Житија Светих за септембар

10. СЕПТЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
МИНОДОРЕ, МИТРОДОРЕ и НИМФОДОРЕ
 
Три девојке сестре: Минодора, Митродора и Нимфодора, принесоше себе на дар Пресветој Тројици. Други приносе Богу даре од спољних имања сво их, као што Му некада три источна цара принеше злато тамјан и измирну (Мт. 2, 11); а ове свете девојке принеше Богу даре из унутарњих ризница својих: место злата принеше Му душе своје, искупљене не трулежним златом него скупоценом крвљу безазленог Јагњета (1. Петр. 1, 19); место тамјана принеше Му чисту савест, говорећи заједно са апостолом: ми смо Христов мирис (2. Кор. 2, 15); место измирне принеше на дар Господу само тело, предавши га у чедном девичанству свом на ране за Христа. Свете девојке знађаху добро, да Господ захтева од нас не наша времена богатства него нас саме, по речи Давидовој: Ти си Господ мој, Ти не захтеваш блага моја (Пс 15, 2). Стога оне и принесоше себе саме на жртву Богу, као што то јасно показује њихов свети живот и јуначко страдање.
Ове свете девојке родише се у Витинији.[1] Будући сестре по телу, оне постадоше сестре и по. духу; јер једнодушно изабраше да служе Богу неголи да служе свету и његовим таштинама. Желећи пак да са душом и тело очувају неоскврњеним и да се у савршеној чистоти сједине са чистим Жеником својим, Господом Христом, свете девојке послушаше позив Његов: Изиђите између њих и одвојте се, и не дохватајте се до нечистоте њихове, и ја ћу вас примити (2. Кор. 6, 17. ). Волећи изнад свега девичанску чистоту, и знајући добро да њу није лако сачу вати усред народа, склоног на блуд и непрестани грех, свете девојке напустише људско друштво, и повукавши се од целога света настанише се на једном усамљеном месту. Јер као што воде речне, уливајући се у море, чим се сједине са морском водом губе своју сладост и постају слане; тако и чистота душе и тела, боравећи усред света као усред мора, не може се не напити слане воде сластољубља. Тако кћи Јаковљева Дина чуваше своју девичанску чистоту док не оде у незнабожачки град Сихем, а кад се упозна са кћерима тамошњих житеља и ступи к њима у друштво, одмах погуби своје девичанство (1. Мојс. 34, 1). Овај свет са трима кћерима својим: похотом тела, похотом очију и гордошћу живота – несрећни је Сихем и ништа друго не зна сем да нашкоди онима који се прилепе уз њега. Као што катран огарави оне који га се дотичу, тако и свет љубитеље своје чини прљавима и нечистима. Блажен је стога онај који бежи од света, да га свет не би упрљао својим нечистотама; блажене су и ове три девојке које побегоше од света и од његових трију споменутих злих кћери. Јер њихове прљавштине, не упрљаше свете девојке, и оне постадоше беле и чисте голубице, летећи на крилима врлине и боговиђења по горама и пустињама, жудећи да у божанственој љубави нађу склониште као у гнезду. Јер у пустињака који 1. живе изван таштег света, бива непрестано стремљење ка Богу.[2]
За своје боравиште свете девојке изабраше једно високо и пусто брдо, удаљено два потркалишта од топлих вода у Питијама. Настанивши се ту, оне живљаху у посту и непрестаним молитвама. И тако нађоше тихо пристаниште и диван покој за своју девичанску чистоту; сакрише је у пустињи и узнеше на високо брдо, да би за људе била невидљива а за анђеле видљива. Оне узиђоше на врх горе, да би се, отресавши земни прах с ногу својих, лакше приближиле к небу. О томе како врлинско бејаше њихово живљење, може се судити по месту њиховог боравка. Јер шта означава пустиња ако не одбачење свега и усамљење? о чему сведочи брдо ако не о њиховом богомислију? шта прасликују топле воде близу којих оне живљаху ако не топлоту њиховог срца к Богу? Јер као што Израиљци, избавивши се Египатског ропства, прохођаху пустињу, тако и ове свете девојке, изишавши из света, заволеше пустињски живот. И као што Мојсије, узишавши на гору, виде Бога, тако и ове, обитавајући на високом брду телесне очи к Богу подизаху и умним Га очима јасно гледаху. И као што у пустињи ударом у камен воде истицаху, тако се и у ових светих девојака од смиреног ударања у прса изливаху потоци суза из очију њихових. И ове топле сузе имађаху такву силу каквом не располагаху извори топлих вода: јер ове могаху омити само телесну прљавштину, а сузе очишћаваху душевне пороке и чињаху душу бељом од снега. Али, шта су сузе имале очишћавати код оних које, очистивши себе од сваке прљавштине тела и духа, живљаху на земљи као анђели? (ср. 2. Кор. 7, 1). Ако се у чијем срцу од сећања на мноштво грехова и роди умилење и сузе, но у ових чистих девојака сузе истицаху од љубави к Богу. Јер где огањ божанске љубави гори, тамо не могу не бити сузе. Таква је сила тога огња, да када се он разгори у чијем срцу као у пећи, онда уколико расте пламен утолико се и роса увећава: јер колика је где љубав, толико је и умилење. Сузе се рађају од љубави: стога и о Христу када плакаше за Лазаром, говораху: гледај како га љубљаше (Јн. 11, 36). Плакаху свете девојке у својим молитвама и богоразмишљањима: јер љубљаху свога Господа и жељаху да се насите гледањем лица Његова; са сузама оне очекиваху време када ће угледати љубљеног Женика Небеског. Свака од њих понављаше речи Давидове: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4). И као да говораху свете девојке: Дан и ноћ проливамо сузе због тога што не наступа брзо оно време када ћемо отићи и показати се лицу Сладчајшег љубитеља нашег, Исуса Христа, јер жудимо да се наситимо гледањем Њега онако силно као што кошута жуди за изворима воде.
Иако се оваквим особеним животом свете девојке потпуно одстрањиваху од света, њих ипак Бог обелодани људима, јер не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Чудесна исцељења болних која биваху молитвама светих девојака, као громке трубе разнеше глас о њима по целом том крају. У то време цароваше незнабожни Максимијан,[3] а том Витинијском облашћу управљаше кнез Фронтон. Чувши за овете девојке кнез, нареди да их ухвате и доведу преда њ. Овчице Христове, којима звери пустињске не нанеше никакво зло, бише ухваћене од звероликих и звероподобних људи и доведене пред мучитеља. Три девојке стадоше на суду незнабожаца као три анђела. А требало би да оне стоје не пред људима него пред самим Богом у Тројици слављеном, јер очи грешних људи беху недостојне да гледају на светолепа лица њихова која сијаху ангелском лепотом и благодаћу Светога Духа. Мучитељ се дивљаше како се таква лепота, какву он никада не виде ни у царским дворовима, могла сачувати у пустињи. Јер, иако тела светих девојака беху потпуно изнурена од многих трудова и постова, ипак лица њихова не изгубише своју девојачку лепоту него је још више стекоше. Јер где срце бејаше пуно духовне радости и весеља, тамо не могаше увенути красота лица, по речима Светога Писма: Када је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Има и у уздржању нешто такво што, уместо изнурености, краси лепотом лица људска, као што то би са Данилом и Три Младића, јер они, иако живљаху у посту и уздржању, лепотом својом превазилажаху све младиће на царском двору. То се исто догодило и са светим девојкама, те лепота ових цветова пустиње, кћери Божијих, која превазилажаше сваку лепоту кћери људских у свету, беше необјашњива за ум људски.
Кнез најпре упита свете девојке како се зову и одакле су. Оне одговорише да се по имену Христовом зову хришћанке, а да су им на крштењу дата имена: Минодора, Митродора и Нимфодора, да су рођене сестре, и да су из Витиније. Онда кнез настави реч своју, и надајући се да их ласкама придобије за своје злочешће, он им говораше: О, дивне девојке! вас велики богови наши заволеше и таком лепотом обдарише; и они су готови да вас још већим богатствима обдаре, само им укажите поштовање и заједно с нама принесите им жртву и поклоњење; а ја ћу вас похвалити пред царем. И кад вас види цар, заволеће вас и обдарити многим даровима, па ће вас удати за велике достојанственике своје, и ви ћете бити уваженије, славније и богатије од других жена.
Тада најстарија сестра Минодора отвори своја ћутљива уста и рече: Бог нас је створио и ликом Својим украсио; ми се Њему клањамо, а за друге богове нећемо ни да чујемо; дарови пак ваши и почасти за нас су ђубре које треба ногама изгазити. Ти нам још и високородне мужеве од твога цара обећаваш. Али, ко може бити бољи од Господа нашег Исуса Христа, коме се вером заручисмо, чистотом присајединисмо, душом прилеписмо, љубављу сјединисмо? Он је наша част и слава и богатство; и од Њега нас не само ти и цар, него ни сав свет неће моћи одвојити. – А Митродора, друга сестра, рече: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 1. 6. , 26). Јер шта је овај свет за нас према љубљеном Женику и Господу нашем? Исто што и блато према злату, тама према сунцу, жуч према меду. Зар ћемо ми ради таштег света изневерити љубав Господњу и погубити душе своје? Никада!
Много ви говорите, рече мучитељ, јер нисте виделе мучења и нисте задобиле ране; а када их упознате, друкчије ћете говорити. – Најмлађа сестра Нимфодора одговори смело: Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света, уједини све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити и свима мучитељима руке уморити и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрт вечним животом.
Но кнез им рече: Као отац вам саветујем, децо, послушајте ме и принесите нашим боговима жртву . Ви сте рођене сестре, стога немојте пожелети да једна другу видите у стиду, бешчешћу и мукама, и да видите лепоту своју унакажену. Не гово рим ли вам истину? Зар вам моје речи нису на корист? Заиста Вам дајем очински савет, јер не желим да вас видим обнажене, бијене, кидане и дробљене у комаде. Зато испуните моју вољу, да бисте стекле не само моју него и цареву благонаклоност, и примивши сва блага проживеле свој живот у срећи. А ако ме не послушате сада, одмах ћете бити стављене на горке муке и тешке патње, и лепота ће ваша пропасти. – На ове речи Минодора одговори: Судијо! нити нам је твоје ласкање пријатно, нити твоје прећење страшно; јер знамо да наслаћивати се с вама богатством, славом и свима временим уживањима јесте припремати себи вечну муку у паклу, а трпети за Христа времене муке значи заслужити себи вечну радост на небу. Та срећа коју нам ти обећаваш непостојана је, и муке којима нам претиш времене су; а муке које је Господ наш спремио за оне који Га мрзе вечне су, и обиље милости које Он чува за оне који Га љубе безгранично је. Због тога не желимо ваша пролазна блага, нити се бојимо ваших привремених мука; али се бојимо паклених мука и гледамо на небеска блага, јер су вечни. Но најглавније је ово: ми љубимо Христа, Женика нашег, зато једнодушно и желимо умрети за Њега, и то умрети заједно, да би се видело да смо ми сестре више по духу него по телу. И као што нас је једна утроба родила на свет, тако нека нас и једна мученичка смрт за Христа изведе из овога света, и нека нас једна палата Спасова прими, и тако ћемо вавек остати заједно.
Затим подигавши очи к небу уздахну и рече: Исусе Христе Боже наш! ми се нећемо одрећи Тебе пред људима, не одреци се ни Ти нас пред Оцем Твојим који је на небесима. – Онда се опет обрати мучитељу са речима: Хајде, судијо, мучи нас! удари ранама тело наше које ти изгледа лепо; за тело наше не може бити лепши украс ни злато, ни бисер, ни скупоцена одећа од рана за Христа нашега, које ми давно желимо да примимо. – Кнез јој на то рече: Ти си најстарија по годинама и разуму, и дужна си учити друге да се павињавају наредбама царевим и нашим; а ти и сама не слушаш, и друге квариш. Молим те: послушај ме, испуни наређење, поклони се боговима, да би и сестре твоје, угледајући се на тебе, учиниле то исто. – Но светитељка му одговори: Узалуд се трудиш, кнеже, узалуд се стараш да нас одвојиш од Христа и приволиш на поклоњење идолима које ви називате боговима. Ни ја ни сестре моје нећемо то учинити, јер је у нас једна душа, једна мисао, једно срце које љуби Христа. Стога ти саветујем, не троши више речи, него нас испитај на делу: биј нас, сеци, пеци, кидај на комаде; тада ћеш увидети да ли ћемо се покорити твоме наређењу. Ми смо Христове, и готове смо умрети за Христа.
Саслушавши ове речи кнез Фронтон се попуни јарости и сав гнев свој изли на Минодору: он одмах нареди да две млађе сестре одведу, а да Минодору обнаже и бију четири џелата. Док светитељку бијаху, објављивач викаше: О дај поштовање боговима и хвалу цару, и не омаловажавај законе његове! – И гако два сата бише свету Минодору. Најзад јој. мучитељ рече: Принеси боговима жртву! – Мученица одговори: Ништа друго и не радим, него само жртву приносим. Зар не видиш да сву себе принесох на жртву Богу моме?
Тада мучитељ нареди слугама да још немилосрдније бију свету Минодору. И бише је по целоме телу без милости, размрскавајући јој зглобове, ломећи јој кости и дробећи јој тело. Но света мученица, обузета свесрдном љубављу и чежњом за Бесмртним Жеником, јуначки трпљаше муке, као не осећајући болове. Најпосле, она из дубине срца ускликну: Господе Исусе Христе, весеље моје и љубави срца мога, к Теби прибегавам, надо моја, и молим Те: прими у миру душу моју! – И ово рекавши испусти дух, и оде к љубљеном Женику свом, украшена ранама као скупоценим накитима.
Након четири дана мучитељ изведе преда се на суд Митродору и Нимфодору, и положи пред ноге њихове мртво тело најстарије сестре њихове. Чеоно тело свете Минодоре лежаше наго, без икаквог покривача, од главе до ногу сво покривено ранама, зглобови сви размрскани. Призор беше потресан за све. Мучитељ то учини, као да је хтео рећи младим девојкама: Видите ли сестру вашу? То исто и вас очекује. – И надаше се мучитељ да ће се ове две сестре, видећи тако страховито унакажено тело своје сестре, уплашити и покорити се вољи његовој. Присутни пак људи, посматрајући мртво и свирепо изранављено тело, не могаху угушити у себи природно осећање жалости, и потресени отворено плакаху. Једино кнез мучитељ беше тврд као камен и биваше све свирепији. Мада сама природа и љубав према сео три побуђиваше и свете девојке, Митродору и Нимфодору, на сузе, ипак их велика љубав према Христу задржаваше од плача, и чврста нада да се шихова сестра већ наслађује весељем у палати свога Женика, и чека њих да и оне, украшене таквим истим ранама, похитају доћи и стати пред лице свежељеног Господа. То задржаваше свете девојке од суза, и оне, гледајући на свето тело што пред њима лежаше, говораху: Благословена си ти, сестро и мати наша, ти си се удостојила добити мученички венац и ући у дворе Женика твога. Стога се помоли преблагом Господу кога сада гледаш, да Он не оклевајући нареди и нама да дођемо к Њему твојим путем, да се поклонимо Његовом величанству, да се насладимо љубави Његове и да се веселимо с Њим вавек. А ви, мучитељи, што се скањерате те нас већ не убијате? зашто нас лишавате удела миле сестре наше? зашто нам брзо не поднесете чашу смрти, које смо жедни као најслађег пића? Ево, удови су наши готови на раздробљење, ребра су готова на жежење, тело је готово на растрзање, главе су готове на одсечење, срце је готово на јуначко трпљење. Хајде, почните свој посао, не очекујте од нас ништа више, јер ми нећемо преклонити колена пред лажним боговима. Ви видите како ми свесрдно желимо смрт. И шта ви још хоћете? Умрети са сестром нашом за Христа Господа, премилог Женика нашег, – ето, то је наша једина жеља.
Судија, иако увиде да су ове свете девојке неустрашиве и да је непоколебљива жеља њихова умрети за Христа, ипак он и надаље покушаваше да их ласкама лукаво придобије за своју мисао. Но сестре одговорише: Бедниче, када ћеш престати да се противиш нашој чврстој одлуци? Ти знаш да смо ми једног корена гране, да смо рођене сестре; буди уверен да ми и мисао једну имамо. То си ти могао схватити и од тобом убијене сестре наше. Јер када она, немајући пред очима својим ниједан пример јуначког страдања, показа толику силу у трпљењу; онда шта ми треба да урадимо, гледајући сестру нашу која нам собом даде пример? Зар ти не видиш како она, мада лежи са затвореним устима, својим отвореним ранама поучава нас и упућује на страдалачки подвиг? Не, ми се нећемо раставити од ње, нити ћемо раскинути нашу сродничку везу, него ћемо и ми умрети за Христа као што и она умре. Одричемо се богатстава која нам обећавате; одричемо се славе и свега што је од земље и у земљу се поново враћа; одричемо се смртних женика, пошто имамо Бесмртнога: Њега једино љубимо, и Њему као мираз нашу смрт за Њега приносимо, да бисмо се удостојиле бесмртности у вечној, чистој и светој палати Његовој.
Тада мучитељ, изгубивши сваку наду, страховито се разјари и нареди да Нимфодору одведу, а да Митродору обесе и свећама јој пале тело. Тако би Митродора мучена у току два сата. Трпећи такво мучење, света мученица подизаше очи своје к једином љубљеном Женику свом за кога страдаше, просећи од Њега помоћи. Скинувши је са дрвета опаљену као угаљ, мучитељ нареди да је силно туку гвозденим штаповима, ломећи јој све удове. У таквим мукама света Митродора, призивајући Господа, предаде у руке Његове свету душу своју.
Када она издахну доведоше и трећу овчицу Христову, свету Нимфодору, да види мртва тела својих двеју сестара, те да би се, уплашена опаке смрти, одрекла Христа. И кнез јој стаде лукаво говорити: Дивна девојко! ја се дивим твојој лепоти више него ли ма чијој, и жалим твоју младост. Богови су ми сведоци да сам те заволео као своју кћер. Само приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш наћи велику милост у цара: он ће те наградити многим имањима и почастима. А ако то не урадиш, зло ћеш погинути, као и твоје сестре чија су тела пред тобом. – Међутим света Нимфодора, сматрајући ове речи као ветар, не обрати пажњу на њих, него с ниподаштавањем изружи идоле и идолопоклонике, и као Давид говораше: Идоли су незнабожаца сребро и злато, дело руку човечијих. Таки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12.16).
Видећи да речима не постиже ништа, безаконик нареди да Нимфодору обесе нагу и да јој тело стружу гвозденим ноктима. А она у тим мукама не показа ни најмање нетрпљења, нити јаукну, нити уздахну, већ само, подигавши очи своје к небу, мицаше уснама, што беше знак њене усрдне молитве Богу. И када биров викаше: „Принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођена од мучења“, светитељка одговори: Ја себе принесох на жртву Богу моме; мени је слатко страдати за Њега, а умрети – добитак.
Најзад мучитељ нареди да мученицу бију гвозденим штаповима све док не издахне, и света Нимфодора би убијена за исповедање Исуса Христа.
Тако три девојке својом мученичком смрћу прославише Свету Тројицу.
Међутим мучитељу не би доста што их је мучио живе, него он чак и на њих мртве изли свој неукротиви бес: јер он нареди да се наложи велики огањ и у њега баце тела светих мученица, да сагоре. Чим се приступи овоме, изненада с великим громом паде огањ с неба и за трен ока сагоре кнеза Фронтона и све његове слуге који мучаху свете мученице. А на запаљену ломачу паде велики дажд и угаси ватру. А верни, узевши тела светих мученица која ни најмање не беху повређена од огња, чесно их погребоше близу Топлих вода у једном гробу.
Тако оне које роди једна утроба, прими један гроб, да би оне, нераздвојне за живота свог на земљи, биле нераздвојне и после смрти. Сестре на земљи, оне остадоше сестре и на небу; сестре – у гробу, сестре и у палати Женика свога. Над њиховим телима би подигнута црква у име њихово, и од њих истицаху исцељења као реке, у славу Пресвете Тројице, и у спомен трију светих девојака, чијим молитвама нека се и ми удостојимо гледати Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.
 
ЖИВОТ СВЕТЕ ЦАРИЦЕ
ПУЛХЕРИЈЕ
 
Грчки цар Аркадије,[4] умирући, остави иза себе осмогодишњег сина Теодосија[5] и три ћерке: Пулхерију, Аркадију и Марину. Старија од брата по годинама, Пулхерија беше веома мудра и целомудрена. Њу промисао Божји подари као велики дар Грчкоме царству у помоћ младоме Теодосију и у заштиту православља од напада јеретика. Због њене мудрости брат је узе да сацарује њему, са титулом Августе. Њој беше шеснаест година када примивши царску власт, она стаде управљати грчком царевином, не женским разумом него мудрошћу мужа, те јој се дивљаше цео тадашњи свет. Овај дар она доби од Бога због чистоте свога живота. Јер из љубави према Богу, и из промишљања о миру својих поданика, она се не хте удавати, да не би настали какви било раздори између њеног мужа и брата, и заручивши себе Богу она се заветова остати у девству довека. У знак тога завета она сагради у саборној цркви дивну и скупоцену часну трапезу од злата и драгог камења. Сестре своје Аркадију и Марину она такође усаветова да чувају своје девство, и оне се исто тако заветоваше Богу да ће девичанску чистоту своју чувати до смрти своје; и живљаху с њом у посту и молитвама, повињавајући јој се не само као старијој сестри, него и као својој матери и као царици.
Пулхерија беше и брату своме цару Теодосију место матере, јер се веома стараше о њему, учећи га страху Божијем. Одлично знајући грчки и латински језик она му сама би учитељица, и учаше га не само књигама, него и васпитаваше добрим васпитањем; она га учаше какав има бити у разговору и слушању онога што му се говори, какав у седењу и ходању, какав у кажњавању криваца и у помиловању њиховом, речју учаше га свему оном што је неопходно за владара да би добро управљао. И добро семе падаше не на рђаву земљу, јер је он слушаше у свему. И он толико напредова у том добром васпитању, да кад постаде зрео човек, беше тако трпељив и незлобив, мудар и паметан, жалостив и милостив. Но поред васпитања, њему помагаше у животу и молитва свете Пулхерије.
Света Пулхерија подиже дивну цркву у име Пречисте Богородице у Влахерни,[6] и многе друге цркве и манастире, и раздаваше обилну милостињу сиротињи. Њеним старањем Грчка царевина бејаше у великом миру и тишини, изузев унутарње јеретичке раздоре.
Када цар Теодосије наврши двадесет година и дође време да се жени, блажена Пулхерија се стараше да му нађе достојну девојку. У то време из Атине допутова у Цариград нека девојка по имену Атинаида, по вери незнабошкиња , веома лепа, целомудрена и паметна, кћи славног философа Атинског Леонтија, одлично научена оцем астрономији, геометрији и свима јелинским наукама, и разумом превазилажаше многе мудраце. Она допутова у Цариград са следећег разлога: отац њен, умирући, раздели све своје имање између два сина своја Валерија и Аеција, а њој не остави ништа осим неколико златника; а када га рођаци и суседи питаху шта оставља својој кћери, он одговори. „Њој је доста њена лепота и мудрост“. После смрти оца два брата разделише између себе сву очеву имовину, а сестри не дадоше ништа. Због тога она и дође у Цариград, да се жали на своју браћу. Видевши је, Пулхерији паде у очи њена лепота, лепо држање и памет, па одлучи да њоме ожени свога брата. Но најпре је она приведе вери у Христа, освети је светим крштењем, и држаше је поред себе као рођену кћер. Затим је као достојну брака са царем удаде за Теодосија . У светом крштењу дато јој би име Евдокија. Из њеног брака са царем Теодосијем роди се кћер Евдоксија, потоња супруга римског цара Валентијана III.[7]
За царовања ових благочестивих царева Теодосија и Валентијана, заузимањем блажене Пулхерије би сазван у Ефесу Трећи Васељенски Сабор против нечестивог Несторија.[8] Пулхерија имађаше велику ревност за веру, и свога брата, који се поче прелашћивати јересју и отискивати у заблуду, она саветима својим утврди у православљу, због чега од светих отаца би почаствована многим похвалама.
Но после неколико година, враг рода људског, не могући гледати разоравање својих јереси од стране свете Пулхерије; наоружа се против ње и намисли је удаљити од царског престола и од власти, што му и испаде за руком на неко време, пошто Бог допушта понекад да свети угодници Његови буду подвргнути искушењима. А то искушење свете Пухлерије отпоче на следећи начин. У цара Теодосија беше један евнух[9] по имену Хрисафије, љубимац и истакнути саветник царев, човек веома лукав, злобан и среброљубив. Он устаде против свјатјејшег патријаршиског Флавијана.[10] Међутим Флавијан беше потпуно достојан патријаршиског положаја због своје побожности и небеског живљења, а Хрисафије беше јеретик, и зато противан постављењу Флавијана за патријарха. Желећи да патријарха Флавијана окриви на неки начин, Хрисафије заиска од њега да као новопостављени патријарх пошаље цару неки дар на благослов. Флавијан спреми неколико чистих хлебова и посла их у двор; али Хрисафије одби да их прими, говорећи да патријарх треба да пошаље на благослов не хлебове него злато. На то патријарх преко посланика одговори: Хрисафије добро зна да црквено злато и сребро јесте Божије, и никоме се не може давати сем сиротињи.
Ово још више разјари Хрисафија против патријарха и он стаде смишљати како да ископа јаму патријарху. Но видећи да блажена Пулхерија из побожности веома подржава патријархову страну, коме је због тога било тешко причинити зло, он стаде плести замке против ње: отпоче сејати раздор између ње и царице Евдокије, старајући се на све могуће начине да њихову међусобну љубав разори.
У то време догоди се следећа ствар. Цар Теодосије имађаше обичај да потписује акта не прочитавши шта је у њима тада писано. Видећи ту његову несмотреност, блажена Пулхерија, свагда пуна бриге о њему, намисли да га одучи од те несмотрености и приреди му ово: написа акт од лица цара, у коме тобоже цар, на молбу своје сестре Пулерије, даје њој у ропство своју жену и објављује да више нема власти над Евдокијом. Овај акт Пулхерија поднесе цару на потпис. Цар по своме обичају, не прочитавши акт и не знајући шта је у њему написано, потписа га својом руком. Пулхерија, узевши акт, чеоно позва к себи у своју палату царицу Евдокију, и у пријатном разговору задржа је дуго код себе. А кад цар посла по своју супругу, Пулхерија је не пусти. Но кад цар и по други пут посла по царицу, Пулхерија са осмехом одговори: Нека цар зна да више нема власти над својом супругом, јер ми је он даде у ропство и то потврди својим царским указом. – После тога она сама оде к брату и рече му: „Погледај, царе, како рђаво поступаш потписујући акта не прочитавши их“, – и показа му онај акт.
Таком својом мудром довитљивошћу блажена Пулхерија натера цара да од тога времена буде обазрив: да прегледа и чита акта, на која је имао ставити свој царски потпис.
Дознавши за ово, лукави Хрисафије оде к царици Евдокији и рече јој: Види шта ради с тобом Пулхерија, како те унижава: хоће да те начини својом робињом. Докле ћеш то трпети од ње: зар ти ниси царица равна њој? зар ти ниси најближа цару, будући с њим једно тело? – Таквим и сличним речима он покрену Евдокију на гњев против Пулхерије. Отада она поче наговарати свога мужа да одузме Пулхерији царску власт и да сам царује. Наговорен женом и Хрисафијем цар, мада је хтео да то уради, ипак га беше стид да нанесе срамоту својој сестри и учитељици, годинама старијој од њега. Стога Евдокија и Хрисафије потајно молише патријарха да наговори Пулхерију када дође у цркву, да прими на себе звање ђаконисе, пошто је због свог чистог и светог живота достојна ђакониске службе. У то време бејаше обичај: девојке и удовице, познате по чистом животу, приморавати, макар и против њихове воље, на ђакониску службу. Непријатељи свете Пулхерије жељаху да то исто примене и на њу, да би је на тај начин удаљили од царске власти.[11] Патријарх тајно извести о томе Пулхерију. А Пулхерија, схвативши намеру брата и видевши непријатељство царице и Хрисафија према њој, сама остави царску власт своју, оде из царских палата са девојкама својим у једно усамљено тихо место, и тамо служаше Богу у побожном ћутању и молитвеном тиховању.
Тада јеретик Хрисафије, улучивши згодно време за остварење своје злобе, подстаче цара на гњев против патријарха. И наступи за Цркву Божју време пометњи, јер у одсуству заштитнице вере Пулхерије, јеретици стадоше радити без икаквог страха, док Бог не отвори цару духовне очи, те он увиде своју погрешку, убеди се у неоправданост царичина гњева према светој Пулхерији, и схвати Хрисафијеву злобу.
Једном цару Теодосију донесоше веома лепу и необично велику јабуку. Надививши се њеној лепоти и величини он је посла својој супрузи; а ова, подржавши је у себе, не поједе је сама, него је посла царевом љубимцу, сенатору Павлину, који у то време бејаше болестан. А Павлин, ништа не знајући, посла исту јабуку цару. Добивши јабуку цар је познаде, па оде царици и упита је: Где ти је јабука коју сам ти послао? – А царица, не знајући да је јабука опет дошла у цареве руке, одговори: Појела сам је. – Тада јој цар показа јабуку и упита је: А што је ово?
И од тога времена цар се силно наљути на царицу и вређаше је на све могуће начине, мислећи да она прељубочинствује са Павлином. Павлина цар одмах посла на заточење у Кападокију, а царици забрани да му излази наочи. Исто тако цар се страховито разјари и на царичина саветника, Хрисафија евнуха, пошто сазнаде да је он био виновник многих зала. Њему цар најпре одузе имање, па га затим посла на заточење; јер сам Бог чињаше одмазду за недужно злостављање свете Пулхерије. Пловећи лађом на заточење Хрисафије потону у мору; а невини Павлин, налазећи се у прогонству, би посечен по царевом наређењу. Јер доцније сама царица Евдокија, умирући, заклетвом својом посведочи Павлинову и своју невиност. Ипак Бог допусти да се с њима догоди таква несрећа, Павлину – на спасење а царици – „а казну. Чувши за погубљење Павлина, царица се неизмерно ожалости што због ње невино пострада тако паметан и честит човек, и моли цара да јој допусти да отпутује у Јерусалим на поклоњење светим местима, Добивши дозволу она отпутова у Јерусалим, и тамо сатвори многе милостиње, сагради многе цркве и устроји манастире. Она остаде дуго време у Јерусалиму, док многим молбама не утоли царев гњев и не помири се са светом Пулхеријом, којој у знак мира и неразориве љубави посла икону Пречисте Богородице, рађену светим евангелистом Луком.
По одласку царице Евдокије у Јерусалим, цар Теодосије се обрати својој сестри светој Пулхерији са молбом да се врати на свој престо, но она не хте, претпостављајући усамљеничко служење Јединоме Богу неголи владање над многим земљама. Но цар је поново моли да се врати у дворац и сацарује њему; и не престаде је молити док је не умоли: и света Пулхерија се са великим почастима врати у свој царски дворац. И опет преста бура, изазвана јересју, и умукоше таласи; и наста тишина у Цркви, и Грчка царевина поново уживаше мир.
После дуго времена врати се и царица Евдокија из Јерусалима, носећи са собом руку светог првомученика Стефана. Када Евдокија на путу унесе њу у Халкидон,[12] свети Стефан се те ноћи јави блаженој Пулхерији и рече: Ето, добила си што си желела, јер и ја дођох у Халкидон. – Уставши ујутру, Пулхерија заједно са својим братом царем Теодосијем изиђоше у сусрет руци светог Првомучвника; а са њом уједно с љубављу примише и царицу Евдокију.
Када цар Теодосије напуни четрдесет две године од рођења разболе се, и осећајући да му се приближава крај он исприча светој Пулхерији о откривењу Божјем које је имао у Ефесу у цркви светог Јована Богослова. Када тамо он стајаше на молитви, њему би откривено да ће после његове смрти на царски престо грчки доћи војник Маркијан. Стога Теодосије моли Пулхерију да помогне Маркијану у преузимању царског престола. Маркијан беше родом из Тракије, син неког војника и сам храбар војник, човек зрелих година, паметан и добре нарави, милостив и по свему добар. Још од младости предназначен одозго на царство, он чудесно би чуван од смрти. Једном идући у Филипопољ[13] он нађе на путу леш човека недавно убијена, застаде крај њега потресен жалошћу према убијеном. Желећи да учини дело милосрђа – да мртвога сахрани, он стаде копати раку. А неки људи који иђаху тим путем, видећи Маркијана где сахрањује мртваца, помислише да је он извршио убиство, ухватише га, па у град одведоше и суду предадоше. И пошто не беше никога ко би посведочио да је он невин, а његовим се показима не поверова, суд га као убицу осуди на смрт. Но када се смртна казна већ имала извршити, у то баш време Божјим откривењем би откривен прави убица. И овај прими по делима својим, а Маркијан би с чешћу пуштен. Затим Маркијан служаше у гр1. чкој војсци под вождом Аспаром. У рату пак са Вандалима,[14] када ови победише Грке и многе одведоше у ропство, међу њима беше и Маркијан; и сви заробљеници бише приведени вандалском кнезу Гизериху. Једном Гизерих, желећи да види заробљенике, изиђе у подне за време силне жеге на једну узвишицу и угледа издалека Маркијана који спаваше на земљи, над којим орао, слетевши, беше раширио крила и прављаше му хладовину заклањајући га од сунчаних зракова. Видећи то Гизерих схвати будућност овог заробљеника, позва га к себи, упита за име и порекло, па му рече: Ако желиш да будеш жив, читав и слободан, закуни ми се, да када постанеш цар, никада нећеш водити рат против Вандала, него ћеш живети с нама у миру. – Маркијан се закле кнезу у тој ствари, и би с чашћу пуштен у домовину.
По повратку из ропства Маркијан заузимаше у грчкој војсци не последње место. Једном у време похода Грка против Персијанаца Маркијан се разболе путем и остаде у Ликијском граду Сидини. Ту га примише у свој дом добри људи, два брата Татијан и Јулијан, који га веома заволеше и брижљиво се стараху о његовом здрављу. После пак Маркијановог оздрављења, једном ова два брата одоше са Маркијаном у лов на птице. А у подне, када настаде силна жега, они легоше да се одморе, и заспаше. Из сна се најпре пробуди Татијан и, као некада Гизерих, угледа великог орла где лебди над заспалим Маркијаном и својим раширеним крилима прави му хлад и штити га од сунчане жеге. Видевши то Татијан пробуди свог млађег брата Јулијана, те се оба дивљаху тој чудесној појави. И када се затим разбуди Маркијан, орао одлете; а браћа предсказиваху Маркијану да ће бити цар, и питаху га какво ће им благоволење и милост показати кад се зацари. Он им рече: Ако се ваше предсказање оствари, онда ћете ми ви бити уместо оца.
После тога Маркијан поче стицати све већу и већу славу, јер сам Бог прослављаше мужа кога изабра по срцу свом. Онда се престави благочестиви цар Теодосије Млађи, а супруга његова Евдокија поново отпутова у Јерусалим, и благочестиво проживевши тамо неколико година престави се и би погребена у својој цркви светог првомученика Стефана.[15] А блажена Пулхерија после смрти свога брата, договоривши се са дворјанима и војеначалницима, изабра на царски престо Маркијана војника, као достојног и Богу угодног. Зацаривши се Маркијан позва к себи споменуту браћу Татијана и Јулијана, даде им висока звања и постави једнога за управитеља Тракије а другога за управитеља Ликије.[16] Исто тако он испуни своју заклетву Гизериху, одржавши са њим мир до краја свога царовања.
По зацарењу Маркијана света Пулхерија зажеле да се поново врати у своје усамљеничко место, али је новоизабрани цар и цео сенат молише да их не оставља, него да им помаже у управљању царством, пошто је мудра и искусна у том послу. Али то није могло друкчије бити него да она постане царева супруга. Међутим она им указа на то да је дала Богу завет, да ће своје девство чувати до смрти. На то и Маркијан објави да је и он дао завет Богу да ће чувати чедност своју. Тада ради потребе свете Цркве, смућиване од намножених јеретика, света Пулхерија пристаде да ступи у супружанство с Маркијаном под условом да до краја живота остане девственица. Јер то су налагали: и завет дат Богу, и природно целомудрије обојих супруга, и њихове године, пошто њој тада беше педесет и једна г о дина, а и цар беше већ не млад. Тако се Пулхерија називаше женом царевом, мада уствари она беше њему не жена него сестра, која му сацароваше и мудро управљаше на велику корист за сву Цркву Божју и за сву царевину. Исто тако и Маркијан се називаше мужем Пулхерије, а у самој ствари беше јој не муж него брат, сацарујући јој као царевој кћери која је наследила престо оца свога. И тако се у то време могло видети где на грчком престолу царује девствена чистота: јер царствоваху – цар чист душом и телом, и царица – девојка која чуваше своју девственост.
О, девствено супружанство, мало где виђеио или чујено! Нека се томе диви свет, пун нечистих похота! Нека се стиде људи који служе страстима и телесним уживањима, слушајући о таквом супружанству овог благочестивог царског пара, који се уподоби ангелској чистоти!
Старањем ове свете царице, сем гореспоменутог сабора у Ефесу, би сазван сабор светих отаца у Халкидону против злочестивог Диоскора и архимандрита Евтихија. [17] Јер она се свим силама бораше за православље, тако да неки писци њој управо приписују заштиту вере на оба та сабора. Таква ревност царице Пулхерије за веру и њена велика мудрост произлажаху отуда, што Дух Свети живљаше у њеној души и чистом срцу, као у свом светом храму, и испуњаваше је великим даровима.
Поживевши педесет четири године и сву своју имовину раздавши црквама, манастирима и ништима, света Пулхерија се престави ка Господу, коме послужи свим срцем.[18] Молитвама њеним, Господе, не лиши и нас небесног Царства Свог! Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ТРИЈУ ЖЕНА[19]
 
ЕПИСКОП Монемвасиски[20] Павле исприча о овим светим женама следеће. Још као мирјанин, казиваше он, ја бејах послан на Исток ради скупљања царскога данка. Путем наиђох на пустињски манастир и зажелех да свратим у њега. Игуман са црнорисцима изађе ми на сусрет, и пошто се поздрависмо седосмо у манастирском дворишту, у коме се налажаше добро уређен воћњак. И ми видесмо где на воћке слећу птице, одломи гранчице са воћем и одлећу брзо. Ја упитах игумана: Зашто ове птице не једу воће него га односе са одломљеним гранчицама? Игуман одговори: Ево већ је једанаеста година како те птице стално то раде. – А ја, вели Павле, као подстакнут Богом, рекох: Сигурно се негде у оближњим горама налазе свети људи или жене који о Богу живе, па им по Божјем наређењу ове птице носе воће. – Док ја то говорах, долете гавран и одломи грану са плодом. Ја онда предложих игуману да пођемо за њим. И ми пођосмо за гавраном који лећаше пред нама са плодом; и узлетевши на брдо, он се спусти на земљу и положи грану. А када се ми приближисмо к њему, гавран поново узе грану и полете у кланац дубок као провалија, одакле затим излете али без гране. Тада и ми приђосмо над ту провалију, и бацисмо камен доле. Утом изненада допре отуда глас до нас: Ако сте хришћани, не убијајте нас. – Ми упитасмо: А ко сте ви? – Они одговорише: Ако хоћете да нас видите, баците нам три одеће, јер смо жене наге; и онда идите поред горе и наћи ћете уску стазу, која ће вас и привести к нама.
Када то чусмо, одмах три монаха од братије који су нас пратили скидоше своје расе, омоташе их око камења па бацише доле; а ми се спустисмо с горе, нађосмо мали и тесан пут, као што нам би речено, по коме се једва могло ићи, и стигосмо до урвине у којој обитаваху три свете жене. Када нас угледаше, оне нам се поклонише до земље, па сатворивши молитву седосмо; једна од њих седе, а друге две осташе стојећи. Тада игуман упита ону што је седела: Одакле си, госпођо и мати, и како си дошла у овакво место? – Она одговори: Ја сам, оче, из Цариграда, где сам имала супруга царевог дворјанина. Али он умре млад, и ја остадох удовица у својих двадесет и нешто више година, оплакујући и своје удовиштво и то што нисам имала деце. После пак неколико дана један велможа, чувши за мене, посла слуге своје желећи да ме силом узме к себи, и слуге упорно захтеваху да ја одмах идем код њиховог господина. Тада се ја помолих Господу моме Исусу Христу, да ме избави од тог насилника који хоће да ми упропасти и душу и тело. И онда рекох слугама тим: Господо моја, зар ви мислите да ја не бих с радошћу пошла к вашем господину, који је тако знаменит? Али ових дана патим од страшне болести женске, и из мене стално иде крв. Стога причекајте док се излечим од болести и очистим, па ћу онда с радошћу поћи к вашем господину. – Чувши то, слуге одоше говорећи: Добро, господин наш чекаће те до четрдесет дана.
Пошто они одоше, ја пустих на слободу све своје робове и робиње обдаривши их златом, само оставих ове две што их видите овде, и сву имовину своју раздадох сиротињи.. Затим призвах к себи једног христољубивог рођака мог, и заклех га тешком заклетвом да распрода моје спахилуке, и моју кућу, па да добијени новац разда ништима. Одмах после тога ја ноћу узех са собом ове две робиње моје, а сада сестре моје, па седох с њима на лађу, и упућиване Богом дођосмо на ово место; и ево, ово је већ једанаеста година како не видесмо човека, осим вас данас. Што се наше одеће тиче, она се после годину дана подера, и спаде с нас.
Игуман је упита: Откуда, госпођо моја, добијате храну? Света жена одговори: добар и човекољубив Бог наш, који је људе своје у пустињи хранио четрдесет година, шаље храну и нама, недостојним слушкињама Својим. По Његовом божанском промислу, птице нам свакодневно доносе воћа несравњено више него што нам треба. Преблаги Господ такође и покрива нас наге, и греје нас благодаћу Својом, те се ни зими не бојимо мраза ни лети жеге, и живимо као у рају, непрестано славећи Свету Тројицу.
Слушајући све то и дивећи се, игуман јој рече: Ако допустиш, госпођо, ја ћу једног од братије послати у манастир по храну, да се заједно поткрепимо. – Но света жена одговори: Оче, боље нареди да дође свештеник и одслужи овде свету литургију, да се причестимо Пречистим Тајнама Христовим, јер откако изиђосмо из града, не удостојисмо се примити Свете Тајне.
Игуман одмах посла монахе у манастир по свештеника и храну. Свештеник дође, одслужи свету литургију и причести Пречистим Тајнама прво саму госпођу, па онда и њене робиње. После тога пошто и оне с нама једоше, казује епископ Павле, света госпођа рече игуману: Молим твоју светост, оче, остани овде три дана. – Игуман пристаде. Тада устаде та блажена жена, помоли се усрдно Господу, и престави се. А ми је са сузама опојасмо и сахранисом. Сутрадан друга жена, помоливши се, престави се мирно ;а трећег дана и трећа такође. И пошто их сахранисмо, вратисмо се у манастир, славећи Христа Бога који у светима Својим чини дивна знамења и чудеса. Њему приличи част и поклоњење вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА
АПЕЛИЈА, ЛУКИЈА (ЛУКЕ) и КЛИМЕНТА
 
Апостоли од Седамдесеторице. Свети апостол Апелије био а епископ у Смирни[21] ; спомиње га свети апостол Павле (Рм. 16, 10). Свети Лукије (или Лука, али не Јеванђелист), о коме сведочи свети апостол Павле (Рм. 16, 21), био епископ у Лаодикији. Свети Климент (други а не Римски био епископ у Сардама и њега спомиње свети апостол Павле (Флб. 4, 3).
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ВАРИПСАВА
 
Добивши од једног пустињака пречасну крв, истеклу из пречистих ребара Господа Христа, овај свети монах чињаше њоме многа исцељења ходећи по градовима и покрајинама. Због тога га неверници убише ноћу дрвима. (По некима ова крв Господња беше из Његове иконе прободене од Јевреја у Вириту Бејруту. Она би сачувана од ученика светог Варипсаве, па касније пренета у царски град).
 
СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦ А НАШИХ
ПЕТРА и ПАВЛА,
епископа Никејских
 
Свети Петар беше ревносни заштитник Православља за царовања Лава Иконоборца. Исповеднпк, он се у миру преставио око 823. године. О светом Павлу нема сачуваних података.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОАСАФА
 
У свету Андреј, син Заозерског кнеза Димитрија Васиљевича. Од раног детињства осетио ништавност световног живота, и у дваестој години замонашио се у Спасокаменом манастиру, на Кубенском језеру. Поверен духовном руководству старца Григорија, кнез монах сво време посвећиваше молитви и размишљању о гечности, и држаше најстрожији пост. Последње године свога живота он једанпут недељно узимаше храну, н причешћиваше се Светим Тајнама сваке недеље. Престави се преподобни 1453. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Спасо-Каменом манастиру, у Вологодској епархији.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ИЈЕ
 
За своју веру у Господа пострадала мачем посечена.
 
СПОМЕН СВЕТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ
ЕВДОКИJE
 
Име овог светог детета спомиње се у Јерусалимском Канонарију.
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Витинија област у северозападном делу Мале Азије.
[2]Антифон , глас 1.
[3]Максимијан Галерије, зет и сацар Диоклецијанов на истоку римске царевине, а затим и самостални његов наследник (305-311. године).
[4]Царовао од 395. до 408. године.
[5]Теодосије Млађи царовао од 408. до 450. године.
[6]Влахерна – крај у Цариграду; у време Византијске царевине чувен по1. својим светињама.
[7]Царовао од 423. до 455. године.
[8]Сабор се састао у Ефесу 431. године; Несторије био патријарх Цариградски од 428. до 431. године.
[9]Евнух на грчком значи „чувар постеље“; тако су се у Византији називали нарочити чиновници на двору који су се старали о царској спавао4. ници; евнуси су обично бивали људи од великог поверења код цара.
[10]Свети Флавијан патријарховао од 447. до 449. године.
[11]Реч ђакониса на грчком значи служитељка. Установа ђакониса води порекло из апостолских времена (ор. Рим. 16, 1). За ђаконисе су биране девственице старије од четрдесет година или удовице. Њихова је дужносг била: да пазе на ред и поредак међу женама за време богослужења; да обучавају жене које се обраћају у хришћанство како да се држе при крштењу; да прислужују епископу при крштавању жена, и да уместо њега помазују делове тела, сем чела, итд. Односно ђакониса постоји неколико канонских одлука: Четвртог Васељенског Сабора правило 15, Шестог Васељенског Сабора правило 14, и св. Василија Великог правило 44. – Ђакониса која би ступила у брак, подвргавана је анатеми заједно са мужем. Света Пулхерија, да је ступила у ђаконисе, њој би био потпуно затворен пут ка царском престолу.
[12]Град у Малој Азији, на обали Цариградског мореуза, на супротној страни од Цариграда.
[13]Град у западном крају Тракије.
[14]Вандали – народ, најпре живео у јужној Шпанији, а потом у северној Африци. Вандали су припадали германском племену; у време свете Пулхерије исповедали су аријанизам.
[15]Њен свети спомен слави се 13. августа.
[16]Ликија – покрајина Византијске царевине на југозападу у Малој Азији.
[17]Диоскор, патријарх александриски, и Евтихије учили су да у Исусу Христу постоји једна природа, и то божанска а да је човечанска природа у Њему прогутана божанском. Следбеници њихови називалису се евтихијани или монофизити (од грчких речи: „једна“ и „природа“) Четврти Васељенскн Сабор у Халкидону одржан је 451. годиене.
[18]Света царица Пулхерија упокојила се 453. године. Спомен њенстао се празновати убрзо после њене смрти.
[19]Подвизавале се у десетом веку.
[20]Монемвасија град на острву Миноу, у Аргоском заливу; био трговачки центар између Византије и Истока; имао силну тврђаву.
[21]Други апостол Апелије био је епископ у Ираклији Тракијској и слави се 31. октобра са другим апостолима.

One Comment

  1. Игор Сухенко

    Помаже Бог,
    Интересује ме да ли могу књиге Житија Светих по месецима, да се купују појединачно, пошто не могу одмах да купим свих 12 књига?