NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
1. SEPTEMBAR
 
POČETAK CRKVENE GODINE
 
PRVI Vaseljenski Sabor opredelio je, da se godina crkvena počinje prvoga septembra. Mesec septembar je bio kod Jevreja početak nove građanske godine (2 Mojs. 23, 16), mesec zbiranja plodova i prinošenja žrtvi blagodarnosti Bogu U vreme ovoga praznovanja Gospod Isus je ušao u sinagogu u Nazaretu, otvorio knjigu proroka Isaije i pročitao reči: „Duh je Gospodnji na meni; za to me pomaza da javim evanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene srcem; da propovedam zarobljenima otpuštenje i slepima prozrenje; da ošustim potlačene; da oglasim godinu milosti Gospodnje“ (Lk. 4, 18-19; Is. 61, 1-2). Još je ovaj mesec septembar znamenit u istoriji hrišćanstva što u njemu car Konstantin Veliki održa pobedu nad Maksencijem, neprijateljem vere Hristove, a toj pobedi sledovaše sloboda hrišćanske veroispovesti u celoj rimskoj carevini. Dugo vremena je i građanska godina u hrišćanskom svetu računata kao i crkvena od prvog septembra; pa se je ona prenela na prvi januar najpre u zapadnoj Evropi, a potom i u Rusiji u vreme Petra Velikog, i u ostale pravoslavne zemlje.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
Simeona Stolpnika[1]
 
U zemlji Kapadokiji[2], u selu Sisanu, življahu hrišćani supruzi Susotion i Marta. Njima Bog darova ovaj blagosloveni plod sina, kome dadoše ime Simeon, i koga po običaju hrišćanskom krstiše. Vaspitavaše se on ne u knjižnom učenju nego u prostoti i nezlobivosti; ali se mudrost Duha Božija useljuje i u proste ljude i zna neuke izbirati, da bi posramila mudrovanje ovoga veka. Kada Simeonu, budućem pastiru slovesnih ovaca, bejaše trinaest godina, on stade pasti ovce oca svoga, čime se upodobi Jakovu, Mojsiju i Davidu, koji takođe pasijahu ovce i biše udostojeni božanskih otkrivenja. Jednom u toku zime, kada se ovce zbog velikog snega ne izgonjahu na pašu, blaženi dečak Simeon beše slobodan i sa roditeljima svojim ode u nedelju u crkvu. Pažljivo slušajući šta se peva i čita, Simeon ču sveto evanđelje u kome se nazivaju blaženima siromašni, oni koji plaču, krotki, čisti srcem, pa upita jednog česnog starca koji stajaše pored njega, šta znače ove reči. Naučen Duhom Božjim, starac stade objašnjavati Simeonu i dugo ga poučavaše, pokazujući mu put ka siromaštvu duha, čistoti i ljubavi Božjoj, i ka vrlinskom životu uopšte, koji vodi savršenstvu. I dobro seme starčevih pouka pade na dobru zemlju: u duši Simeonovoj tog časa izniče usrdna čežnja ka Bogu i izraste nepokolebljiva želja da pođe tesnim putem koji vodi k Bogu, jer on odluči u umu svom da bez odlaganja ostavi sve i krene za čežnjom srca svog. Poklonivši se česnome starcu i blagodareći mu za korisno poučenje, Simeon mu reče: Ti si mi otac i mati, učitelj dobrih dela i vođ spasenja moga.
Odmah posle toga Simeon izađe iz crkve, i ne svraćajući kući otide u jedno usamljeno mesto, zgodno za molitvu. Tu on pade na zemlju ničice krstoliko i s plačem se moljaše Bogu da mu pokaže put ka spasenju. Augo ležeći tako i moleći se, on naposletku zaspa i vide ovakvo viđenje: kopa on neki temelj, i ču glas koji mu govori: „kopaj dublje!“ I on stade kopati dublje. I kad presta kopati, smatrajući da je dovoljno duboko, on opet ču glas koji mu naređuje da kopa još dublje. On ponovo stade kopati; i kad prestade sa kopanjem, njemu i po treći put dođe glas da produži sa kopanjem. Najzad ču ove reči: „Prestani, dosta je! A sada, ako hoćeš da zidaš zgradu, zidaj trudeći se usrdno, jer bez truda ništa uspeti nećeš“.
Ovo viđenje zbi se na samom Simeonu. On na dubokom smirenju položi takav temelj za izgrađivanje sebe i drugih, da njegove vrline, izgledaše, prevazilaze ljudsku prirodu.[3]
Posle ovog viđenja Simeon ustade i ode u jedan od manastira u njegovoj postojbini. Iguman toga manastira bejaše blaženi Timotej. Simeon pade na zemlju pred manastirskim vratima, i ležaše sedam dana bez hrane i pića, a u osmi dan izađe iguman i upita ga, odakle je, kuda ide, kako ee zove, nije li učinio neko zlo i beži od ruku gospodara svojih. Simeon pade k nogama igumanu i sa plačem mu govoraše; Nisam, oče, ja od takvih; nikome nisam učinio zla, nego žudim da svim srcem Bogu služim. Smiluj se na mene grešnog, i dopusti mi da uđem u manastir i budem sluga svima. – Providevši u Simeonu Božji poziv, iguman ga uze za ruku i uvede u manastir govoreći bratiji: Učite ga monaškom životu i manastirskim pravilima i ustavu.
Primljen u manastir, Simeon se svima pokoravaše i služaše. Za kratko vreme on nauči napamet ceo Psaltir. Kada mu bejaše osamnaest godina on bi postrižen za inoka, i ubrzo postade iskusan inok, jer strogošću svoga života on prevaziđe sve inoke toga manastira. Bratija u manastiru uzimahu hranu: neki jedanput dnevno uveče, neki svaki drugi dan, a Simeon ne uzimaše hrane čitavu sedmicu.
Roditelji Simeonovi dve godine tražahu Simeona svuda i ne mogahu ga pronaći, pošto ga Bog skrivaše. I plakahu mnogo za njim, i toliko tugovahu, da mu otac umre od tuge. A Simeon, našavši sebi oca u Bogu, svega sebe predade Njemu od mladosti.
Živeći u toj lavri[4], blaženi Simeon pođe jednom ka studencu da zahvati vodu. Uzevši konopac od kofe, vrlo jak i oštar, ispleten od palmovih vrvca, on ga tako čvrsto omota oko nagog tela svog, od vrata do bedara, da mu se konopac ureza u telo. Nakon deset dana telo mu se zagnoji od rana, jer se konop beše zario do kostiju, i stade strahovito smrdeti, pa još i crvima uzavre. I bratija rekoše igumanu: Otkuda si nam doveo ovoga čoveka? Ne možemo da ga podnosimo zbog smrada što izlazi od njega; niti ko može stajati blizu njega. Kada hodi, crvi padaju od njega; i postelja mu je puna crva. Čuvši to iguman se začudi; i uverivši se da je tačno sve što mu je rečeno, upita blaženog Simeona: Reci mi, čedo, otkuda dolazi ovakav smrad? – A Simeon stajaše ćuteći, oborena pogleda. Iguman se razgnevi i naredi da silom svuku sa Simeona gornju haljinu. Tada ugledaše da mu je vlasenica sva krvava i da mu se konop urezao duboko u telo do samih kostiju. To zaprepasti igumana i sve prisutne. I oni sa velikom mukom jedva uzmogoše skinuti taj konop sa Simeona, pošto zajedno sa njim otpadaše i istrulelo meso. A Simeon, junački trpeći te bolove, govoraše: Pustite me kao smrdljivog psa, jer sam ovo zaslužio grehova mojih radi. – Na to mu iguman reče: Tek ti je osamnaest godina, i kakvi su to gresi tvoji? – Simeon odgovori: Oče, rečeno je prorokom: u bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja (Ps. 50, 7). – Čuvši ovakav odgovor iguman se začudi Simeonovom rasuđivanju, i divljaše se što je tako prost mladić prožet tolikim strahom Božjim. Ipak ga stade savetovati da ne muči sebe toliko, i govoraše mu: Nije korisno počinjati nešto što je svrh sile; dosta je učeniku da bude kao učitelj njegov (sr. Mt. 1 0 , 24).
Mnogo je vremena trebalo da Simeonu zarastu rane. A kada Simeon ozdravi, iguman i bratija ponovo primetiše da Simeon opet muči telo svoje; pa bojeći se da se ne stanu ugledati na njega neka slabija bratija, i time sami prouzrokuju smrt sebi, narediše mu da ide iz manastira. Simeon ode iz manastira i dugo hoćaše po pustinji i po gorama dok najzad ne pronađe jedan bezvodni bunar u kome življahu razni gmizavci. Spustivši se u taj bunar, Simeon se stade moliti Bogu.
Posle nekog vremena iguman jedne noći vide u viđenju mnogo naroda sa oružjem i svećama koji opkoliše manastir i pitahu: „Gde je sluga Božji Simeon? Pokažite nam njega, koji je tako mio Bogu i anđelima. Ako nam ga ne pokažete, mi ćemo s manastirom spaliti i vas. Simeon je veći od vas, i Bog će preko njega učiniti mnoga čudesa na zemlji“.
Prenuvši se iz sna, iguman obavesti bratiju o svom strašnom viđenju i ispriča im kakav strah pretrpe zbog Simeona. I posla iguman svuda da traže Simeona, pa čak i sam krenu u traženje. Uzevši nekolicinu od bratije, iguman prohođaše pustinju i peštere tražeći podvižnika. Naišavši na čobane koji pasijahu ovce iguman se raspita kod njih, i saznade od njih da se Simeon nalazi u onom praznom bunaru. Žurno otišavši k tome bunaru, iguman viknu Simeona: Jesi li tu, slugo Božji? – Simeon odgovori: Ostavite me, sveti oci, još malo vremena, dok ne predam duh svoj, jer izpemože duša moja pošto gnevljah Boga.
No monasi ga i protiv njegove volje izvukoše iz bunara i dovedoše u manastir. Proživevši u manastiru neko vreme, blaženi Simeon opet tajno ode iz manastira i skitaše se po gorama i po pustinji. Zatim, vođen Duhom Božjim on dođe na goru u blizini sela Talanisa, nađe tamo malu keliju usečenu u steni, i zatvori se u njoj. U toj keliji on provede tri godine. Tu se on opomenu Mojsija i Ilije koji su se postili četrdeset dana, pa namisli da i on oproba sebe takvim postom. U to vreme doputova u Talanisu episkop te pokrajine, po imenu Vason, koji obilažaše crkve po gradovima i selima. Doznavši za blaženog Simeona episkop dođe i k njemu. Simeon ga stade moliti da zazida vrata njegove kelije na četrdeset dana, ne ostavivši mu u keliji ništa za jelo. Ali episkop ne hte učiniti to, govoreći mu: Ne treba čovek da ubija sebe bezmernim postom, jer je to pre greh nego vrlina. – Na to mu prepodobni reče: Onda mi, oče, postavi hleb i vodu, da ih se prihvatim ako bude nužde, i tako hranom potkrepim malo telo svoje.
Episkop Vason pristade na to: postavi u keliji hleb i vodu, zazida vrata kamenjem, pa ode na svoj put. A kad se navrši četrdeset dana, episkop dođe opet k prepodobnome, razida zazidana vrata kelije i obrete prepodobnoga gde kao mrtav leži na zemlji, a hleb i voda stoje netaknuti na mestu gde su bili postavljeni, jer ih se veliki postnik ne beše ni dotakao. Uzevši sunđer, episkop Vason omi i rashladi usta prepodobnome, i čim prepodobni malo dođe k sebi episkop ga pričesti Božanskim Tajnama. Posle toga Simeon uze malo lake hrane, te se potkrepi. O ovako velikom uzdržanju prepodobnoga episkop pričaše mnogoj bratiji na korist. Prepodobni pak od toga vremena stade se svake godine tako postiti u Svetu Četrdesetnicu: ništa nije jeo ni pio nego se neprestano molio, dvadeset dana stojeći a dvadeset dana sedeći od truda.
Pošto provede tri godine u svojoj tesnoj kamenoj keliji, prepodobni Simeon se pope na najviši vrh gore. I da ne bi silazio otuda, on jednim krajem železnog lanca, dugačkog deset metara, okova sebi nogu, a drugi kraj prikova za kamen. Tako vezai on sve vreme oči svoje upiraše na nebo i umom se uznošaše k Onome koji je iznad nebesa. Čuvši za pre1podobnoga, sam arhipastir Antiohijske crkve blaženi Meletije[5] dođe da ga poseti. Videvši prepodobnoga Simeona tako prikovana, blaženi arhipastir reče: Čovek može i bez okova vladati sobom, i gfikovati sebe za jedno mesto ne lancima nego voljom i razumom. – Čuvši ovo, prepodobni Simeon upotrebi ovu pouku sebi na korist: skide sa sebe okove i dobrovoljno okova sebe voljom, obarajući pomisli i svaku oholost koja se podiže na poznanje Božije, i porobljujući svaki razum na poslušnost Hristu, da postane dobrovoljni sužanj Isusa Hrista (sr. 2 Kor. 10, 4-5).
Slava svetog podvižnika raznese se svuda. I stadoše se sticati k njemu svi, ne samo obližnji žitelji, nego i ljudi iz dalekih zemalja kojima je valjalo prevaliti put od mnogo dana.
Neki od njih donošahu k njemu svoje bolesnike, drugi prošahu isceljenje svojim bolnima na domu, treći sami behu pod iskušenjima i nevoljama, četvrte mučahu nečisti duhovi. I niko se od njih nije vraćao prazan, nego je svaki dobijao ono što je tražio: neki isceljenje, neki utehu, neki korisnu pouku, neki neku drugu pomoć. Svi su se s radošću vraćali svojim kućama, slaveći Boga. A prepodobni, kada bi iscelio koga, uvek je govorio takvome: Proslavljaj Boga koji te isceli, i nikako se ne usuđuj reći da te Simeon isceli, da te što gore ne snađe.
Kao reka sticahu se k prepodobnom Simeonu ljudi raznih naroda, plemena i jezika: Ismailjćani, Persijanci, Jermeni, Gruzini, Homeriti, Španci, Britanci i Talijani. Tako Bog proslavljaše onoga koji Njega proslavljaše. I svi ti mnogobrojni ljudi koji se sabirahu k prepodobnome, tražahu da ga se dotaknu uzimajući blagoslov od njega. Takvo poštovanje i uznemiravanje postade teretno blaženome, i on pronađe čudan način izbavljenja od ljudske vreve: odluči da sazida stub i stoji na njemu, kako ga se dolazioci ne bi mogli doticati. I on podiže stub, i ustroji na njemu obitalište od dva lakta; i tu življaše u postu i molitvama. I bi prvi stolpnik. Stub beše visok šest lakata, i sveti Simeon prostoja na njemu nekoliko godina. Tada mu ljudi podigoše drugi stolp, visok dvanaest lakata. Zatim nakon ne malo vremena podigoše mu stub visok dvadeset i dva lakta, a potom – stub od trideset i šest lakata. Tako prepodobni stubovima razne visine kao lestvicama penjaše se ka nebeskom svetu, trpeći mnogo na njima od k1iše, od vrućine i od mraza. A hrana mu beše kvašeno sočivo[6], – voda. Oko stuba ljudi mu podigoše dve kamene ograde.
O takvom životu svetog Simeona čuše sveti oci koji življahu po pustinjama, i divljahu se njegovom neobičnom podvigu:jer još niko ne beše izmislio takvo življenje – stajanje nastolpu. I želeći da ispitaju kakvoga je duha, oni mu poslaše ovakvu poruku: Zašto ne ideš putem otaca naših nego si izmislio neki novi put? Siđi dakle sa stuba i posleduj žitiju drevnih pustinjaka. – Pored ove poruke oni dadoše poslanicima još i uputstvo: da Simeona silom skinu sa stuba ako se ne pokori njihovoj poruci, a ako se pokori njihovoj poruci i htedne sići sa stuba, onda da ga ostave da stoji na stubu kao što je počeo, jer pokaže li se poslušan, to će biti dokaz daje njegov novi način života od Boga. Tako i bi. Jer kada poslanici dođoše k prepodobnom Simeonu i saopštiše mu poruku sabora svetih otaca pustinjaka, on odmah kroči nogom na lestvicu želeći da siđe dole. Videći to poslanici povikaše: Ne silazi, sveti oče, nego ostani i dalje na stubu, jer sada znamo da je tobom započeto delo od Boga, koji neka ti bude pomoćnik do kraja.
K prepodobnom Simeonu dođe i Don[7], patrijarh Antiohijski, prejemnik svetog Meletija, i videvši njegovo življenje udivi se i dugo beseđaše s njim o stvarima korisnim po dušu. Zatim patrijarh odsluži svetu liturgiju, i oni se obojica pričestiše Božanskim Tajnama. Potom se patrijarh vrati u Antiohiju.
Međutim prepodobni se sve više i više podvizavaše, oružajući se protiv nevidljivog neprijatelja. Tada đavo, nenavidnik svakoga dobra, pretvori se u anđela svetla i pokaza se svetome u blizini stuba na ognjenim kolima, sa ognjenim konjima, kao da silazi s neba, i govoraše: Čuj, Simeone, Bog neba i zemlje posla me k tebi, kao što vidiš, sa kolima i konjima, da te kao Iliju uzmem na nebo, jer si takvu čast zaslužio zbog svetosti svoga života, i već je došao čas da okusiš plodove trudova svojih i primiš venac pohvale iz ruke Gospodnje. Stoga pohitaj, slugo Gospodnji, da vidiš Tvorca svoga i da se pokloniš Njemu koji te stvori po liku Svome; a i tebe žele da vide anđeli i arhanđeli sa prorocima, apostolima i mučenicima. – Svetitelj ne raspoznade vražiju prelest, i rekavši: „Gospode, mene li grešnika hoćeš da uzmeš na nebo?“ podiže desnu nogu da stlš i na ognjena kola, i u isto se vreme prekrsti desnom rukom; i tog časa đavo sa kolima i konjima iščeze kao prah razvejan vetrom. Tada Simeon poznade đavolsku prelest i kajaše se, a desnu nogu kojom je hteo da stupi na đavolova kola on kazni time što stajaše na njoj jednoj čitavu godinu dana. Đavo pak, ne podnoseći takav podvig njegov, porazi nogu prepodobnome ljutom ranom, te satruli na njoj meso a namnožiše se i crvi, i gnoj sa crvi3 ma tečaše iz rane po stubu na zemlju. A neki mladić Antonije[8] sabiraše crve što padahu na zemlju, i po naređenju prepodobnoga opet ih nošaše k njemu na stub. A on, trpeći kao drugi Jov, prilagaše crve na ranu, govoreći: Jedihe što vam dade Bog.
U to vreme knez saracenski[9] Vasilnik, čuvši mnoge stvari o svetom Simeonu, dođe k njemu, i posle duge besede s njim dobi veliku korist i poverova u Hrista. Ugledavši pak crva koji beše pao na zemlju iz rane prepodobnoga, knez ga uze u ruku i otide. Prepodobni ga vrati i upita: Zašto si u česne ruke svoje uzeo smrdljivog crva koji je pao iz satrulelog tela mog? – A Vasilik, otvorivši ruku, nađe u njoj skupoceni biser, i reče. To nije crv već biser. – To tebi bi po veri tvojoj, primeti prepodobni. – I tako Saracen, primivši blagoslov, ode domu svom.
Posle mnogo godina mati prepodobnoga Marta, doznavši za njega, dođe da se vidi s njim, i mnogo plakaše pred vratima. Ali Simeon ne hte da se vidi s njom i posla k njoj govoreći: Ne uznemiravaj me sada, majko moja; ako zaslužimo, videćemo se na onom svetu. – A l i ona još više uzažele da ga vidi. I blaženi ponovo posla k njoj moleći je da počeka još malo ćuteći. Ona leže pred vratima ograde, i tu predade duh svoj Gospodu. Sveti Simson tog časa saznade za njenu končinu i naredi da telo njeno donesu pred stub. Ugledavši majku svoju on se sa suzama stade moliti za nju. Dok se on moljaše, sveto telo njeno se pokretaše i lice joj se osmehivaše. I svi koji to posmatrahu divljahu se, hvaleći Boga. I sahraniše je kraj stuba svetiteljeva. I svetitelj pominjaše majku svoju u molitvama svojim dva puta svaki dan. Uskoro zatim ljudi opet promeniše stub svetome i načiniše mu novi od četrdeset lakata visine. Na tom stubu preiodobni stajaše sve do same blažene končine svoje.
Mesto na kome prepodobni provođaše čudesno življenje svoje ne imađaše vode u blizini, te vodu donošahu izdaleka, zbog čega se mnogo paćahu ljudi koji dolažahu k prepodobnome i njihova stoka. Videći te patnje zbog nedostatka vode, prepodobni se usrdno pomoli Bogu da podari vodu kao nekada žednome Izrailju u pustinji. I gle, oko četiri sata popodne iznena da se zatrese zemlja, i rasede se na istočnoj strani od ograde, gde se otvori kao pećina, u kojoj se van svakog očekivanja pojavi voda u izobilju. Svetitelj naredi da se to mesto raskopa još više sedam lakata unaokolo, i odatle stade teći voda izobilna.
Jedna žena, ožednevši noću, popi sa vodom majušnu zmiju. Zmijica stade rasti u ženinom stomaku i postade velika. Od toga lice ženino postade zeleno kao trava, i mnogi je lekari lečahu, ali je ne mogoše izlečiti. Tu ženu dovedoše k svetom Simeonu. Blaženi reče: „Napojte je ovdašnjom vodom“. Kad se žena napi te vode, iz nje iziđe velika zmija, koja dopuzi do stuba, i tu odmah prepuče.
Neki ljudi koji izdaleka putovahu k prepodobnome, sklanjajući se od žege, skrenuše s puta pod drvo da se malo odmore. Dok tamo seđahu oni ugledaše gde prolazi bremenita košuta i povikaše k njoj govoreći: „Molitvama svetog Simeona zaklinjemo te, zastani malo!“ I gle čuda! košuta stade, jer i zveri imenom svetiteljevim postajahu krotke i poslušne. Uhvativši košutu putnici je zaklaše, oderaše joj kožu i spremiše sebi jelo od njenoga mesa. A l i čim počeše jesti, oni biše kažnjeni gnjevom Božjim, te izgubiše ljudski glas i stadoše rikati kao jeleni. Onda oni trčeći dojuriše k svetom Simeonu, noseći sa sobom kožu košutinu, kao izobličenje greha svog. I provedoše oni pored stuba dve godine, i jedva se mogoše isceliti i progovoriti kao ljudi; a kožu od košute obesiše na stubu za svedočanstvo o događaju i čudu.
Na toj gori gde se sveti Simeon podvizavaše, ne mnogo daleko od stuba ugnjezdi se strašna zmija, zbog koje ni trava ne rastijaše na tom mestu. Jednom se zabode toj zmiji u desno oko treska, dugačka jedan lakat, i zadavaše zmiji silne bolove. I jednoga dana zmija dopuzi k stubu prepodobnoga, i ležeći pred vratima ograde sva se previjaše priklanjajući glavu kao smiravajući se i proseći milost od svetog Simeona. I kada svetitelj pogleda na zmiju, odmah joj treska ispade iz oka, i zmija ostade tamo tri dana, ležeći pred vratima kao ovca. I svi bez ikakvog straha dolažahu i izlažahu, i zmija nikome ništa ne učini. A kada se zmijino oko potpuno isceli, ona ode u svoje leglo. I svi posmatrahu i divljahu se tom predivnom čudu.
U toj zemlji življaše leopard, zver velik i veoma opak, koji uništavaše i ljude i sgoku. I niko se ne usuđivaše da prolazi pored mesta gde se taj zver beše nastanio, jer mnogo zla činjaše okolnim žiteljima. ljudi dođoše i izvestiše o tome prepodobnoga. On naredi da uzmu zemlje od njegove ograde i vode, pa da ono mesto gde se nalazio zver izdaleka obiđu posipajući zemljom i kropeći vodom. ljudi poslušaše svetitelja, i tako uradiše. I posle ne mnogo dana, videći da se zver nigde ne pojavljuje, pođoše da ga potraže, i nađoše ga mrtva gde leži na onoj zemlji koju uzeše od ograde prepodobnoga i posipaše. I svi proslaviše Boga.
No uskoro se u tom kraju pojavi drugi zver, okrutniji od prvog, zver slovesni – razbojnik iz Antiohije Jonatan. On ubijaše mnoge ljude na putevima i po kućama, razbojnički ih iznenada napadajući po naseljima i predgrađima. I niko ga ne mogaše uloviti, iako mu mnoge zasede postavljahu kraj puteva; jer on beše veoma snažan i hrabar, da niko ne beše u stanju protivstati mu. A kada se uzbudi sva Antiohija i posla vojnike da uhvate razbojnika, on, ne mogući se sakriti od mnogobrojne potere, dobeže u ogradu prepodobnog Simeona, i uhvativši se za stub kao bludnica za Hristove noge, on plakaše gorko. I viknu k njemu sa vrha stuba svetitelj: Ko si, odakle si, i zašto si došao ovamo? – On odgovori: Ja sam Jonatan razbojnik; načinio sam mnoga svakovrsna zla, i došao sam ovde da se kajem za grehe svoje.
Dok on to govoraše, dojuriše vojnici iz Antiohije i stadoše vikati k prepodobnome: Daj nam, oče, neprijatelja našeg, razbojnika, jer su već i zverovi spremljeni u gradu da ga rastrgnu! – Odgovori im blaženi Simeon: Dečice moja! nisam njega ja doveo ovamo, već Bog koji želi pokajanje njegovo uputi ka g meni. Ako možete ući unutra vi ga uzmite, a ja vam ga ne mogu izvesti, jer se bojim Onoga koji ga posla k meni.
Čuvši to i ne smejući ne samo ući u ogradu nego i ništa reći protiv, vojnici se sa strahom vratiše i ispričaše sve u Antiohiji. Razbojnik pak provede sedam dana pokraj stuba, pripadajući u molitvi k Bogu, ispovedajući grehe svoje i plačući velikim plačem. I svi koji behu tamo, gledajući njegovo pokajanje i plač, biše i sami veoma tronuti. A kad se navrši sedam dana razbojnik viknu k svetome: Oče, hoćeš li mi narediti da idem? – A sveti otac ga upita: Opet li se vraćaš na zla dela svoja? – Ne, oče, odgovori on, nego vreme moje dođe. – I tako razgovarajući s prepodobnim predade duh svoj Bogu. A kad učenici svetoga Simeona htedoše da pogrebu razbojnika pokraj ograde, stigoše iz Antiohije vojne starešine i stadoše vikati: Daj nam, oče, neprijatelja našeg, zbog koga se sav grad uznemiri. – Prepodobni odgovori: Onaj koji ga dovede k meni, On isti dođe sa mnoštvom nebeskih vojnika i uze ga, očišćena pokajanjem, k sebi. Stoga mi ne dosađujte.
Čuvši to i ugledavši preminulog razbojnika, vojne starešine se zaprepastiše i odadoše hvalu Bogu koji ne želi smrti grešnika. Vrativši se u grad oni objaviše sve što čuše od prepodobnoga i što videše.
Stojeći na stubu kao sveća na svetnjaku, prepodobni otac naš Simeon pokaza se svetlost svetu, prosvećujući pomračene idolodemonijom narode i upućujući ih k svetlosti poznanja istinitoga Boga. Slava čudesnoj blagodati Božijoj koja tako dejstvovaše u njemu! Stojeći na jednom mestu, sveti podvižnik privede k veri mnoge, kao da je prohodio svu vaseljenu učeći i propovedajući. Jer kao sunce sipaše on zrake vrlinskog života svog i slatkorečivog učenja, te prosvećivaše okolne zemlje. Jer kraj stuba njegovog mogli su se videti Gruzini, Persijanci i Jermeni gde primaju sveto krštenje; Ismailjćani[10] dolažahu u grupama, po dvesta, po trista, a katkad i po hiljadu ljudi; oni se s krikom odricahu zabluda svojih otaca, i donoseći k stubu idole koje su iz davnina počitovali i klanjali im se, oni ih kraj stuba razbijahu i nogama gažahu; i primivši zakon istinite vere sa medotočivog jezika prepodobnoga oca, i udostojivši se pričešća Božanskim Tajnama, oni se vraćahu s velikom radošću, prosvećeni svetlošću svetog Evanđelja. Neki saracenski vojenačalnik Filarh, čiji srodnik beše raslabljen, moli svetitelja da mu podari isceljenje. Svetitelj naredi da raslabljenoga donesu pred stub, i upita ga: Odričeš li se zloverja svojih otaca? – On reče: Odričem se. – I opet ga upita svetitelj: Veruješ li u Oca i Sina i Svetoga Duha? – Raslabljeni izjavi da veruje bez ikakve sumnje. – Tada mu svetitelj reče: „Ustani!“ I tog trenutka ustade mladić zdrav, kao da nikada nije bolovao. A da bi ubedljivo pokazao da je mladić ozdravio, blaženi naredi mladiću da uzme na svoje rame vojenačalnika Filiarha, koji beše debeo, i da ga odnese u logor, što mladić i učini zabacivši vojenačalnika na svoja pleća kao snop. Videći to, svi odadoše hvalu Bogu koji kroz svetitelja Svog tvori divna čudesa.
Prepodobni imađaše i dar proroštva: jer za dve godine unapred on proreče sušu, glad i pomor; i još proreče da će kroz trideset dana naići skakavci, – što se sve i zbi. Jednom on u viđenju vide dva žezla gde se spuštaju s neba, i jedan pade na istok a drugi na zapad. To viđenje prepodobni ispriča prisutnima, proričući da će Persijanci i Skiti ustati na grčku i rimsku državu. I mnogim suzama i neprestanom molitvom prepodobni umilostivljaše Boga da odvrati Svoj pravedni gnjev i ne dopusti da ta kazna snađe hrišćane. I umoli Boga o tome: jer sva persijska vojska, već gotova za rat, po Božjem promislu odloži svoj pohod, i za to vreme nastadoše kod Persijanaca međusobne raspre, te oni odustaše od svoje namere.
Jednom prepodobni doznade da je car Teodosije Mlađi[11] vratio Jevrejima hram koji je bio predat hrišćanima, i odmah uputi pismo caru karajući ga i preteći mu gnjevom Božjim, ne obazirući se na to što je on car. Pročitavši pismo car se uplaši, i naredi da se hram ponovo preda hrišćanima, a gradonačelnika koji mu beše savetovao da hram vrati Jevrejima smeni s položaja, i prepodobnome posla molbeno pismo u kome ga moljaše da mu oprosti i uznese za njega molitvu Bogu. A suprugu istoga cara, caricu Evdokiju, koja posle smrti svoga muža beše pala u evtihijansku jeres[12], prepodobni usavetova svojim pismima i u toku četiri meseca obrati k pobožnosti. Po obraćenju svom carica požive još četiri godine u pokajanju, pa se udostoji blažene končine u Jerusalimu, i bi pogr3ebena u svojoj zad4užbini, crkvi svetog Prvomučenika Stefana.[13] A car Markijan[14], koji posle Teodosija Mlađeg stupi na grčki presto, često je tajno posećivao prepodobnog Simeona i dobijao od njega mnoge korisne savete.
Persijska carica, slušajući o čudesima i svetosti prepodobnog Simeona, posla k njemu proseći blagoslov, i dobi od njega blagoslovljeni jelej koji smatraše za veliki dar i čuvaše ga česno.
Carica Ismailjćana, budući nerotkinja, posla k prepodobnome moleći ga da se moli za nju, da bi njegovim svetim molitvama mogla postati majkom. Tako i bi, jer se ona uskoro razreši nerađanja i rodi sina. Uzevši dete, carica krenu na put k prepodobnome. A l i čuvši da ženama nije moguće dolaziti k prepodobnome, – jer on čak ni majci svojoj ne dopusti da dođe k njemu -, ona posla sina svog po slugama svojim da ga prepodobni blagoslovi, govoreći: Evo, oče, plod svetih molitava tvojih; stoga blagoslovi ovaj plod!
Šta da rečemo o neiskazanim podvizima prepodobnoga? Njih je nemoguće iskazati, jer prevazilaze sile ljudske. Ja se pre svega, veli blaženi Teodorit, divim njegovom trpljenju: noću i danju on tako stoji, te ga svi vide. Dogodi se jednom da se vratanca i gornji deo zida srušiše od dotrajalosti, te dok se to ponovo ne napravi i obnovi svi su mogli gledati svetitelja ne malo vremena. Tada su oni posmatrali nov i neobičan prizor: prepodobni je ili nepomičan stajao dugo, ili je prinosio molitve Bogu praveći često poklone. Neko od prisutnih priča kako je hteo da izbroji poklone koje je prepodobni pravio ne prestajući: izbrojao je hiljadu dvesta četrdeset i četiri, pa se umorio gledajući uvis na vrh stuba i prestao brojati. Međutim, svetitelj ne iznemože od poklona. Jer uzimajući jednom u nedelju dana hranu, i to vrlo malo i laku, on postade lak i sposoban za česta metanija. Od dugog pak stajanja njemu se i na drugoj nozi otvori nezarastljiva rana, i mnogo krvi isticaše i z nje. Ali ga ni to ne uzmože otrgnuti o d bogomislija. Dobrovoljni mučenik trpljaše junački sve. No jednom prilikom prepodobni bi prinuđen da pokaže svoju ranu, a evo zbog čega. Neki sveštenik iz Arabije, čovek dobar i bogonadahnut, dođe k prepodobnome i stade govoriti: Pitam te u ime same Istine koja privuče k sebi sav rod ljudski, reci mi, jesi li čovek ili bestelesno biće? – Zbog čega me to pitaš? upita ga prepodobni. – Zbog toga, odgovori sveštenik, što sam slušao o tebi da niti jedeš, niti piješ, niti spavaš; a to nije svojstveno čoveku, i ne može čovek živeti bez hrane, pića i sna. – Prepodobni onda naredi tom svešteniku da se popne k njemu na stub, i dopusti mu da vidi i opipa ranu gnojavu i punu crva. Videvši ranu i čuvši da prepodobni jede jednom u sedmici, i to vrlo malo, sveštenik se udivi trpljenju i podvigu svetiteljevom.
Pri takvim podvizima, tvoreći tolika čudesa i provodeći tako vrlinski život, prepodobni beše krotak i smiren, kao da je bio manji i nepotrebniji od svih ljudi. Za sve lice njegovo beše podjednako svetlo i reč ljubavna, kako za velmožu tako i za roba, kako za bogatog tako i za ubogog i za poslednjeg izroda: jer on ne gledaše ko je ko. I svi se ne mogahu nasititi gledanja svetolikog lica njegovog i slatkorečive besede njegove, jer usta njegova behu puna blagodati Svetoga Duha. Imajući dar mudrosti, on svaki dan napajaše srca slušalaca rekom učenja, i mnogi, oduševljeni njegovim učenjem, ostavljahu sve zemaljsko i kao ptice uzletahu visoko: jedni odlazeći u manastire, drugi u pustinje, a treći ostajući da žive pored njega.
Svakidašnji ustav života prepodobnoga Simeona beše ovakav: svu noć i dan do tri sata popodne on je stajao na molitvi; posle tri sata govorio je pouku sabranom narodu kod stuba; zatim je saslušavao potrebe i molbe svakoga koji je došao k njemu, i molitvom isceljivao bolesnike; potom je stišavao svađe i sporove ljudske i zavodio mir; a po zalasku sunca on se opet predavao molitvi. Noseći tolike podvige prepodobni nije prestajao brinuti se o miru crkvenom: rušeći mnogobožačko bezbožje, opovrgavajući jevrejske hule, iskorenjujući jeretička učenja; careve pak i knezove i sve vlasti svojim mudrim i korisnim pismima upućivao je ka strahu Božjem, ka hmilosrđu i ljubavi, i pobuđivao ih na štićenje Crkve Božje, i sve je poučavao mnogo dušekorisnim stvarima. Tako provodeći čudesan život, koji izgledaše neizdržljiv za prirodu ljudsku, prepodobni se najzad približi končini svojoj kada mu beše preko sto godina od rođenja. Na stolpu je on stajao osamdeset godina, kako o tome pišu potpuno verodostojni ljudi, savršen u vrlinama, zemaljski anđeo, nebeski čovek.
O blaženoj končini prepodobnoga Simeona ovako piše njegov učenik Antonije: „Jednoga dana, i to u petak, posle tri sata popodne, kada mi očekivasmo od njega uobičajenu pouku i blagoslov, on ne pogleda na nas sa stuba; tako isto i u subotu i u nedelju on nam ne pruži po običaju svoju roditeljsku reč. To me uplaši i ja se popeh na stub, i gledam: prepodobni stoji pognute glave kao na molitvi, a ruke mu prekrštene na grudima. Smatrajući da on vrši molitvu ja stajah ćuteći. A zatim stupivši pred njega rekoh: „Oče, blagoslovi nas, jer narod evo već tri dana i tri noći stoji oko stuba čekajući blagoslov od tebe“. Ali mi on ne odgovori. Ja mu onda rekoh: „Zašto, oče, ne odgovaraš tvome čedu koje je u tuzi? Eda li te čime uvredih? Pruži mi ruku svoju da je poljubim“. Ali odgovora ne beše. Stojeći pred njim. oko pola sata, u meni se pojavi sumnja i ja pomislih: da nije već otišao ka Gospodu? Onda prislonih uvo, ali se disanje ne osećaše, samo divan miomir, kao od raznih divnih mirisa, izlažaše iz tela njegova. Tada shvatih da se on upokojio u Gospodu, uplaših se i plakah gorko. I pristupivši k njemu, položih i opremih mošti njegove, i celivah mu oči, bradu, usta i ruke, govoreći: Kome me ostavljaš, oče? Gde ću čuti slatke pouke tvoje? Gde ću se nasititi anđelske besede tvoje? Kakav ću odgovor dati od tebe narodu koji čeka tvoj blagoslov? Šta ću reći bolesnicima kada dođu ovde proseći isceljenja? I ko neće zaplakati kada ugleda tvoj stolp prazan, bez tebe svetilnika na njemu? I kada mnogi dođu izdaleka tražeći tebs, i ne nađu te, neće li zaridati? Teško meni! sada te vidim, a sutra pođem li na desio ili na levo, neću te naći!
„Plačući tako nad njim, ja od bola duševnog zadremah, i gle, javi se prepodobni kao sunce, govoreći: Neću ostaviti stolp, ni mesto, ni goru ovu blagoslovenu. Siđi i podaj blagoslov narodu, jer se ja već, po volji Gospodnjoj, upokojih; i ne kazuj im, da se narod ne bi uzrujao, nego brzo pošalji vest o meni u Antiohiju. Tebi pak potrebno je da poslužiš na ovom mestu, i Gospod će ti uzvratiti po trudu tvom. – Ja se probudph iz sna i dršćući rekoh: „ne zaboravljaj me, oče, u svetom pokoju tvom“, i padoh na noge njegove, i celivah svete stope njegove, i uzevši ruku njegovu stavih je na oči svoje govoreći: „blagoslovi me, oče!“ i opet plakah gorko. Zatim ustavši otreh suze, da ne bi ko saznao šta se dogodilo, pa siđoh i tajno poslah poverljivog brata u Antiohiju k patrijarhu Martiriju[15] izveštavajući ga o prestavljenju prepodobnoga. I patrijarh stižs brzo sa tri episkopa, a takođe i gradonačelnik Ardaborije sa svojim vojnicima, i mnoštvo naroda ne samo iz Antiohije nego i iz svih okolnih gradova i sela, i iz manastira monasi sa svećama i kadionicama, i od Saracena vrlo mnogi, ubrzo se stekoše kao reke, jer vest o smrti prepodobnoga za jedan čas se raznese svuda kao vetrom nošena.
„Patrijarh sa episkopima uziće na stub, i uzevši česne mošti snesoše ih dole i položiše pored stuba, dok sav narod plakaše. Čak i mnoštvo ptica, na očigled sviju, s krikom letijahu oko stuba, kao da oplakuju končinu takvog svetilnika svota. Svenarodno naricanje i kuknjava čulo se na daljinu oko sedam potrkališta; a i same okolne gore, polja i drveće izgledalo je kao da tuguju i plaču zajedno s ljudima, jer svuda vazduh bejaše sumračan i nošahu se talši oblaci. Ja pak videh javivšeg se kraj svetih moštiju anđela, lice mu beše kao munja, haljine kao sneg, i s njim sedam staraca koji razgovarahu; čuh i glas njihov, ali ne razumeh šta su govorili, jer me strah i užas behu obuzeli“.
U onaj dan u koji se prestavi prepodobni Simeon, učenik njeg2ov i podražatelj svetog života njegovog prepodobni Danilo[16], koji kratko vreme pre toga nameravaše da uziđe takođe na stub kraj moreuza Crnoga Mora, blizu Carigrada, vide na onu stranu gde se nalažaše stub prepodobnog Simeona mnoštvo nebeskih vojski gde uzlaze sa zemlje na nebo, a usred njih uznošahu dušu svetoga Simeona svu radosnu3 . – I ne samo prepodobni Danilo nego i blaženi Avksentije[17], koji iz pustinje beše pozvan na Halkidonski Sabor[18], vide to isto, nalazeći se u to vreme u Vitiniji.
Kada česne mošti svetoga Simeona biše položene na pripremljenu nosiljku, patrijarh, misleći da uzme na blagoslov nekoliko dlaka iz svete brade njegove, pruži ruku, i ruka mu se tog časa osuši. I samo posle usrdne molitve sviju za patrijarha Bogu i ugodniku Božjem, ruka patrijarhova postade zdrava. Uzevši česne mošti svetoga Simeona nosiše ih sa psalmima i molitvama u Antiohiju, i iziđe sav grad u susret. A beše tu čovek gluv i nem četrdeset godina. On čim ugleda sveto telo prepodobnoga, odmah mu se odreši sluh i jezik, i pavši pred svetim moštima uzviknu: „Dobro si došao, slugo Božji, jer evo dolazak tvoj isceli me!“ – Primivši svetiteljevo telo, dragocenije od zlata i srebra, Antiohijani ga odnesoše u veliku crkvu; i mnoga čudesa i isceljenja bivahu na grobu njegovom. Kroz nekoliko pak godina Antiohijani sagradiše crkvu u ime prepodobnog Simeona i preneše u nju svete mošti njegove.
Prestavi se prepodobni u vreme cara Lava Velikog[19], 460. godine. Car Lav posla k Antiohijanima, moleći ih da mu dopusge prenegi mošti prepodobnoga u Carigrad; ali oni, ne želeći se lišiti takvog zaštitnika, rekoše carevim poslanicima: Pošto grad naš nema kamene bedeme, jer oni padoše, delom razoreni carskim gnjevom, delom razrušeni velikim zemljotresom, mi zbog toga unesmo sveto telo Simeonovo, da nam ono bude bedem i zaštita.*[20]
Na onom pak mestu gde bejaše stub prepodobnog Simeona, bi podignuta u njegovo ime prekrasna krstolika crkva i obrazovan veliki manastir. I ispuni prepodobni obećanje svoje koje izreče učeniku Antoniju u viđenju, da on neće ostaviti svoje mesto: jer čudesa i isceljenja bolnih tamo ne oskudevahu. A u dan spomena njegova svake godine se javljaše velika zvezda nad stubom i obasjavaše sav kraj. O javljanju ove zvez1de svedoče mnogi istoričari, naročito Evagrije Sholastik[21], koji je vide svojim očima. Isti Evagrije piše da to sveto mesto beše nepristupno za žene, i strogo se pazilo da se ženska noga ne usudi dotaći se praga, koji ni majci prepodobnoga ne bi dozvoljeno da prekorači. Govori se da se neka žena obuče u muško odelo, kako bi neopaženo ušla u crkvu svetog Simeona, i kada se dotače praga crkvenog, tog časa pade mrtva n2a leđa. Mada su tamo dolazile i žene, kao što piše Nikifor[22], no one se nisu usuđivale da se približe ogradi nego su stajale podalje i molile se gledajući na stub. I svi koji s verom dolažahu, ne lišavahu se blagodati prepodobnoga već dobijahu pomoć i razna isceljenja, i vraćahu se s radošću, blagodareći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome čast i slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
MAPTE
 
Blažena majka svetog Simeona Stolpnika. O njoj se govori u Žitiju svetog sina njenog Simeona Stolpnika, pod današnjim danom.[23]
 
SPOMEN PRAVEDNOG I SVETOG
ISUSA NAVINA
 
Isus Navin beše vođ naroda Jevrejskog posle smrti Mojsijeve. Određujući ga za vođa, Gospod reče Isusu Navinu: S tobom ću biti kao što sam bio s Mojsijem, neću odstupiti od tebe niti ću te ostaviti. Budi slobodan i hrabar (Is. Nav. 1, 5-6). Isus Navin je sa celim narodom po suhu prešao reku Jordan, kao Mojsije Crveno Moke (Is. Nav. 3, 15-17). On je lice u lice video vojvodu Nebeskih Sila Arhistratiga Mihaila, koji mu je rekao: Ja sam vojvoda vojske Gospodnje. Izuj obuću s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveto (Is. Nav. 5, 14.15).
Ovaj sveti vojvoda trubljenjem truba razrušio je bedeme Jerihona (Is. Nav. 6, 20). Ovaj bogougodni vojvoda zaustavio je sunce nad Gavaonom i produžio dan, dok nije potukao neprijatelje svoje (Is. Nav. 1 0 , 12-14). Jedini on i Halev ušli su u Zemlju Obećanu od nekoliko stotina hiljada Jevreja koji izađoše iz Misira. Uvevši narod u Zemlju Obećanu Isus Navin je razdeli plemenima Izrailjevim u nasledstvo. Požive Isus Navin sto deset godina i mirno skonča oko 1440. godine pre Hristova Rođenja.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
KALISTE, i EVODA i ERMOGENA, njene rođene braće
 
Ovi sveti mučenici najpre behu ieznabošci, ali poverovaše u Hrista i duhovno se preporodiše. Kada ih optužiše kao hrišćane i izvedoše pred neznabožačkog kneza, oni pokazaše blagorodstvo i nepokolebljivo junaštvo duša svojih, ispovedajući Hrista. Zato ih knez osudi na posečenje mačem. I oni, završivši svoj mučenički podvig, otidoše ovenčani ka Gospodu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
ČETRDESET DEVO JAKA PODVIŽNICA
i njihovog učitelja AMUNA, đakona
 
Ove svete device podvižnice behu iz grada Adrijanopolja u Makedoniji (Trakiji). Življahu u vreme cara Likinija.[24] Kao hrišćanke one sledovahu Hristu, imajući za učitelja đakona Amuna. Gradonačelnik Adrijanopolja Vavd izvede ih na sud i stavljaše ih na strašne muke, primoravajući ih da se poklone idolima. One se pomoliše Bogu, i odjednom idolski žrec bi podignut u vazduh, i visijaše u vazduhu mučen dugo; najzad pade na zemlju i zli u mukama izdahnu. Posle toga mučitelj naredi te svetog Amuna obesiše i strugaše po rebrima; zatim mu usijan gvozdeni šlem metnuše na glavu, no sveti mučenik bi čudesno izbavljen od njega. Onda poslaše svetog Amuna sa svetim devojkama u grad Irakliju[25], k drugome mučitelju. Po naređenju ovoga: deset od njih biše bačene u oganj; osam biše posečene mačem zajedno sa svojim učiteljem; neke skončaše izbodene mačem po ustima i srcu; šest biše iskasapljene nožem; a ostale otidoše ka Gospodu, pošto im rastopljeno železo sipaše u usta.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MELETIJA NOVOG
 
Ovaj divni Meletije, beše izdanak zemlje Kapadokijske.[26] Rodio se u selu Mutalaski (oko 1035. godine), rodnom mestu prepodobnog Save Osvećenog. Roditelji su mu se zvali Jovan i Sofija a behu puni pobožnosti i vrline. Dete se ugledaše od malih nogu na njih, prosvetljavano nebeskom mudrošću. Kada poodraste, roditelji ga poslaše u školu. No budući da mu je škola slabo išla on, ispunjen verom, sakri se jednog dana pod časnu trpezu za vreme liturgije, moleći Boga za pomoć. I zaista, od tada mu se otvori um tako da samo jednom pročitavši drugu Mojsijevu pesmu, potpuno je zapamti, dobivši sposobnost od tog momenta da razume i najteže stvari.
Živeći bogougodno i telesno uzrastajući, Meletije je svaki dan hodio u hram i hranio se medom božanskih Pisama. Uporedo sa telesnim uzrastom, uzrastao je u mudrosti i blagodati, tako da se mnogi divljahu njegovoj mladenačkoj razboritosti, kakve ni odrasli ne imađahu. U njegovoj petnaestoj godini roditelji zaželeše da ga ožene, i nevestu mu nađoše, ali on ne pristade na to, nego uzevši krst svoj pođe za Hristom, u želja da Mu se preda svim svojim bićem. Pobegavši od roditelja, do tog momenta pun poslušnosti prema njima, stiže u Carigrad i nastani se u manastiru koji je nekad osnovao sv. Jovan Zlatoust i u kome je i sam boravio kao carigradski patrijarh. Posle trogodišnjeg boravka u manastiru Meletije bi zamonašen. Mladi monah je brzo napredovao u vrlini, tako da uskoro preteče sve svoje sapodvižnike. No on, izbegavajući ljudsku slavu i gradsku galamu, željan još većih podviga, napusti Carigrad i pođe u Solun da se pokloni moštima svetog velikomučenika Dimitrija, imajući nameru da ode na pokloništvo u Jerusalim i Rim. Pristupivši grobu mučenika i pomazavši se njegovim svetim mirom, krenu se na dalji put. No na putu mu se javi neki čudan mladić, praveći se kao da i on ide u istom pravcu, i reče mu da je Božja želja da promeni svoju nameru i da najpre ode u Tivu gde se nalazi hram sv. Georgija, drugog Hristovog velikomučenika. Rekavši mu to i isprativši ga, mladić iščeze, a on promenivši svoj pravac, poseti najpre hram Presvete Bogorodice na Akropolisu u Atini, pa ode gde mu bi zapoveđeno preko viđenja. Našavši hram sv. Georgija koji se nalazio u Tivejskim gorama, nastani se kod njega i tu provođaše dane u postu i molitvi i svakom dobrom podvigu, skriven od ljudskih očiju. Ali i pored toga što se on skrivao, proču se u onim krajevima njegovo vrlinsko življenje i mnogi se sabraše oko njega, da ga imaju za svoga vođu i učitelja. Tako se posle ne mnogo vremena njegovo mesto molitvenog samovanja pretvori u manastir.
Mnogi su dolazili da žive sa prepodobnim, odričući se sveta, a drugi opet da čuju pouku i duhovni savet od njega. Dođe tako jednom iz grada Tive i jedna bogata žena, iz ugledne tivejske porodice, koja pokuša, nagovorena đavolom, da svojom lepotom i čarima zavede svetitelja i navede ga na greh. Svetitelj, prozrevši njenu nameru, oštro je izobliči i reče joj: „Ja, ženo, zato i otsekoh odranije vlasi kose moje, da mi ih ne bi otsekla žena, kao Dalila Samsonu, i time pomračila demonskim mrakom zenice duše moje. Zato odlazi od mene i obmanjuj tvojim prljavim željama gradske kneževe, podložne tvome nožu i strastima.“ Žena postiđena ode od njega, a on, naloživši na sebe četrdesetodnevni post, ostade celu godinu zatvoren u ćeliji, ne primajući ničiju posetu. Lukavi pak demon pusti strašne bolove na celo njegovo telo, osobito na noge, da bi time savladao njegovu mušku hrabrost i naterao ga da proklinje dan u koji se rodio, ali mu trud ostade uzaludan.
Videći narušen svoj mir mnogim posetama i sećajući se svoga zaveta, prepodobni Meletije predade manastir posle izvesnog vremena na upravu jednom između sabrane bratije a on se krenu da ostvari svoju davnašnju želju: da se pokloni grobu Gospodnjem i drugim svetim mestima. Palestina beše u ono vreme posednuta divljim Seldžucima, koji behu pobedili Arape domorodce i Grke, zarobivši čak i vizantijskog cara Diogena Romana. Turci Seldžuci činjahu velika nasilja nad poklonicima, pljačkajući ih i nagoneći da se odreknu Hrista. Prepodobni Meletije, zapaljen željom za mučeništvom, ne vodeći računa o opasnostima, krenu se na put, i stiže u Jerusalim posle velikih nevolja i stradanja. Pretila mu je sigurna smrt, da mu Bog ne posla kao izbavitelja nekog emira iz Arabije. Pošto provede tri godins u Palestini i pokloni se svim svetim mestima, prepodobni se vrati u Tivu da poseti svoju bratiju i duhovno je utvrdi, a potom produži pokloničko putovanje do starog Rima i Španije. Pošto celiva u Rimu grobove vrhovnih Apostola Petra i Pavla i tragove krvi rimskih mučenika, a u Španiji grob Apostola Jakova, vrati se ponovo u Tivu od Boga poverenom mu stadu, koje ga primi sa velikom radošću.[27]
Živeći sa bratijom, bio im je u svemu primer za ugled. Pred svima se smiravao, prvi je išao na rad a poslednji se sa njega vraćao. Ono što drugi nisu mogli, sam je radio, dopunjavajući nedostatke svih; brinuo se o odelu i obući bratije, zadržavajući za sebe samo jednu haljinu od kostreti koju je stalno krpio zbog ovetšalosti, i par iskrpljenih sandala. U svemu beše uzdržljiv, strog prema sebi, snishodljiv prema drugima. Iako se, dok je bio sam, hranio samo hlebom i vodom, koliko da održi telo u životu, sa ciljem da smiri njegov nemir, življenju u zajednici odredio je čovekoljubiviji ustav. Svaki je mogao po volji uzimati od svega predloženog na trpezi, a sam je on samo toliko uzimao, koliko da održi telo u životu i da izdrži tajne i javne podvige i bolove, i koliko da sakrije svoj neprestani post od bratije. Najteže kamenje za gradnju manastirskih postrojenja uzidala je njegova sveta ruka, a isto tako on je njome zasadio prve vrtove i plemenito drveće oko manastira. No iako je neumorno radio i sadio, nikad sa službe Božje nije izostao.
To su bili njegovi vidljivi trudovi, a broj nevidljivih i noćnih metanija i kolenopreklonjenja, molitava i bdenja, suza i tome sličnih podviga, samo je Bogu poznat. Nikad se nije desilo da počine na bednoj asuri, koja mu je služila na mesto kreveta, dok je ne bi suzama orosio; potom odmorivši se malo, ustajao bi la polunoćnicu i molio se do zvona za zajedničko bogosluženje. Od velikog molitvenog stajanja i truda, bile su mu otekle noge, i otvorile se rane na njima. U ranama se čak i crvi zarodiše, pa kad bi neki ispao iz rane, on bi ga vraćao na njegovo mesto, da bi time umnožio telesne bolove, a kroz njih i trpljenje svoje. Bratija se mnogo žalostila zbog takvog njegovog zlopaćenja, ali mu ne mogoše naći leka. Desi se da u to vreme dođe neki lekar, koji na njihovu veliku radost obeća da će ga izlečiti. Međutim, prepodobni ne htede otkriti lekaru rane nego mu, budući prozorljiv, proreče da će umreti posle tri dana, tražeći od njega da se sam izleči pokajanjem i da se pripremi za skoru smrt. Lekar zaista umre posle tri dana na divljenje svih. A on i dalje podnošaše bolove kao nekada mnogostradalni Jov na đubrištu, imajući svu brigu prvenstveno o duši svojoj i njenom spasenju.
A imađaše prepodobni tako duboku veru, da je mogao i gore da premešta i da čini druge divljenja dostojne stvari. O tome svedoči i sledeći događaj. Jedan od njegovih učenika, neobično poslušni jeromonah Marko koji je blagosiljao trpezu, iznenada umre. Kad se bratija okupi da ga sahrani, jedan od monaha, bilo od prevelike žalosti što neće imati više ko da ih blagosilja ili ne znajući šta govori, reče Starcu: „Naredi; Oče, učeniku tvome da kaže vozglas, da bi počeli sa službom“. Prepodobni pak obrati se mrtvom učeniku kao živom: „Blagoslovi, čedo Marko!“ I, gle čuda! Mrtvac otvori oči, podiže ruku prema licu, prekrsti se, pokrenu usne, izgovori „Blagosloven Bog …“ i ponovo se vrati u prvobitni položaj.
Evo još jednog velikog čuda, koje iokazuje da je iz usta njegovih izlazio oganj, kao iz usta Mojsija i Ilije i Apostola Petra, kad su predavali prestupnike kazni. Među učenicima svojim, imađaše prepodobni ijednog samovoljnog i svojeglavog, zvanog Nikodim, kome nije dozvoljavao rukopoloženje znajući da je nedostojan. On pak prezrevši poslušanje, ode u Tivu i tajno se rukopoloži od tamošnjeg episkopa, ali se ne vrati u manastir nego ostade u gradu. U to vreme bi velika suša koja natera Tivejcs da vrše molebne za kišu, no bez uspeha, sve dok ne zatražiše pomoć od sluge Božjeg Meletija. U litiji uze učešća kao sveštenik i rečeni Nikodim. Kad dođoše do manastira, Meletije se pomoli i izli se obilato kiša na zemlju. Videvši pak Nikodima u svešteničkim odeždama, starac zapovedi da mu ih svuku, i stavi ga u jednu jamu zbog neposlušanja. Neki iz naroda osudiše zbog toga svetog kao nemilosrdnog, izvadiše Nikodima iz jame, vratiše mu odežde i krenuše sa njim u grad zajedno sa ostalim narodom. No pre nego stigoše u grad, dogodi se nešto strašno. Dođe do provale oblaka uz sevanje munja i jaku grmljavinu, a Nikodima udari grom, izabravši ga između celog onog naroda, i ostade na mestu mrtav.
Pošto se proču ime prepodobnoga na sve strane, zbog vrlina i čudesa koja je Bog činio preko njega, on, željan spokojstva i molitvene tišine, bežeći od ljudske slave, izabra za igumana svog učenika Nikolu, a sam se udalji, posle 28 godina boravka u manastiru sv. Georgija, u pustu goru zvanu Miupoli, na obroncima Kiterona. Tu se nalazio jedan mali manastirčić zvani Simvolon (ili Simvulon), čiji hram beše posvećen Nebeskim Silama. U njemu življaše klirik Teodosije, koji s radošću primi svetoga i dade mu hram velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista. No kao što grad koji na gori stoji ne može ostati nepoznat, tako bi i sa prepodobnim Meletijem. Vremenom se i tu okupi oko njega mnoštvo bratije i manastirčić preobrazi u veliku Lavru. Glas o prepodobnom stiže u Carigrad. Tadašnji patrijarh carigradski Nikola Gramatik zapovedi atinskom arhiepiskopu Nikiti da Meletija rukopoloži za sveštenika, radi ispovesti i duhovnog vođenja bratije; ovaj to i učini premda se prepodobni tome mnogo protivio.
Klirik Teodosije uskoro umre, tako da sva briga o manastiru Bestelesnih Sila ostade na Meletiju. Oko njega se beše sabralo više od stotinu monaha, čiji je broj iz dana u dan sve više rastao. Prepodobni je stalno doziđivao ćelije za njihov smeštaj, savetujući ih i poučavajući, da se drže spoljnjeg i unutrašnjeg siromaštva, da se ne brinu šta će jesti, nego da svu nadu polože na sveblagog Gospoda, koji će im davati sve potrebno, kao nebeskim pticama. Zahtevao je od njih puno siromaštvo, nije im dozvoljavao da poseduju imanja i stoku, da im briga o tome ne bi odvlačila pažnju od glavnog dela, tj. od molitve. Tako se ona gora, do nedavno pusta, pretvori u drugi Raj, pustinja posta plodnija od rodne zemlje a gore odjekivahu neprestanim himnama i molitvama. Pored obnove hrama Spasiteljeva, koji u početku dobi od Teodosija, prepodobni sazida i hram u čast Bogorodice kao i još jedan u čast proroka Ilije. Od hrama Bestelesnih Sila napravi glavnu Lavru, osnovavši još 22 manja manastira širom Grčke, u kojima su živeli zajedno po osam do deset ili više njegovih monaha (Teodor Prodromos navodi u svom Žitiju 24 manastira). U glavnoj Lavri posvećenoj Svetim Arhangelima ostavio je da žive najsavršeniji monasi, oni koji su želeli da žive usamljenički u zasebnim ćelijama.
Tako se ostvarivaše i na Meletiju, obećano u drevna vremena praocu Avraamu: njegovo duhovno seme je raslo i umnožavalo se kao zvezde na nebu i kao pesak morski. I što je čudnije od svega: svo to mnoštvo učenika svojih, on poveravaše jedino Božjem promislu i svojim molitvama, zabranjujući im da imaju njivu ili par volova, da bi se tako zajedno sa njima upodobio Onome koji nema gde glave skloniti. Bolje je, govorio je, uzdati se u Gospoda nego u čoveka. I Bog se stvarno starao preko pobožnih i hristoljubivih ljudi o sabranom oko njega stadu. Čuvši blagočestivi car Aleksije Komnen o njegovim vrlinama, posla mu 10.000 zlatnika za potrebe bratije, obećavajući i više; sveti, međutim, zadrža potrebna mu 422 zlatnika a ostalo vrati natrag, pristavši da samo tu sumu prima godišnje kao carski prilog. Kao uzvrat za carski prilog, prepodobni se stalno molio, da Bog sačuva i utvrdi njegovo carstvo. Tako car bi mnogo puta spašen njegovim molitvama. Jednom prilikom kad Komani napadoše na Trakiju i zauzeše okolinu grada Anhiala, car im izađe u susret sa svojom vojskom i spremaše se da određenog dana napusti grad i sudari se sa njima. Prepodobni Meletije prozre u molitvi, da će car biti ubijen ako taj dan izađe protiv varvara, i povika sa gore svoje: „Ne izlazi iz grada Anhnala, uzvišeni Aleksije!“ Rekavši to, podiže u vazduh svoju desnicu, i zakrsti cara, kao da je bio tu pred njim, iako se nalazio veoma daleko od tog mesta. Jedan pobožni monah, koji se beše zadesio pored Meletija, moljaše ga da mu objasni viđenje ko]e je imao. On mu reče: „Ovog momenta car se sprema da izađe u boj protiv Komana, a ako to učini biće ubijen“. Rekavši to, moljaše se u srcu za spas cara. I Bog usliša molitve prepodobnoga, promenivši carevu nameru te ne iziđe u boj. Ne samo to: Komani se potukoše između sebe i biše rasterani. Tako bi spasen car koji se zdrav vrati, i grad. Rečeni monah Ilarion zapisa dan u koji je prepodobni imao viđenje, pa kad posle nekog vremena dođoše u manastir neki od carskih vojnika, upita ih o događaju, i nađe se da je sve tačno što mu je prepodobni rekao.
Nekom drugom prilikom, posla car Aleksije flotu protiv Krita, kojim je na tiranski način vladao neki Karikps. Na čelu flote beše jedan pobožni duka zvani Jovan, koji doplovivši lađama do Evripa, izađe na kopno i ode do Meletpja da primi njegov blagoslov. Prepodobni ga savetovaše, govoreći: „Ne idi sa flotom na Krit, neće ti to biti od koristi, nego pošalji mirna pisma Karikisu, ne bi li se iomirili. Ako prihvati mir, dobro je, ako li ne prihvati, Bog mira će ga uništiti i Krit će vam se pokoriti; ti pak ostani u Evripu dok ne stigne odgovor“. Jovan posluša njegov savet i uskoro dobi vest da je Karikis umro. Tako on zavlada Kritom bez borbe, kao što mu prepodobni proreče.
Da se sveti nije postideo zbog svog nadanja na Božje staranje, potvrđuje i sledeće svedočanstvo. Desi se da jednom nesta hrane u manastiru. U to vreme dođe iz grada neki pobožni čovek i donese im tri hleba i nešto povrća. Prepodobni Meletije zablagodari Bogu i prizva mnoštvo bratije da jedu, govoreći im da Onaj koji je sa pet hlebova nahranio pet hiljada, to isto može učiniti i sa njima, kao prisutan. Rekavši to, blagoslovi hlebove i razdeli ih. I umnožiše se hlebovi i svi se nasitiše!
Mnogobrojna su čudesa kojima Bog posvedoči sebe preko ovog vernog sluge svog. Od mnoštva njih navodimo samo neka, koja osobito potvrđuju dar prozorljivosti, koji prepodobni dobi od Boga zbog čistote srca svoga.
Krenu jednom prilikom neki knez, zvani Mihailo Kastamonitis, da poseti prepodobnog blagoslova radi. U pratnju on uze samo jednog slugu koga smatraše za vernog. Sluga, međutim, namisli da ga ubije. I dok je ovaj išao napred, izvadi nož da ga udari mučki s leđa. No na njegovo zaprepašćenje ugleda pred sobom lik Meletijev pun gnjeva, i uplašen odustane od zločina. Kad su stigli ćeliji prepodobnog, Mihailo uđe i pozdravi se sa Starcem, a sluga stajaše napolju, misleći da Meletije nije znao za njegovu nameru. No on ga javno izobliči i reče mu: „Padni pred noge svoga gospodara, iskupi bezakonje koji si nameravao da učiniš, ako hoćeš da ti oprosti Bog i mi, i da se večno ne mučiš“. Mihailo se zadivi, a sluga zatraži oproštaj od njega, pa primivši Starčev blagoslov, vratiše se doma slaveći Boga.
Tivejski duka zvani Vrijenije zažele jednom da poseti svetoga pa uze sa sobom svoga rođaka Vatazija, rekavši mu: „Hajdemo, prijatelju, da posetimo Božjeg čoveka, kakvog dosad sreo nisi, i dobićeš od njega veliku duhovnu korist“. Vatazis, koji beše učen i upućen u Sveto Pismo, reče: „Ja znam sve ono što će mi on reći, jer sam to naučio iz Svetog Pisma“. Ipak, pođe sa njim. Kad dođoše kod Meletija, on prvo primi Vrijenija, pouči ga i blagoslovi, pa potom pozva Vatazija i preduhitrivši njegovo pitanje reče mu sa smirenjem: „Ti, čedo, znaš bolje od mene ono što sam hteo da ti kažem, zato nemaš potrebe za mojom poukom“. Tako prepodobni smiri njegovu gordost.
I mnoge druge je sveti Meletije tajno ili javno ispravio i izveo na pravi put, svojim primerom i poukom i prozorljivošću. Tako, naprimer, jedan od monaha njegove obitelji, koji se odlikovao nemarnošću i lenošću, reče jednom od bratije: U zabludi su oni koji Oca nazivaju nekakvim svecem i prorokom. Monah, budući od njega trezveniji, reče mu: Zar ti nije dovoljan dokaz da je Otac pravi sluga Božji, to što nas ima ovde tako mnogo sabranih bez ikakvog imanja i bez ikakvih poseda, pa nam Bog daje, njegovim molitvama, sve što nam je potrebno? Brat se zamisli nad ovim rečima i uzdahnu zbog svoje velike nemarnosti, pa po promislu Božjem izađe na kapiju gde srete nekog stranca monaha, veoma potrešenog. Upita ga ko je i odakle je, a on mu odgovori: dolazim od proroka. Čuvši ove reči, brat se i sam zadivi ništa manje od njega, pa ga upita: ko je taj prorok? Monah mu odgovori: eno proroka kod hrama svetog Ilije, misleći na prepodobnog, koji se u to vreme onde nalazio. „Čim prestupih, nastavi monah, prag njegove ćelije, otkri mi sve tajne moga srca“. „Zašto, čedo, upita me, odrekavši se celog sveta i primivši na sebe monaški čin, i dalje živiš sa svojom ženom; zašto skrivaš u zemlju ropski malo bogatstvo, koje ti Bog poveri radi trgovine sa većim stvarima? Nego, idi odmah, razdaj ga sirotinji i sabiraj tako sebi blago na nebesima; odvoj se potpuno od žene i pokaj se svom dušom pred Bogom, da ne bi otišao iznenada iz ovog života nespreman i bio pribrojan u pakao zajedno sa nepokajanima.“ Tako prepodobni jednoga urazumi a drugoga izvede na pravi put pokajanja.
Evo još jednog sličnog događaja. Posla prepodobni jednom neke od monaha u selo da kupe vina. Čovek koji im prodade vino, beše pobožan i dobre naravi, a žena njegova bestidna i zla. Videvši ona jednog od monaha kako je lep i mlad, zaželega, i mnogo mu dosađivaše da učini sa njom blud. On je odbijaše kao drugi Josif, čuvajući čistotu svog angelskog obraza. A ona, pijana od strasti, potrča napred, kuda je trebalo da prođe monah sa mazgama, i sakri se bestidnica kod jednog uskog prolaza u vinogradima, čekajući da naiđe ova čedna duša. Kad on naiđe, baci se na njega, navlačeći ga na greh kao suluda. A on prizvavši Starčeve molitve u pomoć, odbaci je i oštro izgrdi. I tako se vrati u manastir, ostavivši bednicu postiđenu. Došavši u obitelj, ispriča po običaju sve što mu se desilo u putu, ali ovo prećuta. Starac ga ukori za to i reče mu: „Zašto mi, čedo, ispriča sitnice, a ono što je najvažnije sakri? Što sakri iskušenje na koje te navodila ona žena u kući i vinogradima, i to da si je izgrdio na neumesan način? To što si se odupro iskušenju, dobro si učinio, ali si malo pogrešio što je nisi urazumio na smerniji način.“ Monah, zadivljen njegovom vidovitošću, zatraži oproštaj.
Često dolažahu u manastir i stranci da prime blagoslov i pouku od prepodobnog, jer njegova slava beše stigla čak i van granica Vizantije. Tako dođe jednog dana mnoštvo poklonika iz drevnog Rima. Rimljani su ga pamtili i po dobročinstvu koje učini nekima od njih kad behu^ doplovili brodom u Atinu i behu osumnjičeni od vlasti da su u ode, te im je pretila smrt. Starac kao prozorljiv poruči gradonačelniku da ih otpusti u miru jer su čestiti ljudi, što on i učini, imajući puno poverenje u reč Božjeg čoveka. Ovih pak poklonika koji dođoše u posetu manastiru beše preko stotinu, i ekonom, nemajući dovoljno hleba za njih i za bratiju, zatraži od Meletija da ih otpusti bez jela. A on mu odgovori: „Ne tako, čedo, nego spremi trpezu da jedu svi zajedno; nadam se u Gospoda, da kao što je umnožio hlebove u pustinji i nahranio onoliko hiljada, blagosloviće i naše malo hrane, da se svi nasitimo i da nam preostane.“ Tako i bi: svi jedoše i preostade hrane. I ne samo to. Trećeg dana, kad zakuca neko na manastirska vrata, prepodobni pozva ekonoma i reče mu: „Idi maloverni, izađi na vrata da vidiš koliko žita nam uzvrati Bog zbog gostoljublja koje učinismo strancima“. Izišavši ekonom na kapiju, nađe bezbrojne mazge natovarene hranom, koju poslaše hristoljupci manastiru na poklon.
Prepodobni ne samo što je imao dar prozorljivosti od Boga već i dar čudotvornog lečenja od raznih duševnih i telesnih bolesti. Da navedemo samo jedno od brojnih čudesa takve vrste, o kojima govore njegovi drevni životopisci, koja je tvorio budući još u životu, Neki knez sa dvora, po imenu Konstantin Hirosfaktis, imađaše vernog slugu koga je voleo kao sebe samog i koji je bolovao od teške i neizlečive bolesti. Knez ga upita: „Hoćeš li da odem kod velikog Meletija, koji je učinio tolike čudne stvari, da te izleči?“ Bolesnik se tome protivio, bolujući prvenstveno duševno, i osudi svetog, rekavši gospodaru: „Toliki svetitelji od kojih sam tražio iomoć ne pomogoše mi, zar ovaj pijanica i izjelica da mi pomogne?“ – No knez ga ipak povede i pade pred noge prepodobnoga, tražeći pomoć od njega. Svetitelj, prozrevši neverje sluge, govoraše da niti je on u stanju da izleči tako tešku bolest, niti je bolesnik dostojan pomoći. No na veliko kneževo navaljivanje i suze, pošto i bolesnik ispovedi svoj greh i zatraži oproštaj, Starac se pomoli Bogu, i Bog darova sluzi zdravlje duše i tela, posle čega oni odoše radosni doma.
Imao je sveti Meletije od Boga i vlast nad demonima. Monah neki po imenu Jakov, beše posednut ljutim demonom, i često je padao na kamenje i ranjavao se, udarajući sebe u glavu, do te mere da ga je bilo žalosno videti. Dođe on jednom u hram gde je bio prepodobni i spopade ga demon u crkvenoj priprati. Svetitelj ga vide kako pada, kako se tresu svi njegovi udovi, kako se tuče po glavi i krive mu se usta, kako izbija pena na njima, uz škrgutanje zubima i strašno urlikanje. Videvši sve to, prepodobni se sažali na njega, stavi mu štap svoj na usta i istera demona, podigavši Jakova zdrava i čitava. Slično se dogodi i sa svetovnjakom zvanim Teofilaktom, koji takođe bi isceljen molitvama svetog. Ovaj divni sluga Božji predvide veliki zemljotres, spase manastir od požara, izvede vodu kod hrama proroka Ilije kao nekada Mojsije u pustinji i učini još mnoga druga čudesa, od kojih navedosmo samo ova da bi se na primeru uverili kako je stvarno divan Bog u svetima svojim.
Požive prepodobni Meletije u bdenju, stradanjima i podvizima oko 70 godina i dočeka blaženi kraj prvog septembra 1105. godine. Spoljašnjeg čoveka vrati zemlji od koje je stvoren a besmrtnu dušu predade Bogu, kome je celog života verno služio. Malo pre njegove blažene končine upitaše ga njegovi učenici, kako da održe manastir posle njegove smrti: odakle će se izdržavati mnogobrojni monasi kad nemaju nikakve imovine? – Prepodobni, izobličivši njihovo maloverje, odgovori: „Znajte, o čudu vam neću ništa reći. Ako pak steknem smelost pred Bogom, nikada vam neće ništa nedostajati.“[28] Po upokojenju, bratija sahrani njegove česne mošti sa severne strane centralnog manastirskog hrama, u priprati hrama Svetih Arhangela. Brojna su čudesa koja se desiše i dešavahu se i posle Meletijevog usnuća na njegovim česnim moštima. Otada pa do danas njegova lavra se prozva manastir Svetog Meletija, koji vekovima sabira oko sebe duše žedne i gladne Boga živoga, duhovne utehe i iscelenja. Njegovim svetim molitvama, Gospode Isuse Hriste, spasi i pomiluj nas. Amin.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
ANĐELA
 
Ovaj blagosloveni čovek beše iz Carigrada, zlatar po zanimanju, imađaše ženu i šestoro dece, i življaše čestitim životom. Jednom o danu odanija praznika Uspenija Presvete Bogorodice,[29] koje se praznovalo izvan grada, blizu sela Svetog Stefana, u zelenilu, ode tamo sa drugim hrišćanima i ovaj blagosloveni Anđel; među njima behu i neki poturčenjaci, bivši hrišćani. Praznično raspoloženi, oni se veseljahu i igrahu; pritom poturčenjaci promeniše kape sa hrišćanima: oni staviše na svoje glave kape hrišćana, a svoje bele turbane dadoše hrišćanima. U smiraj dana svi se vratiše svojim kućama u Carigrad. No sutradan oni poturčenjaci dođoše Anđelovoj kući i upitaše Anđela: Zašto danas nosiš hrišćansku kapu? – Anđel odgovori: Nosim je zato što sam hrišćanin. – Oni mu na to rekoše: Juče si ti postao musliman, i treba da nosiš beli turban, kao što si ga juče nosio. – Anđel se začudi tome, i pomisli da se oni šale. Međutim oni se razljutiše, dozvaše vlast, uzeše Anđela i odvedoše u sudnicu. Tamo optužiše Anđela i lažno svedočahu kako je on juče pred njima postao musliman i izgovorio salavati, tojest muslimansko ispovedanje vere, i nosio na glavi beli turban. Sudija upita Anđela da li je to istina. Anđel odgovori: Niti sam izgovorio salavati, niti sam postao musliman, nego sam sa njima zajedno svetkovao, i potom svaki otišao svojoj kući.
Videći Anđelovu odlučnost i čvrstinu, sudija ga posla veziru. Za njim odoše i njegovi tužioci, te i pred vezirom svedočahu protiv njega govoreći isto. Anđel i ovde odlučno odbaci njihove lažne optužbe. A vezir, videći da je Anđel valjan i čestit, stade se blagonaklono ophoditi sa njim i savetovati mu da napusti hrišćansku veru i postane Turčin. Pritom mu reče: Ja ću te obasuti velikim počastima, i učiniću te bogatim, i daću ti veliku vlast. – Na to blaženi odgovori gromko i jasno: Efendija, ja sam čedo hrišćanskih roditelja; hrišćanin sam rođen, hrišćanin umreću, i ništa me na ovome svetu ne može odvojiti od ljubavi preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista, istinitog Boga. Ne samo bogatstvo i počasti i slavu koje mi obećavaš, nego i celu carevinu vašu da mi date, nećete moći pokrenuti srce moje od vere moje i od preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista.
To i mnogo drugo izgovori mučenik, što strahovito razjari vezira, te on viknu: Ako se ne poturčiš, ja ću te uništiti, ali ću te prethodno na takve muke staviti, da će ti celo telo biti izmrcvareno pre no što izdahneš u žestokim mukama. – Mučenik junački odgovori veziru: Čini što hoćeš: bij, seci, kasapi, sažeži me u ognju, baci me zverovima, strovali me u more, i sve drugo što možeš čini ovom zemljanom telu mom, ja se Hrista mog odreći neću, ja veru svoju promeniti neću, ja se poturčiti neću.
Besan od gnjeva, vezir prosto riknu da Anđela bace u tamnicu. Tamo ga krvožedni Agarjani strahovito mučiše. A jedan njegov sused Agarjanin, čovek visokog položaja, bej po zvanju, sažali se na mučenika i stade ga ovako savetovati: Zašto, čoveče, da nevin pogineš? Time ćeš samo neprijatelje svoje obradovati. Najbolje ti je: poturči se, da bi te pustili na slobodu; pa onda pokupi sve što imaš, uzmi decu svoju i ženu, i otputuj u drugo mesto, i tamo živi kao hrišćanin. – Na to mu mučenik odgovori: Ne dao Bog da zapadnem u takvo bezumlje, te da iz mojih usta izađe takva svebogohulna reč. Hristos moj umre za mene, i zar je velika stvar ako ja iz ljubavi umrem za Njega? Kao čovek, ja moram umreti kadtad: ili danas, ili sutra, ili kasnije. Zato je bolje da za Hrista umrem danas, da bih se udostojio Njegovog Carstva nebeskog. – Čuvši ovakav odgovor, bej se udalji.
Trudeći se na sve moguće načine da mučenika odvoje od Hrista, Agarjani poslaše k njemu u tamnicu njegovu ženu, eda bi njene molbe i suze ganule mučenika, i on pristao radi nje i dece njine da se poturči. Žena proli silne suze pred njim i izli potresne molbe. Ali mučenik Hristov, savladavši u sebi sve telesno i ovosvetsko i uronivši sav u duhovno i onosvetsko, ostade neumoljiv i nesavitljiv. I dade joj ovaj savet: Ženo, neka i tebi i meni Hristos bude iznad svega! Njemu danas predajem i tebe i decu našu, Njemu, radi koga s radošću primam mučeničku smrt. Zato i ti, ženo, radi Hrista otrpi moj odlazak, da bismo se na strašnom i slavnom drugom dolasku Njegovom ponovo sastali, i zajedno blaženstvovali večito u Njegovom Carstvu. Kakvu bismo korist dobili od ponovne privremene zajednice i života? Mi bismo se uskoro imali ponovo rastati. Kakvu ćemo dobit imati od uživanja ovoga sveta?Ta ona mogu samo naškoditi dušama našim, koje više vrede nego sav svet. Zato idi s mirom, mila moja i draga dušo, i ja uskoro odlazim mnogoželjenom Gospodu mom Hristu. A posle izvesnog vremena doći ćeš i ti, da zajedno uživamo večno blaženstvo. – Čuvši ove reči, žena poverova svome blaženom suprugu, i ode iz tamnice, učvršćena u nadi i ljubavi Hristovoj rečima hristočežnjivog mučenika.
Sutradan vezir izvede preda se svetog mučenika, i stade ga ponovo ispitivati i nagovarati i milom i silom da se odrekne Hrista i poturči. Najzad uvidevši da je mučenik nepokolebljivo čvrst i neustrašiv, on donese odluku da se mučenik pogubi. Tada dželati uzeše hrabrog junaka Hristovog, i brže hitaše na gubilište on nego oni, i više se radovaše on koji je imao biti pogubljen nego oni koji su ga imali pogubiti. I kada ga dovedoše pred carsku palatu, blizu Svete Sofije, oni blaženom Anđelu odsekoše svetu glavu.
Sve to posmatrahu izdaleka mučenikovi srodnici, prijatelji i poznanici, i čekahu da vide kraj. I gle, u ponoći oni videše gde božanska svetlost u obliku ognjenog stuba siđe s neba na svete mučenikove mošti i dugo ostade na njima. To čudo videše ne samo hrišćani nego i mnogi Agarjani, i razglasiše ga svuda. Zato Porta izdade naređenje da se telo svetog mučenika baci u more. Ovo naređenje imao je da izvrši Musuraga. Hrišćani doznavši za to, potkupiše Musuragu, i dođoše do svetih moštiju svetog mučenika na sledeći način. Musuragini ljudi natovariše u jedan čamac telo svetog mučenika i isploviše na pučinu; tamo ih hrišćani sačekaše u svome čamcu i primiše svete mošti. Potom ih hrišćani česno i bogobojažljivo sahraniše na ostrvu Protisu u tamošnjem manastiru. I bivahu čudesa od svetih moštiju, i davahu se isceljenja svima koji sa verom pribegavahu svetom mučeniku, čijim bogoprijatnim molitvama neka se i mi udostojimo bogougodnog života na zemlji i večnog blaženstva posle smrti u Carstvu nebeskom. Amin.[30]
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
AGATOKLEJE[31]
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
EVANTIJE
 
Procvetavši vrlinama prestavila se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG
NIKOLAJA
 
Podvizavao se u dolini (klancu) Kurtalioti u pokrajini zvanoj Svetog Vasilija na ostrvu Kritu, oko 1670 godine. (Služba mu je štampana u Atini 1879. godine).
 
SPOMEN ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE u manastiru Miasinskom
 
Na današnji dan vrši se u Halkopratiji (Carigrad) spomen čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, koja u vreme ikonoboračke jeresi bi zbog straha od ikonoboraca bačena u jezeru Gazursko, i posle dužeg vremena pronađena i položena u manastir Miasinski.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovoga Sv. Simeona Stolpnika treba razlikovati od Sv. Simeona Stolpnika Mlađeg (596. god), koji se još zove Simeon Divnogorac (slavi se 24. maja). Treći pak Sv. Simeon je Simeon Stari ( 390. godine, slavi se 26. januara), ali on nije bio stolpnik.
  2. Kapadokija oblast u Maloj Aziji, najpre beše samostalna država; od 393. do 370. pre Hrista prvo bila pod vlašću Persijanaca, pa zatim Makedonaca; potom je do 16 god. posle Hrista imala svoje careve;u 17 godini posle Hrista pretvorena u Rimsku provinciju carem Tiberijem i spojena sa Pontom i Malom Jermenijom; krajem jedanaestog veka potpala pod vlast Turaka, pod čijom je vlašću i danas. U vreme prepodobnog Simeona hrišćanstvo je u Kapadokiji cvetalo. Veliki učitelji Crkve sv. Grigorije Bogoslov, sv. Vasilije Veliki i brat njegov sv. Grigorije Niski rodom su iz Kapadokije.
  3. Blaženi Teodorit, episkop Kirski, savremenik prepodobnog Simeona, posećivao je prepodobnoga za vreme njegovog podvizavanja na stubu, i on piše: „Mada o podvizima njegovim mogu svedočiti svima, ipak se bojim da pristupim pripovedanju, da podvizi njegovi ne bi izgledali potomcima basnoslovni i neverovatni, pošto prevazilaze ljudsku prirodu“.
  4. Od duboke starine lavrom se nazivaju mnogoljudni i znameniti manastiri. Ovaj naziv se pojavio najpre u Egiptu, pa potom u Palestini.
  5. Sveti Meletije Antiohijski ( 3 6 0 – 3 8 1 ) slavi se 1 2 . februara.
  6. Pod sočivom se razume: pasulj, grašak, leća i ostalo povrće.
  7. Sveti Meletije bio antiohijskim patrijarhom od 360. do 381. godine, a Domn II ili Domnin od 441. do 449. godine.
  8. Antonije bio je učenik svetog Simeona, i napisao je njegovo Žitije.
  9. Saraceni – stanovnici Arabije; kasnije hrišćanski pisci tako nazivaju sve muslimane uopšte.
  10. Ismailjćapi – potomci Ismaila, sina patrijarha Avraama od Agare.
  11. Carovao od 408. do 450. godine.
  12. Evtihije, osuđen Četvrtim Vaseljenskim Saborom, učio je da Isus Hristos ima samo jednu prirodu, i to Božansku, dok sveta Crkva svagda je priznavala i priznaje u Isusu Hristu dve prirode: Božansku i čovečansku.
  13. Spomen ove svete carice Evdokije praznuje se 13. avgusta.
  14. Carovao od 450. do 457. godine.
  15. Martirije – patrijarh antiohijski od 456. do 468. godine.
  16. Spomen njegov praznuje se 11. decembra.
  17. Spomen prepodobnog Avksentija 14. februara.
  18. Halkidonski Sabor ili Četvrti Vaseljenski Sabor održan 451. godine u Halkidonu (na maloazijskoj strani Bosfora).
  19. Lav Veliki carovao od 457. do 474. godine.
  20. Jedan deo moštiju svetoga Simeona bi potom prenesen k prepodobnom Danilu Stolpniku, na njegovu molbu, kao što o tome piše u žitiju prepodobnog Danila.
  21. Evagrije Sholastik, živeo u šestom veku, napisao „Crkvenu Istoriju“.
  22. Nikifor Kalist, živeo u četrnaestom veku, napisao „Istoriju Crkve“.
  23. Ovu Svetu Martu treba razlikovati od Sv. Marte, majke prepodobnog Simeona Divnogorca, takođe Stolpnika (slavi se 24. maja), koja se spominje 4. jula (odnosno negde 5.jula).
  24. Sacar Konstantinu Velikom od 311. do 324. godine.
  25. Grad u Trakiji na obali Mramornog Mora.
  26. Žitije prepodobnog Meletija napisao je Nšsola Metonski 36 godina posle njegovog upokojenja (oko 1141. god.) na osnovu pravovernih podataka. U približno isto vreme napisao mu je Žitije i Teodor Prodromos, zvani Ptohoprodromos. Naše žitije dopunjava prvo podacima iz drugog, uzimajući u obzir i istorijske podatke koje nam daje arhiepiskop Atinski Hrisostomos Papadopulos u knjizi: “ O osios Meletios o Neos“, Atina 1968. god. Meletije je nazvan „Novim“ verovatno da bi se razlikovao od sv. Meletija Antiohijskog (+ 381).
  27. Ovako u Žitiju Teodora Prodromosa. Nikola Metonski kaže u svom Žitiju prepodobnog da je on prvo išao u Rim pa onda u Jerusalim, ne pominjući putovanje u Španiju i prvi povratak u Tivu.
  28. Zaista, i ovo njegovo proroštvo se ispunilo. Njegov biograf Nikola Metonski, koji mu je pisao Žitije 36 godina posle njegove blažene končine, kaže da je manastir u to vreme imao 300 monaha, bez da je išta posedovao, izuzev vrta sa povrćem, pa ipak odlično se izdržavao. Manastir je cvetao skoro osam vekova posle toga, postavši i stavropigijalnim manastirom. Za vreme grčkog ustanka ( 1821. ) pretrpeo je velike štete, posle oslobođenja Grčke bi ponovo obnovljen, da bi krajem prošlog stoleća zapustio, postavši metoh manastira Faneromene na ostrvu Salamini. Osnovni razlog njegove zapustelosti bio je zaborav duhovnih predanja i zaveta prepodobnog. Manastir je ponovo obnovio Atinski arhiepiskop Hrisostomos Papadopulos 1. septembra 1928. godine, napisavši pri tom knjigu o prepodobnom i manastiru i izdavši njegova dva drevna Žitija. Godine 1950. manastir je postao ženski i kao takav on i danas svetli sa Kiteronskih gora svim okolnim mestima.
  29. Odanijem praznika naziva se dan u koji se završavaju veliki praznici. Tako, odanije Uspenija Presvete Bogorodice praznuje se 23. avgusta; odanije Uskrsa uoči Spasovdana; odanije Preobraženja 13 avgusta; itd.
  30. Sveti Anđel postradao u Carigradu 1680. godine. Njegovo stradanje opisao Jovan Kariofilis.
  31. Spominje se u nekim Sinaksarima zajedno sa današnjom sv. mučenicom Kalistom i njenom braćom Evodom i Ermogenom. ( Druga sv. mučenica istog imena spominje se 17. septembra).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *