NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

10. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETIH MUČENICA
MINODORE, MITRODORE i NIMFODORE
 
Tri devojke sestre: Minodora, Mitrodora i Nimfodora, prinesoše sebe na dar Presvetoj Trojici. Drugi prinose Bogu dare od spoljnih imanja svo ih, kao što Mu nekada tri istočna cara prineše zlato tamjan i izmirnu (Mt. 2, 11); a ove svete devojke prineše Bogu dare iz unutarnjih riznica svojih: mesto zlata prineše Mu duše svoje, iskupljene ne truležnim zlatom nego skupocenom krvlju bezazlenog Jagnjeta (1. Petr. 1, 19); mesto tamjana prineše Mu čistu savest, govoreći zajedno sa apostolom: mi smo Hristov miris (2. Kor. 2, 15); mesto izmirne prineše na dar Gospodu samo telo, predavši ga u čednom devičanstvu svom na rane za Hrista. Svete devojke znađahu dobro, da Gospod zahteva od nas ne naša vremena bogatstva nego nas same, po reči Davidovoj: Ti si Gospod moj, Ti ne zahtevaš blaga moja (Ps 15, 2). Stoga one i prinesoše sebe same na žrtvu Bogu, kao što to jasno pokazuje njihov sveti život i junačko stradanje.
Ove svete devojke rodiše se u Vitiniji.[1] Budući sestre po telu, one postadoše sestre i po. duhu; jer jednodušno izabraše da služe Bogu negoli da služe svetu i njegovim taštinama. Želeći pak da sa dušom i telo očuvaju neoskvrnjenim i da se u savršenoj čistoti sjedine sa čistim Ženikom svojim, Gospodom Hristom, svete devojke poslušaše poziv Njegov: Iziđite između njih i odvojte se, i ne dohvatajte se do nečistote njihove, i ja ću vas primiti (2. Kor. 6, 17. ). Voleći iznad svega devičansku čistotu, i znajući dobro da nju nije lako saču vati usred naroda, sklonog na blud i neprestani greh, svete devojke napustiše ljudsko društvo, i povukavši se od celoga sveta nastaniše se na jednom usamljenom mestu. Jer kao što vode rečne, ulivajući se u more, čim se sjedine sa morskom vodom gube svoju sladost i postaju slane; tako i čistota duše i tela, boraveći usred sveta kao usred mora, ne može se ne napiti slane vode slastoljublja. Tako kći Jakovljeva Dina čuvaše svoju devičansku čistotu dok ne ode u neznabožački grad Sihem, a kad se upozna sa kćerima tamošnjih žitelja i stupi k njima u društvo, odmah pogubi svoje devičanstvo (1. Mojs. 34, 1). Ovaj svet sa trima kćerima svojim: pohotom tela, pohotom očiju i gordošću života – nesrećni je Sihem i ništa drugo ne zna sem da naškodi onima koji se prilepe uz njega. Kao što katran ogaravi one koji ga se dotiču, tako i svet ljubitelje svoje čini prljavima i nečistima. Blažen je stoga onaj koji beži od sveta, da ga svet ne bi uprljao svojim nečistotama; blažene su i ove tri devojke koje pobegoše od sveta i od njegovih triju spomenutih zlih kćeri. Jer njihove prljavštine, ne uprljaše svete devojke, i one postadoše bele i čiste golubice, leteći na krilima vrline i bogoviđenja po gorama i pustinjama, žudeći da u božanstvenoj ljubavi nađu sklonište kao u gnezdu. Jer u pustinjaka koji 1. žive izvan tašteg sveta, biva neprestano stremljenje ka Bogu.[2]
Za svoje boravište svete devojke izabraše jedno visoko i pusto brdo, udaljeno dva potrkališta od toplih voda u Pitijama. Nastanivši se tu, one življahu u postu i neprestanim molitvama. I tako nađoše tiho pristanište i divan pokoj za svoju devičansku čistotu; sakriše je u pustinji i uzneše na visoko brdo, da bi za ljude bila nevidljiva a za anđele vidljiva. One uziđoše na vrh gore, da bi se, otresavši zemni prah s nogu svojih, lakše približile k nebu. O tome kako vrlinsko bejaše njihovo življenje, može se suditi po mestu njihovog boravka. Jer šta označava pustinja ako ne odbačenje svega i usamljenje? o čemu svedoči brdo ako ne o njihovom bogomisliju? šta praslikuju tople vode blizu kojih one življahu ako ne toplotu njihovog srca k Bogu? Jer kao što Izrailjci, izbavivši se Egipatskog ropstva, prohođahu pustinju, tako i ove svete devojke, izišavši iz sveta, zavoleše pustinjski život. I kao što Mojsije, uzišavši na goru, vide Boga, tako i ove, obitavajući na visokom brdu telesne oči k Bogu podizahu i umnim Ga očima jasno gledahu. I kao što u pustinji udarom u kamen vode isticahu, tako se i u ovih svetih devojaka od smirenog udaranja u prsa izlivahu potoci suza iz očiju njihovih. I ove tople suze imađahu takvu silu kakvom ne raspolagahu izvori toplih voda: jer ove mogahu omiti samo telesnu prljavštinu, a suze očišćavahu duševne poroke i činjahu dušu beljom od snega. Ali, šta su suze imale očišćavati kod onih koje, očistivši sebe od svake prljavštine tela i duha, življahu na zemlji kao anđeli? (sr. 2. Kor. 7, 1). Ako se u čijem srcu od sećanja na mnoštvo grehova i rodi umilenje i suze, no u ovih čistih devojaka suze isticahu od ljubavi k Bogu. Jer gde oganj božanske ljubavi gori, tamo ne mogu ne biti suze. Takva je sila toga ognja, da kada se on razgori u čijem srcu kao u peći, onda ukoliko raste plamen utoliko se i rosa uvećava: jer kolika je gde ljubav, toliko je i umilenje. Suze se rađaju od ljubavi: stoga i o Hristu kada plakaše za Lazarom, govorahu: gledaj kako ga ljubljaše (Jn. 11, 36). Plakahu svete devojke u svojim molitvama i bogorazmišljanjima: jer ljubljahu svoga Gospoda i željahu da se nasite gledanjem lica Njegova; sa suzama one očekivahu vreme kada će ugledati ljubljenog Ženika Nebeskog. Svaka od njih ponavljaše reči Davidove: Kad ću doći i pokazati se licu Božjemu? Suze su mi hleb dan i noć (Ps. 41, 3-4). I kao da govorahu svete devojke: Dan i noć prolivamo suze zbog toga što ne nastupa brzo ono vreme kada ćemo otići i pokazati se licu Sladčajšeg ljubitelja našeg, Isusa Hrista, jer žudimo da se nasitimo gledanjem Njega onako silno kao što košuta žudi za izvorima vode.
Iako se ovakvim osobenim životom svete devojke potpuno odstranjivahu od sveta, njih ipak Bog obelodani ljudima, jer ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Čudesna isceljenja bolnih koja bivahu molitvama svetih devojaka, kao gromke trube razneše glas o njima po celom tom kraju. U to vreme carovaše neznabožni Maksimijan,[3] a tom Vitinijskom oblašću upravljaše knez Fronton. Čuvši za ovete devojke knez, naredi da ih uhvate i dovedu preda nj. Ovčice Hristove, kojima zveri pustinjske ne naneše nikakvo zlo, biše uhvaćene od zverolikih i zveropodobnih ljudi i dovedene pred mučitelja. Tri devojke stadoše na sudu neznabožaca kao tri anđela. A trebalo bi da one stoje ne pred ljudima nego pred samim Bogom u Trojici slavljenom, jer oči grešnih ljudi behu nedostojne da gledaju na svetolepa lica njihova koja sijahu angelskom lepotom i blagodaću Svetoga Duha. Mučitelj se divljaše kako se takva lepota, kakvu on nikada ne vide ni u carskim dvorovima, mogla sačuvati u pustinji. Jer, iako tela svetih devojaka behu potpuno iznurena od mnogih trudova i postova, ipak lica njihova ne izgubiše svoju devojačku lepotu nego je još više stekoše. Jer gde srce bejaše puno duhovne radosti i veselja, tamo ne mogaše uvenuti krasota lica, po rečima Svetoga Pisma: Kada je srce veselo, lice cveta (Prič. 15, 13). Ima i u uzdržanju nešto takvo što, umesto iznurenosti, krasi lepotom lica ljudska, kao što to bi sa Danilom i Tri Mladića, jer oni, iako življahu u postu i uzdržanju, lepotom svojom prevazilažahu sve mladiće na carskom dvoru. To se isto dogodilo i sa svetim devojkama, te lepota ovih cvetova pustinje, kćeri Božijih, koja prevazilažaše svaku lepotu kćeri ljudskih u svetu, beše neobjašnjiva za um ljudski.
Knez najpre upita svete devojke kako se zovu i odakle su. One odgovoriše da se po imenu Hristovom zovu hrišćanke, a da su im na krštenju data imena: Minodora, Mitrodora i Nimfodora, da su rođene sestre, i da su iz Vitinije. Onda knez nastavi reč svoju, i nadajući se da ih laskama pridobije za svoje zločešće, on im govoraše: O, divne devojke! vas veliki bogovi naši zavoleše i takom lepotom obdariše; i oni su gotovi da vas još većim bogatstvima obdare, samo im ukažite poštovanje i zajedno s nama prinesite im žrtvu i poklonjenje; a ja ću vas pohvaliti pred carem. I kad vas vidi car, zavoleće vas i obdariti mnogim darovima, pa će vas udati za velike dostojanstvenike svoje, i vi ćete biti uvaženije, slavnije i bogatije od drugih žena.
Tada najstarija sestra Minodora otvori svoja ćutljiva usta i reče: Bog nas je stvorio i likom Svojim ukrasio; mi se Njemu klanjamo, a za druge bogove nećemo ni da čujemo; darovi pak vaši i počasti za nas su đubre koje treba nogama izgaziti. Ti nam još i visokorodne muževe od tvoga cara obećavaš. Ali, ko može biti bolji od Gospoda našeg Isusa Hrista, kome se verom zaručismo, čistotom prisajedinismo, dušom prilepismo, ljubavlju sjedinismo? On je naša čast i slava i bogatstvo; i od Njega nas ne samo ti i car, nego ni sav svet neće moći odvojiti. – A Mitrodora, druga sestra, reče: Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 1. 6. , 26). Jer šta je ovaj svet za nas prema ljubljenom Ženiku i Gospodu našem? Isto što i blato prema zlatu, tama prema suncu, žuč prema medu. Zar ćemo mi radi tašteg sveta izneveriti ljubav Gospodnju i pogubiti duše svoje? Nikada!
Mnogo vi govorite, reče mučitelj, jer niste videle mučenja i niste zadobile rane; a kada ih upoznate, drukčije ćete govoriti. – Najmlađa sestra Nimfodora odgovori smelo: Zar ti misliš da nas uplašiš mučenjima i ljutim ranama? Saberi ovde iz cele vaseljene sprave za mučenje, mačeve, kolce, gvozdene nokte; sazovi sve mučitelje iz celoga sveta, ujedini sve vrste mučenja i sruči ih na slabo telo naše, pa ćeš videti da će se pre sva ta oruđa polomiti i svima mučiteljima ruke umoriti i sve vrste mučenja iscrpsti, nego što ćemo se mi odreći Hrista našeg, za koga će nam gorke muke biti slatkim rajem, a vremena smrt večnim životom.
No knez im reče: Kao otac vam savetujem, deco, poslušajte me i prinesite našim bogovima žrtvu . Vi ste rođene sestre, stoga nemojte poželeti da jedna drugu vidite u stidu, beščešću i mukama, i da vidite lepotu svoju unakaženu. Ne govo rim li vam istinu? Zar vam moje reči nisu na korist? Zaista Vam dajem očinski savet, jer ne želim da vas vidim obnažene, bijene, kidane i drobljene u komade. Zato ispunite moju volju, da biste stekle ne samo moju nego i carevu blagonaklonost, i primivši sva blaga proživele svoj život u sreći. A ako me ne poslušate sada, odmah ćete biti stavljene na gorke muke i teške patnje, i lepota će vaša propasti. – Na ove reči Minodora odgovori: Sudijo! niti nam je tvoje laskanje prijatno, niti tvoje prećenje strašno; jer znamo da naslaćivati se s vama bogatstvom, slavom i svima vremenim uživanjima jeste pripremati sebi večnu muku u paklu, a trpeti za Hrista vremene muke znači zaslužiti sebi večnu radost na nebu. Ta sreća koju nam ti obećavaš nepostojana je, i muke kojima nam pretiš vremene su; a muke koje je Gospod naš spremio za one koji Ga mrze večne su, i obilje milosti koje On čuva za one koji Ga ljube bezgranično je. Zbog toga ne želimo vaša prolazna blaga, niti se bojimo vaših privremenih muka; ali se bojimo paklenih muka i gledamo na nebeska blaga, jer su večni. No najglavnije je ovo: mi ljubimo Hrista, Ženika našeg, zato jednodušno i želimo umreti za Njega, i to umreti zajedno, da bi se videlo da smo mi sestre više po duhu nego po telu. I kao što nas je jedna utroba rodila na svet, tako neka nas i jedna mučenička smrt za Hrista izvede iz ovoga sveta, i neka nas jedna palata Spasova primi, i tako ćemo vavek ostati zajedno.
Zatim podigavši oči k nebu uzdahnu i reče: Isuse Hriste Bože naš! mi se nećemo odreći Tebe pred ljudima, ne odreci se ni Ti nas pred Ocem Tvojim koji je na nebesima. – Onda se opet obrati mučitelju sa rečima: Hajde, sudijo, muči nas! udari ranama telo naše koje ti izgleda lepo; za telo naše ne može biti lepši ukras ni zlato, ni biser, ni skupocena odeća od rana za Hrista našega, koje mi davno želimo da primimo. – Knez joj na to reče: Ti si najstarija po godinama i razumu, i dužna si učiti druge da se pavinjavaju naredbama carevim i našim; a ti i sama ne slušaš, i druge kvariš. Molim te: poslušaj me, ispuni naređenje, pokloni se bogovima, da bi i sestre tvoje, ugledajući se na tebe, učinile to isto. – No svetiteljka mu odgovori: Uzalud se trudiš, kneže, uzalud se staraš da nas odvojiš od Hrista i privoliš na poklonjenje idolima koje vi nazivate bogovima. Ni ja ni sestre moje nećemo to učiniti, jer je u nas jedna duša, jedna misao, jedno srce koje ljubi Hrista. Stoga ti savetujem, ne troši više reči, nego nas ispitaj na delu: bij nas, seci, peci, kidaj na komade; tada ćeš uvideti da li ćemo se pokoriti tvome naređenju. Mi smo Hristove, i gotove smo umreti za Hrista.
Saslušavši ove reči knez Fronton se popuni jarosti i sav gnev svoj izli na Minodoru: on odmah naredi da dve mlađe sestre odvedu, a da Minodoru obnaže i biju četiri dželata. Dok svetiteljku bijahu, objavljivač vikaše: O daj poštovanje bogovima i hvalu caru, i ne omalovažavaj zakone njegove! – I gako dva sata biše svetu Minodoru. Najzad joj. mučitelj reče: Prinesi bogovima žrtvu! – Mučenica odgovori: Ništa drugo i ne radim, nego samo žrtvu prinosim. Zar ne vidiš da svu sebe prinesoh na žrtvu Bogu mome?
Tada mučitelj naredi slugama da još nemilosrdnije biju svetu Minodoru. I biše je po celome telu bez milosti, razmrskavajući joj zglobove, lomeći joj kosti i drobeći joj telo. No sveta mučenica, obuzeta svesrdnom ljubavlju i čežnjom za Besmrtnim Ženikom, junački trpljaše muke, kao ne osećajući bolove. Najposle, ona iz dubine srca uskliknu: Gospode Isuse Hriste, veselje moje i ljubavi srca moga, k Tebi pribegavam, nado moja, i molim Te: primi u miru dušu moju! – I ovo rekavši ispusti duh, i ode k ljubljenom Ženiku svom, ukrašena ranama kao skupocenim nakitima.
Nakon četiri dana mučitelj izvede preda se na sud Mitrodoru i Nimfodoru, i položi pred noge njihove mrtvo telo najstarije sestre njihove. Čeono telo svete Minodore ležaše nago, bez ikakvog pokrivača, od glave do nogu svo pokriveno ranama, zglobovi svi razmrskani. Prizor beše potresan za sve. Mučitelj to učini, kao da je hteo reći mladim devojkama: Vidite li sestru vašu? To isto i vas očekuje. – I nadaše se mučitelj da će se ove dve sestre, videći tako strahovito unakaženo telo svoje sestre, uplašiti i pokoriti se volji njegovoj. Prisutni pak ljudi, posmatrajući mrtvo i svirepo izranavljeno telo, ne mogahu ugušiti u sebi prirodno osećanje žalosti, i potreseni otvoreno plakahu. Jedino knez mučitelj beše tvrd kao kamen i bivaše sve svirepiji. Mada sama priroda i ljubav prema seo tri pobuđivaše i svete devojke, Mitrodoru i Nimfodoru, na suze, ipak ih velika ljubav prema Hristu zadržavaše od plača, i čvrsta nada da se šihova sestra već naslađuje veseljem u palati svoga Ženika, i čeka njih da i one, ukrašene takvim istim ranama, pohitaju doći i stati pred lice sveželjenog Gospoda. To zadržavaše svete devojke od suza, i one, gledajući na sveto telo što pred njima ležaše, govorahu: Blagoslovena si ti, sestro i mati naša, ti si se udostojila dobiti mučenički venac i ući u dvore Ženika tvoga. Stoga se pomoli preblagom Gospodu koga sada gledaš, da On ne oklevajući naredi i nama da dođemo k Njemu tvojim putem, da se poklonimo Njegovom veličanstvu, da se nasladimo ljubavi Njegove i da se veselimo s Njim vavek. A vi, mučitelji, što se skanjerate te nas već ne ubijate? zašto nas lišavate udela mile sestre naše? zašto nam brzo ne podnesete čašu smrti, koje smo žedni kao najslađeg pića? Evo, udovi su naši gotovi na razdrobljenje, rebra su gotova na žeženje, telo je gotovo na rastrzanje, glave su gotove na odsečenje, srce je gotovo na junačko trpljenje. Hajde, počnite svoj posao, ne očekujte od nas ništa više, jer mi nećemo prekloniti kolena pred lažnim bogovima. Vi vidite kako mi svesrdno želimo smrt. I šta vi još hoćete? Umreti sa sestrom našom za Hrista Gospoda, premilog Ženika našeg, – eto, to je naša jedina želja.
Sudija, iako uvide da su ove svete devojke neustrašive i da je nepokolebljiva želja njihova umreti za Hrista, ipak on i nadalje pokušavaše da ih laskama lukavo pridobije za svoju misao. No sestre odgovoriše: Bedniče, kada ćeš prestati da se protiviš našoj čvrstoj odluci? Ti znaš da smo mi jednog korena grane, da smo rođene sestre; budi uveren da mi i misao jednu imamo. To si ti mogao shvatiti i od tobom ubijene sestre naše. Jer kada ona, nemajući pred očima svojim nijedan primer junačkog stradanja, pokaza toliku silu u trpljenju; onda šta mi treba da uradimo, gledajući sestru našu koja nam sobom dade primer? Zar ti ne vidiš kako ona, mada leži sa zatvorenim ustima, svojim otvorenim ranama poučava nas i upućuje na stradalački podvig? Ne, mi se nećemo rastaviti od nje, niti ćemo raskinuti našu srodničku vezu, nego ćemo i mi umreti za Hrista kao što i ona umre. Odričemo se bogatstava koja nam obećavate; odričemo se slave i svega što je od zemlje i u zemlju se ponovo vraća; odričemo se smrtnih ženika, pošto imamo Besmrtnoga: Njega jedino ljubimo, i Njemu kao miraz našu smrt za Njega prinosimo, da bismo se udostojile besmrtnosti u večnoj, čistoj i svetoj palati Njegovoj.
Tada mučitelj, izgubivši svaku nadu, strahovito se razjari i naredi da Nimfodoru odvedu, a da Mitrodoru obese i svećama joj pale telo. Tako bi Mitrodora mučena u toku dva sata. Trpeći takvo mučenje, sveta mučenica podizaše oči svoje k jedinom ljubljenom Ženiku svom za koga stradaše, proseći od Njega pomoći. Skinuvši je sa drveta opaljenu kao ugalj, mučitelj naredi da je silno tuku gvozdenim štapovima, lomeći joj sve udove. U takvim mukama sveta Mitrodora, prizivajući Gospoda, predade u ruke Njegove svetu dušu svoju.
Kada ona izdahnu dovedoše i treću ovčicu Hristovu, svetu Nimfodoru, da vidi mrtva tela svojih dveju sestara, te da bi se, uplašena opake smrti, odrekla Hrista. I knez joj stade lukavo govoriti: Divna devojko! ja se divim tvojoj lepoti više nego li ma čijoj, i žalim tvoju mladost. Bogovi su mi svedoci da sam te zavoleo kao svoju kćer. Samo pristupi i pokloni se bogovima, i odmah ćeš naći veliku milost u cara: on će te nagraditi mnogim imanjima i počastima. A ako to ne uradiš, zlo ćeš poginuti, kao i tvoje sestre čija su tela pred tobom. – Međutim sveta Nimfodora, smatrajući ove reči kao vetar, ne obrati pažnju na njih, nego s nipodaštavanjem izruži idole i idolopoklonike, i kao David govoraše: Idoli su neznabožaca srebro i zlato, delo ruku čovečijih. Taki su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih (Ps. 113, 12.16).
Videći da rečima ne postiže ništa, bezakonik naredi da Nimfodoru obese nagu i da joj telo stružu gvozdenim noktima. A ona u tim mukama ne pokaza ni najmanje netrpljenja, niti jauknu, niti uzdahnu, već samo, podigavši oči svoje k nebu, micaše usnama, što beše znak njene usrdne molitve Bogu. I kada birov vikaše: „Prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš biti oslobođena od mučenja“, svetiteljka odgovori: Ja sebe prinesoh na žrtvu Bogu mome; meni je slatko stradati za Njega, a umreti – dobitak.
Najzad mučitelj naredi da mučenicu biju gvozdenim štapovima sve dok ne izdahne, i sveta Nimfodora bi ubijena za ispovedanje Isusa Hrista.
Tako tri devojke svojom mučeničkom smrću proslaviše Svetu Trojicu.
Međutim mučitelju ne bi dosta što ih je mučio žive, nego on čak i na njih mrtve izli svoj neukrotivi bes: jer on naredi da se naloži veliki oganj i u njega bace tela svetih mučenica, da sagore. Čim se pristupi ovome, iznenada s velikim gromom pade oganj s neba i za tren oka sagore kneza Frontona i sve njegove sluge koji mučahu svete mučenice. A na zapaljenu lomaču pade veliki dažd i ugasi vatru. A verni, uzevši tela svetih mučenica koja ni najmanje ne behu povređena od ognja, česno ih pogreboše blizu Toplih voda u jednom grobu.
Tako one koje rodi jedna utroba, primi jedan grob, da bi one, nerazdvojne za života svog na zemlji, bile nerazdvojne i posle smrti. Sestre na zemlji, one ostadoše sestre i na nebu; sestre – u grobu, sestre i u palati Ženika svoga. Nad njihovim telima bi podignuta crkva u ime njihovo, i od njih isticahu isceljenja kao reke, u slavu Presvete Trojice, i u spomen triju svetih devojaka, čijim molitvama neka se i mi udostojimo gledati Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga, kome slava vavek. Amin.
 
ŽIVOT SVETE CARICE
PULHERIJE
 
Grčki car Arkadije,[4] umirući, ostavi iza sebe osmogodišnjeg sina Teodosija[5] i tri ćerke: Pulheriju, Arkadiju i Marinu. Starija od brata po godinama, Pulherija beše veoma mudra i celomudrena. Nju promisao Božji podari kao veliki dar Grčkome carstvu u pomoć mladome Teodosiju i u zaštitu pravoslavlja od napada jeretika. Zbog njene mudrosti brat je uze da sacaruje njemu, sa titulom Avguste. Njoj beše šesnaest godina kada primivši carsku vlast, ona stade upravljati grčkom carevinom, ne ženskim razumom nego mudrošću muža, te joj se divljaše ceo tadašnji svet. Ovaj dar ona dobi od Boga zbog čistote svoga života. Jer iz ljubavi prema Bogu, i iz promišljanja o miru svojih podanika, ona se ne hte udavati, da ne bi nastali kakvi bilo razdori između njenog muža i brata, i zaručivši sebe Bogu ona se zavetova ostati u devstvu doveka. U znak toga zaveta ona sagradi u sabornoj crkvi divnu i skupocenu časnu trapezu od zlata i dragog kamenja. Sestre svoje Arkadiju i Marinu ona takođe usavetova da čuvaju svoje devstvo, i one se isto tako zavetovaše Bogu da će devičansku čistotu svoju čuvati do smrti svoje; i življahu s njom u postu i molitvama, povinjavajući joj se ne samo kao starijoj sestri, nego i kao svojoj materi i kao carici.
Pulherija beše i bratu svome caru Teodosiju mesto matere, jer se veoma staraše o njemu, učeći ga strahu Božijem. Odlično znajući grčki i latinski jezik ona mu sama bi učiteljica, i učaše ga ne samo knjigama, nego i vaspitavaše dobrim vaspitanjem; ona ga učaše kakav ima biti u razgovoru i slušanju onoga što mu se govori, kakav u sedenju i hodanju, kakav u kažnjavanju krivaca i u pomilovanju njihovom, rečju učaše ga svemu onom što je neophodno za vladara da bi dobro upravljao. I dobro seme padaše ne na rđavu zemlju, jer je on slušaše u svemu. I on toliko napredova u tom dobrom vaspitanju, da kad postade zreo čovek, beše tako trpeljiv i nezlobiv, mudar i pametan, žalostiv i milostiv. No pored vaspitanja, njemu pomagaše u životu i molitva svete Pulherije.
Sveta Pulherija podiže divnu crkvu u ime Prečiste Bogorodice u Vlaherni,[6] i mnoge druge crkve i manastire, i razdavaše obilnu milostinju sirotinji. Njenim staranjem Grčka carevina bejaše u velikom miru i tišini, izuzev unutarnje jeretičke razdore.
Kada car Teodosije navrši dvadeset godina i dođe vreme da se ženi, blažena Pulherija se staraše da mu nađe dostojnu devojku. U to vreme iz Atine doputova u Carigrad neka devojka po imenu Atinaida, po veri neznaboškinja , veoma lepa, celomudrena i pametna, kći slavnog filosofa Atinskog Leontija, odlično naučena ocem astronomiji, geometriji i svima jelinskim naukama, i razumom prevazilažaše mnoge mudrace. Ona doputova u Carigrad sa sledećeg razloga: otac njen, umirući, razdeli sve svoje imanje između dva sina svoja Valerija i Aecija, a njoj ne ostavi ništa osim nekoliko zlatnika; a kada ga rođaci i susedi pitahu šta ostavlja svojoj kćeri, on odgovori. „Njoj je dosta njena lepota i mudrost“. Posle smrti oca dva brata razdeliše između sebe svu očevu imovinu, a sestri ne dadoše ništa. Zbog toga ona i dođe u Carigrad, da se žali na svoju braću. Videvši je, Pulheriji pade u oči njena lepota, lepo držanje i pamet, pa odluči da njome oženi svoga brata. No najpre je ona privede veri u Hrista, osveti je svetim krštenjem, i držaše je pored sebe kao rođenu kćer. Zatim je kao dostojnu braka sa carem udade za Teodosija . U svetom krštenju dato joj bi ime Evdokija. Iz njenog braka sa carem Teodosijem rodi se kćer Evdoksija, potonja supruga rimskog cara Valentijana III.[7]
Za carovanja ovih blagočestivih careva Teodosija i Valentijana, zauzimanjem blažene Pulherije bi sazvan u Efesu Treći Vaseljenski Sabor protiv nečestivog Nestorija.[8] Pulherija imađaše veliku revnost za veru, i svoga brata, koji se poče prelašćivati jeresju i otiskivati u zabludu, ona savetima svojim utvrdi u pravoslavlju, zbog čega od svetih otaca bi počastvovana mnogim pohvalama.
No posle nekoliko godina, vrag roda ljudskog, ne mogući gledati razoravanje svojih jeresi od strane svete Pulherije; naoruža se protiv nje i namisli je udaljiti od carskog prestola i od vlasti, što mu i ispade za rukom na neko vreme, pošto Bog dopušta ponekad da sveti ugodnici Njegovi budu podvrgnuti iskušenjima. A to iskušenje svete Puhlerije otpoče na sledeći način. U cara Teodosija beše jedan evnuh[9] po imenu Hrisafije, ljubimac i istaknuti savetnik carev, čovek veoma lukav, zloban i srebroljubiv. On ustade protiv svjatjejšeg patrijaršiskog Flavijana.[10] Međutim Flavijan beše potpuno dostojan patrijaršiskog položaja zbog svoje pobožnosti i nebeskog življenja, a Hrisafije beše jeretik, i zato protivan postavljenju Flavijana za patrijarha. Želeći da patrijarha Flavijana okrivi na neki način, Hrisafije zaiska od njega da kao novopostavljeni patrijarh pošalje caru neki dar na blagoslov. Flavijan spremi nekoliko čistih hlebova i posla ih u dvor; ali Hrisafije odbi da ih primi, govoreći da patrijarh treba da pošalje na blagoslov ne hlebove nego zlato. Na to patrijarh preko poslanika odgovori: Hrisafije dobro zna da crkveno zlato i srebro jeste Božije, i nikome se ne može davati sem sirotinji.
Ovo još više razjari Hrisafija protiv patrijarha i on stade smišljati kako da iskopa jamu patrijarhu. No videći da blažena Pulherija iz pobožnosti veoma podržava patrijarhovu stranu, kome je zbog toga bilo teško pričiniti zlo, on stade plesti zamke protiv nje: otpoče sejati razdor između nje i carice Evdokije, starajući se na sve moguće načine da njihovu međusobnu ljubav razori.
U to vreme dogodi se sledeća stvar. Car Teodosije imađaše običaj da potpisuje akta ne pročitavši šta je u njima tada pisano. Videći tu njegovu nesmotrenost, blažena Pulherija, svagda puna brige o njemu, namisli da ga oduči od te nesmotrenosti i priredi mu ovo: napisa akt od lica cara, u kome tobože car, na molbu svoje sestre Pulerije, daje njoj u ropstvo svoju ženu i objavljuje da više nema vlasti nad Evdokijom. Ovaj akt Pulherija podnese caru na potpis. Car po svome običaju, ne pročitavši akt i ne znajući šta je u njemu napisano, potpisa ga svojom rukom. Pulherija, uzevši akt, čeono pozva k sebi u svoju palatu caricu Evdokiju, i u prijatnom razgovoru zadrža je dugo kod sebe. A kad car posla po svoju suprugu, Pulherija je ne pusti. No kad car i po drugi put posla po caricu, Pulherija sa osmehom odgovori: Neka car zna da više nema vlasti nad svojom suprugom, jer mi je on dade u ropstvo i to potvrdi svojim carskim ukazom. – Posle toga ona sama ode k bratu i reče mu: „Pogledaj, care, kako rđavo postupaš potpisujući akta ne pročitavši ih“, – i pokaza mu onaj akt.
Takom svojom mudrom dovitljivošću blažena Pulherija natera cara da od toga vremena bude obazriv: da pregleda i čita akta, na koja je imao staviti svoj carski potpis.
Doznavši za ovo, lukavi Hrisafije ode k carici Evdokiji i reče joj: Vidi šta radi s tobom Pulherija, kako te unižava: hoće da te načini svojom robinjom. Dokle ćeš to trpeti od nje: zar ti nisi carica ravna njoj? zar ti nisi najbliža caru, budući s njim jedno telo? – Takvim i sličnim rečima on pokrenu Evdokiju na gnjev protiv Pulherije. Otada ona poče nagovarati svoga muža da oduzme Pulheriji carsku vlast i da sam caruje. Nagovoren ženom i Hrisafijem car, mada je hteo da to uradi, ipak ga beše stid da nanese sramotu svojoj sestri i učiteljici, godinama starijoj od njega. Stoga Evdokija i Hrisafije potajno moliše patrijarha da nagovori Pulheriju kada dođe u crkvu, da primi na sebe zvanje đakonise, pošto je zbog svog čistog i svetog života dostojna đakoniske službe. U to vreme bejaše običaj: devojke i udovice, poznate po čistom životu, primoravati, makar i protiv njihove volje, na đakonisku službu. Neprijatelji svete Pulherije željahu da to isto primene i na nju, da bi je na taj način udaljili od carske vlasti.[11] Patrijarh tajno izvesti o tome Pulheriju. A Pulherija, shvativši nameru brata i videvši neprijateljstvo carice i Hrisafija prema njoj, sama ostavi carsku vlast svoju, ode iz carskih palata sa devojkama svojim u jedno usamljeno tiho mesto, i tamo služaše Bogu u pobožnom ćutanju i molitvenom tihovanju.
Tada jeretik Hrisafije, ulučivši zgodno vreme za ostvarenje svoje zlobe, podstače cara na gnjev protiv patrijarha. I nastupi za Crkvu Božju vreme pometnji, jer u odsustvu zaštitnice vere Pulherije, jeretici stadoše raditi bez ikakvog straha, dok Bog ne otvori caru duhovne oči, te on uvide svoju pogrešku, ubedi se u neopravdanost caričina gnjeva prema svetoj Pulheriji, i shvati Hrisafijevu zlobu.
Jednom caru Teodosiju donesoše veoma lepu i neobično veliku jabuku. Nadivivši se njenoj lepoti i veličini on je posla svojoj supruzi; a ova, podržavši je u sebe, ne pojede je sama, nego je posla carevom ljubimcu, senatoru Pavlinu, koji u to vreme bejaše bolestan. A Pavlin, ništa ne znajući, posla istu jabuku caru. Dobivši jabuku car je poznade, pa ode carici i upita je: Gde ti je jabuka koju sam ti poslao? – A carica, ne znajući da je jabuka opet došla u careve ruke, odgovori: Pojela sam je. – Tada joj car pokaza jabuku i upita je: A što je ovo?
I od toga vremena car se silno naljuti na caricu i vređaše je na sve moguće načine, misleći da ona preljubočinstvuje sa Pavlinom. Pavlina car odmah posla na zatočenje u Kapadokiju, a carici zabrani da mu izlazi naoči. Isto tako car se strahovito razjari i na caričina savetnika, Hrisafija evnuha, pošto saznade da je on bio vinovnik mnogih zala. Njemu car najpre oduze imanje, pa ga zatim posla na zatočenje; jer sam Bog činjaše odmazdu za nedužno zlostavljanje svete Pulherije. Ploveći lađom na zatočenje Hrisafije potonu u moru; a nevini Pavlin, nalazeći se u progonstvu, bi posečen po carevom naređenju. Jer docnije sama carica Evdokija, umirući, zakletvom svojom posvedoči Pavlinovu i svoju nevinost. Ipak Bog dopusti da se s njima dogodi takva nesreća, Pavlinu – na spasenje a carici – „a kaznu. Čuvši za pogubljenje Pavlina, carica se neizmerno ožalosti što zbog nje nevino postrada tako pametan i čestit čovek, i moli cara da joj dopusti da otputuje u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima, Dobivši dozvolu ona otputova u Jerusalim, i tamo satvori mnoge milostinje, sagradi mnoge crkve i ustroji manastire. Ona ostade dugo vreme u Jerusalimu, dok mnogim molbama ne utoli carev gnjev i ne pomiri se sa svetom Pulherijom, kojoj u znak mira i nerazorive ljubavi posla ikonu Prečiste Bogorodice, rađenu svetim evangelistom Lukom.
Po odlasku carice Evdokije u Jerusalim, car Teodosije se obrati svojoj sestri svetoj Pulheriji sa molbom da se vrati na svoj presto, no ona ne hte, pretpostavljajući usamljeničko služenje Jedinome Bogu negoli vladanje nad mnogim zemljama. No car je ponovo moli da se vrati u dvorac i sacaruje njemu; i ne prestade je moliti dok je ne umoli: i sveta Pulherija se sa velikim počastima vrati u svoj carski dvorac. I opet presta bura, izazvana jeresju, i umukoše talasi; i nasta tišina u Crkvi, i Grčka carevina ponovo uživaše mir.
Posle dugo vremena vrati se i carica Evdokija iz Jerusalima, noseći sa sobom ruku svetog prvomučenika Stefana. Kada Evdokija na putu unese nju u Halkidon,[12] sveti Stefan se te noći javi blaženoj Pulheriji i reče: Eto, dobila si što si želela, jer i ja dođoh u Halkidon. – Ustavši ujutru, Pulherija zajedno sa svojim bratom carem Teodosijem iziđoše u susret ruci svetog Prvomučvnika; a sa njom ujedno s ljubavlju primiše i caricu Evdokiju.
Kada car Teodosije napuni četrdeset dve godine od rođenja razbole se, i osećajući da mu se približava kraj on ispriča svetoj Pulheriji o otkrivenju Božjem koje je imao u Efesu u crkvi svetog Jovana Bogoslova. Kada tamo on stajaše na molitvi, njemu bi otkriveno da će posle njegove smrti na carski presto grčki doći vojnik Markijan. Stoga Teodosije moli Pulheriju da pomogne Markijanu u preuzimanju carskog prestola. Markijan beše rodom iz Trakije, sin nekog vojnika i sam hrabar vojnik, čovek zrelih godina, pametan i dobre naravi, milostiv i po svemu dobar. Još od mladosti prednaznačen odozgo na carstvo, on čudesno bi čuvan od smrti. Jednom idući u Filipopolj[13] on nađe na putu leš čoveka nedavno ubijena, zastade kraj njega potresen žalošću prema ubijenom. Želeći da učini delo milosrđa – da mrtvoga sahrani, on stade kopati raku. A neki ljudi koji iđahu tim putem, videći Markijana gde sahranjuje mrtvaca, pomisliše da je on izvršio ubistvo, uhvatiše ga, pa u grad odvedoše i sudu predadoše. I pošto ne beše nikoga ko bi posvedočio da je on nevin, a njegovim se pokazima ne poverova, sud ga kao ubicu osudi na smrt. No kada se smrtna kazna već imala izvršiti, u to baš vreme Božjim otkrivenjem bi otkriven pravi ubica. I ovaj primi po delima svojim, a Markijan bi s češću pušten. Zatim Markijan služaše u gr1. čkoj vojsci pod voždom Asparom. U ratu pak sa Vandalima,[14] kada ovi pobediše Grke i mnoge odvedoše u ropstvo, među njima beše i Markijan; i svi zarobljenici biše privedeni vandalskom knezu Gizerihu. Jednom Gizerih, želeći da vidi zarobljenike, iziđe u podne za vreme silne žege na jednu uzvišicu i ugleda izdaleka Markijana koji spavaše na zemlji, nad kojim orao, sletevši, beše raširio krila i pravljaše mu hladovinu zaklanjajući ga od sunčanih zrakova. Videći to Gizerih shvati budućnost ovog zarobljenika, pozva ga k sebi, upita za ime i poreklo, pa mu reče: Ako želiš da budeš živ, čitav i slobodan, zakuni mi se, da kada postaneš car, nikada nećeš voditi rat protiv Vandala, nego ćeš živeti s nama u miru. – Markijan se zakle knezu u toj stvari, i bi s čašću pušten u domovinu.
Po povratku iz ropstva Markijan zauzimaše u grčkoj vojsci ne poslednje mesto. Jednom u vreme pohoda Grka protiv Persijanaca Markijan se razbole putem i ostade u Likijskom gradu Sidini. Tu ga primiše u svoj dom dobri ljudi, dva brata Tatijan i Julijan, koji ga veoma zavoleše i brižljivo se starahu o njegovom zdravlju. Posle pak Markijanovog ozdravljenja, jednom ova dva brata odoše sa Markijanom u lov na ptice. A u podne, kada nastade silna žega, oni legoše da se odmore, i zaspaše. Iz sna se najpre probudi Tatijan i, kao nekada Gizerih, ugleda velikog orla gde lebdi nad zaspalim Markijanom i svojim raširenim krilima pravi mu hlad i štiti ga od sunčane žege. Videvši to Tatijan probudi svog mlađeg brata Julijana, te se oba divljahu toj čudesnoj pojavi. I kada se zatim razbudi Markijan, orao odlete; a braća predskazivahu Markijanu da će biti car, i pitahu ga kakvo će im blagovolenje i milost pokazati kad se zacari. On im reče: Ako se vaše predskazanje ostvari, onda ćete mi vi biti umesto oca.
Posle toga Markijan poče sticati sve veću i veću slavu, jer sam Bog proslavljaše muža koga izabra po srcu svom. Onda se prestavi blagočestivi car Teodosije Mlađi, a supruga njegova Evdokija ponovo otputova u Jerusalim, i blagočestivo proživevši tamo nekoliko godina prestavi se i bi pogrebena u svojoj crkvi svetog prvomučenika Stefana.[15] A blažena Pulherija posle smrti svoga brata, dogovorivši se sa dvorjanima i vojenačalnicima, izabra na carski presto Markijana vojnika, kao dostojnog i Bogu ugodnog. Zacarivši se Markijan pozva k sebi spomenutu braću Tatijana i Julijana, dade im visoka zvanja i postavi jednoga za upravitelja Trakije a drugoga za upravitelja Likije.[16] Isto tako on ispuni svoju zakletvu Gizerihu, održavši sa njim mir do kraja svoga carovanja.
Po zacarenju Markijana sveta Pulherija zažele da se ponovo vrati u svoje usamljeničko mesto, ali je novoizabrani car i ceo senat moliše da ih ne ostavlja, nego da im pomaže u upravljanju carstvom, pošto je mudra i iskusna u tom poslu. Ali to nije moglo drukčije biti nego da ona postane careva supruga. Međutim ona im ukaza na to da je dala Bogu zavet, da će svoje devstvo čuvati do smrti. Na to i Markijan objavi da je i on dao zavet Bogu da će čuvati čednost svoju. Tada radi potrebe svete Crkve, smućivane od namnoženih jeretika, sveta Pulherija pristade da stupi u supružanstvo s Markijanom pod uslovom da do kraja života ostane devstvenica. Jer to su nalagali: i zavet dat Bogu, i prirodno celomudrije obojih supruga, i njihove godine, pošto njoj tada beše pedeset i jedna g o dina, a i car beše već ne mlad. Tako se Pulherija nazivaše ženom carevom, mada ustvari ona beše njemu ne žena nego sestra, koja mu sacarovaše i mudro upravljaše na veliku korist za svu Crkvu Božju i za svu carevinu. Isto tako i Markijan se nazivaše mužem Pulherije, a u samoj stvari beše joj ne muž nego brat, sacarujući joj kao carevoj kćeri koja je nasledila presto oca svoga. I tako se u to vreme moglo videti gde na grčkom prestolu caruje devstvena čistota: jer carstvovahu – car čist dušom i telom, i carica – devojka koja čuvaše svoju devstvenost.
O, devstveno supružanstvo, malo gde viđeio ili čujeno! Neka se tome divi svet, pun nečistih pohota! Neka se stide ljudi koji služe strastima i telesnim uživanjima, slušajući o takvom supružanstvu ovog blagočestivog carskog para, koji se upodobi angelskoj čistoti!
Staranjem ove svete carice, sem gorespomenutog sabora u Efesu, bi sazvan sabor svetih otaca u Halkidonu protiv zločestivog Dioskora i arhimandrita Evtihija. [17] Jer ona se svim silama boraše za pravoslavlje, tako da neki pisci njoj upravo pripisuju zaštitu vere na oba ta sabora. Takva revnost carice Pulherije za veru i njena velika mudrost proizlažahu otuda, što Duh Sveti življaše u njenoj duši i čistom srcu, kao u svom svetom hramu, i ispunjavaše je velikim darovima.
Poživevši pedeset četiri godine i svu svoju imovinu razdavši crkvama, manastirima i ništima, sveta Pulherija se prestavi ka Gospodu, kome posluži svim srcem.[18] Molitvama njenim, Gospode, ne liši i nas nebesnog Carstva Svog! Amin.
 
SPOMEN SVETIH
TRIJU ŽENA[19]
 
EPISKOP Monemvasiski[20] Pavle ispriča o ovim svetim ženama sledeće. Još kao mirjanin, kazivaše on, ja bejah poslan na Istok radi skupljanja carskoga danka. Putem naiđoh na pustinjski manastir i zaželeh da svratim u njega. Iguman sa crnoriscima izađe mi na susret, i pošto se pozdravismo sedosmo u manastirskom dvorištu, u kome se nalažaše dobro uređen voćnjak. I mi videsmo gde na voćke sleću ptice, odlomi grančice sa voćem i odleću brzo. Ja upitah igumana: Zašto ove ptice ne jedu voće nego ga odnose sa odlomljenim grančicama? Iguman odgovori: Evo već je jedanaesta godina kako te ptice stalno to rade. – A ja, veli Pavle, kao podstaknut Bogom, rekoh: Sigurno se negde u obližnjim gorama nalaze sveti ljudi ili žene koji o Bogu žive, pa im po Božjem naređenju ove ptice nose voće. – Dok ja to govorah, dolete gavran i odlomi granu sa plodom. Ja onda predložih igumanu da pođemo za njim. I mi pođosmo za gavranom koji lećaše pred nama sa plodom; i uzletevši na brdo, on se spusti na zemlju i položi granu. A kada se mi približismo k njemu, gavran ponovo uze granu i polete u klanac dubok kao provalija, odakle zatim izlete ali bez grane. Tada i mi priđosmo nad tu provaliju, i bacismo kamen dole. Utom iznenada dopre otuda glas do nas: Ako ste hrišćani, ne ubijajte nas. – Mi upitasmo: A ko ste vi? – Oni odgovoriše: Ako hoćete da nas vidite, bacite nam tri odeće, jer smo žene nage; i onda idite pored gore i naći ćete usku stazu, koja će vas i privesti k nama.
Kada to čusmo, odmah tri monaha od bratije koji su nas pratili skidoše svoje rase, omotaše ih oko kamenja pa baciše dole; a mi se spustismo s gore, nađosmo mali i tesan put, kao što nam bi rečeno, po kome se jedva moglo ići, i stigosmo do urvine u kojoj obitavahu tri svete žene. Kada nas ugledaše, one nam se pokloniše do zemlje, pa satvorivši molitvu sedosmo; jedna od njih sede, a druge dve ostaše stojeći. Tada iguman upita onu što je sedela: Odakle si, gospođo i mati, i kako si došla u ovakvo mesto? – Ona odgovori: Ja sam, oče, iz Carigrada, gde sam imala supruga carevog dvorjanina. Ali on umre mlad, i ja ostadoh udovica u svojih dvadeset i nešto više godina, oplakujući i svoje udovištvo i to što nisam imala dece. Posle pak nekoliko dana jedan velmoža, čuvši za mene, posla sluge svoje želeći da me silom uzme k sebi, i sluge uporno zahtevahu da ja odmah idem kod njihovog gospodina. Tada se ja pomolih Gospodu mome Isusu Hristu, da me izbavi od tog nasilnika koji hoće da mi upropasti i dušu i telo. I onda rekoh slugama tim: Gospodo moja, zar vi mislite da ja ne bih s radošću pošla k vašem gospodinu, koji je tako znamenit? Ali ovih dana patim od strašne bolesti ženske, i iz mene stalno ide krv. Stoga pričekajte dok se izlečim od bolesti i očistim, pa ću onda s radošću poći k vašem gospodinu. – Čuvši to, sluge odoše govoreći: Dobro, gospodin naš čekaće te do četrdeset dana.
Pošto oni odoše, ja pustih na slobodu sve svoje robove i robinje obdarivši ih zlatom, samo ostavih ove dve što ih vidite ovde, i svu imovinu svoju razdadoh sirotinji.. Zatim prizvah k sebi jednog hristoljubivog rođaka mog, i zakleh ga teškom zakletvom da rasproda moje spahiluke, i moju kuću, pa da dobijeni novac razda ništima. Odmah posle toga ja noću uzeh sa sobom ove dve robinje moje, a sada sestre moje, pa sedoh s njima na lađu, i upućivane Bogom dođosmo na ovo mesto; i evo, ovo je već jedanaesta godina kako ne videsmo čoveka, osim vas danas. Što se naše odeće tiče, ona se posle godinu dana podera, i spade s nas.
Iguman je upita: Otkuda, gospođo moja, dobijate hranu? Sveta žena odgovori: dobar i čovekoljubiv Bog naš, koji je ljude svoje u pustinji hranio četrdeset godina, šalje hranu i nama, nedostojnim sluškinjama Svojim. Po Njegovom božanskom promislu, ptice nam svakodnevno donose voća nesravnjeno više nego što nam treba. Preblagi Gospod takođe i pokriva nas nage, i greje nas blagodaću Svojom, te se ni zimi ne bojimo mraza ni leti žege, i živimo kao u raju, neprestano slaveći Svetu Trojicu.
Slušajući sve to i diveći se, iguman joj reče: Ako dopustiš, gospođo, ja ću jednog od bratije poslati u manastir po hranu, da se zajedno potkrepimo. – No sveta žena odgovori: Oče, bolje naredi da dođe sveštenik i odsluži ovde svetu liturgiju, da se pričestimo Prečistim Tajnama Hristovim, jer otkako iziđosmo iz grada, ne udostojismo se primiti Svete Tajne.
Iguman odmah posla monahe u manastir po sveštenika i hranu. Sveštenik dođe, odsluži svetu liturgiju i pričesti Prečistim Tajnama prvo samu gospođu, pa onda i njene robinje. Posle toga pošto i one s nama jedoše, kazuje episkop Pavle, sveta gospođa reče igumanu: Molim tvoju svetost, oče, ostani ovde tri dana. – Iguman pristade. Tada ustade ta blažena žena, pomoli se usrdno Gospodu, i prestavi se. A mi je sa suzama opojasmo i sahranisom. Sutradan druga žena, pomolivši se, prestavi se mirno ;a trećeg dana i treća takođe. I pošto ih sahranismo, vratismo se u manastir, slaveći Hrista Boga koji u svetima Svojim čini divna znamenja i čudesa. Njemu priliči čast i poklonjenje vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA
APELIJA, LUKIJA (LUKE) i KLIMENTA
 
Apostoli od Sedamdesetorice. Sveti apostol Apelije bio a episkop u Smirni[21] ; spominje ga sveti apostol Pavle (Rm. 16, 10). Sveti Lukije (ili Luka, ali ne Jevanđelist), o kome svedoči sveti apostol Pavle (Rm. 16, 21), bio episkop u Laodikiji. Sveti Kliment (drugi a ne Rimski bio episkop u Sardama i njega spominje sveti apostol Pavle (Flb. 4, 3).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VARIPSAVA
 
Dobivši od jednog pustinjaka prečasnu krv, isteklu iz prečistih rebara Gospoda Hrista, ovaj sveti monah činjaše njome mnoga isceljenja hodeći po gradovima i pokrajinama. Zbog toga ga nevernici ubiše noću drvima. (Po nekima ova krv Gospodnja beše iz Njegove ikone probodene od Jevreja u Viritu Bejrutu. Ona bi sačuvana od učenika svetog Varipsave, pa kasnije preneta u carski grad).
 
SPOMEN SVETIH OTAC A NAŠIH
PETRA i PAVLA,
episkopa Nikejskih
 
Sveti Petar beše revnosni zaštitnik Pravoslavlja za carovanja Lava Ikonoborca. Ispovednpk, on se u miru prestavio oko 823. godine. O svetom Pavlu nema sačuvanih podataka.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOASAFA
 
U svetu Andrej, sin Zaozerskog kneza Dimitrija Vasiljeviča. Od ranog detinjstva osetio ništavnost svetovnog života, i u dvaestoj godini zamonašio se u Spasokamenom manastiru, na Kubenskom jezeru. Poveren duhovnom rukovodstvu starca Grigorija, knez monah svo vreme posvećivaše molitvi i razmišljanju o gečnosti, i držaše najstrožiji post. Poslednje godine svoga života on jedanput nedeljno uzimaše hranu, n pričešćivaše se Svetim Tajnama svake nedelje. Prestavi se prepodobni 1453. godine. Svete mošti njegove, proslavljene čudesima, počivaju u Spaso-Kamenom manastiru, u Vologodskoj eparhiji.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
IJE
 
Za svoju veru u Gospoda postradala mačem posečena.
 
SPOMEN SVETE DEVOJČICE
EVDOKIJE
 
Ime ovog svetog deteta spominje se u Jerusalimskom Kanonariju.
 


 
NAPOMENE:
[1]Vitinija oblast u severozapadnom delu Male Azije.
[2]Antifon , glas 1.
[3]Maksimijan Galerije, zet i sacar Dioklecijanov na istoku rimske carevine, a zatim i samostalni njegov naslednik (305-311. godine).
[4]Carovao od 395. do 408. godine.
[5]Teodosije Mlađi carovao od 408. do 450. godine.
[6]Vlaherna – kraj u Carigradu; u vreme Vizantijske carevine čuven po1. svojim svetinjama.
[7]Carovao od 423. do 455. godine.
[8]Sabor se sastao u Efesu 431. godine; Nestorije bio patrijarh Carigradski od 428. do 431. godine.
[9]Evnuh na grčkom znači „čuvar postelje“; tako su se u Vizantiji nazivali naročiti činovnici na dvoru koji su se starali o carskoj spavao4. nici; evnusi su obično bivali ljudi od velikog poverenja kod cara.
[10]Sveti Flavijan patrijarhovao od 447. do 449. godine.
[11]Reč đakonisa na grčkom znači služiteljka. Ustanova đakonisa vodi poreklo iz apostolskih vremena (or. Rim. 16, 1). Za đakonise su birane devstvenice starije od četrdeset godina ili udovice. Njihova je dužnosg bila: da paze na red i poredak među ženama za vreme bogosluženja; da obučavaju žene koje se obraćaju u hrišćanstvo kako da se drže pri krštenju; da prislužuju episkopu pri krštavanju žena, i da umesto njega pomazuju delove tela, sem čela, itd. Odnosno đakonisa postoji nekoliko kanonskih odluka: Četvrtog Vaseljenskog Sabora pravilo 15, Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 14, i sv. Vasilija Velikog pravilo 44. – Đakonisa koja bi stupila u brak, podvrgavana je anatemi zajedno sa mužem. Sveta Pulherija, da je stupila u đakonise, njoj bi bio potpuno zatvoren put ka carskom prestolu.
[12]Grad u Maloj Aziji, na obali Carigradskog moreuza, na suprotnoj strani od Carigrada.
[13]Grad u zapadnom kraju Trakije.
[14]Vandali – narod, najpre živeo u južnoj Španiji, a potom u severnoj Africi. Vandali su pripadali germanskom plemenu; u vreme svete Pulherije ispovedali su arijanizam.
[15]Njen sveti spomen slavi se 13. avgusta.
[16]Likija – pokrajina Vizantijske carevine na jugozapadu u Maloj Aziji.
[17]Dioskor, patrijarh aleksandriski, i Evtihije učili su da u Isusu Hristu postoji jedna priroda, i to božanska a da je čovečanska priroda u Njemu progutana božanskom. Sledbenici njihovi nazivalisu se evtihijani ili monofiziti (od grčkih reči: „jedna“ i „priroda“) Četvrti Vaseljenskn Sabor u Halkidonu održan je 451. godiene.
[18]Sveta carica Pulherija upokojila se 453. godine. Spomen njenstao se praznovati ubrzo posle njene smrti.
[19]Podvizavale se u desetom veku.
[20]Monemvasija grad na ostrvu Minou, u Argoskom zalivu; bio trgovački centar između Vizantije i Istoka; imao silnu tvrđavu.
[21]Drugi apostol Apelije bio je episkop u Irakliji Trakijskoj i slavi se 31. oktobra sa drugim apostolima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *