NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

16. SEPTEMBAR
 
STRADANJE SVETE VELIKOMUČENICE
EFIMIJE
 
Za neznabožnog Dioklecijana[1] Halkidonom[2] upravljaše antipat[3] Prisk, postavljen od Dioklecijana. Želeći da priredi praznik u čast neznabožačkog boga Areja,[4] kome u Halkidonu beše posvećen hram i idol hramu, Prisk posla naređenja u sve okolne gradove i sela, naređujući u ime cara da svi žitelji dođu u Halkidon na praznik i da svaki prema svom imovnom stanju prinese žrtvu Areju. U svojim naredbama Prisk prećaše velikim mukama onima koji ne poslušaju naređenje i ne dođu na praznik koji on beše odredio u deveti dan po izdavanju naređenja. I kad nastupi određeni dan demonskog praznika, steče se u Halkidon ogromno mnoštvo naroda zajedno sa stokom, koju dovedoše radi prinošenja na žrtvu. I nastade praznično svetkovanje, i svi veselo prinošahu na žrtvu ovce i volove, poklanjajući se bezdahnom idolu, ili, bolje reći, demonu koji obitavaše u njemu.
A hrišćani tih mesta, gadeći se bogomrskog praznika i bojeći se grozne pretnje antipatove, stadoše se skrivati ovde onde, i sabirahu se na tajna mesta gde su se vršila bogosluženja istinitome Bogu. Međutim mučitelj naredi strogo proveravanje, da li se ko ne protivi njegovoj naredbi, i ima li takvih koji se ne poklanjaju idolu Areja. I nađeno bi da se hrišćani protive mučitelju, ne slušajući naređenje njegovo i ne odajući demonu čast koja priliči samo istinito.me Bogu. Razgnjevi se mučitelj što ga hrišćani ne slušaju, pa naredi poteru za njima i da ih dovedu na mučenje.
U to vreme u jednom tajnom mestu skrivahu se četrdeset i devet hrišćana, vršeći molitve; među njima beše prekrasna devojka po imenu Efimija, visokorodnog porekla, kći senatora Filofrona i supruge mu Teodorisije, ljudi pobožnih. Mučitelju bi dostavljeno o ovim sakrivenim hrišćanima, i on naredi da ih sve pohvataju i dovedu pred njega na sud. Svirepe sluge antipatove, kao zveri gotove na lov, odmah pojuriše sa oružjem u rukama na sabrano Hristovo slovesno stado. Dom u kome verni tajno služahu Bogu, oni opkoliše sa svih strana, da niko ne pobegne; i razvalivši vrata oni stadoše nemilosrdno izvlačiti jednog po jednog, i pošto ih sve izvukoše, oni ih povedoše antipatu ponižavajući ih i rugajući im se. Vođeni kao one na zaklanje, svete smirene sluge Hristove stadoše pred gordog mučitelja, gotovi da stradaju za Gospoda sve do prolivanja krvi svoje za Njega.
Ugledavši ih, gordi vlastodržac ih upita: Vi li se protivite naređenju carevom i našem, nipodaštavajući prinošenje žrtava velikome bogu Areju? – Hrišćani odgovoriše: Carevom ili tvom naređenju, antipate, treba se povinovati, ako ono nije protivno Nebeskome Bogu; a ako je protivno Bogu, onda mu se ne samo ne treba povinjavati, nego mu se valja suprotstaviti. Kada biste nam naredili ono u čemu smo mi dužni pokoravati se vlastima, mi bismo onda dali ćesarevo ćesaru (Mt. 22, 21). Ali pošto je vaše naređenje bogoprotivno i bogomrsko, jer vi naređujete: poštovati tvar više nego Tvorca, pokloniti se i prineti žrtvu demonu, a ne Bogu Višnjemu, – to mi ovo naređenje vaše nikada nećemo poslušati, jer smo istinski poklonici Boga istinoga koji živi na nebesima.
Tada mučitelj, otvorivši lažljiva usta svoja i naoštrivši kao brijač laskavi jezik svoj, obrati se njima prepredenom rečju svojom, starajući se da laskama i obećanjem darova i počasti skrene s pravoga puta na pogubno idolosluženje njih koje Gospod steče česnom krvlju Svojom. U isto vreme antipat im prećaše i strašnim mukama, ako oni ne bi hteli učiniti to što im on i savetuje i naređuje. A svetitelji mu na to odgovoriše: Darove i počasti tvoje, prokonzule, koje nam ti obećavaš, mi smo davno odbacili od sebe i omrzli ih, i smatramo ih kao đubre Hrista radi (sr. Flb. 3, 8), jer imamo nebeska blaga koja su veća i bolja od svih zemaljskih blaga. Zemaljska blaga su privremena i nepostojana, a nebeska su večna i neizmenljiva. Strašnih mučenja pak kojima nam pretiš, mi se ne samo ne bojimo, nego ih veoma želimo pretrpeti, da bi se pokazala u nama sila i krepost Boga našeg, kojoj bi se vi udivili i, poznavši nemoć vaših odvratnih bogova, postideli se. No kakva je potreba govoriti dalje o tome? Počinji što si namislio uraditi, pa ćeš se ubediti da će u nas biti veće usrđe u trpljenju, nego u tebe usrđe ka mučenju.
Tada ih mučitelj poče mučiti okovima i raznim mukama; i sveti mučenici čitavih devetnaest dana behu mučeni na razne načine, svaki dan dobijajući nove rane i trpeći glad i žeđ. Među njima beše sveta devojka Efimija, mlada i divna; bodreći je, oni joj govorahu: Podvizavaj se, devojko, radi Nebeskog Ženika; podvizavaj se da Mu ugodiš stradanjem: podvizavaj se da Ga sa mudrim devojkama sretneš, da bi te On zavoleo kao nevestu Svoju i uveo te u Svoje dvore.
Zatim u dvadeseti dan oni biše izvedeni na sud, gde ih antipat upita: Eda li ćete sada, naučeni stradanjima, hteti da poslušate naše naređenje? – Tada sveti mučenici, zajedno sa svetom Efimijom, odgovoriše: Ne nadaj se, prokonzule, da ćeš nas skrenuti s pravoga puta! Pre ćeš moći prevrnuti planine na zemlji i pokrenuti zvezde na nebu, nego što ćeš naša srca otrgnuti od istinitog Boga.
Razjaren ovim rečima mučitelj naredi da ih dugo biju po licu. Potom videći da ništa uspeti ne može, on odluči da ih pošalje caru, ali naredi da ih pre toga zatvore u tamnicu. Kad ih povedoše u tamnicu, antipat ugleda svetu Efimiju, devojku mladu i lepu, gde među svim ovim svetim mučenicima sija kao luna među zvezdama, i on kao vuk zgrabi ovu ovcu iz stada Hristova. A ona podigavši k nebu i oči i ruke, zavapi: Ne ostavi me, premili moj ženiče Isuse Hriste, jer se u Tebe uzdam! ne predaji zverovima dušu koja Te voli i ispoveda sveto ime Tvoje! ne daj neprijatelju mome da se obraduje zbog mene! ukrepi mene, nemoćnu sluškinju Tvoju, da me ne savlada bezakonje!
Mučitelj pak, želeći je privući svome bezbožju, izmišljaše svakojaka sredstva, loveći njeno devojačko srce i blagim rečima i mnogim darovima i raznim obećanjima. No sveta Efimija junački govoraše: Ne pomišljaj, mučitelju, da slabost moju možeš lako svojim veštim mamcima privoleti na tvoje bezbožje i bezakonje; jer iako sam žena po prirodi, nemoćna po telu i mlada po godinama, ipak je srce moje junačnije od tvoga, i sila moja u svetoj veri jača od hrabrosti vaše, i razum moj blagodaću Hrista mog veći nego svih vaših neznabožačkih govornika, sa kojima vi smatrate da ste mudri, a u samoj stvari ste bezumniji od svih neznalica, pošto nećete da poznate istinitoga Boga, počitujući demona kao boga. Nećeš me, dakle, prevariti lukavim rečima, kao nekada zmija pramater našu; i nećeš mi učiniti slatkim ovaj gorki svet sa njegovim slastima, koje sve radi sladčajšeg Isusa smatram za pelen; i nećeš pobediti silu koja se u nemoći projavljuje (sr. 2. Kor. 12, 9), ma kako bili silni tvoji napadi. Jer se nadam na Hrista mog, da me On neće ostaviti, niti ukloniti od mene krepku ruku Svoje pomoći dok gorda glava demona ne bude zgažena ženskim nogama.
Posramljen ovakvim rečima svete Efimije, mučitelj se strahovito naljuti, i odvratnu ljubav svoju koju dotle pokazivaše prema njoj pretvori u bes, pa naredi da se spremi točak za mučenje koji beše načičkan oštrim noževima, kako bi svo telo njeno bilo iseckano i zdrobljeno. Sveta devojka ogradi sebe krsnim znakom i sluge je vezaše za točak. I stadoše okretati točak, pri čemu komadi tela mučeničina otpadahu i zglobovi se razdrobljavahu. A ona se usrdno moljaše Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, prosvećenje duše moje, izvore života koji daješ spasenje onima što se nadaju na Tebe, dođi mi sada u pomoć, da bi svi poznali da si Ti – jedini Bog i čvrsta uzdanica onih koji u Tebe polažu nadu: neće ih zadesiti zlo i udarac neće dosegnuti do tela njihova, jer Višnjega izabraše sebi za utočište (sr. Ps. 90, 9. 10).
Kada se ona tako pomoli Gospodu, točak iznenada stade i sluge popadaše iznemogli, jer anđeo Božji javivši se slomi rukunicu kojom se okretao točak, skide sa točka svetu devojku, isceli je od rana i povrati joj potpuno zdravlje. Tako isceljena, ona radosno pevaše blagodareći Boga i slaveći svemoćnu silu Njegovu.
Videvši to, mučitelj i svi što behu tamo, biše zapanjeni i mnogo se čuđahu ovome čudu. Uostalom, gde zloba oslepi duševne oči, tamo nikakve koristi ne donese ovako veliko čudo. Jer oni ne behu u stanju poznati krepku ruku istinitoga Boga: gledajući ne vide i slušajući ne razumeju, jer se okameni srce njihovo (sr. Is. 6, 9. 10), i čudesno znamenje to pripisivahu volšebništvu.
Posle toga mučitelj naredi da se usija ogromna peć i u nju baci sveta Efimija. Dok su peć usijavali i u njoj već buktala silna vatra, sveta mučenica se obuče u oklop svetih Triju Mladića, tojest u molitvu, i protivu veštastvenog ognja ona zapali oganj usrdne ljubavi k Bogu, i podigavši oči k nebu govoraše: Bože, Ti na visinama živiš i na smirene gledaš; Ti si u Vavilonu Tri Mladića, radi zakona Tvog predatih ognju, sačuvao preko svetog anđela Tvog čitave i nepovređene od ognja i poslao im rosu s neba; Ti i meni sluškinji Tvojoj budi pomoćnik, pošto se, o Hriste moj, podvizavam radi Tvoje slave!
Ona to izgovori i, naoružavši se krsnim znakom kao drugim oružjem, ona stajaše, spokojno očekujući da je bace u oganj. A dva vojnika, Viktor i Sosten, kojima je bilo naređeno da mučenicu vrgnu u oganj, ugledaše divnu pojavu koja se zbivala u ognju: oni videše u peći angele Božije koji razbacivahu oganj i prećahu im da se ne usude dotaći se neveste Hristove.
Videvši ovo čudo, oni rekoše mučitelju: Prokonzule, mi se ne smemo svojim nečistim rukama dotaći ove svete devojke i baciti je u oganj, makar nas to i glave stalo, jer mi vidimo izvanredno čudo, koje tvoje oči ne vide. I nama je bolje trpeti tvoj gnjev, nego gnjev onih lučezarnih lica koja nam prete iz plamena ognjenog.
Čuvši to mučitelj se razgnjevi na njih, i držeći da su hrišćani pa zato neće da devojku bace u peć, on naredi da ih vode u zatvor. A drugoj dvojici vojnika, koji se zvahu Kesar i Varije, on zapovedi da Efimiju bace u oganj. Ovi, dohvativši devojku, baciše je u oganj, ali tog časa sunu iz peći silan plamen, polete na vojnike koji devojku baciše u peć, i tu ih na mestu sažeže i u pepeo pretvori, a ostale sluge natera u bekstvo. Svetiteljka pak, likujući usred peći kao u svetloj palati i u prohladnoj rosi, pevaše pesmu svetih Triju Mladića: Blagosloven si, Gospode Bože otaca naših, i sveslavljen i veličan (Dan. 3, 52). – I zbi se preslavno čudo: oganj se ne dotače svete mučenice, niti haljina njenih, jer sam Ženik njen netljeni Hristos Gospod, tajno siđe u peć k nevesti Svojoj i orosi je nebeskom prohladom. A kad se peć ugasi, sveta devojka izađe čitava i zdrava, što sve silno zaprepasti. Mučitelj pak, ne znajući šta da preduzme, naredi da svetiteljku vode u tamnicu, govoreći u sebi: noćas ću smisliti šta ću uraditi s ovom volšebnicom.
Potom, prizvavši k sebi Viktora i Sostena, mučitelj se svim besom okomi na njih, i zaricaše se da će ih pogubiti ako se ne poklone idolima. A oni odgovarahu: Dosad smo bili u zabludi ne znajući istinu, a sada poznasmo Jedinoga Boga koji je stvorio nebo i zemlju: Njemu verujemo i poklanjamo se; a tvojim bogovima, kojima se i mi ranije klanjasmo ne znajući da nas to demoni obmanjuju, odsada se više nećemo klanjati. Ti pak čini s nama što hoćeš: u tvojim su rukama tela naša, a duše su naše pod zaštitom Božjom.
I osudi ih mučitelj: da ih bace zverovima da ih pojedu. Idući ka mestu gde su ih zverovi imali pojesti, sveti se usrdno moljahu Bogu da se smiluje na njih i da, oprostivši im grehe njihove pređašnje zablude i neverja, nastani duše njihove tamo gde borave oni koji veruju u Njega. I odmah dođe s neba glas Božji koji ih pozivaše u pokoj. Čuvši to, oni s radošću predadoše duše svoje u ruke Božje. Zverovi pak ne dotakoše se tela njihovih, i ona behu tajno pogrebena od strane vernih.
Pošto prođe noć i nastade dan, mučitelj sede na sudištu, i svetu Efimiju izvedoše iz tamnice; idući na sud ona veselo pevaše: Pevaću Ti, Gospode, pesmu novu! proslavljaću Te, Gospo de, kreposti moja! pevaću Te među narodima, i proslaviću ime Tvoje, jer si Ti jedini istiniti Bog i nema drugoga Boga osim Tebe. – Tako pevajući ona dođe na sud. Tu je dugo ispitivahu, istjazavahu i primoravahu da prinese žrtvu idolima. No ona se ne pokori. Videći nepokolebljivost srca njenog, mučitelj naredi da je obese i da joj telo stružu oštrim noževima. Međutim i posle ovog mučenja ona se silom Božjom obrete čitava. Zatim iskopaše duboku jamu, napuniše je vodom, i u nju spustiše mnoštvo svakojakih zmija, aspida i morskih otrovnih gadova, pa mučitelj naredi da svetu Efimiju bace u tu jamu. A ona, osenjujući sebe krsnim znakom, govoraše: Svetlosti moja, Isuse Hriste! Ti si u utrobi vodenog zvera sačuvao nepovređenim Jonu; Ti si izbavio Danila iz čeljusti lavovih; Ti i mene sačuvaj krepkom rukom Tvojom, da se i u meni proslavi sveto ime Tvoje.
I sa tim rečima ona skoči u jamu: a zmije i gadovi prišavši joj ne naneše joj nikakvu povredu, nego se naprotiv starahu o njenom zdravlju, jer je nošahu na sebi, ne dajući joj da potone u dubinu jame, prepune vodom. I sveta devojka iziđe blagodaću Božjom iz te jame bez ikakve povrede.
Mučitelj se onda stvarno nađe u strahovitoj nedoumici, ne znajući šta da radi sa njom. No želeći je ipak pogubiti, i misleći da volšebništvo kojim mučenica, po njegovom smatranju, vladaše, savlađuje samo javne muke a ne tajne zamisli, on naredi da se iskopa druga tajna jama i načička unutra oštrim kopljima, mačevima i noževima, sa oštricama uperenim naviše, a spolja da se jama maskira granjem i zemljom. Onda mučitelj naredi mučenici da pređe preko te maskirane jame, računajući da će ona, ne znajući ništa, upasti u jamu, nataći se na oštro oružje, i tako umreti. Međutim svetiteljka pređe preko jame lako, kao ptica preletevši preko zamki; a neki neznabošci, ne znajući o toj jami, upadoše u nju i poginuše. Videći to, mučitelj se veoma postide, i ispuniše se tu reči Svetoga Pisma: Kopa jamu, i iskopa je, i pade u jamu koju je načinio (Ps. 7, 16). A sveta mučenica slavljaše Boga pevajući: Ko će iskazati silu Gospodnju? ispričati svu slavu Njegovu? (Ps. 105, 2). Jer mučenu sluškinju Tvoju, Gospode, Ti sačuva nepovređenu od rana, spase od ognja, zaštiti od zverova, vode i točka, i izvede iz jame. I sada, Gospode, izbavi dušu moju od ruke iskonskog neprijatelja: grehe mladosti moje i neznanja moga ne pomeni (Ps. 24, 7), nego kapljama krvi Tvoje, za mene prolivene, očisti prljavštinu tela i duha moga; jer si Ti očišćenje, osvećenje i prosvećenje slugu Tvojih.
Prokonzul pokuša još jednom da je pridobije laskavim rečima. On joj reče: Ne sramoti rod svoj; ne pogubljuj cvet mladosti svoje; ne lišavaj sebe života! Odaj poštovanje velikom Areju, pa ćeš od sviju nas biti poštovana, i nagrađena velikom slavom i bogatstvima. – I mnoge druge laskave reči on govoraše svetiteljki, a ona ga ismeja i izruži kao bezumnika.
Tada je prokonzul ponovo stade mučiti. Pošto je strahovito izbi štapovima, on naredi da je prestružu oštrom testerom. A l i testera ni najmanje ne povredi sveto telo njeno. Zatim on naredi da je peku na usijanom tiganju; ali se i tiganj ohladi. Jer anđeli behu sa nevestom Hristovom, čuvajući je u svima mukama. Najzad prokonzul donese odluku da svetu Efimiju da zverovima da je pojedu.
Kada svetiteljku vođahu u cirkus, gde su je zverovi imali pojesti, ona se moljaše Gospodu da učini kraj njenom mučenju, da dušu njenu primi u Svoje ruke i naredi joj da iz mnogostradalnog tela pređe u željenu postojbinu; i govoraše: Gospode sila! Ti si pokazao na meni Svoju nepobedivu silu i nesavladljivu desnicu; Ti si obelodanio nemoć demona i bezumlje mučitelja, a mene si uzdigao iznad svih muka. Kao što si dopustio ubijanje i prolivanje krvi dosadašnjih mučenika, tako sada primi i moju žrtvu koju Ti skrušene duše i smirena srca prinosim, i upokoj dušu moju u naseljima svetih i u liku mučenika jer si blagosloven vavek.
Dok se sveta Efimija tako moljaše Gospodu, na nju biše pušteni zverovi – lavovi i medvedi; ali oni, prišavši joj, lizahu joj noge. Samo jedna medvedica načini joj malu ranu na nozi, iz koje poteče krv. U to vreme ču se glas s neba koji pozivaše svetiteljku u nebeske obitelji, i ona tog časa predade duh svoj Gospodu, za koga svesrdno postrada. I zatrese se zemlja, i grad se uskoleba, bedemi se rušahu, hramovi padahu, i sve obuze veliki strah. I kada u strahu svi pobegoše iz cirkusa, sveto telo mučenice ostade mrtvo na zemlji.[5]
Roditelji svete Efimije dođoše i uzeše svetu kćer svoju i česno je pogreboše blizu grada, na rastojanju jednog potrkališta.[6] Oni blagodarahu Boga radujući se što se udostojiše biti roditelji takve kćeri, koja prolivanjem krvi svoje postade nevesta Nebeskog Ženika – Hrista i Cara svih, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DOROTEJA PUSTINJAKA
 
Prepodobni Dorotej bejaše iz Tivaide i življaše u pu stinji blizu Aleksandrije, u mestu zvanom Kelije pustinjačke. Prepodobni Paladije, episkop Jelenopoljski, koji je neko vreme bio učenik prepodobnog oca Doroteja i očevidac njegovih isposničkih podviga, piše o njemu u svome Lavsaikusledeće.
Starac Dorotej provede šezdeset godina u jednoj pešteri, vodeći vrlo strog život. Veoma trudoljubiv, on je preko celoga dana, pa i u samo vrelo podne, skupljao kamenje u primorskoj pustinji i stalno zidao od njih kelije, i onda ih davao onima koji nisu mogli sami sebi da sagrade. A kada mu ja, veli Paladije, jednom rekoh: „Zašto, oče, u takvoj starosti mučiš telo svoje na ovakvoj vrućini?“ on mi odgovori: „Ono muči mene, a ja ću mučiti njega“.
On je dnevno jeo malo suvoga hleba i pregršt zeleni, i pio po malo vode. Bog mi je svedok, ja ga nikad nisam video da je ispružio noge, ili da je legao da spava na rogozi ili na postelji, nego je po svu noć sedeo i pleo korpe od palmovog pruća, i time zarađivao sebi hleb. Držeći da je on zbog mene počeo voditi ovako strog podvižnički život, ja se stadoh marljivo raspitivati kod mnogih njegovih učenika, da li se on celog života tako podvizavao, i oni mi govorahu: on izmlada živi tako, nikada nije namerno legao da spava, osim što je za vreme rada, ili za vreme jela, zaklapao oči trenutno, tako da mu je često i zalogaj ispadao iz usta od velike sanljivosti. Jednom kada sam pokušao da ovog svetog čoveka prinudim da malo prilegne na rogozu, on mi uzbuđeno reče: „Ako anđele nagovoriš da nekad zaspe, onda ćeš nagovoriti i revnosnog podvižnika“.
Jednoga dana, ukazuje dalje prepodobni Paladije, posla on mene oko tri sata posle podne na svoj bunar da napunim krčag, pošto je već bilo vreme obedu. Kada dođoh na bunar, ja ugledah aspidu na njegovom dnu, i od straha ne zahvatih vode nego otr čah k njemu i rekoh: „Propali smo, avo, jer na dnu bunara videh aspidu“. A on se ozbiljno osmehnu, zagleda se u mene malo duže, i mašući glavom reče: „Ako bi đavolu palo na pamet da u sve bunare i izvore vodene nabaca aspide, ili zmije, ili otrovne životinje, zar bi ti prestao sasvim da piješ?“ – Rekavši to, on ustade i ode sam na bunar, napuni krčag, oseni vodu krsnim znakom, prvi se napi vode, i reče: „Gde krst oseni, tu je nemoćno Satanino zlo“.[7]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
KIPRIJANA, mitropolita Kijevskog
 
Sveti Kiprijan beše rodom iz grada Trnova, u Bugarskoj, no vaspitanik srpski na Atonu Bavio se naročito prevođenjem i prepisivanjem knjiga bogoslužbenih, a i sam je pisao, pošto je bio vrlo učen. Odlikovao se svetim životom, poznavanjem svetootačkog mudroljublja i načitanošću u sveštenim knjigama. Pokrovitelj mu je bio Filotej patrijarh Carigradski, koji kad ga upozna u Svetoj Gori, uze ga k sebi, i potom posla za mitropolita u Kijev. Revnosno se podvizavao za svoju pastvu molitvom, blagovešćem, mudrim upravljanjem. Podigao hram u čast triu velikih jeraraha: svetog Vasilija Velikog, svetog Grigorija Bogoslova i svetog Jovana Zlatousta. Velike nevolje i bede pretrpeo je kao mitropolit, no sve je podneo blagodušno, i svojim plodotvornim radom mnogo koristio Ruskoj Crkvi. U zvanju mitropolitskom proveo blizu trideset godina. Doživeo duboku starost. Pred smrt napisao jednu oproštajnicu, koja mu je pročitana na grobu. Upokojio se 16. septembra 1406. godine. Čudotvorne mošti počivaju mu u Uspenskoj crkvi u Moskvi.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
LJUDMILE
 
Blažena Ljudmila, baba svetog Vaclava kralja Češkog,[8] beše supruga kneza češkog Borivoja. Veliki prosvetitelj Slovena sveti Metodije, arhiepiskop susedne Češkoj Moravije, nauči Borivoja i Ljudmilu čistoj, svetoj veri, i prosveti ih svetim krštenjem u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Ognjeni u veri, knez i kneginja sagradiše mnoge crkve i postaviše pri njima sveštenike. Revnujući mnogo za veru Hristovu, blažena Ljudmila mnoge priobrete Crkvi iz neznaboštva, pošto je u to vreme među češkim Slovenima neznaboštvo bilo još jako.
Knez i kneginja imađahu tri sina i jednu kćer. Knez Borivoje umre kad mu bi trideset šest godina. Blažena Ljudmila podnošaše svoju tugu sva predana volji Božjoj, i svu svoju imovinu razdavaše siromasima. Sin njen Vratislav stupi na presto posle svoga oca, i vladaše trideset tri godine, posle čega preminu. Na presto onda dođe Vaclav, unuk kneginje Ljudmile, koga je ona izmalena dobro vaspitala u hrišćanskoj veri, i on beše dobar, krotak i celomudren. No mati Vaclavova mrzaše svekrvu svoju Ljudmilu i gledaše da je na svaki način pogubi. Saznavši o tome, blažena Ljudmila se udalji u grad Tečin. Onda snaha njena podgovori dva boljara i posla ih u Tečin da ubiju blaženu Ljudmilu. Ova dva zločinca otidoše tamo i skupiše oko sebe mnogo drugih sličnih sebi zlih ljudi. Kada pade noć, oni opkoliše dvorac gde se nalažaše blažena Ljudmila, razvališe kapiju i uđoše unutra. Uhvativši svetu kneginju, oni joj baciše konopac na vrat i udaviše je.
Tako blažena Ljudmila mučenički postrada u subotu, godine 917, u gradu Tečinu. Njoj onda beše šezdeset jedna godina. Tako ona, ugodivši Bogu, dobi mučenički venac. Jer Bog proslavi mnogim čudesima mesto gde ona beše pogrebena; a beše pogrebena ne u crkvi nego pod gradskim bedemom; i na tom mestu se svake noći javljahu upaljene sveće. I jedan slepac progleda kada dodirnu zemlju na grobu svete Ljudmile. I od toga vremena bivahu mnoga čudesa. Čuvši za ta čudesa, unuk njen Vaclav prenese česne mošti njene u grad Prag i položi ih u crkvi svetog Georgija, gde i sada bivaju od njih mnoga znamenja i čudesa. Sveti Vaclav, veliki revnitelj vere pravoslavne, bi ubijen od brata svog Boleslava i spominje se 28. septembra.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OC A NAŠEG
PROKOPIJA
 
Rodom iz Češkog sela Hotunj, on se u činu sveštenika mnogo potrudio oko širenja i utvrđivanja hrišćanstva u Češkoj. Na reci Sazavi sveti Prokopije podigao manastir svetog Jovana Preteče, u kome se i podvizavao do same smrti, 1053. godine.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
SEVASTIJANE
 
Sveta Sevastijana življaše u vreme cara Domicijana[9] i beše učenica svetog apostola Pavla Igemon Georgijenaredi te je uhvatiše u gradu Markijanopolju. Nju biše, pa u užarenu peć baciše, ali ona osta nepovređena. Potom je odvedoše u trakijski grad Irakliju: tu bi obešena na drvetu, pa posle bačena zverovima da je rastrgnu. Ali ona ponovo ostade nepovređena. Naposletku joj mačem odsekoše glavu, i iz njene rane umesto krvi isteče mleko.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
MELITINE
 
Sveta Melitina beše iz grada Markijanopolja Trakijskog, življaše u vreme cara Antonina[10] pri igemonu Antiohu.Ona učini mnoga čudesa; molitvom svojom obori na zemlju i sakruši kipove Apolona Herkula,[11] i mnoge privede istinitoj veri Zatim ona obrati Hristu suprugu igemonovu. Zato joj odsekoše glavu. Česno telo njeno neko vreme ležaše nepogrebeno.Jedan Makedonac, po imenu Akakije, prolazeći kroz to mesto za svoje otačastvo, izmoli dozvolu, te uze njene svete mošti, položi ih u kovčeg, sa željom da ih odnese u svoje otačastvo. Ali ploveći morem on se razbole i umre. Kada lađa stiže do rta Lemnosa,[12] tamo bi položeno telo svete mučenice. Blizu njenog groba bi pogrebeno telo i mučenikoljubivog Akakija.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ISAKA i JOSIFA
 
Rođena braća. Rodom iz grada Teodosiupolja. Pošto nisu hteli da se odreknu Hrista i prime islam, njima biše glave odsečene, 808. godine.
 
SPOMEN SVETOG
KASIJANA KIPARSKOG
 
Svetog ovog slave i praznuju na ostrvu Kipru, jer se u mestu Glifiji kod Alektore nalazi njegovo sveto telo. (Spominje ga i Maheras u „Kiparskoj Hronici“).
 


 
NAPOMENE:
[1]Rimski car Dioklecijan carovao od 284. do 305. godine.
[2]Glavni grad Rimske provincije Vitinije, u Maloj Aziji, na obali Mramornog Mora.
[3]Antipat ili prokonzul nazivao se carski namesnik u provinciji ili oblasti.
[4]Arej ili Mars – neznabožački bog rata, a ujedno smatran čuvarem ljudi i polja od svake štetočine.
[5]Sveta Efimija postrada 304. godine.
[6]Tu je docnije podignut hram u čast svete velikomučenice Efimije. U tom hramu držan je Četvrti Vaseljenski Sabor – Halkidonski, 451. godine, kojom prilikom je sveta Efimija učinila znamenito čudo, jer nad njenim svetim moštima bi javljeno i potvrđeno pravoslavno ispovedanje vere, a jeretičko monofizitsko učenje odbačeno i posramljeno (o čemu se opširnije gavori pod 11. julom). U petom veku svetoj Velikomučenici su podignuti hramovi u Rimu i Mediolanu. Njene svete mošti pri Teodosiju Velikom behu prenesene u Aleksandriju, a posle vraćene u Halkidon. Po zauzeću Halkidona od strane Persijanaca 617. godine, mošti svete Efimije biše prenete u Carigrad, gde se i sada nalaze.
[7]Prepodobni Dorotej upokojio se krajem četvrtog veka za carovanja Teodosija Velikog (379-395)
[8]Njegov sveti spomen praznuje se 28. septembra.
[9]Rimski car carovao od 81. do 96. godine; bio žestok gonitelj hrišćana.
[10]Rimski car Antonin Pij carovao od 138. do 161. godine.
[11]Apolon bog svetlosti, sunca, prosvete; Herkul bog fizičke snage.
[12]Lemnos jedno od najvećih ostrva u Jegejskom Moru.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *