NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

17. SEPTEMBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENICA
VERE, NADE, LJUBAVI
i matere njihove
SOFIJE
 
Za carovanja zločestivog cara rimskog Adrijana[1] življaše u Rimu udovica, rodom Italijanka, po imenu Sofija, što u prevodu znači mudrost. Ona beše hrišćanka i, shodno imenu svom, ona mudro u veri hrišćanskoj provođaše život po onoj mudrosti koju hvali apostol Jakov, govoreći: Mudrost koja je odozgo najpre je čista, potom mirna krotka, pokorna, puna milosti i dobrih plodova (Jak. 3, 17). Ova mudra Sofija, dok življaše u česnom braku, rodi tri kćeri kojima nadenu imena prema trima hrišćanskim vrlinama: prvu nazva Vera, drugu Nada, treću Ljubav. A i šta je mogla roditi hrišćanska mudrost, ako ne bogougodne vrline? Uskoro po rođenju treće kćeri Sofija obudove. Kao udova, ona življaše pobožno ugađajući Bogu molitvom, postom i milostinjom; a svoje kćeri vaspitavaše onako kako to može mudra mati: da žive po hrišćanskim vrlinama, čija imena nošahu.
I zaista, ukoliko deca rastijahu po godinama, utoliko rastijahu u njima hrišćanske vrline, I one dobro izučiše proročke i apostolske knjige, naučiše pouke nastavnika, marljivo se bavljahu čitanjem, i behu usrdne u molitvi i u domaćim poslovima, povinjavajući se svetoj i bogomudroj materi svojoj, napredujući u svemu i idući iz sile u silu. A pošto behu izvanredno blagorazumne, pa još i neobično lepe, one ubrzo skrenuše na sebe pažnju svih.
Glas o njihovoj mudrosti i lepoti pronese se po celome Rimu. Ču za njih i eparh Antioh i zažele da ih vidi. Čim ih vide, eparh odmah poznade da su one hrišćanke; jer one ne tajahu svoju veru u Hrista, ne kolebahu se u svojoj nadi na Hrista, i ne slabljahu u svojoj ljubavi ka Hristu, nego otvoreno pred svima slavljahu Hrista Boga, gnušajući se bogomrskih idola neznabožačkih.
O svemu tome Antioh izvesti cara Adrijana, i ovaj odmah posla sluge svoje da mu dovedu devojčice. Sluge odoše u Sofijinu kuću i zatekoše majku gde poučava svoje kćeri, i saopštiše joj da car zove nju sa kćerima. A one, osetivši zbog čega ih zove car, sve stadoše na molitvu, govoreći: Svesilni Bože, učini s nama po Tvojoj svetoj volji i ne ostavi nas, nego nam podaj Tvoju svetu pomoć, da se srce naše ne ustraši gordog mučitelja, da se ne prepadnemo od gorke smrti, da nas ništa ne otrgne od Tebe, Boga našeg.
I po molitvi poklonivši se Bogu, one sve četiri, mati sa kćerima, iziđoše, i držeći se za ruke, kao venac ispleteni, iđahu k caru, i često pogledajući na nebo sa uzdahom i tajnom molitvom preporučivahu sebe pomoći Onoga koji je zapovedio ne bojati se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Kada dođoše carevom dvoru one se prekrstiše govoreći: Pomozi nam, Bože Spasitelju, naš, radi proslavljenja svetog imena Tvog. – Onda ih uvedoše u dvor, i izvedoše pred cara koji gordo seđaše na prestolu. Ugledavši cara one mu odadoše doličnu čast, no stajahu pred njim bez ikakvog straha, svetla lica, junačkog srca, i gledahu na sve veselim očima, kao da su pozvane na pir; s takom radošću one dođoše na istjazanije za Gospoda svog.
Gledajući njihova blagorodna, svetla i neustrašena lica, car stade ispitivati mater kakvoga su roda, kako se zovu i koje su vere. A ona, mudra, odgovaraše tako pametno, da se svi prisutni divljahu njenom razumu. Ukratko spomenuvši njihovo poreklo i imena, Sofija stade govoriti o Hristu, čije poreklo niko iskazati ne može (sr. Is. 53, 8), no čijem se imenu ima pokloniti svako koleno (sr. Flb. 2, 10). I ona otvoreno ispovedaše svoju veru u Hrista Isusa, Sina Božija, i nazvavši sebe sluškinjom Njegovom ona se hvaljaše imenom Njegovim. Hrišćanka sam, govoraše ona, i to je dragoceno ime kojim se hvalim. Isto tako ona izjavi da i kćeri svoje ona zaruči Hristu, da netljenu čistotu svoju sačuvaju za netljenog Ženika – Sina Božijeg.
Car, videći pred sobom mudru ženu, no ne želeći da tada stupa s njom u duži razgovor i da joj sudi, odloži to za drugi put. I posla Sofiju sa kćerima njenim kod jedne visokorodne žene, po imenu Paladije, poručivši joj da ih čuva, pa da ih trećega dana dovede k njemu na sud.
Boraveći u domu Paladije i imajući na raspoloženju dosta vremena za poučavanje svojih kćeri, Sofija ih dan i noć utvrđivaše u veri, poučavajući ih bogonadahnutim rečima. I govoraše im: Kćeri moje mile, sad je vreme vašeg podviga, sad je nastao dan vašeg unevešćenja Besmrtnom Ženiku, sada vi shodno imenima vašim pokažite tvrdu veru, nepokolebljivu nadu, i nelicemernu ljubav koja nikad ne prestaje. Nastupio je čas veselja vašeg – da se vencem mučeništva venčate sa premilim Ženikom svojim i radosno uđete sa Njim u presvetle dvore Njegove. Kćeri moje, radi te časti Hristove nemojte žaliti mlado telo svoje; nemojte žaliti lepi cvet mladosti svoje, radi Najlepšeg među sinovima ljudskim; i nemojte tugovati što se radi večnoga života lišavate ovog vremenskog života. Jer nebeski ljubitelj vaš Isus Hristos jeste večno zdravlje, neiskazana lepota i život besmrtni. I kada tela vaša Njega radi budu izmučena do smrti, On će vas obući u netruležnost, i učiniće da rane na telima vašim zasijaju kao zvezde na nebu. Kada lepota vaša bude uzeta od vas mukama Njega radi, On će vas ukrasiti nebeskom lepotom, kakvu ljudsko oko videlo nije. Kada vremenski život svoj izgubite položivši duše svoje za Gospoda svog.onda će vas On nagraditi beskonačnim životom, u kome će vas proslaviti zanavek pred Ocem Svojim nebeskim i pred svetim anđelima Njegovim, i sve nebeske sile nazvaće vas nevestama i ispovednicama Hristovim. Vas će pohvaliti svi prepodobni, zbog vas će se uzveseliti sve mudre devojke primiće vas u svoju zajednicu. Deco moja slatka! ne dajte da vas sablazne vražjim sablaznima: jer će vas car, kako ja držim, zasuti mnogim laskama, obećavati vam velike darove, i predlagati vam slavu, bogatstvo i čast, i svu lepotu i sladost ovog truležnog i sujetnog sveta, – no vi nemojte poželeti ništa od svega toga, jer sve to kao dim iščezava, i kao prašina raznosi se vetrom, i kao cvet i trava vene i pretvara se u prah. A kada ugledate ljute muke, nemojte se uplašiti, jer, postradavši malko, vi ćete pobediti vraga i uzlikovati zanavek. Verujem Bogu mom Isusu Hristu, da On neće ostaviti vas koje za Njega stradate, jer je On rekao: Ako bi žena i zaboravila čedo utrobe svoje, no ja vas zaboraviti neću (Is. 49, 15): On će neodstupno biti s vama u svima vašim mukama, gledajući vaše podvige, ukrepljujući nemoći vaše i pletući vam neuvenljivi venac nagrade. O, kćeri moje divne! opomenite se muka mojih kada sam vas rađala; opomenite se trudova mojih kojima sam vas odgajala; opomenite se i reči mojih kojima sam vas učila strahu Božjem, i utešite starost matere svoje vašim dobrim i junačkim ispovedanjem Hrista! Za mene će biti slavlje i radost i čast i slava među svima vernima, ako se udostojim nazvati se majkom mučenica, ako ugledam vaše junačko trpljenje za Hrista, vaše smelo ispovedanje svetog imena Njegovog, i vašu smrt za Njega. Tada će se uzveličati duša moja, i obradovaće se duh moj, i potkrepiće se starost moja. Tada ćete i vi biti istinske kćeri moje, ako, poslušavši nauk matere svoje, budete stajale za Gospoda do krvi, i umrete za Njega s radošću.
Kćeri, s umilenjem slušajući ovakvu pouku svoje majke, srce im se topljaše od miline i radovahu se dušom očekujući vreme mučeništva, kao venčanje. Jer one, svete grane svetog korena, svom dušom željahu to čemu ih poučavaše njihova premudra mati Sofija. Reči njene one slagahu u srcu svom, i pripremahu se na podvig mučeništva kao na slavlje, ograđujući sebe verom, ukrepljujući sebe nadom, i rasplamćujući u sebi oganj ljubavi prema Gospodu. Bodreći i učvršćujući jedna drugu, one obećavahu materi svojoj da će sve njene dušekorisne savete s pomoću Hristovom privesti u delo.
Kada nasta treći dan, one biše izvedene pred neznabožnog cara na sud. Držeći da će devojčice, pošto su još male, lako poslušati njegove laskave reči, car im poče govoriti ovako: Deco, videći vašu lepotu i štedeći vašu mladost, ja vam roditeljski savetujem da se poklonite bogovima koji vladaju vaseljenom. Ako me poslušate i učinite što vam se naređuje, ja ću vas nazvati svojom decom. Sazvaću eparhe i igemone i sve moje savetnike, pa ću vas pred njima proglasiti za svoje kćeri, i vi ćete od svih biti poštovane i slavljene. A ako me ne poslušate i ne pokorite se mome naređenju, onda ćete navući na sebe mnoga zla, i materi svojoj zagorčaćete starost, i same ćete poginuti u vreme kada bi se mogle osobito veseliti, živeći u slastima i lepotama i radostima ovoga sveta. Jer ja ću vas ljutom smrću umoriti i, raščerupavši udove vaše, baciću ih psima da ih pojedu, i svi će vas gaziti. Poslušajte me, dakle, radi vašeg dobra: jer ja vas volim, i ne samo ne želim pogubiti lepotu vašu i lišiti vas ovoga života, nego želim da vam budem otac.
No svete devojčice odgovoriše mu jednoglasno i jednodušno: Naš je Otac – Bog koji živi na nebu. On se stara o nama i našem životu i miluje duše naše; mi hoćemo da nas On voli i želimo da se Njegovom istinskom decom nazovemo. Klanjajući se Njemu i držeći zapovesti Njegove, mi pljujemo na tvoje bogove, a pretnje se tvoje ne bojimo; jer mi samo to i želimo: da stradamo i da podnosimo gorke muke radi slatkog Isusa Hrista, Boga našeg.
Čuvši takav odgovor od njih, car upita mater njihovu S o fiju za njihova imena i godine. Ona odgovori: Prva kćer moja zove se Vera, i ima dvanaest godina; druga – Nada, ima deset godina; treća – ljubav, njoj je devet godina.
I divljaše se car kako one tako male imaju takvu hrabrost i takvu pamet i usuđuju se odgovarati tako smelo. I poče ponovo svaku od njih primoravati na svoje bezbožje. Obraćajući se prvo najstarijoj sestri Veri on joj reče: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! – A l i Vera ne hte. Tada car naredi da je svuku nagu i jako biju. A mučitelji, bijući je bez milosti, govorahu joj: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! – No ona kao u tuđem telu trpljaše ćuteći. A kada mučitelji ništa ne uspeše bijenjem, car naredi te joj odrezaše devojačke grudi; no iz rana, umesto krvi poteče mleko. I svi koji posmatrahu mučenje svete Vere divljahu se ovome čudu i trpljenju mučenice. I klimajući glavama potajno osuđivahu carevo bezumlje i svirepost, govoreći: Šta je ova divna devojčica zgrešila, te tako strada? O, teško bezumlju carevu i zverskoj svireposti njegovoj koja beščovečno pogubljuje ne samo stare ljude nego i malu decu!
Posle toga bi donesena železna rešetka i metnuta na silan oganj. Kada se ona usija kao žeravica i od nje lećahu varnice, onda na nju položiše svetu devojčicu Veru. Dva sata ležaše ona na toj rešetki i moljaše se Gospodu svom, i ni najmanje se ne opeče, tako da se svi divljahu. Zatim ona bi bačena u kazan pun vrele smole i ulja koji je strahovito vrio na ogromnoj vatri; ali i U njemu ostade nepovređena; i sedeći u njemu kao u prohladnoj vodi opa pevaše Bogu.
Ne znajući šta još da čini s njom, da bi je uzmogao odvratiti od Hristove vere, mučitelj je osudi na posečenje mačem. Čuvši ovu presudu sveta Vera se ispuni radosti i reče materi svojoj: Moli se za mene, mati moja, da okončam moje tečenje, i dođem ds željenog kraja, i ugledam milog mi Gospoda i Spasitelja moga, i nasladim se gledanjem Božanskog Lica Njegovog. – A sestrama reče: Znate, mile sestre moje, Kome se obećasmo i Kome se zaručismo; znate da smo zapečaćene svetim krstom Gospoda našeg pa večnu službu Njemu, stoga trpimo do kraja. Jedna nas mati rodi, jedna vaspita i nauči, zato smo dužne primiti jedan isti završetak; kao rođene sestre, imajmo jednu volju! Neka vam ja budem primer, da i vi obe pođete za mnom ka Ženiku našem koji nas zove k Sebi.
Posle toga sveta Vera izljubi svoju mater, zagrli se sa sestrama i poljubi, pa ode pod mač. A mati ni najmanje ne potugova zbog svoje kćeri, jer ljubav k Bogu pobedi u njoj tugu srca i materinsku žalost zbog dece. Njoj beše jedina muka i briga to: da se koja od njenih kćeri ne uplaši muka pa odrekne od Gospoda svoga. I ona govoraše Veri: Ja te, kćeri moja, rodih, i zbog tebe podnesoh muke. Ali ti mi za to uzvraćaš dobrom, jer umireš za veru Hristovu i prolivaš za Hrista krv svoju koju si primila u utrobi mojoj. Idi dakle k Njemu, srce moje milo, i obagrena krvlju svojom, kao u skerlet obučena, predstani divna pred očima Ženika tvog, pomeni pred Njim ubogu mater tvoju, i pomoli Mu se za sestre svoje da ih ukrepi na takvo trpljenje kakvo ti pokazuješ.
Posle toga svetoj Veri bi odsečena česna glava, i ona otide ka Glavi svojoj – Hristu Bogu. A majka, zagrlivši njeno mnogostradalno telo i celivajući ga, radovaše se i slavljaše Hrista Boga koji primi njenu kćer Veru u Svoje nebeske dvore.
Tada nečestivi car dozva preda se drugu sestru Nadeždu, i reče joj: Milo dete, molim te, poslušaj moj savet, jer ti iz ljubavi kao otac savetujem: pokloni se velikoj Artemidi, da i ti ne bi poginula kao što pogibe tvoja starija sestra. Ti si videla njene strašne muke, posmatrala si njenu gorku smrt, zato nemoj poželeti da tako isto postradaš. Veruj mi, čedo, ja žalim tvoju mladost; i ako se pokoriš mojoj naredbi, ja ću te proglasiti za svoju kćer. – Sveta Nadežda odgovori: Care, zar ja nisam sestra one koju si ubio? zar nisam od iste majke rođena? zar nisam istim mlekom odojena? zar nisam isto krštenje primila koje i moja sveta sestra? Ja sam zajedno rasla s njom, i iz istih nas knjiga nauči majka da znamo Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, i da verujemo u Njega, i da se Njemu jedinome poklanjamo. Stoga se ne nadaj, care, da bih ja mogla misliti i želeti nešto drugo nego moja sestra Vera; ne, ja hoću da idem njenim putem. Nemoj odlagati trudeći se da me mnogam rečima odvratiš; bolje pređi odmah na stvar, pa ćeš uvideti da sam jednodušna sa sestrom koja ode ispred mene.
Čuvši ovakav odgovor car je predade na mučenje. Pošto je svukoše nagu, kao i Veru, sluge je careve dugo biše bez milosti, dok se ne umoriše. Međutim ona ćutaše kao da ne oseća nikakav bol, i samo gledaše na svoju mater blaženu Sofiju koja tamo stajaše, junački posmatrajući stradanje svoje kćeri i usrdno moleći Boga da joj podari snažno trpljenje. Zatim po naređenju bezakonog cara sveta Nadežda bi bačena u oganj, u kome, kao Tri Sveta Mladića, stojeći neopaljiva slavljaše Boga. Posle toga ona bi obešena i strugana gvozdenim noktima: komadi joj otpadahu od tela i krv se potokom lijaše, a od njenih rana izlažaše neki divan miris, i lice joj se radosno osmehivaše i sijaše blagodaću Svetoga Duha. I rugaše se sveta Nadežda mučitelju što nije u stanju pobediti jednu malu devojčicu. Hristos je moja pomoć, govoraše ona, i ja se ne samo ne bojim muka, nego sam ih željna kao sladosti rajske, jer su mi muke za Hrista slatke. A tebe, mučitelju, očekuju beskonačne muke u paklu ognjenom zajedno sa đavolima, koje ti imaš za bogove.
Ove reči još više razjariše mučitelja, i on naredi da se spremi kazan pun smole i loja, da se naloži vatra, i u kipeći kazan baci mučenica Nadežda. No kada svetiteljku htedoše da bace u kipeći kazan, on se tog trenutka rastopi kao vosak, a smola i loj se razliše i opekoše sve koji naokolo stajahu. Tako čudesna sila Božja beše sa svetom Nadeždom.
Videći sve to, mučitelj ipak ne hteđaše poznati istinoga Boga, jer srce njegovo beše pomračeno demonskom tamom i ubistvenom zabludom. Međutim, ismejan malom devojčicom, on se stiđaše. No ne želeći više trpeti takav stid, on osudi svetu Nadeždu na posečenje mačem. A sveta devojčica, čuvši za presudu, radosno pritrča k materi. svojoj i reče: Mir tebi, mati moja! budi zdrava i spominji čedo svoje! – A mati, zagrlivši je, ljubljaše je govoreći: Kćeri moja Nadeždo! blagoslovena ti od Gospoda Boga Višnjega, na koga se nadaš i za koga krv svoju ne štediš; idi k sestri svojoj Veri i zajedno sa njom predstavi vozljubljenome Gospodu! – Nadežda se takođe poljubi sa svojom sestrom Ljubavlju koja je posmatrala sva njena stradanja, i reče joj: Ne ostaj ovde i ti, sestro naša, da bismo zajedno prestale Svetoj Trojici.
Rekavši to, sveta Nadežda priđe mrtvome telu svoje posečene sestre Vere, i zagrlivši je s ljubavlju ona, po svojstvenoj prirodi ljudskoj žalosti, htede plakati, ali iz ljubavi ka Hristu ona pretvori žalost u radost. Posle toga, priklonivši pod mač glavu svoju, sveta Nadežda bi posečena mačem. A mati njena uze telo njeno, i proslavljaše Boga radujući se junaštvu dveju kćeri svojih, a na takvo junaštvo podsticaše i treću kćer svojim slatkim rečima i mudrim savetima.
Prizvavši treću devojčicu Ljubav, mučitelj se staraše da i nju, kao i prve dve sestre, laskavim rečima privoli da odstupi od Raspetoga i pokloni se Artemidi. A l i uzalud behu sva staranja sablazniteljeva. Jer ko je dužan tako čvrsto stajati za vozljubljenog Gospoda, kao Ljubav? Pisano je u Svetom Pismu: Ljubav je jaka kao smrt; mnoga voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti (Pesma nad pesm. 8, 6. 7). Ne ugasiše u ovoj devojčici oganj ljubavi k Bogu mnoge vode svetskih sablazni, niti je potopiše reke muka i stradanja; veličina ljubavi njene pokazivaše se u tome što ona beše gotova dušu svoju položiti za ljubljenog Gospoda svog Isusa Hrista; a veće ljubavi nema nego dušu svoju položiti za prijatelje svoje (Jn. 15, 13).
Videvši da se laskama ništa uspeti ne može, mučitelj poče mučiti ljubav, želeći je raznim mučenjima rastaviti od ljubavi Hristove. No ona odgovaraše rečima svetog apostola: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? nevolja li, ili teskoba? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili opasnost ili mač? U svemu ovome pobeđujemo pomoću Onoga koji nas ljubi (Rm. 8, 35. 37).
Mučitelj naredi da je istegnu na točku i biju štapom. Sveta mučenica bi tako istegnuta na točku, da se delovi mladog tela njenog odvajahu od svojih sastava, i ona bijena sva se zali krvlju kao purpurom, i zemlja se natapaše njenom krvlju kao kišom. Zatim bi strahovito usijana peć. Ukazujući svetoj mučenici na nju, mučitelj govoraše: Devojčice, reci samo da je boginja Artemida velika, pa ću te pustiti! Ako to ne rekneš, ovog časa ćeš izgoreti u ovoj užarenoj peći. – No sveta mučenica odgovori: Veliki je Bog moj Isus Hristos; a Artemida i ti s njom poginućete!
Razbešnjen, mučitelj naredi prisutnima da je bace u peć. Međutim mučenica, ne čekajući da je ko baci u peć, sama pohita i uđe u nju, i hođaše posred nje neopaljena, i kao u prohladnom mestu radovaše se, pevajući i blagosiljajući Boga. U to vreme iz peći izlete plamen na neverne koji stajahu okolo peći, i neke sagore u pepeo, a neke opeče, samog pak cara dostigavši opali, te on pobeže daleko. U peći toj behu vidna i neka druga lica koja sva sijahu i sa mučenicom se radovahu. I veličaše se ime Hristovo, a nečestivi se stiđahu.
Kada se peć ugasi, sveta mučenica, divna nevesta Hristova, iziđe iz nje zdrava i vesela, kao iz palate. Mučitelji je, po naređenju carevom, odmah dohvatiše i svrdlima joj zglobove provrteše; ali je Božja pomoć krepljaše u tim mukama, te ona ne umre. Jer ko bi mogao otrpeti te muke, a da se odmah ne sruši mrtav? Međutim vozljubljeni Ženik njen, Isus Hristos, potkrepljavaše svoju svetu mučenicu, da bi i nečestivi što više bili postiđeni i njoj bila data što veća nagrada, i da bi se krepka sila Božja proslavila u nemoćnom sasudu ljudskom.
Razbolevši se od opekotine mučitelj naredi, najzad, da mučenicu poseku mačem. Čuvši o tome, sveta se radovaše i govoraše: Gospode Isuse Hriste, koji si zavoleo sluškinju Tvoju Ljubav, pevam i blagosiljam mnogoslavljeno ime Tvoje što me uvršćuješ sa sestrama mojim, udostojivši i mene da pretrpim za ime Tvoje ono isto što i one pretrpeše. – A mati njena, sveta Sofija, ne prestajući moljaše Boga za najmlađu kćer svoju da joj podari trpljenje do kraja , i govoraše joj: Treća grano moja, čedo moje premilo, podvizavaj se do kraja! jer dobrim putem ideš, i tebi je već ispleten venac i otvoren pripremljeni dvorac; Ženik već stoji očekujući te i posmatrajući s neba tvoj podvig, da bi, kada prikloniš pod mač glavu svoju, primio tvoju čistu i besprekornu dušu u Svoj zagrljaj i upokojio te sa tvojim sestrama. A pomenite i mene, mater vašu, u carstvu Ženika svog, da milostiv bude meni i da me ne liši učestvovati i prebivati s vama u svetoj slavi Njegovoj. I tog časa sveta ljubav bi posečena mačem. A mati njena uzevši telo njeno položi ga U divan kovčeg zajedno sa telima svete Vere i Nadežde, i ukrasivši kako treba tela njihova metnu kovčeg na pogrebna kola, odveze ih izvan grada nekoliko potrkališta, pa sa suzama radosnicama česno pogrebe kćeri svoje na visokom brežuljku. Sama pak ostade na grobu njihovom tri dana i tri noći usrdno se moleći Bogu, i u tome zaspa snom smrti o Gospodu. Verni je pogreboše na istom mestu zajedno sa kćerima. Na taj način i ona bi udostojena s njima mučeničkog venca i učešća u nebeskom carstvu, jer iako ne telom, ipak ona srcem stradaše za Hrista.
Tako premudra Sofija mudro okonča tečenje svoje, prinevši Svetoj Trojici na dar tri dobrodeteljne kćeri svoje: Veru, Nadeždu i Ljubav.
O, sveta i pravedna Sofijo! koja se žena spase poradom kao ti, koja si rodila takvu decu koja se unevestiše Spasitelju i, postradavši za Njega, sada s Njim caruju i proslavljaju se? Zaista si mati, dostojna divljenja i dobrog spomena! Jer, gledajući strašne i ljute muke i smrti svojih milih čeda, ti ne samo nisi tugovala, kao što je svojstveio materi, nego si se, utešavana blagodaću Božjom, veoma radovala, i sama ih učila i molila da ne žale vremenski život svoj i nepoštedno proliju krv svoju za Hrista Gospoda. Naslađujući se sada na nebu gledanjem presvetlog lica Njegovog zajedno sa svetim kćerima tvojim, umudri i nas, da se i mi, sačuvavši vrline vere, nade i ljubavi, udostojimo predstojati Presvetoj, Nesazdanoj i Životvornoj Trojici i slaviti je kroza sve vekove Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
TEODOTIJE (TEODOTE)
 
Za carovanja u Rimu Aleksandra Severa,[2] poslan bi od strane careve u Kapadokiju igemon Simvlikije, da ustroji gonjenje na hrišćane. Njemu dostaviše za neku hrišćanku, Teodotiju (Teodotu), koja beše rodom iz Pontiske oblasti[3] i beše vrlo bogata. Naredivši da je dovedu pred njega, Simvlikije je dugo nagovaraše da se odrekne vere Hristove ali bez ikakva uspeha. Tada je obesiše i nekoliko sati strugaše joj telo. A svetiteljka ni najmanje ne obraćaše pažnje na bolove već slavljaše Boga, i izgledaše da drugi strada a ne ona. Posle toga je okovaše i u tamnicu posadiše. Posle osam dana vrata se na tamnici sama od sebe otvoriše. Videvši to stražari se prepadoše, i otrčaše te obavestiše o tome Simvlikija. Al i Simvlikije im ne poverova, već naredi da mu dovedu Teodotiju. Kad je ugleda potpuno zdravu, bez ikakvog traga na telu od zadobijenih rana, Simvlikije je upita: Ko si ti? Svetiteljka odgovori: Igemone, tebi se um pomračio, pa ne vidiš; a da ti um nije pomračen, ti bi poznao da sam ja Teodotija.
Čuvši to Simvlikije odmah naredi da se užeže peć i u nju baci mučenica. Kada peć bi usijana i svetiteljka uđe u nju, odmah sunu iz peći oganj te spali sedamdeset ljudi; a oni što ostadoše, zatvoriše vrata, od peći, pa pobegoše. Idućeg pak dana igemon posla dva idolska žreca sa još nekoliko ljudi, da razveju pepeo od tela sagorele mučenice. A kad oni otvoriše peć, iz nje sunu plamen i spali oba žreca, a ostali ugledaše svetiteljku gde sedi usred peći između dva mladića u belim haljinama i peva. To ih toliko uplaši, da oni popadaše kao mrtvi. Tada svetiteljka izađe iz peći potpuno zdrava, radujući se i slaveći Boga.
No i posle toga blažena Teodotija bi ponovo zatvorena u tamnicu. A pošto Simvlikije nameravaše da putuje u Vizantiju,[4] on naredi da ga svetiteljka u okovima prati na tom putu. A kada Simvlikije ode u Ankiru i sede na sudijsku stolicu, on tada izvede preda se na sud svetu Teodotiju i reče joj: Ako ne pristaneš da prineseš bogovima žrtvu, ja ću te staviti na onaj usijani tiganj (pritom joj rukom pokaza tiganj) i bez milosti ću te uništiti. – Svetiteljka mu odgovori: Ako tvoj lični sekretar Dorotej uziđe sa mnom na tiganj i ako ga oganj ne povredi, onda ću prineti žrtvu bogovima tvojim.
Tada Simvlikije reče svome sekretaru Doroteju: Gospodine Doroteje, imajući sa sobom pomoć bogova, uđi u oganj. – Čim Dorotej sa svetiteljkom uđe u oganj, on odmah izgore u ognju, a svetiteljka ostade nepovređena.
Zbunjen, i ne znajući šta da radi, Simvlikije naredi da svetu Teodotiju ponovo okuju i primoraju da trči za njim u Nikeju, kuda on krenu. Stigavši u Nikeju, igemon naredi svetiteljki da uđe u hram idolski i da se pomoli. Svetiteljka sva radosna uđe u hram. No čim se pomoli Bogu, idoli popadaše na zemlju i razbiše se. Svi koji behu prisutni i videše ovo čudo, biše zaprepašćeni. A Simvlikije, besan od ljutine, naredi slugama da Teodotiju testerom prestružu. Ali se testera tog trenutka otupi i ne mogaše da struže, i sluge iznemogoše, a svetiteljka opet ostade nepovređena i slavljaše Boga.
Tada okoreli srcem igemon, svim ovim čudesima doveden u nepriliku, pomrači se umom, i naredi da se mučenici odseče glava mačem. I tako hrabra mučenica Hristova otide ka Gospodu i dobi venac mučeništva.[5]
 
SPOMEN SVETIH
STO PEDESET ŠEST MUČENIKA:
episkopa PELEJA i NILA, sveštenika ZINONA,
mučenika PATERMUTIJA i ILIJE, episkopa SILUANA,
starca JOVANA, i ostalih
 
Od ovih svetih mučenika 50 (ili po drugima 40) behu Palestinci, a ostali Misirci (Egipćani). Postradaše za Gospoda Hrista u gradu Tiru i okolini u vreme cara Galerija oko 310. godine. Jedni od ovih mučenika, posle mnogih mučenja, postradaše od mača, a druti od ognja. Među njima behu i dva starca episkopa iz Egipta: Pelej (ili Filej) i Nil, sveštenik Zinon, i dva slavna muža: Patermutije i Ilija. S njima postrada od mača i episkop Siluan, rodom iz Gaze (koga spominje istoričar Evsevije Kesarijski)[6] i znameniti slepi starac Jovan, koji je znao Sveto Pismo naizust, i naizust ga čitao na skupovima hrišćanskim, to jest na bogosluženjima.[7] (Oni postradaše posle Galerija, za vreme Maksimina, zajedno sa drugim starijeg uzrasta mučenicima, koji nisu mogli raditi teške poslove u kamenolomima i rudnicima, gde je sveti Siluan bio zatvoren). Svi se ovi sveti mučenici uvenčaše vencima mučeničkim i nepropadljivim, i preseliše se u besmrtno carstvo Hristovo.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
AGATOKLIJE
 
Sveta Agatoklija beše sluškinja u nekoga Nikole hrišćanina i žene mu Pavline. Pavlina beše neznaboškinja i u toku osam godina mučaše raznim mukama blaženu Agatokliju, sa ciljem da je prevede u idolopoklonstvo. Nekada je Pavlina bijaše kamenjem po vratu, nekada je prisiljavaše da bosa trči po oštrom kamenju i bespuću, jednom joj polomi rebra gvozdenim čekićem, i potom joj sagore jezik. Ali pošto je svim tim ne mogade primorati da se pokloni idolima, ona je naposletku umrtvi sipajući joj oganj na vrat. Tako blažena duša njena otide iz tela na nebo.
 
SPOMEN SVETIH
LUKIJE udovice, i sina joj GEMINIJA mučenika
 
Sveta Lukija beše ugledna i bogata rimljanka; življaše u vreme bezbožnih careva Dioklecijana i Maksimilijana (284-305. g.). Beše udova trideset i šest godina i bogougodno služaše mnogima U svojoj sedamdeset petoj godini bi kao hrišćanka optužena caru Dioklecijanu od svoga rođenog sina Evtropija, usrdnog idolopoklonika, i zato zatvorena u tamnicu. U tamnici ona podnese mnoga i teška mučenja za Hrista, ali ostade nepovređena i nepobeđena. Potom bi vođena kroz grad na porugu i sramoćenje, ali se ni tada u svojoj hrišćanskoj veri ne pokoleba. Videći je tako nepokolebljivu u veri, neki Geminijan (ili Germinijan) poverova odmah u Gospoda Hrista i sa svetom Lukijom stupi zajedno pred cara i smelo ispovedi veru u Gospoda Hrista. Zbog pokazane vere i hrabrog ispovedništva, sveti Geminijan bi zatim kršten i usinovljen od svete Lukije; zato se i nazva sinom njenim.
Kada potom sveta Lukija bi otpuštena iz tamnice, ona uze sa sobom i svog novog sina Geminija i otide u Tavromeniju na Siciliji. Kada i tamo nastade gonjenje hrišćana, ona se povuče u gore, gde se i upokoji mirno u Gospodu svome, za Koga toliko postrada. Sveti pak Geminije bi uhvaćen i posečen mačem za Gospoda Hrista, od Koga dobi venac večnog života.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OC A NAŠEG
ANASTASIJA, čudotvorca Kiparskog
 
Sveti Božji čovek ovaj došao na Kipar iz Palestine zajedno sa tri stotine drugih hrišćana,[8] i podvizavao se bogoutodno u vreme cara Aleksija Komnena i sina njegovog Jovana (12. vek) Zbog svojih podviga proslavljen od Boga darom čudotvorstva. U selu Peristerona u pokrajini Amohosta na Kipru nalazi se i danas manastir njemu posvećen, gde se nalazi i sveti grob njegov. (Službu mu štampao Kiprijan Kiparski u Levkosiji Nikoziji 1915. g.)
 
SPOMEN SVETIH SVEŠTENOMUČENIKA:
IRAKLIDA i MIRONA
 
Episkopi grada Tamasa na Kipru; postradali za veru u Hrista. Sveti Iraklid bio postavljen za episkopa svetim apostolom Varnavom (koji se slavi 11. juna) i po njegovoj končini nastavio delo ovog svetog apostola Sveti pak Miron bio prejemnik svetog Iraklida. U Tamasu na Kipru i danas postoji manastir svetog Iraklida, gde je i grob njegov. (Po drugima, sveti Iraklid se upokojio mirno).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
HARALAMPA, PANTOLEONTA, i družine njihove
 
Mučeni postradali za veru u Hrista.
 


 
NAPOMENE:
[1]Carovao od 117. do 138. godine.
[2]Rimski car carovao od 222. do 235. godine.
[3]Pontiska oblast ili Pont severoistočna pokrajina Male Azije pored Crnog Mora.
[4]Današnji Carigrad.
[5]Sveta Teodotija postrada oko 230. godine.
[6]Ovaj sveti Siluan spominje se i 4. maja.
[7]O njemu videti i pod 20. semptembrom: Spomen sv. Prepodobnomučenika Jovana Ispovednika.
[8]O njima videti pod 1. i 13. julom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *