu se kao rođena braća. Ne znađahu oni da su rođena braća, a ipak imaćahu bratsku ljubav među sobom. Oni se dakle smestiše kraj bašte svoje roditeljke radi odmora, a nedaleko beše i vojvodin logor. Jednoga od tih dana u podne majka njihova rađaše u svojoj bašti i ču razgovor Agapija i Teopista koji se u to vreme odmarahu u svome šatoru. Oni raspitivahu jedan drugoga, kakvoga Je ko porekla; i stariji reče: Ja se pomalo sećam da je otac moj bio vojvoda u Rimu, pa ne znam zbog čega napusti Rim sa majkom, uzevši sa sobom mene i mog mlađeg brata, jer je u njih bilo nas dvoje. Još se sećam da mi dođosmo do mora i ukrcasmo se u lađu. Zatim, posle plovidbe po moru, kada pristadosmo uz obalu, otac moj siđe s lađe, i s njim ja sa bratom mojim, a majka naša, ne znam zašto, ostade na lađi. Pamtim i to da je otac gorko plakao za njom, plakasmo i mi s njim, i on s plačem nastavi put. Kada dođosmo na reku, otac me metnu na obalu, a mlađeg brata uze na rame i ponese na suprotnu obalu. A kada potom, pošto ga prenese, pođe natrag po mene, dotrča lav, dohvati me i ponese u pustinju; no čobani me oteše od njega, i ja sam odgajen u tom selu koje ti znaš.
Tada mlađi brat skoči i obisnu mu se o vrat sa suzama radosnicama, govoreći: Zacelo ti si moj brat, jer i ja se svega toga sećam o čemu ti pričaš, i ja očima svojim videh kada tebe ugrabi lav, a mene u to isto vreme odnese vuk, ali me zemljodelci oteše od njega.
I tako, raspoznavši jedan drugog, braća se silno radovahu, i grljahu se i celivahu, lijući suze od radosti. A mati, slušajući njihov razgovor, divljaše se i podizaše oči k nebu s uzdisanjem i suzama, jer se uveri da su to zaista njena deca, i srce njeno oseti slatku radost posle svih gorkih patnji. Ali, kao mudra žena, ona im se ne smede javiti bez verodostojnog dokaza, jer ona beše sirotica, a u poderane haljine odevena, a oni behu ugledni i slavni vojnici. I ona reši da ode k vojvodi i zamoli ga da joj dopusti da se vrati u Rim zajedno sa njegovom vojskom, nadajući se da će se tamo lakše pokazati svojim sinovima, i raspitati se o svome mužu da li je u životu. I ona ode k vojvodi, stade pred njim, pokloni mu se i reče: Molim ti se, gospodine, naredi da me sa tvojom vojskom odvedu u Rim, jer ja sam Rimljanka, i već je šesnaest godina otkako me inoplomenici dovedoše u ropstvo u ovu zemlju; sada sam slobodna, i lutam po ovoj tuđoj zemlji i trpim krajnju oskudicu.
Evstatije, čovek dobra srca, odmah izađe u susret njenoj molbi i dozvoli joj da se slobodno vrati u svoju otadžbinu. Tada žena, posmatrajući vojvodu, potpuno se uveri da je to njen muž, i zaprepašćena stajaše kao van sebe. A l i Evstatije ne pozna svoju ženu. Međutim ona, neočekivano doživevši radost za radošću, kao nekada žalost za žalošću, dušom uzdisaše i moljaše se Bogu, i bojaše se da kaže svome mužu da je njegova žena: jer on beše u velikoj slavi, okružen mnoštvom doglavnika, a ona – kao najubogija sirotica. I ode ona iz njegovog šatora, moleći se Gospodu Bogu svom, da On udesi Da je raspozna muž njen i deca njena. No kasnije, ulučivši zgodnu priliku, ona ponovo ode k vojvodi Evstatiju i stupi pred njega. Pogledavši je, on je upita: Šta još išteš od mene, starice? – Ona mu se pokloni do zemlje i reče : Molim te, gospodine moj, nemoj se ljutiti na mene, sluškinju tvoju, što ću tvoje visokorodstvo upitati o jednoj stvari. A ti budi strpljiv i saslušaj sluškinju svoju. – On joj reče: Dobro, govori. – I ona stade govoriti: Nisi li ti Plakida, nazvan u svetom krštenju Evstatije? Nisi li ti video Hrista na krstu među jelenovim rogovima? Nisi li ti Boga radi napustio Rim sa ženom i dvoje dece, Agapijem i Teopistom? Ne ote li tebi tuđinac ženu tvoju na lađi? Svedok mi je verni na nebu sam Gospod Hristos, radi koga pretrpeh mnoge napasti, da sam ja tvoja žena, i da sam blagodaću Hristovom sačuvana od oskvrnjenja, jer onaj tuđinac onoga časa kada me ote od tebe bi kažnjen Bogom i poginu, a ja ostadoh čista, i sada sirotujem i skitam.
Čuvši sve to, Evstatije kao da se probudi iz sna i odmah poznade ženu svoju, ustade i zagrli je, i oboje plakahu mnogo od velike radosti. I reče Evstatije: Odajmo hvalu i blagodarnost Hristu Spasu našem, koji ne ukloni milost Svoju od nas nego kao što obeća utešiti nas posle nevolja naših, tako i učini. – I oni mnogo blagodariše Boga radujući se i plačući. Posle toga, kada Evstatije presta plakati, žena ga upita: A gde su deca naša? – Evstatije, uzdahnuvši iz dubine srca, odgovori: Zveri ih pojedoše. – Tada mu žena reče: Ne tuguj, gospodine moj! Kao što Bog dade te se mi neočekivano nađosmo, tako će dati da i decu svoju nađemo. – A on primeti na to: Zar ti ne rekoh da ih zveri pojedoše? – Onda mu ona stade pričati sve što juče, radeći u svojoj bašti, ču od dvojice vojnika koji se razgovarahu među sobom, i poznade da su to sinovi njihovi.
Evstatije odmah dozva k sebi te vojnike i upita ih: Kakvoga ste porekla? Gde ste rođeni? Gde ste odgajeni? – Tada stariji poče kazivati: Gospodaru naš, mi veoma mali ostadosmo posle roditelja naših, i stoga malo što pamtimo. Ipak se sećamo da nam je otac bio rimski vojvoda, kao i tvoja veličina, ali ne znamo šta bi našem ocu te noću napusti Rim sa našom majkom i s nama dvojicom; isto tako, kada lađom preplovismo more, ne znamo zašto naša majka ostade na lađi. A otac naš, plačući za njom, dođe s nama k jednoj reci. I kada otac naš, prenevši preko reke jednoga od nas, vraćaše se po drugog i bejaše usred reke, nas dograbiše zveri: mene lav, a moga brata vuk. No mi obojica bismo spaseni od zverova: jer mene spasiše i odgajiše čobani, a moga brata zemljodelci.
Čuvši to, Evstatije i žena njegova poznaše decu svoju i, obisnuvši im o vrat, plakahu dugo. I bi velika radost u logoru Evstatija, kao nekada u Egiptu kada braća poznaše Josifa. I pronese se glas po svima pukovima da je njihov vojvoda našao ženu svoju i decu, i svi se slegoše radosni, i bi veliko veselje u celoj vojsci: jer se oni tako nisu radovali pobedama, kao ovom radosnom događaju. Tako Bog uteši verne sluge Svoje, jer On ubija i oživljuje, osiromašuje i obogaćuje (1. Car. 2, 6-7), nizvodi u nevolje i uzvodi k radosti i veselju. I mogaše tada Evstatije s Davidom govoriti: Hodite, čujte svi koji se bojite Boga, ja ću vam kazati šta je učinio duši mojoj. Opomenu se učiniti milost sa mnom. Desnica Gospodnja uznese me, desnica Gospodnja dade silu (Ps. 65, 16; 117, 16).
Kada se Evstatije vraćaše iz rata radujući se dvostruko: i pobedi, i pronalasku žene i dece; i dok još beše na putu – umre car Trajan; njega nasledi Adrijan, koji beše veoma revnostan idolopoklonik i gonjaše hrišćane. Pošto Evstatije veoma svečano uđe u Rim, po običaju rimskih vojskovođa, vodeći sa sobom vrlo mnogo zarobljenika i noseći ogroman ratni plen, on bi od cara i od svih Rimljana dočekan najsvečanije, i slavljaše se hrabrost njegova više nego pređašnja, i svi mu odavahu veće poštovanje nego ranije. A l i Bog koji neće da sluge Njegove budu u ovom prevrtljivom i nestalnom svetu poštovane i slavljene sujetnim i vremenim poštovanjem, jer im je ugotovio na nebu večnu i neprolaznu čast i slavu, predznamenova Evstatiju put mučenički: jer mu uskoro ponovo posla rug i nevolju, koje on radosno pretrpe za Hrista. Zločestivi Adrijan uzažele prineti žrtvu demonima u znak blagodarnosti za pobedu nad neprijateljima. Kada on sa svojim velikašima uđe u idolski hram, Evstatije ne uđe nego ostade napolju. Car ga upita: Zašto nećeš da uđeš s nama u hram i da se pokloniš bogovima? Trebalo bi da ti pre drugih uzneseš blagodarnost bogovima, zato što oni ne samo sačuvaše tebe čitava i zdrava u ratu i darovaše ti pobedu nad neprijateljima, nego ti vratiše i ženu tvoju i decu tvoju. – Evstatije odgovori: Ja sam hrišćanin i znam Jedinog Boga mog Isusa Hrista, i Njega štujem i blagodarim, i Njemu se poklanjam, jer mi On darova sve to: i zdravlje, i pobedu, i suprugu, i decu. A gluvim, nemim, nemoćnim idolima ja se pokloniti neću. – I Evstatije ode domu svom.
Car se razgnevi na Evstatija i stade razmišljati na koji bi ga način kaznio što ruži bogove njegove. I posle kratkog vremena on mu prvo oduze vojvodski čin, pa ga kao prostog čoveka pozva na sud sa ženom i decom njegovom, i savetovaše im da prinesu žrtvu idolima. Ali pošto ne uspe da ih privoli na to, on ih osudi da ih zverovi pojedu. I sveti Evstatije, taj slavni i hrabri vojnik, osuđen na smrt sa svojom ženom i sinovima, iđaše u cirkus, i ne stiđaše se takog beščešća, niti se bojaše smrti za Hrista kome verno služaše, jasno ispovedajući sveto ime Njegovo pred svima. I sokoljaše on česnu suprugu svoju i milu decu, da se ne uplaše smrti za Životodavca svih Gospoda; i oni iđahu na smrt kao na gozbu, hrabreći jedan drugog nadom na buduću nagradu. I biše pušteni na njih zveri, ali ih se ne dotakoše, jer koji god im zver pritrča, odmah se vraćao nazad, priklonivši pred njima glavu svoju. Zveri ukroćavahu svoj bes, a car se još većma razbesne i naredi da ih odvedu u tamnicu.
Sutradan car naredi da se usija metalni vo i u njega baci sveti Evstatije sa ženom i sinovima. I ovaj usijani vo bi svetim mučenicima, što i Haldejska peć, rosom rashlađivana, Svetim Mladićima. Nalazeći se u ovom volu sveti mučenici, pomolivši se, predadoše svoje svete duše u ruke Bogu i pređoše u carstvo nebesko. Nakon tri dana dođe Adrijan k tome volu želeći da vidi prah spaljenih mučenika, i otvorivši vrata mučitelji nađoše sveta tela njihova čitava i nepovređena, pa čak nijedna dlaka na glavama njihovim ne beše izgorela, a lica im behu živa kao da su zaspali i blistahu nekom nadprirodnom lepotom. I sav narod što beše tamo povika: Veliki je hrišćanski Bog! – A car se sa stidom vrati u svoj dvorac, i sav narod ga ružaše što uzalud pogubi vojvodu tako neophodnog Rimu. Hrišćani pak uzeše česna tela svetih mučenika i dolično ih pogreboše, slaveći Boga, divnoga u svetima Svojim, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome neka je od svih nas čast, slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA:
MIHAILA, kneza Černjigovskog i TEODORA boljarina njegovog
 
U godini 1238. han Tatarski car Bati udari sa ogromnom vojskom na Rusku zemlju, pobedi ruske knezove i zavlada Ruskom zemljom. Mnogo gradova bi tada razoreno, i zemlja Ruska mačem i ognjem opustošena. U to vreme življaše blagočestivi Mihail, knez Černjigovski. On se izmlada odlikovao vrlinskim životom; zavolevši Hrista, on Mu služaše svim srcem; iz njega zračaše nezlobivost duše; on beše krotak, smiren, pun ljubavi prema svima, i veoma milostiv prema siromasima; svagda ugađajući Bogu molitvom i postom, i svakovrsnim dobrim delima ukrašavajući svoju dušu, on je načini prekrasnim obitalištem Boga, Tvorca svoga Ovaj blagočestivi knez imađaše svog omiljenog boljarina Teodora, koji mu po svima vrlinama beše sličan. Zajedno s njim knez Mihail i postrada od nečestivog Batia, položivši dušu svoju za Hrista.
Ruski knezovi su plaćali danak caru Batiu, i odlazili mu na poklonjenje. U cara Batia bejaše ovakav običaj: kad je koji od ruskih knezova dolazio da mu se pokloni, žreci i vrači tatarski su provodili kneza kroz oganj, i od darova koje bi donosio caru bacili su u oganj kao žrtvu idolima; provodeći kroz oganj, oni su dotičnog primoravali da se pokloni suncu i idolima pa ga posle toga puštali kod cara. Mnogi od ruskih knezova, iz straha pred carem i da bi ostali na kneževskoj vlasti, ispunjavahu sve to: prohođahu kroz oganj i poklanjahu se idolima, i zato dobijahu od cara ono što tražahu.
Čuvši da su se mnogi ruski knezovi, prelašćeni slavom ovoga sveta, poklonili idolima, blagočestivi knez Mihail silno tugovaše zbog toga, i zapalivši se revnošću za Gospoda Bo ga svog, on reši da otide k nepravednom i zlom caru i da neustrašivo ispovedi pred njim Hrista i prolije krv svoju za Gospoda. Ovu svoju odluku knez Mihail kaza svom vernom savetniku, Teodoru boljarinu. A on, blagorazuman i tvrd u veri, pohvali ovakvu odluku svoga gospodara, i obeća da ga neće napustiti do same smrti i da će zajedno s njim položiti dušu svoju za Hrista.
Knez Mihail i Teodor boljarin spremiše se za put, i oprostivši se sa svojima krenuše na put sa molitvom Bogu i žudeći za vencem mučeničkim. Kada stigoše do mesta u kome boravljaše bezbožni car Bati, o tome odmah bi obavešten car. On dozva svoje vrače i žrece, i naredi im da černjigovskog kneza po običaju provedu kroz oganj i primoraju da se pokloni idolima, pa da ga posle toga izvedu pred njega. Došavši knezu. vrači i žreci mu rekoše: „Zove te veliki car“, i povedoše ga. Za njim, kao za svojim gospodarom, pođe i boljarin njegov Teodor. Ubrzo oni stigoše do mesta gde beše razmešten oganj, a po sredini beše put, kojim su već mnogi prolazili; tim putem žreci htedoše da provedu i kneza Mihaila. Tada knez reče: Ne dolikuje hrišćanima da prolaze kroz taj oganj, koji neznabošci smatraju za boga, a ja sam hrišćanin; stoga neću poći kroz oganj, niti ću se pokloniti tvari, jer se ja poklanjam Tvorcu, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Jednome Bogu u Trojici, Sazdatelju neba i zemlje.
Čuvši ove kneževe reči, vrači i žreci se napuniše stida i gnjeva, pa ga ostaviše i odjuriše da izveste cara. Car onda posla knezu Mihailu jednog od svojih prvih doglavnika, po imenu Eldega, sa ovakvom porukom: Veliki car ovako govori tebi: zašto se ne pokoravaš mojoj naredbi i ne poklanjaš bogovima mojim? Evo pred tobom je sada život i smrt: biraj jedno ili drugo. Ako izvršiš moje naređenje, te prođeš kroz oganj i pokloniš se bogovima mojim, ti ćeš ne samo ostati živ, nego ćeš i veliku milost dobiti od mene i bićeš potpuni gospodar u svojoj kneževini.
Saslušavši od Eldege carevu poruku, sveti knez Mihail se ni najmanje ne uplaši, već neustrašivo odgovori: Reci caru: ovako govori tebi knez Mihail, sluga Hristov: tebi je, care, uručeno od Boga carstvo i slava ovoga sveta, i desnica Višnjega nas je zbog grehova naših pokorila tvojoj vlasti; zato smo mi dužni klanjati se tebi kao caru i ukazivati poštovanje koje dolikuje tvome carskom dostojanstvu; ali, da se Hrista odrečemo i tvojim bogovima poklonimo, – to neće biti! jer oni nisu bogovi, već tvorevina. A naša proročka Pisma ovako govore: bogovi, koji nisu stvorili nebo i zemlju, neka propadnu! (Jerem. 10, 11). Šta može biti bezumnije, nego ostaviti Tvorca pa se klanjati tvorevini? – Na to mu Eldega reče: Ako ti, Mihailo, ostaneš uporan i ne ispuniš carevu volju, odmah ćeš biti pogubljen. – Svetitelj odgovori: Ja se ne bojim te smrti, pomoću koje ću se udostojiti večnoga boravka s Bogom. I našto mnogo govoriti? Hrišćanin sam, ispovedam Tvorca neba i zemlje, tvrdo u Njega verujem, i s radošću ću umreti za Njega.
Uvidevši da ni laskama ni pretnjama ne može privoleti kneza Mihaila na izvršenje careve volje, Eldega otide k caru i ispriča mu sve što ču od Mihaila. Saslušavši Eldegu car pobesne od ljutine i naredi prisutnima da odmah ubiju kneza Mihaila. Sluge mučiteljeve poleteše kao psi u lov ili kao vuci na ovcu. U to vreme sveti mučenik Hristov beše zajedno sa Teodorom; ne plašeći se smrti oni pevahu psalme i moljahu se Bogu usrdno. A kada ugledaše ubice koji trčahu na njih, oni stadoše pevati: Mučenici Tvoji, Gospode, mnoge muke pretrpeše, i ljubavlju Tvojom duše sjediniše sveti. – Kada ubice stigoše do mesta gde stajaše knez Mihail, oni ga kao zveri zgrabiše za ruke i za noge, prostreše ga po zemlji, i nemilosrdno ga biše dugo po celom telu, tako da se zemlja zali krvlju. A Mihail trpeći to, ništa ne govoraše sem ovo: „hrišćanin sam!“
Među slugama carevim beše neki Doman, koji je ranije bio hrišćanin pa se odrekao Hrista i primio nečestivu veru tagarsku. Ovaj odstupnik, videći kako sveti knez junački trpi muke, razjari se, istrže nož svoj, dohvati kneza za glavu, odseče je i baci, a glava i dalje ispovednički govoraše: „hrišćanin sam!“
Posle toga nečestivi mučitelji priđoše blagočestivom Teodoru i govorahu mu: Ispuni carevo naređenje i pokloni se bogovima našim, pa ćeš ne samo ostati živ, nego ćeš i velike počasti doživeti od cara i nasledićeš kneževstvo svoga gospodara. – No sveti Teodor odgovori: Kneževstvo moga gospodara ja neću, niti mi trebaju počasti od vašeg cara; želim samo da idem ka Hristu Bogu istim putem kojim ode gospodar moj, sveti mučenik knez Mihail, jer i ja, kao on, verujem u Jedinoga Hrista, Tvorca neba i zemlje, i hoću da postradam i umrem za Njega.
Videći Teodorovu nesavitljivost, ubice ga ščepaše i mučiše nemilosrdno, kao i svetog Mihaila. Naposletku mu odsekoše česnu glavu, rekavši: Ko nije hteo da se pokloni presvetlom suncu, taj je nedostojan i da gleda na sunce.
Tako, postradavši česno 20. septembra 1246. godine, sveti mučenici Mihail i Teodor predadoše duše svoje u ruke Gospodu. Sveta tela njihova biše bačena psima da ih pojedu, ali ona mnogo dana ležahu čitava i nikim nedirnuta. Blagodat Hristova čuvaše ih nepovređena. Pored toga nad telima mučenika pojavljivaše se ognjeni stub koji je silno blistao, i svake noći viđahu se sveće gde gore. Videći sve to, hrišćani koji se u to vreme desiše tamo, uzeše tajno česna tela svetih mučenika i s češću ih pogreboše.[3]
Uskoro zatim zli car zlo skonča u ratu sa Mađarima i dobi udeo u paklu, a sveti mučenici naslediše Carstvo nebesko i večno slave Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ILARIONA
 
Domovina svetog prepodobnomučenika Ilariona beše ostrvo Krit. Čedo hrišćanskih roditelja, on na svetom krštenju dobi ime Jovan. Odgajen od roditelja u pobožnosti i naučen knjizi, Jovan od mladosti imađaše dobro raspoloženje duše. Stric Jovanov koji beše lekar odvede jednom Jovana sa sobom u Carigrad. On provede kod strica preko deset godina, ali ništa ne izuči, zbog čega se gorko kajaše Zato ostavi strica i stupi u službu kod nekog trgovca Frančeska. Jednom Frančesko otputova na ostrvo Hios, a svoj dućan poveri Jovanu i drugu njegovom, koji takođe beše u službi kod njega Vrativši se s puta, Frančesko izvrši pregled računa i nađe manjak od 300. piastra, i osumnjiči Jovana za krađu I prećaše Frančesko Jovanu da će ga predati sudu, ako mu ne isplati označenu sumu. Našavši se u teškom položaju, Jovan se obrati svome stricu za pomoć, ali ga ovaj grubo odbi.
Nemajući izlaza, a i ne mogući podnositi klevetu, Jovan pade u očajanje. U tako mračnom raspoloženju duše, njemu lukavi vrag došanu misao da se za pomoć obrati majci sultana I stvarno, Jovan ode u dvor u kome življaše sultanova majka. Tamo ga izvedoše pred Bašagu,[4] kome Jovan ispriča svoju muku moleći ga za pomoć. Bašaga prijateljski primi Jovana pa mu između ostaloga reče: Veoma ću te usrećiti i ubuduće ću te pomagati u svemu, ako poveruješ u Muhameda. Nesrećni mladić, zaveden aginim obećanjima i mišlju da će se najzad obračunati s gazdom, bez ikakvog razmišljanja izjavi da će primiti muhamedansku veru. Čuvši to, Bašaga odmah izvesti sultaniju, a ova opet cara, i nesrećnog otpadnika smesta priključiše ih muslimanskoj veri, izvršivši na njemu obrezanje. Potom ga obukoše u prirodno odelo, i odrediše mu učitelja da ga uči turskoj pismenosti. Povodom ovog događaja, u dvoru bi tog dana priređena velika svečanost, a Bašaga da bi radost bila što veća, usini Jovana i uvrsti ga u pridvorne službenike.
Ipak, ta radost niJe dugo traJala, jer čovekoljubivi Bog, uvek blizu onih koji Ga traže i obraćaju Mu se , pokaza milost Svoju i prema ovom otpadniku. Nakon tri dana, pod uticajem blagodati Božje, Jovan dođe sebi i uvide svoju zabludu, pa kajući se on donese čvrstu odluku da beži iz dvorca, koji mu već beše postao tamnica. I posle dvanaest dana Jovan napusti dvorac zauvek, pa ode k svome pređašnjem duhovniku, jeromonahu Simeonu. No duhovnik ga ne poznade i upita ko je i šta želi. – Ja sam tvoj duhovni sin, odgovori Jovan. – Pa šta će na tebi tursko a ne hrišćansko odelo? – O, oče! odgovori Jovan, ja sam radi toga i došao kod tebe, da očistim sebe od ove pogane odeće. – I onda mu ispriča sve što se s njim dogodilo, moleći ga za mudar savet i pomoć, kako bi se spasao od moguće potere.
Slušajući Jovanovo iskreno kajanje, duhovnik odtugova zajedno s njim zbog njegovog pada, pa ode do suseda, Rusa trgovca, svog duhovnog sina, da se posavetuje s njim o Jovanu. Trgovac, kao pravi hrišćanin, obradova se pokajanju otpadnika; i oni se dogovoriše da Jovana pošalju u Rusiju. Tako i uradiše: kroz dva dana Jovana preobučenog u rusku nošnju oni uputiše na Krim.
Na Krimu Jovan provede deset meseci; ali za sve to vreme duša mu ne nađe pokoja, srce mu je tugovalo i silno patilo od pomisli da se on odrekao Hrista. Stoga, da bi se pomirio sa svojom savešću i Bogom, on reši da se vrati u Carigrad i tamo primi mučenički podvig.
Doputovavši u Carigrad, Jovan ode k svome duhovniku jeromonahu Simeonu i ispriča mu da za sve vreme svoga boravka na Krimu on nije mogao izmiriti sebe sa Bogom i da ga potajna misao gani: da pred Turcima ispovedi hrišćansku veru i da svoj pad opere svojom krvlju, primivši mučeničku smrt. No mudri duhovnik mu savetova da odjedanput ne stupa na tako strašan podvig, nego da najpre otputuje u Svetu Goru Atonsku i tamo među velikim starcima spremi sebe na stradanje za Hrista.
Jovan posluša dobri savet i ubrzo otputova u Svetu Goru. Tamo stupi u Iverski manastir, i otkri iverskim starcima i svoj pad i sve ostalo o sebi. Saslušavši Jovana sa puno saučešća, starci mu posavetovaše da stupi u Pretečin Skit pod rukovodstvo duhovnika Sergija. A l i ga Sergije ne primi kod sebe, nego ga uputi u skit svete Ane k jeromonahu Visarionu, koji je godinu dana pre toga pratio prepodobnomučenika Luku u Mitilinu na podvig mučeništva. Došavši u skit svete Ane, Jovan se najpre obrati duhovniku Metodiju, ispriča mu svu svoju muku i moli ga da se zauzme da ga jeromonah Visarion primi u broj svoje svete bratije. A Visarion, možda želeći da ispita da li Jovan sa dobrom i čvrstom namerom hoće da postane njegov učenik, u početku ga odbi, tako da i molbe duhovnika Metodija nemađahu nikakvog uticaja. Međutim Jovan za sve to vreme stojeći pred njim kao osuđenik ronjaše gorke suze, koje najzad umekšaše Visariona, te pristade da ga primi, ali pol uslovom da o tome ne zna niko od stranih.
Primivši Jovana pod svoje rukovodstvo Visarion ga povede ka podvižništvu teškim i mučnim putevima. A kroz izvesno vreme on ga, radi većeg bezmolvija – molitvenog samovanja i tihovanja, zaključa na četrdeset dana u jednoj keliji zapustelog skita svetog Vasilija Velikog, odredivši mu pravilo za psalmopojanje i molitvu. Ali mrzitelj dobra đavo, želeći da omete započeti vrlinski život podvižnika Hristova, stade navoditi na njega strašila, naročito noću; i ta se đavolja utvaranja toliko umnožiše, da Jovan ne beše više u stanju podnositi ih, te dvanaestog dana noću on pobeže iz svoga zatvoreništva i vrati se k starcu, smireio ga moleći za oproštaj što nije ispunio njegovu volju. Pri tome on zamoli prepodobnog Visariona da mu da keliju pored sebe, našto starac pristade. Smestivši ga u keliju blizu sebe, starac mu naloži da produži isto pravilo koje je prohodio u keliji skita svetog Vasilija Velikog, a da se hrani hlebom i vodom.
Nakon nekog vremena Jovan stade moliti prepodobnog Visariona da ga postriže u angelski lik. Starac pristade i postriže ga u monaštvo sa imenom Ilarion. Po prijemu monaškog lika Ilarion udvostruči i podvige, podražavajući u svemu ranije podvižnike Hristove, i prohođaše iz sile u silu, ukrepljujući dušu svoju postom, bdenjem i molitvom.
Jednom čitajući Novi Martirolog Ilarion se silno oduševi željom da postrada za Hrista. Tu želju on saopšti svome duhovnom ocu Visarionu i moli ga da to blagoslovi. Starac se izjasni protiv te njegove želje i savetova mu da dobro ispita sebe. Pri tome mu reče: Možda se ta želja javila kod tebe po našaptavanju đavola, koji želi da ti smuti dušu, pa otrgnuvši te od rukovodstva duhovnog oca da te vrgne u samovolju. Međutim Ilarion stade još svesrdnije moliti i preklinjati starca da ga blagoslovi na mučenički podvig, i bejaše u svojoj nameri i rešenosti nepokolebljiv. Starac, mada i vide da je ta želja nastala kod njega od blagodati Božje, no nemajući poverenja u sebe on se posavetova sa duhovnikom Metodijem i sa svojim starcem Joasafom, i svi oni zajedno počeše ubeđivati Ilariona da napusti svoju nameru i da u bezmolviju gradi svoje spasenje. Međutim Ilarion ih sa suzama poče moliti da ga puste na stradalački podvig. Videći čvrstu rešenost Ilarionovu, starci rešiše da Ilarionu dadu blagoslov na veliki i strašni podvig: postradati za ispovedanje imena Isusa Hrista.
Čuvši pristanak iskusnih muževa, Ilarion se obradova, pade k nogama Visarionovim i stade ga moliti da ga prati na putu mučeništva, kao što je pratio prepodobnomučenika Luku. Međutim Visarion stade otklanjati od sebe ovu njegovu molbu, govoreći: Luka bejaše toliko mlad, imađaše 16 godina, da je bilo potrebno pratiti ga i potkrepljivati ga, a tebi je 26 godina, i ti si potpuno zreo, pa je stoga izlišno da te pratim; no duh moj i grešna molitva moja o tebi biće nerazdvojno s tobom.
Slušajući ovo starčevo odbijanje, Ilarionu grunuše silne suze, koje mnogo darnuše sve, i starci Metodije i Joasaf stadoše moliti Visariona da ispuni želju Jovanu. Tronut molbom staraca, Visarion pristade, i ubrzo zatim poče se spremati za put. U to vreme na Atonu boravljaše bivši vaseljenski patrijarh Grigorije, kome Visarion otkri tajnu svoga nameravanog puta. Svjatjejši se obradova tome, uznese za mučenika arhijerejsku molitvu i blagoslovi njihov put.
Visarion sa Ilarionom napusti Svetu Goru 10. septembra, i upravljani rukom Svedržitelja srećno stigoše u Carigrad 16. septembra, u petak. Sutradan starac pričesti Ilariona svetim Hristovim Tajnama, koje je bio uzeo sa sobom i čuvao ih u daronosici. Noć između subote i nedelje oni provedoše u bdenju i molitvi. Te noći držano je bdenije za starca Visariona i za mučenika Ilariona i u skitu Svete Ane, pošto je Ilarion, polazeći u Carigrad, molio da se iduće nedelje odsluži za njih bdenije, a zatim da se u toku cele sedmice svakodnevno vrši za njih molepstvije u hramu Božjem, da im Gospod pomogne dobrim se podvigom podvizavati, veru održati i tečenje završiti dobro.
Za ukrepljenje mučenika, Gospod mu otkri u snu sve što se imalo desiti s njim. Ujutru Ilarion ispriča starcu svoj san i pokaza mesto gde će mu odrubiti glavu; zatim predskaza da će telo njegovo, koje će biti u vlasti Turaka, hrišćani otkupiti, i da će ga sam starac rukama svojim pogrepsti. Sve se to ustvari tako i zbi, što će se videti iz daljega.
U nedelju starac još jedanput pričesti Ilariona svetim Tajnama; potom ga obuče u tursko odelo i isprati do dvorca, u kome se Ilarion ranije odreče Hrista. Ušavši u dvorac, mučenik se javi Bašagi, i praveći se kao da se obradovao videvši oca koji ga je usinio, on mu celiva ruku. A Bašaga stade ga raspitivati;, gde je toliko vremena, šesnaest meseci, propadao, i zašto sada nije u pridvornoj odeći, u kojoj je ranije bio. Mučenik odgovori: Putovao sam u Rusiju, pa pošto nisam imao dovoljno putnog troška prodao sam pridvorno odelo i kupio sebi prostije. – Onda on odjednom promeni razgovor i stade tihim glasom govoriti agi: Neću skrivati od tebe, gospodine moj, zbog čega sam došao ovamo. Stvar je dakle u ovom: postavši Turčin, ja sam samo tri dana uživao mir; no posle toga, kada dođoh k sebi i obmana se pokaza preda mnom u svoj nagoti svojoj, ja se počeh silno kajati zbog svoje zablude, i kroz dvanaest dana pobegoh iz ovoga dvorca i lađom otputovah u Rusiju. Mnogo sam suza prolio, mnogo je duša moJa patila ne nalazeći mira i one svetosti izranije. No pošto se ubedih da vera vaša nije ništa drugo do zabluda i obmana, a hrišćanska – istinita i spasonosna, ja napustih zabludu i ponovo postadoh hrišćanin, i evo proklinjem vašu veru sa svom vašom prividnom svetinjom i obredima.
Slušajući tako uvredljive reči, aga htede da zaustavi mučenika da dalje ne govori, ali ga Ilarion zamoli da ga blagodušno sasluša do kraja. I produži Ilarion: Mnoga sam dobra doživeo ja od tebe, između ostaloga i to što si me usinio i približio caru. Ne želeći da ostanem neblagodaran za tvoju blagonaklonost i pažnju, ja te preklinjem, poslušaj moj savet: otputujmo u Rusiju, tamo ćeš ti primiti hrišćansku veru i spasti dušu svoju za večni život, a ja ću neodstupno biti s tobom i služiti tebi kao ocu sve do same smrti moje. Veću od ove blagodarnosti ja ne nalazim.
Saslušavši Ilariona, Bašaga se razljuti i stade ga biti čibukom, sve dokle mu se čibuk sav ne izlomi u parčad. Na taj lom dojuriše mnogi od pridvornih službenika. Međutim mučenik, blagodušno pretrpevši udarce, krotko odgovori svome mučitelju: Takvu li mi uzvraćaš blagodarnost što ti posavetovah da ostaviš tamu i pristupiš k istinitoj svetlosti? umesto zaslužene blagodarnosti, ti si me počeo nemilosrdno biti.
Bašaga, od besa i skoro ne verujući svojim očima da se sve to u samoj stvari zbiva u stvarnosti, upita mučenika: Šta se to, nesretniče, dogodilo s tobom? – Mučenik odgovori: Da, stvarno sa mnom se dogodilo čudo: Onaj koga se ja pred tobom odrekoh, opet me je po čovekoljublju Svom primio u Svoje nasleđe. Božanska blagodat Njegova dotače se srca mog i ja sada proklinjem vašu veru sa svima vašim obredima. – Govoreći to, Ilarion zbaci čalmu sa svoje glave i izgazi je nogama, a na glavu navuče monašku skufju koja mu beše pod pazuhom.
Gledajući sve to, aga ceptijaše od gnjeva, ali pošto je želeo da po svaku cenu nagovori mučenika da se odrekne Hrista, on mu poče laskati, nagovarati ga, obećavati mu velike počasti, ali stradalac ostade nepokolebljiv na sva njegova sablažnjiva obećanja. Pošto svim tim ništa ne uspe kod mučenika, aga ga odasla k ađutantu sultanije, pred kojim se sveti mučenik ne samo ne odreče Hrista, nego mu stade savetovati da primi hrišćansku veru.
Posle toga mučenika poslaše k Bostandžipaši, načeliiku dvorske straže, koji najpre laskama i raznim obećanjima stade mamiti Hristovog stradalca da se odrekne hrišćanske vere, ali videći u svemu sebe pobeđena, on naredi da ga muče: rastezali su mu zglobove i lomili udove, no mučenik, u svim tim mukama pomagan i ukrepljavan Hristom, junački i trpeljivo podnošaše sva ta stradanja.
Posle ovog ljutog mučenja mučenika uputiše Kaptipaši. Stradalca Hristova on triput vrže na strašne muke, pa mu onda zabi noge u klade i baci u mračnu tamnicu. Nalazeći se u tamnici, Hristov mučenik se udostoji pričestiti se Svetim Tajnama, koje mu njegov starac Visarion dostavi preko jednog blagočestivog hrišćanina
Trećega dana, u utornik, kada u Porti zasedavaše Državni savet, mučenik Ilarion bi izveden pred Savet kao optuženik koji zaslužuje strogu kaznu. Čim sveti mučenik stupi u sudnicu, ne čekajući da bude pitan, on se obrati sudijama i reče: Molim, gospodo sudije, da budem saslušan: tek je treći dan kako doputovah u Carigrad da na dostojan način zablagodarim svome dobrotvoru Bašagi za njegovo pokroviteljstvo nada mnom, i predložih mu da zajedno sa mnom otputuje u Rusiju, da tamo primi hrišćansku veru, ali se on pokaza toliko neblagodaran, da me za sve to ne samo izbi, nego me čak i nemilosrdnim mučiteljima predade, od kojih strašna mučenja doživeh. – Ko si ti? upita ga predsednik. – Hrišćanin, odgovori mučenik. – Čitaj salavati (tojest ispovedanje vere muslimanske), zagrajaše drugi s pretnjom. – Neka je prokleta vaša muslimanska vera! gromko i neustrašivo reče sveti Ilarion. Činite sa mnom što hoćete! secite, stružite moje telo, no mene ništa ne može odvratiti od ljubavi i vere u Gospoda mog Isusa Hrista.
Nesrećniče! ti si do nedavno sam dobrovoljno ispovedao našu veru; tebe niko na to nije primoravao; ti si sam dobrovoljno primio našu veru, a sada se odričeš. – Da, stvarno, Ja to učinih, ali učinih iz nerazumnosti, pritešnjen prilikama; no glavni vinovnik celom tom zlu jeste đavo, koji me zavede preko slugu svojih. Međutim, čim poznadoh istinu i uvideh svoju zabludu, ja ostavih tamu i priđoh svetlosti. Stoga evo savetujem i vama, da ostavite svoju zabludu i lažnog proroka Muhameda, da poverujete u Iskupitelja našeg Isusa Hrista, i da nasledite carstvo nebesko i život večni.
Videći mučenikovu nepokolebljivost, sudije ga osudišs da mu se odrubi glava, što istoga dana bi i učinjeno. Kada svetog mučenika dovedoše na mesto pogubljenja, koje beše onakvo kakvo mu bi unapred pokazano i o čemu on predskaza svome starcu, stradalac Hristov prekloni kolena i podmetnu glavu pod mač. Dželat spusti teški mač i mučenikova glava odlete od tela, dok usta još šaputahu Simvol vere, kao što Jeromonah Visarion beše zapovedio Ilarionu da u vreme pogubljenja čita Vjeruju. Tako sveti Ilarion postrada 20. septembra 1804. godine, u utorak u šest sati posle podne, a sveta duša njegova sada se raduje u liku svetih Ispovednika Hristovih.
Čim prepodobnomučenik Ilarion bi pogubljen, jedan hrišćanin Nikola, koji je sve to brižljivo motrio, izvesti odmah jeromonaha Visariona. Ovaj s velikom radošću pohita na mesto pogubljenja da vidi mošgi svetog mučenika, učenika svoga. Odatle on ode u Patrijaršiju i zamoli protosingela Joaniknja, da podstakne hrišćane da otkupe od turske straže svete mošti mučenikove, pošto se već pronosio glas da će ih Turci, po isteku tri dana spaliti ili baciti u more, kao što zakon propisuje. Protosingel rado pristade, i nekoliko pobožnih hrišćana otkapiše sveto telo od straže.
Dobivši mnogonamučeno telo prepodobnomučenika Ilariona, starac Visarion ga česno pogrebe na ostrvu Protu, u crkvi Preobraženja Gospodnja. A jedan deo haljina i kose svetog mučenika Ilariona blagočestivi hrišćani podeliše među sobom na osvećenje. I Gospodu bi ugodno da česne mošti svetog mučenika odmah proslavi čudesima Tako, jedan hrišćanin koji iz Carigrada beše došao na pogreb svetog mučenika, isceli se od svoje davnašnje hronične bolesti čim se pokloni ugodniku Božjem i celiva njegove svete mošti. Jednu devojčicu od osam godina, u kojoj beše duh nečisti, starac Visarion, pri povratku sa mučenikova pogreba u Carigrad, isceli položivši na nju parče haljine i delić kose mučenikove i obrativši se mučeniku molitvom: „Sveti Ilarione, pomozi mi u ovaj čas!“ I još mnoga druga čudesa zbivahu se od česnih moštiju svetog prepodobnomučenika Ilariona
Molitvama i posredovanjem svetog prepodobnomučenika Ilariona neka se i mi udostojimo dobiti Carstvo nebesko od Hrista Boga, kome priliči čast i slava, svagda, sada i uvek, i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OC A NAŠEG
MARTINA, pape Rimskog[5]
 
SPOMEN PREPODOBNOG O C A NAŠEG
JOVANA koji se podvizavao na Kritu
 
Poreklom iz sela Siva na Kritu; živeo i podvizavao se na Kritu u 10. veku; mnoge crkve i manastire podigao; u miru se prestavio u selu Akti u oblasti Kisamokoj na Kritu gde se i do danas očuvao hram njemu posvećen.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH:
MAKSIMA ISPOVEDNIKA i
DVA ANASTASIJA ISPOVEDNIKA,
učenika njegovih
 
O svetom Maksimu Ispovedniku videti opširno pod 21. januarom. Ova pak dva Anastasija behu učenici svetog Maksima Ispovednika. Gonjeni i mučeni, oni u svima mučenjima ostadoše neustrašivi: jednome odsekli desnu ruku i jezik, i držali u zatočenju dvadeset godina; drugoga u tamnicu vrgli, U kojoj dugo tamnovao, i u njoj se prestavio. (Opširnije i o njima videti u Žitiju sv. Maksima pod 21. januarom).
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH:
TEODORA I EVPREPIJA ISPOVEDNIKA
 
Takođe učenici svetog Maksima Ispovednika (čiji je spomen 21. januara). Teodor, provevši dvadeset godina u progonstvu, otišao ka Gospodu mnogoželjenom. Evprepije, strahovito kinjen i zlostavljan u toku jedne godine, preselio se ka Gospodu. I tako primili besmrtne vence ispovedništva.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
JOVANA ISPOVEDNIKA, EGIPBANINA i sa njim 40. mučenika[6]
 
Rodom iz Aleksandrije; posečen za carovanja Maksiminova, oko 310. godine, u Palestini; i sa njim četrdeset mučenika.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
ARTEMIDORA i TALA
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni. (Tal se po nekima zvao Talalej).
 


 
NAPOMENE:
[1]Rimski car Trajan – carovao od 98. do 117. godine.
[2]Tit – car rimski, sin i naslednik cara Vespazijana, carovao od 79. do 81. godine. Za carovanja svoga oca Tit bi poslan sa ogromnom vojskom u Judeju da kazni Jevreje zbog pobune protiv rimske vlasti. Taj rat se ovde spominje. Rat se završio u 70. godini razorenjem Jerusalima i Solomonovog hrama.
[3]Svete mošti svetih mučenika Mihaila i Teodora počivaju od 21. novembra 1774. godine u Arhangelskom hramu u Moskvi.
[4]Načelnik nad agama.
[5]O njemu videti opširnije pod 14. aprilom.
[6]O njima videti i pod 17. . septembrom: Spomen svetih 156. mučenika.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *