NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
12. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
AVTONOMA
 
Sveti Avtonom beše episkop u Italiji za carovanja Dioklecijanova. Kada nastade ljuto gonjenje na hrišćane on se opomenu reči Hristove iz Evanđelja: Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 22), i ostavivši Italiju otputova u Vitnniju Azijsku, i po Božjem ukazanju zaustavi se u mestu zvanom Soreos. Tamo sveti Avtonom bi primljen od nekog gostoljubivog Kornilija. Kod njega on prožive dugo vreme i propovedajući Hrista obraćaše mnoge neznabošce u hrišćansku veru. I steče on tamo ne malo duša Bogu, jer se mnoštvo ljudi sabiraše u dom Kornilijev da slušaju učenje svetog Avtonoma. A on poput svetih apostola propovedaše reč Božiju sa svakom slobodom, jer u njemu delovaše isti Duh Sveti koji nekada u vidu ognjenih jezika siđe na svete apostole, i propoveđu Avtonomovom zapaljivaše srca ljudska k veri i ljubavi Božjoj, te oni slušajući njegovo učenje osećahu umilenje i rado primahu reči njegove, i tražahu od njega sveto krštenje. I u tom mestu sveti Avtonom privede k svetoj veri toliko ljudi, da dom Kornilijev ne mogaše smestiti sav skup vernih. Tada sveti Avtonom sagradi hrišćanima crkvu u ime vojvode Nebeskih Sila, svetog Arhistratiga Mihaila, predajući sve novoprosvećene pod zaštitu njemu kao čuvaru roda hrišćanskoga; i proizvevši Kornilija za đakona on mu poveri1 slovesno stado Hristovo, pa otputova u Likaoniju i Isavriju,[1] želeći da i tamo bude propovednik pobožnosti.
Potrudivši se dosta vremena u tim krajevima propovedajući Evanđelje, sveti Avtonom se ponovo vrati kod Kornilija, da obiđe stado Hristovo, njime obrazovano. I postavivši Kornilija za prezvitera, on zajedno s njim služaše spasenju ljudi.
Kada zločestivi car Dioklecijan dođe u Nikomidiju sa ciljem da uništi sve tamošnje hrišćane, tada idolopoklonici stadoše tražiti svetog Avtonoma, kao najistaknutijeg među hrišćanima. Ali svetitelj, želeći da još mnogo naroda privede iz tame demonske ka svetlosti poznanja istinitoga Boga, ne predade sebe u ruke mučiteljima. Čuvajući potreban Crkvi život svoj, sveti Avtonom otplovi u Klavdiopolj, koji se nalažaše na obali Crnoga Mora. Tu on sejaše seme reči Božje. I ono, padajući na dobru zemlju srca ljudskih, blagodaću Božjom ubrzo donese mnoge duhovne plodove. I pošto tu uredi sve što je potrebno pobožnosti, i pošto uputi verne na put spasenja, sveti Avtonom se opet vrati u Soreos.
Videvši da se u Soreosu broj vernih stalno uvećava, sve ti Avtonom postavi Kornilija za episkopa, a sam otputova u Asijsku pokrajinu,[2] gde stade iskorenjivati trnje bezbožja i zasađivati svetu veru u Jedinoga Boga. I tu, dejstvom blagodati Božije, on mnogo ljudi izbavi od zablude i večne pogibli, propoveđu svojom rušeći idolopoklonička idolišta i podižući u srcima ljudskim duhovne hramove Duhu Svetome.
Uskoro sveti Avtonom ponovo poseti Kornilija i poverenu mu pastvu. Videvši da se tu svi poučavaju zakonu Gospodnjem i iapreduju u vrlinama, on se uteši, i blagodaraše Boga što trud njegov ne bi uzalud, nego se umnožiše njegova duhovna čeda koja on rodi Evanđeljem.
Blizu grada Soreosa beše jedno mesto zvano Limna čiji svi žitelji behu pomračeni tamom idolopoklonšva. I sveti Avtonam, otišavši k njima, stade im propovedati Hrista, i za kratko vreme vrlo mnoge obrati u hrišćanstvo, i naučivši ih tajnama svete vere prosveti ih krštenjem, i time ih prisajedini izabranom stadu Hristovom. No mesni žitelji koji ostadoše u neznabožju prirediše jednom praznik nekome svom poganom idolu, i prinoseći žrtve besima veseljahu se u svom idolskom hramu. Tada hrišćani, kojih u to vreme beše vrlo mnogo, sabraše se i sa gnevom otidoše k praznujućim neznabošcima, poobaraše im žrtvenike, polupaše sve idole i hram njihov srušiše do temelja. Na taj način oni pokazaše idolopoklonicima da su bogovi njihovi ništavni, jer ne mogu da dadu otpor kada ih razbijaju, niti viču kada ih biju. Ovo silno razjari neznabošce, i oni smišljahu kako da se osvete hrišćanima što im porazbijaše bogove njihove, i tražahu zgodnu priliku za to. I kada jednom saznadoše dan u koji je služitelj Gospodnji Avtonom imao u njime podignutoj crkvi svetog Arhistratiga Mihaila u gradu Soreosu prinositi beskrvnu žrtvu Bogu, oni iz Limne zajedno sa neznabošcima iz okolnih sela skupiše se u ogromnom broju i tajno pripremiše da iznenada napadnu na crkvu i ubiju hrišćanskog predvodnika Avtonoma, što oni i uradiše. Jer za vreme same božanstvene liturgije oni velikom silom napadoše na crkvu, jedni sa oružjem u rukama, drugi sa štapovima, treći sa kamenjem, razjuriše iz crkve sve hrišćane koji behu tamo, i nemilosrdno ubiše svetog Avtonoma u svetom oltaru, te se sav oltar obagri svetom krvlju njegovom. Tako svetitelj, prinoseći Bogu beskrvnu žrtvu, sam bi prinesen kao krvava žrtva u nadnebesni žrtvenik.[3]
Ubivši svetog Avtonoma, neznabošci nabacaše na njega mnoštvo kamenja; i priredivši slavlje u čast toga što odmazdiše za beščešćenje bogova svojih, oni otidoše. I svetitelj ležaše ubijen; i bi tada velika pometnja u crkvi i neutešni plač vernih zbog ubistva njihovog oca i dobrog pastira. A neka đakonisa, po imenu Marija, uzevši sveto telo sveštenomučenika, česno ga pogrebe.
Pošto prođe mnogo godina od pogrebenja svetog Avtonoma, u vreme kada Konstantin Veliki stupi na presto, velmoža neki po imenu Sevirijan bi poslan od cara Konstantina u Aleksandriju. Bojeći se bure na moru, Sevirijan ne pođe morem nego suvim kraj obale morske. Po promislu Božjem valjalo mu je proći pored groba svetog sveštenomučenika Avtonoma; i mazge odjedanput stadoše i ne mogahu maći dalje. Iako ih mnogo biše bičevima, ali se nijedna mazga ne pomače s mesta; poskidaše sa njih i tovare, no one ni tada ne mogahu produžiti put, kao da ih neka nevidljiva ruka zadržavaše. To dovede Sevirijana u veliku nedoumicu. U pratnji Sevirijana nalažaše se i neki sveti čovek, koji imađaše dar prozrevanja tajni Božjih. On reče Sevirijanu: Treba da na ovom mestu sagradiš crkvu svetom mučeniku, čiji je grob ovde; i ako obećaš da ćeš to uraditi, videćeš kako će mazge odmah krenuti dalje. – Sevirijan to s radošću obeća, i mazge stvarno odmah krenuše i iđahu brzo. Sevirijan tada, do povratka svog iz Aleksandrije, podiže na tom mestu mali molitveni hram svetom mučeniku; a vrativši se podiže divnu crkvu nad grobom svetoga.
Nakon mnogo godina jedan sveštenik, ne znajući da u toj crkvi leže pod zemljom česne mošti svetog Avtonoma, razruši je zbog oronulosti, pa sagradi novu na drugom mestu blizu mora.[4] Mesto pak gde pod zemljom ležahu svetiteljeve mošti, beše pusto šezdeset godina, sve do smrti vizantijskog cara Zinona,[5] i niko ne znađaše za to skupoceno skrovište koje zemlja skrivaše u svojim nedrima. U to vreme jedan od carskih telohranitelja po imenu Jovan, izvršujući neko carsko naređenje, 6oravljaše u gorespomenutim“ mestima Soreosu i Limni. Jednoga dana on pođe u lov, i kad beše na mestu gde nekada stajaše crkva nad moštima svetoga mučenika, on ugleda zeca, pusti strelu i ubi ga. Pošto nalovi i druge divljači on se vrati kući. A l i noću, kada on spavaše na postelji svojoj, njemu se u snu javi sveti mučenik Avtonom i naredi mu da podigne crkvu na anom mestu gde juče ubi zeca. Ustavši od sna, Jovan odluči da uloži sve staranje i izvrši što mu je naređeno. I zaista za kratko vreme on sagradi divnu crkvu u ime sveštenomučenika Avtonoma; mošti pak njegove on nađe u zemlji čitave i potpuno netljene, i od njih se stadoše zbivati mnoga čudesa, i mnogi bolesnici dobijahu isceljenje.
O netljenosti česnih moštiju svetog Avtonoma blaženi Metafrast govori ovako: „Videći slavnog podvižnika koji i po smrti pobeđuje svojstva ljudske prirode, ja stadoh na slavoslovlje Božije: jer zagledavši očima u grob svetog mučenika Avtonoma, ja videh da njegove svete mošti ostaju nepobeđene silom smrti. Smrt, koja se hvali da za tri dana razori sav sastav živoga bića, nije mogla u toku tako mnogo godina da uništi nijednu dlaku ovog preslavnog muža. Glava njegova i kosa behu nepovređeni, lice celo, koža čvrsta; ni jedna dlaka ne beše propala na trepavicama njegovim; samo oči behu sklopljene. I dok ga posmatrah, izgledalo mi je da ga je smrt jedino naterala da ćuti, a sve telo njegovo i ove sastojke čuva čitave: ni od glave njegove ništa ne beše otpalo, ni od ostalih delova tela ništa se ne beše okrnjilo“.
Tako proslavlja Gospod one koji Njega proslavljaju u svetim telima svojim. Njemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KORNUTA, episkopa Ikomijskog
 
Sveti Kornut beše rodom iz Ikomije iz sela Sursala (ili Salate). Beše već sasvim star kada nasta gonjenje u vreme Dekija i Valerijana. Neki mučitelj hrišćana Perinije dođe u Ikomiju, i poče tragati za hrišćanima. Hrišćani izađoše iz grada i skriše se, a prestareli episkop njihov ne hte se kriti, no sam lično predstavi Periniju. Upitan od Perinija ko je, revnosni ispovednik neustrašivo odgovori da je hrišćanin, da je Hristos jedini istiniti Bog, i da je idolopoklonstvo laž. Zato mu mučitelj tankim konopcima sveza noge i naredi te ga vukoše po gradu, dokle mnoga krv iz njega ne isteče. Usred tih muka sveštenomučenik blagodaraše Boga. Potom bi stavljen na nove muke, pa najzad posečen mačem.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JULIJANA, prezvitera Ankirskog (u Galatiji), i 40 mučenika
 
Za carovanja Dioklecijana i Maksimijana bi postavljen za poglavara Galatijske oblasti[6] Antonin. Njemu dosta više da se u jednoj pećini u planini krije prezviter, Julijan sa četrdeset hrišćana, i da oni tamo vrše hrišćanska bogosluženja. Po naređenju Antonina Julijan bi uhvaćen, i kad ga primoravahu da prokaže ostale hrišćane on to ne hte učiniti Pre no što predsta na sud, sveti Julijan viknu gromko na onu stranu gde behu u pećini njegovi sapostnici: Evo, mene već vode na sud, i ja idem na mučenički podvig za Hrista ne izdavši vas. No vi se požurite da me stignete!
Kada sveti Julijan predstade upravitelju Antoninu, ovaj mu reče: Pristupi k bogovima i prinesi im žrtvu. Blaženi mučenik odgovori neustrašivo: Neumestan je tvoj savet, jer za nas hrišćane ništa nije bolje nego umreti za svetu veru u kojoj smo vaspitani.
Upravitelj prestade sa daljim ispitivanjem, već naredi da se silno užeže gvozdeni odar i na njemu prostre mučenik nag. Kada sveti stradalac bi priveden strahovito usijanom gvozdenom odru, on oseni sebe krsnim znakom i leže na usijani odar. Tada se javi anđeo Gospodnji, rashladi plamen, i sačuva svetog mučenika nepovređenim.
Ko si ti, upita Antonin svetog mučenika, te tako lako ugasi oganj? Sluga sam Božji, odgovori sveti stradalac; ime mi je Julijan. Upravitelj ga o“da upita: Ko su ti roditelji? Mučenik odgovori: Majka mi je starica, a otac je otišao ka Gospodu.
Tada Antonin naredi, te odmah dovedoše mučenikovu majku. Pogledavši besno na nju Antonin joj reče: Ženo, nagovori zlog sina svog da prinese tamjan bogovima. Ako to ne uradiš, . iredaću te besramnicima da oskvrnave telo tvoje. Na to hrabra i mudra mati svetog mučenika odgovori igemonu: Ako protiv moje volje oskvrnave telo moje, to mi neće biti na osudu već na čast i slavu.
Postiđen ovim rečima starice, igemon Antonin naredi da staricu puste, a svetog Julijana osudi na posečenje mačem. Kada sa vojnicima stiže do gubilišta sveti mučenik izmoli od, njih malo vremena da se pomoli Bogu. I moleći se on govoraše: Blagodarim Ti, Gospode, što si me ukrepio i pomogao mi da ostanem čvrst sve do prolivanja krvi svoje. Onima koji uzmu od praha moga, podaj im, Gospode, oproštaj grehova i utolenje strasti; neka na njihova polja ne napadaju štetne ptice, ni skakavci, ni gusenice, niti druga kakva pogubna smrtonosna; a duh moj primi s mirom!
I bi glas s neba: Podvigopoložnik Hristos otvori ti vrata Carstva Svoga. Uđi na njih, jer si se zakonito podvizavao za ime Njegovo!
Ovaj glas čuše i oni četrdeset hrišćana što behu sakriveni u pećini. Oni dođoše na gubilište, ali nađoše svetog mučenika već posečena. Tada oni pred svima vojnicima gromko ispovediše da je Hristos istiniti Bog. Vojnici ih vezaše i odvedoše k igemonu, i ovaj naredi te im svima odsekoše glave.[7]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DANILA
 
Živeo u vreme ikonoboračke jeresi i podvizavao se vrlo strogo Bio savremenik svetog Joanikija Velikog. Bio prisutan kada je sveti Joanikije posetio ostrvo Tasos. Narod umoli proslavljenog Joanikija da ih oslobodi zmija. Svetitelj se pomoli Bogu, i zmije u ogromnom broju jurnu u more i podave se.[8] Prepodobnom Danilu kao velikom podvižniku dođoše mnoga bratija i on osnova veliki manastir na ostrvcetu kraj ostrva Tasosa. Tu ga poseti i sveti Joanikije Veliki.
Prepodobni Danilo podvizavao se i u miru skončao na Tasosu (oko 840. godine).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MAKEDONIJA, TATIJANA i TEODULA
 
Postradali za Hrista Gospoda u vreme Julijana bogoodstupnika, a u mestu Merosi Frigijskoj. Za razorenje kipa nekog idola bili ljuto mučeni, i na gvozdenoj lesi pečeni sve dok duše svoje Bogu ne predadoše. Za vreme gorenja na ognju ovi hrabri muževi dovikivahu mučitelju rugajući se: „Nećeš li probati od našega mesa, da li je dobro pečeno?“ I još su govorili, kao i slavni đakon Lavrentije: „Okreni nas na drugu stranu, jer ova jedna je pečena!“ Gledajući i slušajući svete mučenike na ognju mučitelj je bio više zbunjen i ustrašen negoli oni.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
TEODORA
episkopa Aleksandijskog[9]
 
Neustrašivo propovedao Gospoda Hrista; zapaljeni gnjevom neznabošci mu stavili na glavu venac od trnja, tukli ga po licu, vukli ga vezana po celome gradu, bacili ga u more. Ali u svima tim mučenjima sveti ispovednik blagodaću Božjom ostade nepovređen Naposletku gradonačelnik naredi te mu glavu odsekoše; i sveti pobedonosac uziđe na nebo.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTAC A NAŠIH
ATANASIJA i učenika njegovog ATANASIJA
 
I jedan i drugi igumani Visockog manastira; podvizavali se u četrnaestom veku. Prepodobni Atanasije, stariji, sveštenički sin, vaspitan u pobožnosti, mlad se zamonašio u manastiru prepodobnog Sergija Radonežskog i bio njegov omiljeni učenik Divan u vrlinama, veliki poznavalac Svetoga Pisma, veoma poučljiv Na molbu Serguhovskog kneza Vladimira Andrejeviča i s blagoslovom prepodobnog Sergija ustrojio 1374 godine Visocki manastir na obali reke Nare, i bio prvi iguman te obitelji. Prepisivanje knjiga beše mu omileno zanimanje. Posle četrnaestogodišnjeg upravljanja manastirom on se udalji u Kijev, a zatim u Carigrad, u Studitski manastir, 1401 godine. Tamo je provodio vreme u molitvi i u prevođenju knjiga sa grčkog jezika na ruski; i mirno se prestavio u Gospodu.
Njegov učenik i prejemnik Atanasije beše iz Jaroslavske gubernije, sin bogatih roditelja. Iz mladosti goreći ljubavlju prema monaštvu, on tajno ostavi roditeljski dom i u prosjačkom odelu ode k Visockom igumanu Atanasiju i smireno ga zamoli da ga primi u manastir Kao monah, Atanasije svojom pobožnošću i revnosnim izvršivanjem manastirskih poslušanja steče poštovanje svekolike bratije i naročitu naklonost igumana Atanasija, tako da ovaj, pred odlazak u Carigrad, odredi njega za starešinu manastira. Proslavivši se strogim podvižničkim životom, on se prestavi 1395 godine u svojoj obitelji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG O C A NAŠEG
VASIJANA TIKSENSKOG
 
Rodom iz sela Burceva, u Vologodskoj guberniji; po zanatu krojač; mnogo voleo bogosluženja; nedeljom i praznikom redovno odlazio u crkvu, pažljivo slušao što se peva i čita; uživao razgovarati o veri i o spasenju duše sa pobožnim ljudima. A kada oseti u srcu svom tajni glas Oca Nebeskog koji ga priziva k podvižništvu, u njemu se zapali žudnja za novim životom u Bogu i za spasenjem duše, i on odluči da ostavi svet i primi monaštvo u Totemskom Spaso-Sumorinom manastiru. Tu on sa radošću izvršivaše najmučnije i najteže manastirske poslove i neizostavno posećivaše sva crkvena bogosluženja, zadivljujući sve svojom revnošću i neumornošću. Žudeći za usamljenošću i pustinjačkim podvižničkim tihovanjem, on se 1594 godine povuče na reku Tiksnu. Nastanivši se tamo, on se hranio samo onim što bi mu ponekad doneli dobri ljudi. Da ne bi narušio svoje usamljeništvo, on nije nikoga primao sem svog duhovnika; sa ostalima bi porazgovarao kroz prozorčić svoje kelije. Spavao je na goloj zemlji; ali često i to nije dopuštao sebi već je po svu noć stajao na molitvi i pravio mnoštvo metanija i klečanja. Da bi što jače umrtvio svoje telo, on je na sebi nosio verige ispod mantije, a na glavi tešku gvozdenu kapu, pokrivenu monaškim klobukom. Tako se prepodobni trideset godina podvizavao u svome zatvoru. Dostigavši duboku starost, on unapred saznade za dan svoje smrti, dozva svog duhovnika starca Teraponta, pričesti se Svetim Tajnama, oprosti se s njim, i rekavši: „Gospode, u ruke Tvoje predajem duh moj“, on s radošću predade Bogu čistu dušu svoju, 12 septembra 1624 godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi njegovog manastira.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
OKEANA
 
Sveti mučenik Okean skončao za Hrista Gospoda u ognju.
 
SPOMEN SVETOG PRAVEDNOG
SIMEONA VERHOTURSKOG
 
Plemić; prerušen u bednu odeću išao iz sela u selo i pomagao seljacima u radu. Najzad se nastanio u Permskoj guberniji usred divljih Voguliča, i učio ih veri Hristovoj.
Prestavio se 1642 godine. Svete mošti njegove obretene 1692 godine netljene; počivaju u Nikolajevskom manastiru, čineći čudesa.
 


 
NAPOMENE:

  1. Likaonija – oblast Male Azije, naporedo sa Isavrijom, takođe maloaz2 ijskom oblašću, sa gradom istoga imena.
  2. Asija – rimska provincija u zapadnom delu Male Azije.
  3. Sveti Avtonom nostradao oko 313. godine.
  4. To je bilo oko 430. godine; a obretenje netljenih moštiju svetog Avtono2 ma dogodilo se nakon šezdeset godina.
  5. Carovao od 474. do 491. godine.
  6. Galatija nevelika planinska, ali plodna pokrajina Male Azije, leži između Frigije, Vitinije, Ponta i Kapadokije
  7. Ovi sveti mučenici postradaše prvih godina četvrtog veka. Po drugima njihovo stradanje bi u vreme likinija (307-323. g.).
  8. O svemu ovome videti ogapirnije u Žitiju Sv. Joanikija pod 4.
  9. Po drugima, sveti Teodor nije bio episkop nego običan hrišćanin, pobožan i revnostan u propovedanju Hrišćanske vere.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *