NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

19. SEPTEMBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA:
TROFIMA, SAVATIJA i DORIMEDONTA
 
U vreme rimskog cara Prova,[1] kada nad Antiohijom načalstvovaše neki Atik, zvani još i Iliodor, jednom Antiohijci svetkovahu praznik u čast Apolona Dafniskog,[2] i po svom običaju ceo taj dan provođahu u prinošenju žrtava idolima, u pijanstvu i igri, i u svakovrsnim mrskim delima. U to vreme doputovaše u Antiohiju iz druge zemlje dva nepoznata čoveka, Trofim i Savatije, ljudi pobožni, poklonici istinitoga Boga. Videvši oslepljenost i pogibao tako mnogih duša, oni duboko uzdahnuše, i obraćajući se Bogu oni se sa suzama moljahu govoreći: Bože, Ti si rečju Svojom iz ničega sazdao sav svet, i stvorio čoveka po obrazu Svom! pogledaj s neba i iščupaj ljude ove iz ruku protivnika.
Kada oni govorahu ovu molitvu, idolopoklonici poznaše da oni nisu njihove idolopokloničke vere, uhvatiše ih i ovdedoše svome vlastelinu i sudiji Atiku Iliodoru. Ugledavši ih, ovaj naredi da ih razdvoje, i da mu najpre privedu svetog Trofima. I stade on ispitivati ga o imenu, životu i veri. Sveti Trofim odgovori: Ime mi je Trofim; rođen sam od slobodnih i visokorodnih roditelja; ali, pavši pod vlast greha, ja najpre življah bezbožno, dok kroz sveto krštenje ne dobih istinsku slobodu i visokorodnost. – Sudija ga upita: Koje si vere? – Trofim odgovori: Već ti rekoh, ali još ću ti jasnije reći, čuj: ja sam hrišćanin, sluga Hristov, i želim da budem žrtva Hristu. – Sudija upita: Jesi li inostranac ili rimski građanin? – A svetitelj, koji zaista beše tuđ, stran svetu, odgovori da je stranac. – Na to ga sudija upita: Jesi li čitao carske naredbe odnosno hrišćana? – Svetitelj odgovori: Pročitao sam; no šta su one za nas? Između vere i demonske obmane postoji takva razlika, kao između dana i noći.
Ove reči razgneviše mučitelja, i on naredi da svetog Trofima naga prostru po zemlji i biju bez milosti. I mučenik bi dugo bijen, da se zemlja zali njegovom krvlju. Zatim sudija naredi da prestanu sa bijenjem, i reče: Trofime, prinesi bogovima žrtvu! Ne uradiš li to, poslaću te u Frigiju mučitelju Dionisiju. – A taj Dionisije beše svuda poznat po svojoj svireposti i beščovečnosti. – Sveti Trofim odgovori: Za mene nije važno, da li ćeš me ubiti ti ili neko drugi, da li će me umoriti Iliodor ili Dionisije: jedna mi smrt predstoji; jer je u vas obojice jedna namera: ubijati one koji služe istinitome Bogu.
Sudija se još jače razgnevi od ovih reči, pa naredi da svetog mučenika obese na drvo i kidaju mu telo. I mučenika odmah okružiše dželati sa oštrim oruđima: rezahu mu telo, i stružući mu meso do kostiju oni dosezahu do same iznutrice njegove. A on trpeći, tiho i krotko govoraše: Gospode, pomozi sluzi Tvome! – Sudija pak upita stradalca: Gde je tvoj Hristos, Trofime? – On odgovori: Moj Hristos je sa svima koji Ga istinski prizivaju; On se i od mene ne odvaja. A očigledan znak Hristove prisutnosti sa mnom jeste to što lako podnosim muke koje priroda ljudska ne bi mogla podnositi da joj sam Bog ne pomaže. – Posle ovih mučenja sveti Trofim bi vrgnut u tajugaicu.
Tada bi izveden na sud blaženi Savatije, i sudija mu reče: Ne pitam te jesi li hrišćanin, nego mi prvo reci kakvoga si zvanja. – Jer za neznabožnog sudiju sama reč hrišćanin beše tako mrska, da je on nije hteo ni čuti; kao što bolestan očima ne može da gleda svetlost, koja je prijatna svima zdravima, tako on pomračenim očima duše svoje ne mogaše gledati svetlost imena Hristova; zbog toga i reče: Ne pitam te jesi li hrišćanin. – Sveti Savatije odgovori: Sudijo, moje zvanje, i dostojanstvo, i domovina, i slava, i bogatstvo jeste Hristos Sin Božji, vazda živi, čijim promislom vasiona stoji i upravlja se.
Smeli odgovor mučenikov shvativši kao uvredu, sudija se razjari i udari svetog mučenika po obrazu, govoreći: Odgovaraj na ono što te pitaju! I pre no što te mukama pogubim, pristupi bogovima i prinesi im žrtvu. – Međutim sveti Savatije izruži bogove njihove, ismeja bezumlje idolopoklonika, i izobliči njihovo bezbožje. Zato mučitelj naredi te mučenika obesiše i gvozdenim noktima strugaše dotle, dok se gole kosti ne ukazaše, jer mu otpade meso i iznutrice mu behu pokidane. Pošto otpade celo telo i samo kosti visijahu, to dželati nemahu više šta da muče na mučeniku. Zato ga odvezaše od drveta, i sveti Savatije tog časa predade dušu svoju u ruke Gospodu.
Pošto sveti Savatije otide ka Gospodu, u rukama mučitelja ostade sam blaženi Trofim. Atik, izgubivši svaku nadu da će ga privoleti na idolopoklonstvo, reši da ga pošalje u Frigiju mučitelju Dionisiju. On napisa Dionisiju pismo obaveštavajući ga o Trofimu kolike je muke podneo i pokazao se jači od svojih mučitelja, i kako on jedino Hrista obožava, a sve bogove ismeva i nizašta ne smatra. Pošto napisa takvo pismo, Atik izvede svetog mučenika iz tamnice, i naredi da mu obuku gvozdene čizme, svuda iznutra načičkane oštrim ekserima, i da ga tako vode u Frigiju. Vojnici uzeše svetog mučenika i povedoše, primoravajući ga da ide uporedo s njima: oni ježđahu na konjima, a mučenik iđaše peške u gvozdenim čizmama, sa nogama isprobadanim ekserima, pretičući peške i konjanike i napajajući krvlju svojom sav put. To zaista beše mučan put koji vodi u život večni: svaki novi korak beše mučeniku nova rana na nogama njegovim, a svaka nova rana bejaše novi bol i muka. No sam Gospod ukrepljavaše slugu Svoga na ovome putu, i za svaki korak pripremaše mu nagradu.
Tako putujući tri dana, vojnici sa svetim mučenikom stigoše u Frigijski grad Sinad,[3] i tamo vojnici predadoše Dionisiju pismo Iliodorovo. Pročitavši pismo Dionisije naredi da odmah svetog Trofima dovedu pred njega. Ugledavši mučenika Dionisije ga upita: Jesi li ti Trofim? – Mučenik odgovori: Ja sam Trofim, a sluga sam Hrista istinitoga Boga; koji veruju u Njega, neće se nikada postideti. – Dionisije reče: Ostaješ nepokoran, a prizivaš ništavnog i štetnog Hrista, zbog koga mnogi izgubiše glave. Ali ako se ti ranije nisi hteo odreći Njega, sada ostavi nadu koju si imao u Njega, pa prinesi bogovima žrtvu, da bi izbegao ljute muke i smrt i proživeo u miru život svoj. – Hrabri Trofim odgovori: Kada bi ja čak i hteo da izbegnem smrt, to je nemoguće: jer ako me ti ne ubiješ, sama moja priroda ljudska mora svakako umreti. No smrću valja steći život večni, koji je neizmerno bolji i veći od ovog kratkotrajnog i prepunog zala života; a blaga budućeg života ne može naše zemno oko gledati, ni uho čuti, ni srce ljudsko naslutiti. Ja sam obuzet velikom željom za tim životom, i radujem se slušajući od tebe o smrti kojom mi pretiš.
Tada Dionisije, sav dišući besom, naredi da svetoga Trofima biju debelim žilama. A kada ga bijahu mučitelj govoraše: Trofime, samo jezikom izgovori: „prineću bogovima žrtvu“, pa ćeš odmah biti oslobođen mučenja. – A on, ne obraćajući nikakvu pažnju ni na rane ni na reči mučiteljeve, ćutaše. Onda sluge, po naređenju mučitelja, pomešaše sirće sa slačicom, pa nališe mučeniku u nos. Posle toga obesiše svetoga mučenika na drvetu, pa mu rezahu slabine praveći mu duboke i dugačke rane, i iz rebara njegovih tecijahu potoci krvi. Trpeći to, sveti mučenik govoraše sebi: Mnoge nevolje ima pravednik, ali ga od sviju izbavlja Gospod (Ps. 33, 20). Čuvši to Dionisije reče: Uzalud je tvoja nada, Trofime, i ništavne tvoje pomisli: jer ko će s neba doći k tebi i izbaviti te od ovih stradanja? Stoga ti savetujem: prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš pomoći sebi. – A svetitelj, nasmejavši se mučiteljevom bezumlju, reče: Nikada se odreći neću Boga mog istinitog i živog. Tada Dionisije s radošću reče slugama: Mučite ga bezdušnije! – I sluge ga stadoše mučiti strahovito. A sveti se mučenik moljaše: Pogledaj s neba, Bože moj, i izbavi me od zamke bezakonja, jer si Ti, Gospode, trpljenje moje. – Mučitelj pak naredi da na rane svetog mučenika liju sirće sa solju, čime mu veoma poveća bolove. Tada blaženi reče sudiji: Ti sada, samo očvršćuješ moje telo, da ne istrune od rana koje mu zadaješ. – Posle toga blaženom mučeniku svećama pališe rebra, ali ni time ne mogaše pobediti nepobedivog vojnika Hristovog. Potom ga vrgoše u tamnicu.
U Sinadu bejaše senator i prvi savetnik Dorimedont. On beše pobožan hrišćanin, ali to prikrivaše iz straha od mučitelja. On često dolažaše tajno u tamnicu kod svetog mučenika Trofima, omivaše mu krv, otiraše mu rane čistim platnom i obavijaše zavojima, i uopšte staraše se o njemu u svakom pogledu. Ali se Dorimedont nije mogao dugo prikrivati od mučitelja. Jer uskoro nasta bogomrski praznik Kastora i Poluksa, zvani „Dioskorija“.[4] A ovaj se praznik svenarodno praznovaše u Sinadu. Dionisije se tog praznika sa svima svojim velmožama i savetnicima poklanjaše idolima, pa primetivši da Dorimedonta nema sa njima, posla po njega da dođe i praznuje zajedno sa njima. Blaženi Dorimedont odgovori onima što dođoše po njega: Ja sam hrišćanin, meni ne dolikuje da idem na demonske praznike.
Čuvši to Dionisije naredi da Dorimedonta silom dovedu k njemu, i ispitavši ga zašto nije došao na praznik, on se uveri da je Dorimedont stvarno hrišćanin. Ali ne želeći da
mu tog dana sudi, on naredi da ga drže pod stražom. Potom on šiljaše k njemu neke prijatelje svoje, da ga usavetuju da se pokaje i obrati k bogovima. No Dorimedont, pogledavši na njih ljutito, reče: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje. – Zatim ućuta i beše kao čovek koji ne čuje i nema u ustima svojim pravdanje.
Narednog dana mučitelj sede na sudištu, i izvevši Dorimedonta preda se, reče mu: Zavedeni čoveče! šta to bi juče e tobom, te ti odstupi od bogova i odbaci carska naređenja? Zar gebi postade neprijatno što te svi uvažavaju i što među nama zauzimaš ne poslednje mesto? – Svetitelj odgovori: Koji ljubi Boga istinitoga, niušta ne smatra svu svetsku čast i slavu. Kakva je korist gorditi se pred drugima, oblačiti se u skupocene haljine i poklanjati se bezdahnim idolima? Sve je to privremeno i ništavno, odvaja od Boga i strovaljuje čoveka u pakao ognjeni. – No mučitelj se dugo staraše da laskama i pretnjama odvrati svetog Dorimedonta od Hrista, pa pošto ništa ne uspe, on naredi da ga obnaže, obese i peku mu rebra usijanim gvozdenim kolcima. Pri tome bezakonik govoraše: Videću, da li će Hristos doći da mu pomogne! – A svetitelj u mukama prizivaše Gospoda Boga svog, ismevaše bogove neznabožačke, i svojim rečima teže rane zadavaše mučitelju negoli ovaj njemu kolcima. Dionisije se onda u besu svom okomi na sluge koje mučahu svetitelja i koraše ih što nisu u stanju primorati da umukne jedan čovek koji huli bogove. Sluge, razjarivši se strahovito, gvozdenim noktima odraše lice svetitelju, i izbiše mu zube. A l i oni ni na taj način ne uzmogoše ućutkati bogogovorljiva mu usta koja Hrista ispovedahu a bezdahne idole ružahu. Zatim naložiše oganj pod svetim mučenikom, pa ga postaviše na živo ugljevlje: no on hođaše po žeravici kao po crvenom cveću, radujući se u stradanjima svojim i pokazujući gotovost da pretrpi za Hrista još vrlo mnoge i najljuće muke.
Posle toga mučitelj naredi da svetog Dorimedonta odvedu u tamnicu a svetog Trofima izvedu na mučenje. Obesivši ga na drvetu, oni mu železnim noktima drahu telo, pozlevajući mu pređašnje rane. Zatim mu usijanim šipkama izbodoše oči. No svetitelj u takvim stradanjima blagodaraše Hrista. Posle toga on bi ponovo vrgnut u tamnicu.
Dionisije se stade savetovati sa svojim savetnicima na koji način da pogubi Trofima i Dorimedonta, pošto oni nikakve muke ne smatrahu niušta. I dogovoriše se da ih dadu zverovima da ih pojedu. Mučitelj onda naredi da se pripreme izgladnele zveri, i priredi javno gledalište. Kada nasta dan u koji su svetitelji imali biti pojedeni od zverinja, na to gledalište dođe Dionisije sa svima svojim savetnicima i slugama, i sabra se mnogo naroda. Sveti mučenici Trofim i Dorimedont biše izvedeni iz tamnice nagi i pokriveni ranama, pošto im celo telo beše jedna jednostavna rana. Kada ih u gledalištu postaviše na određeno mesto, pustiše na njih prvo medvedicu, koja s jarošću polete na njih, no približivši im se ona odjedanput postade krotka. A sveti Dorimedont, želeći se što pre razrešiti od tela i sa Hristom biti (sr. Flb. 1, 23), uhvati medvedicu za uvo i držaše je, da bi ga ona što pre rastrgla; međutim medvedica, kao stideći se, savijaše i odvraćaše glavu svoju od njega. Mučitelj pak razjari se više nego zver, i jeđaše se od besa gledajući svete mučenike nepovređene od medvedice; onda pusti na njih risa, ali im i on kao pas lizaše noge. Zatim ispusti lava, – međutim i on, slično prethodnim zverima, postade krotak kao jagnje. Mučitelj se onda razljuti na upravitelja zverinjaka i prećaše mu smrću, ako ne razdraži zveri da one progutaju ova dva hrišćanina. Međutim kad ovaj stade dražiti lava, lav skoči na njega i rastrže ga. Videći takvo čudo, svi se prisutni ljudi udiviše i poznaše silu istinitog Boga i Spasa našega. Jedino bezakoni mučitelj ne hte je poznati, nego još više pokrivaše sebe tamom bezumlja, huleći Hrista i nazivajući sluge Njegove volšebnicima. Zatim on naredi da mučenicima odseku glave mačem.
Tako sveti mučenici Trofim i Dorimedont, posle mnogih ljutih muka, skončaše od mača, i u besmrtnom životu pridruživši se svetom Savatiju likuju sada s anđelima, slaveći Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga, od sviju slavljenoga vavek. Amin.
 
STRADANJE PREPODOBNOMUČENIKA
ZOSIME PUSTINJAKA
 
Kilikijski knez Dometijan krenu jednom u lov sa slugama svojim na konjima, i goneći i loveći zverinje on prođe mnoge pustinje, bregove i gore, i na jednom mestu on izdaleka ugleda mnoštvo zverinja i usred njih stara čoveka koji je hodao i razgovarao sa zverima kao sa ljudima. Lovci pojuriše na njih, no zveri se razbegoše, a oni uzeše toga starca i privedoše knezu, držeći da je to volšebnik i vrši vradžbine po pustinji. I upitaše starca, ko je on i kako se zove Starac odgovori: Hrišćanin sam; zovem se Zosima. Oni ga onda vezaše i u grad odvedoše. Knez sevši na sudištu upita ga kakvim je to volšebništvom i mađijama opčinio zveri, te živi među njima nepovređen, i razgovara s njima kao sa ljudima. Zosima odgovori: Ja živim u pustinji ne radi vradžbine; nego, budući hrišćanin, ja ne mogoh živeti u gradu sa nevernicima, i odoh u pustinju, voleći više da budem sa zverima nego sa zlim ljudima neprijateljima Gospoda mog Isusa Hrista. Imajući kao primer takog života život drugih hrišćana svetih otaca, koji se povukoše iz sveta i življahu u pustinji, i ja se truđah da ih podražavam prema svojim moćima. A Bog koji zna sluge Svoje i promišlja o njima, po dobroti Svojoj postara se i o meni, te mi na utehu moju pokori divlje zveri, i ja živim s njima radujući se o Gospodu i svu nadu svoju položivši na Njega.
Na to knez reče: Tako dakle, zli starče, ti poštuješ Nazarećanina?[5] Dobro, ja inače imam ići u Nazaret, pa ću te tamo žestoko mučiti, da se ti ili odrekneš Nazarećanina ili u ljutim mukama izgubiš život. Pored toga, i Nazarećani će se uplašiti videvši tvoje muke.
I posla knez ispred sebe u Nazaret svetog Zosimu okovana, pa potom i sam otputova tamo. Odredivši vreme za suđenje, Dometijan izvede predase Zosimu i reče mu: Ispričaj nam o svome volšebništvu, na koji si način opčinio zveri. U odgovor na to Zosima izjavi da je hrišćanin. Tada knez naredi da ga strmoglavce obese, pa da mu veliki kamen vežu o vrat, i onda da mu železnim noktima stružu telo. Potom knez ponovo zatraži od njega da ispriča o svojim vradžbinama. Zosima odgovori: Hristos Bog moj, On mi posla zveri na utehu u pustinji Knez na to reče: Ako zveri slušaju tvoga Boga, onda naredi da jedan zver dođe ovamo, pa ćemo svi primiti tvoju veru.
Zosima podiže česne ruke svoje k nebu i pomoli se rekavši: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, poslušaj mene slugu Tvoga, pošlji ovamo strašnoga lava da mi posluži! I odjednom utrča u grad strašan lav, i svi se razbegoše kad ga ugledaše. A lav, prišavši Zosimi, poturi glavu svoju pod kamen što visijaše o vratu mučenikovu, da olakša mučeniku.
Tada knez koji beše pobegao na gradski bedem povika k Zosimi: Zosimo, ukroti zvera pa ćemo te odvezati. Zosima naredi zveru da bude krotak, i knez naredi da svetitelja odvežu, i htede ga poslati k caru. No Zosima pomolivši se Bogu predade duh svoj,[6] a lav otide u pustinju. Hrišćani česno pogreboše telo svetiteljevo, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG KNEZA
TEODORA, Smolenskog i Jaroslavskog Čudotvorca
 
Blaženi knez Teodor beše sin Smolenskog kneza Rostislava Mstislavoviča. Beše veoma smeran i krotak. Od mladosti zavole Gospoda Hrista i Prečistu Bogomater, i vođaše pobožan i bogougodan život. Kao sjajan vojnik Hristov on u svemu tvoraše volju Gospoda svog i udaljavaše se od svake nepravde. Pravedan i milostiv, on se mnogo i usrdno staraše o siromasima.
Sveti Teodor knezovao je blagočestivo i bogougodno do duboke starosti svoje. Upravljajući mudro i krotko, usrdno je zbrinjavao siročad i udove, nište i uboge, podizao i ukrašavao hramove, mnogo se postio i revnovao u molitvi. Kada bi u dubokoj starosti razbole se, i osećajući da mu je to predsmrtna bolest on prizva k sebi svoju suprugu i decu i ostavi im dirljivo zaveštanje da žive u ljubavi i miru. Zatim naredi da ga odnesu u manastir, i tamo s velikom radošću primi od igumana monaški postrig. I veoma se radovaše i blagodaraše Boga što ga udostoji ovoga dara, za kojim je davno čeznula duša njegova. Pred samu svoju končinu on primi veliku shimu. Pošto se oprosti sa svima, on oseni sebe krsnim znakom i predade dušu svoju u ruke Božje.[7] On česno bi pogreben u hramu Preobraženja Gospodnja. Njegove svete mošti i danas izlivaju mnoga čudesa u slavu Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:
[1]Prov carovao od 276. do 282. godine.
[2]apolon bog starih Grka i Rimljana, smatran Bogom svetlosti, prosvete, pesništva, muzike, proricanja.
[3]Sinad -grad na severu Frigije; danas – ruševine blizu Eskikare.
[4]Kastor i Poluks, po verovanju Grka i Rimljana, behu sinovi vrhovnog boga Zevsa ili Dia, zbog čega se nazivahu Dioskori. Njih su smatrali za zaštitnike države; u njihovu čast svetkovani su naročiti praznici, zvani „Dioskorije“.
[5]Tojest Isusa Hrista.
[6]Sveti Zosima postradao početkom četvrtoga veka, u vreme rimskog cara dioklecijana.
[7]19. septembra 1299. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *