NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Aleksej
 
12 (25) septembar
BLAŽENI ALEKSEJ
 
Aleksej Ivanovič Vorošin rodio se 1886. godine u porodici blagočastivih seljaka Ivana i Evdokije Vorošinih u selu Kaurčiha Jurjeveckog sreza Kostromske gubernije.[1] Ta mesta su poznata po tome što se tu u 16. veku podvizavao bl. Simon Jurjevecki[2]. Da li usrdna Aleksejeva molitva blaženom Simonu, da li bliskost mestu njegovih podviga, uglavnom, ispostavilo se da su slični putevi bl. Simona i Alekseja Ivanoviča kojeg u mestima njegovog života poštuju zbog pravednosti. Selo Kaurčiha se nalazi između malog izvora bl. Simona Jurjeveckog i sela Jolnat: ovde, u hramu sv. Nikole, Aleksejev otac je bio predsednik crkvenog odbora.
Kada je došlo vreme Alekseju da se oženi, pronašao je nevestu, i hteo je da se njom veri, ali neočekivana okolnost je promenila njegovu nameru.
U to vreme omladina se skupljala po selima na tzv. poselima. Pobožni ljudi su na ta posela gledali s negodovanjem. Bilo je tamo svakojakih necelomudrenih priča i slobodnih ophođenja i veselje je često prelaznlo granice hrišćanskog blagočašća. Zato je Aleksej zamolio svoju nevestu da ne posećuje ta posela, ali devojka nije poslušala razboritog mladića. On se tada zamisli: ako ga ona kao verenica nije poslušala, šta će onda biti kada mu postane žena. I dublje se zamislio – nad vremenom, nad onim što se događa oko njega. Osetljiva duša je osećala da se rušilo ustrojstvo čitavog ruskog života, kao da je neko moćnom rukom rasklimavao celo njeno zdanje. Počeo je Prvi svetski rat i on je zadao snažan udarac svemu. U rat je narod odlazio kao jedan, a vraćao se kao drugi. I premda se rat vodio daleko i njegov eho nije u početku dopirao do zabačenih kostromskih sela, srce je osećalo da će biti nevolje, i to velike nevolje!
Aleksej Ivanovič je odložio svadbu i pošao u Krivojezersku pustinju. Na levoj obali Volge, naspram drevnog Jurjeveca nalazila se pustinja koja je osnovana u 17. veku u spomen bl. Simona Jurjeveckog. S triju strana je okružena jezerima, a sa četvrte peščanim bregovima. Dve su čudotvorne ikone u pustinji – Jerusalimske Majke Božije s kojom su svake godine išli u litije i ikona sveštenomučenika Antipe[3].
Starešina manastira je primio mladića kao iskušenika. Godinu dana je Aleksej Ivanovič proučavao način života u manastiru i njegov ustav.
Vrativši se kući, nije hteo da živi u roditeljskom domu, već se smestio u malom parnom kupatilu. Uskoro su on i otac postavili u bašti keliju. Sve slobodno vreme Aleksej je posvećivao molitvi, usamljujući se radi toga ili u svojoj keliji, ili na izvoru bl. Simona. Voda se tu sliva niz strminu duboke jaruge koja je obrasla sa svih strana gustom šumom koja dobro skriva od tuđih očiju,
Nastao je mart 1917. godine, srušili su se vekovni stubovi državnog života Rusije i eho tog pada je odjeknuo po celoj ruskoj zemlji.
U predrevolucionarnoj Rusiji nije bilo u svakom selu načelnika okružne policije. Nije bilo policije po selima, a i vlasti državne po selima nije bilo, već su se seljaci skupljali na sabore seoske opštine i pitanja te opštine rešavali sami. Ali u Petrogradu se pojavila nova vlast i slala ukaze da se i u selima stvara ista takva vlast, seoski sovjeti. A vlast, ako već mora da postoji, ne može biti drugačija, do pravedna, sveta vlast. I ko će biti tada predsednik seoskog sovjeta, ako ne Aleksej Ivanovič. Postavši predsednik on nije promenio mnogo svoje običaje – kao i pre se mnogo molio, posećivao je crkvene službe i ako je morao da rešava kakva seoska pitanja, on ih je rešavao ne izlazeći iz hrama. Nakon godinu dana u selo je došao predsednik seoskog sovjeta, postavljen iz grada, i Aleksej Ivanovič, napustivši tu dužnost i gotovo svaki dodir sa svetom, osamio se u svojoj keliji, u potpunosti se predavši podvigu posta i molitve. Tako je prošlo devet godina.
Godine 1928. je primio podvigjurodivosti. Sada je blaženi živeo gde stigne, odevao se u rite, niko nije znao gde noćeva i uvek je njegova pojava bila za seljake iznenađenje.
Ponekad uzme te u samom jeku seoskih radova počne da ide po njivama, mereći ih palicom i ometajući rad. Videći njegovo čudno ponašanje, seljaci su mu se podsmevali, ali on nije obraćao na to pažnju. Kada bi se naljutili, počeli bi da ga teraju, blaženi je odlazio, a zatim se vraćao i sve se ponavljalo ispočetka. Prošla je godina dana i na tim njivama se pojavio sovjetski činovnik i svi su se tada setili Alekseja Ivanoviča.
Još niko od seljaka nije znao da će biti proterivanja. Uostalom, to je bilo teško shvatiti – kako je to moguće da te iz tvoje vlastite kuće bez ikakve krivice isteruju – a blaženi je već išao po selima i upozoravao one koji će biti proterani. Na mnoge njegove nastranosti su navikli za godinu dana seljaci, ali ovako nešto još nisu videli. Ide Aleksej Ivanovič po Parfenovu sasvim go, idući u goste trgovcima-čizmarima Aleksandru Stepanoviču Talamanovu i Dimitriju Ivanoviču Solodovu. Čudili su se takvom događaju seljaci, čudili se trgovci. Prođe malo vremena i u selo dođoše predstavnici vlasti i odvezoše imovinu trgovaca sve do poslednje kašike i donjeg rublja. Domaćini su stajali goli kraj svojih kuća koje im sada više nisu pripadale, bez prava da iz njih bilo šta uzmu.
Dešavalo se, dođe blaženi u neko selo, izabere kuću i počne da je meri. Užurbano trčkara i računa. I tako izračuna, tako pomene nemoguću cifru, da se ona ni u kakve razmere ne uklapa. Okolina gleda, smeje se. Ali prolazi vreme, domaćina kuće hapse i osuđuju ga na onoliko godina, koliko je pomenuo blaženi.
Zima. Nebo svetluca prodornim plavetnilom, zaslepljujuće sija sunce, plove po nebu blago ružičasti oblaci. I samo se put tamni usred snežnih polja.
Put je u tom trenutku pust. Samo nužda tera nekoga iz kuće. Usamljeno se izdvaja figura blaženog koji žurno ide putem u selo Seredkino. Bez ijedne krpe na telu, idući ka kući gde živi Anastasija s mužem Genadijem. Pope se na trem, blago zakuca. Anastasija otvori i samo što ga pesnicama ne istuče:
– Uh, bestidniče! Kada ćeš da prestaneš da nas sramotiš!
-Ćuti, ženo – zaustavi je Genadije i pozva Alekseja Ivanoviča u kuću, a zatim okrenuvši se ženi, strogo i ozbiljno joj reče:
– Daj mu najbolju odeću koju imamo.
Odeća bi donesena, Aleksej Ivanovič se obuče, oprosti se s domaćinima i izađe na ulicu. Tu, nedaleko od trema, on se svuče, uredno složi na snegu odeću i pođe iz sela; dugo su domaćini bili u nedoumici, pronašavši je. A krajem zime dođoše predstavnici vlasti da ih isteraju iz kuće. Isterali su ih u donjem rublju, ne dozvolivši im da uzmu čak ni laku odeću.
Tada se Anastasija setila blaženog:
– Pa što mi onda nije otvoreno rekao! – žalila se ona. Drugi put Aleksej Ivanovič je došao sestri Ani. I ne govoreći ni reči, počeo je da sakuplja stvari. Išao je po sobama, nešto tražio, a ono što je nalazio slagao je po stolu. I čim je sto bio pun, on dohvati kapu i pobeže. Shvatila je Ana da je to nekakav predznak, da te stvari treba posebno čuvati i sakrila ih podalje; kada je došla komisija i oduzela im imovinu, samo su se te stvari i sačuvale.
Voleo je blaženi da svraća u šumsko selo Selezenjevo, voleo je da bude u gostima u Parfenovu koje se spuštalo bočno prema reci Jolnat. Tu u jednoj kući je čuvao vreću s knjigama. Svraćao je blaženi kod Bobkovih – da posedi malo, da popije čaj i odmori se. Ali jednom, ušavši u kuću, Aleksej Ivanovič ne sede za sto i ne htede da pije čaj, već se pope na peć. Leži tako na peći i ćuti, ćute i domaćini – već su se navikli na njegove čudnovatosti. Poležavši neko vreme, on siđe dole, pope se na trem, sede na gornju stepenicu i sedeći spusti se niz stepenice. Zatim se pope na taljige koje su stajale u dvorištu i leže na njih. Ležao je i jedva čujno ječao. Ne zna se koliko dugo je tako ležao, ali kada su izašli da pogledaju više ga nije bilo.
Nakon dve nedelje domaćica je, vadeći iz peći veliki lonac s kipućom vodom, prevrnula ceo lonac na sebe i ošurila se tako da nije mogla da hoda. Sa trema je morala da se spušta sedeći, pa su je tek dole podigli i stavili na taljige i oko dva časa je preležala tako pre nego što su je odvezli u bolnicu.
Primivši podvig jurodivosti blaženi se sada molio stojeći u porti crkve. U to teško vreme za predsednika crkvenog odbora, po jednodušnoj odluci parohijana, bio je izabran Pavle Ivanovič Bajdin. On se rodio u selu Jolnat u blagočastivoj seljačkoj porodici. Kada je porastao, bavio se svojim imanjem, a kada su mu ga oduzeli, počeo je da radi u kolhozu. I čudno mu je bilo da vidi kako mnogi od mladih koji ništa ne znaju i koji nemaju životno iskustvo, a postavljeni su za načelnike, ne žale ni ljude, ni stoku, ni zemlju.
Jednom je za vreme službe ušao u hram bl. Aleksej – na glavi mu kapa, u zubima cigareta. Pođe po hramu, prekrstivši ruke iza leđa, ne obraćajući pažnju ni na koga. Parohijani se uznemiriše. Prođe vreme… i vlasti donesoše odluku da zatvore hram. Pozvaše Pavla Ivanoviča i traže od njega ključeve od hrama. I to ne zbog toga što su bili potrebni ti ključevi seoskom sovjetu, već je hram trebalo zatvoriti navodno po želji vernika, koji im daju ključeve dobrovoljno.
Pavle Ivanovič je odbio da preda bezbožnicima ključeve svetinje, zbog čega je bio uhapšen i zatvoren u Kinešemski zatvor. Budući da je bio već u poodmaklim godinama, nije podneo tegobe istrage i umro je. Telo je bilo predato rođacima i sahranjeno na groblju sela Jolnat.
Posle hapšenja predsednika crkvenog odbora hram su zatvorili i po njemu su se drsko šetali radnici u kapama i s cigaretama u zubima. Dim i čađ su se vili u oskvrnavljenom hramu – vlasti su ga pretvarale u klub.
Videći čudno ponašanje Alekseja Ivanoviča, mnogi su ga terali i podsmevali mu se. Dešavalo se, ide on tako po selu, praćen dečacima koji su se na sve načine trudili da ga naljute. Išao je blaženi uvek u jednom istom dugom kaftanu do kolena, a ako bi mu poklonili neku odeću, on ju je odmah davao drugome. Nekoliko puta vlasti su hapsile Alekseja Ivanoviča i upućivale ga u Kostromsku psihijatrijsku bolnicu, ali svaki put su ga lekari smatrali zdravim i otpuštali.
Jednom je išao Aleksej Ivanovič kraj polja. Bilo je tiho vreme, a nebo vedro. Seljaci i njihove žene su žnjeli na njivi lan. Zaustavi se blaženi nedaleko od seljaka i odjednom, pokazavši nebo i skrušeno zavrtevši glavom, ozbiljno i glasno reče:
– Oh, molite se Bogu! Oh, kako će zagrmeti! Kako će zagrmeti! Molite se Bogu!
I ništa više ne objašnjavajući, pođe dalje. A seljaci su se toga setili kada je počeo Finski rat i kada su ih uzeli na front.
Mnogo pre masovnog zatvaranja i rušenja crkava bl. Aleksej je mnogima govorio da će nastati vreme kada će u Rusiji gotovo svi hramovi biti zatvoreni, ali će Gospod poslati strašnu kaznu, rat, i ljudi će se prenuti i otvoriće se hramovi. Ali opet na kratko: šezdesete godine će nastati novo gonjenje, ponovo će se zatvarati hramovi i svi istinski vernici će pretrpeti tada mnogo nevolja.
Blaženom nisu bile skrivene ni okolnosti njegove smrti. Petnaest godina pre svoje smrti dođe on jednom svojoj sestri Ani i reče joj:
– A ti meni pripremi lapte[4].
– Evo uzmi – odgovori ona, ne shvativši da on ne govori o sadašnjosti.
Kroz petnaest godina upravo je njoj pripalo da kupi lapte u kojima je blaženi bio položen u sanduk.
Ani Bezemirovoj iz Kaurčihe, kada je ova bila još dete, blaženi je govorio:
– Daj četvrtinu, daj četvrtinu…[5]
– Šta to Aleksej Ivanovič kaže? – zbuni se devojčica. Shvatila je ona to nakon mnogo godina, kada se udala za pijanicu, koji joj je često ponavljao te reči.
Godine 1931. proterali su Nikolaja Vasiljeviča, tasta Dimitrija Mihajloviča (sestrića Alekseja Ivanoviča). On je već bio u poodmaklim godinama i porodica se nije nadala da će ga videti više živog.
Jednom dođe Aleksej Ivanovič sestriću. Kod kuće je bila samo njegova žena Ana Nikolajevna.
Blaženi nije voleo da sedi besposlen i brzo je našao sebi posao, i činilo se, sav se zaneo njime, ne govoreći ni reč; Ana Nikolajevna je već i zaboravila da je on tu. A blaženi odjednom podiže glavu i kao iznenada upita:
– Kolja ne kreće kući?
– Kakav Kolja? – upita ona, ne shvativši.
– Pa tata – jednostavno govori blaženi. Ova od iznenađenja pljesnu rukama.
– Ma šta ti je, ujka Ljoša, zar on može sada sa Urala da dođe?
– Pa možda… možda – zamišljeno zavrte glavom blaženi. Sutradan se Nikolaj vratio kući.
Kada se Ani Nikolajevnoj rodio sin, pošto je to bilo uoči zimskog svetog Nikole, odlučili su da se dete zove Nikolaj.
Alekseja Ivanoviča su pozvali da bude kum i on je pristao. Upregoše konja i uputiše se u crkvu da krste dete. Blaženi nije pošao s njima, pošao je po svom običaju peške. Dete su krstili; nakon dva dana su se okupili da proslave detetov imendan. Nisu primetili kada se toga dana pojavio u kući svog kumčeta Aleksej Ivanovič. Ćutke je ušao, malo stajao i ne govoreći ni reči, legao na pod, ruke je prekrstio na grudima i ležao tiho kao da stvarno nije živ.
S nedoumicom i zbunjenošću gledali su to rođaci Alekseja Ivanoviča. Ali on je isto tako tiho otišao, ništa ne rekavši. A Ana Nikolajevna i njen muž to nisu zaboravili. Setili su se tek kroz 42 godine kada je Nikolaj bio nađen mrtav u gradskom parku u Kinešmi, i oni su ga ugledali u istoj onoj pozi, kako je nekada ležao blaženi.
Ide blaženi Aleksej putem i peva molitvu. Ispred njega je prazan put, pozadi nema nikoga. Ali već zna blaženi da za njim juri kasom njegov sestrić Nikolaj. Od rodbine on mu je bio najbliži. Od detinjstva su bili bliski – i kada se blaženi u svojoj keliji podvizavao i kada je bio predsednik seoskog sovjeta… A sada je i sam Nikolaj predsednik seoskog sovjeta u Žukovki. I primoravaju ga vlasti da zatvori hram, tobože po želji vernika. Ali zna blaženi da neće njegov sestrić zatvoriti hram, da će se ukloniti od tog posla i da će čak na izvesno vreme dospeti u zatvor. Zatim će biti rat, strašan rat – i u kakvim samo smrtnim prilikama neće morati da bude, i svugde će ga ujakova molitva štititi. Pred sam polazak na ratište bl. Aleksej će mu se javiti – tada već posle svoje smrti – i reći će mu:
– Ne boj se, Kolja, uvek ću biti s tobom.
Vrativši se posle rata kući, Nikolaj htede da se razvede od žene i tada mu se ponovo javi blaženi. Uze ga za ruku, povede ga prema vratima sobe, otvori je i iza nje on ugleda svoju ženu. Pokazujući na nju, blaženi će reći:
– Evo, doveo sam ti ženu.
I odmah posle toga iščeze. Iščezoše i u Nikolaju pomisli da ostavi ženu. Uostalom, još je bilo mnogo vremena do toga, bilo je to tek 1936. godine.
Jaše Nikolaj pustim drumom. Gleda, neko poznat je ispred njega. Nije li to ujak? Davno ga nije video, jer je bio zauzet poslovima u seoskom sovjetu. Vidi on da taj susret nije bez razloga.
Približi se, uspori trk. Ćutke pođoše. Nikolaj ćuti – šta može da kaže blaženom. I blaženi ćuti. I odjednom, kao da prekida tok sopstvenih misli, Aleksej Ivanovič upita:
– A ti, Kolja, hoćeš li doći da me sahraniš?
A zar se spremaš da umireš? – začudi se ovaj i imao je čemu da se čudi, Alekseju Ivanoviču je tek prošla pedeseta, bio je krepak i zdrav.
Pogleda ga blaženi takvim pogledom kao da je želeo da Nikolaj zauvek zapamti taj susret. A zatim mu mahne rukom i reče:
– Ma ne, kakvi da umrem! – i pođe brže.
Nakon godinu dana Nikolaj je nosio sanduk s telom Alekseja Ivanoviča na groblje.
Bližila se dvadesetogodišnjica rušenja ruske državnosti. U toku su bila hapšenja. Aleksej Ivanovič je znao da ovog puta hapšenje neće izbeći i da iz zatvora neće izaći. I hteo je da poslednji put pođe i da se oprosti s kućom i rodbinom.
Sakupivši svoju oskudnu imovinu u vreću, on se uputi u Kaurčihu. Oko njega polja, daleka šuma, duboka jaruga koja se ne vidi s puta, izvor bl. Simona Jurjeveckog, Jolnat blista srebrnim sjajem. Prešavši plitku jarugu, Aleksej Ivanovič priđe kući. U bašti je stajala njegova mala kelija, sada prazna, a u roditeljskom domu su Dimitrije Nikolajevič i Ana Nikolajevna s decom. Bilo je to 1937. godine. Proleće se prostiralo nad zemljom miomirisom i pevanjem ptica.
Ugledavši na ramenu Alekseja Ivanoviča vreću, Ana Nikolajevna upita:
– Pa, Alekseju Ivanoviču, došao si kod nas stalno da živiš? Ovaj ništa ne odgovori, izvadi iz vreće stvari, i odredi kome šta da se da.
Oni utihnuše, osetivši nešto neobično. A blaženi sede blizu peći, prisloni glavu uz nju i tiho zapeva.
 
U nedelju majka starica na kapiju zatvora došla.
Svome sinu rođenom ponudu donela…
 
Ana Nikolajevna pljesnu rukama:
– Oh, Alekseju Ivanoviču, opet si tu pesmu zapevao. Opet će biti gonjenja?
Ručaše zajedno, a zatim se blaženi pomoli, duboko se pokloni domaćinima i reče:
– Za sve ću vam platiti, Dimitrije Mihajloviču, za sve ću vam platiti! i dodade:
– Hoćeš li doći da me sahraniš?
– Ma šta ti je, ujka Ljoša, ti samo o sahrani, ja ću pre tebe umreti.
– Ne, doći ćeš – ubeđeno odgovori blaženi.
I sve do jutra su razgovarali, a ujutru Aleksej Ivanovič se oprosti i uputi se u Parfenovo gde su već čekali da ga uhapse.
Ćelije Kinešemskog zatvora tih godina su bile prepune – sveštenici i monasi, predsednici crkvenih odbora i podvižnici pobožnosti, žene vernice koje nisu htele da predaju u bezbožnu kolhoznu zapregu ni sebe, ni decu, i deca koja su zbog gladnog kolhoznog života pokušavala da se ishrane klasjem sa kolhoznog polja. I komunisti koji su razarali zemlju, i lopovi ogrezli u zločinima i okorele ubice. Svi oni su bili pomešani i stisnuti u ćelije. Alekseja Ivanoviča su smestili s kriminalcima. Te ćelije su bile slične vavilonskom ropstvu, kitovoj utrobi, i blaženi se molio sada i danju i noću. Niko nije znao kada je spavao i kada je jeo, a svoju oskudnu porciju je gotovo celu davao.
– Ti, deda, sigurno hoćeš da jedeš? – pitali su ga zatvorenici iz ćelije.
– Jedite, jedite, to je sve za vas odgovarao je Aleksej Ivanovič. Blaženog nisu imali za šta da optuže i islednici su, da bi sebe oklevetao, pribegavali mučenjima – stavljali su ga bosonogog na užarenu ploču.
Uskoro je glas o čudnom zatvoreniku obleteo zatvor i načelnik je došao za vreme saslušanja da pogleda blaženog.
– Svi kažu da si ti svetac – reče on – šta ti kažeš?
– Ma kakav svetac, ja sam grešan i ubog čovek.
To je tačno. Kod nas se sveci ne trpaju u zatvor. Sveci ne čine prestupe, a ako su te strpali u zatvor znači da ima razloga za to. Zbog čega su tebe uhapsili?
– Tako je Bogu ugodno – krotko odgovori blaženi. Nastade ćutanje koje sam Aleksej Ivanovič prekide:
– Što sa mnom razgovaraš, kada ti je u kući nesreća! Načelnik zatvora se iznenadi, ali ne pođe odmah kući, a kada je došao, ugledao je da mu se žena obesila. Od tada je počeo da traži povod da pusti blaženog na slobodu.
Ali Gospodu bi ugodno drugačije. Nakon mučenja, proboravivši nešto više od mesec dana u istražnoj ćeliji, bl. Aleksej je dospeo u zatvorsku bolnicu i tamo umro.
Njegovo telo je trinaestog dana bilo predato rođacima i sahranjeno na jednom od grobalja grada Kinešme. 12 (25) septembra 1985. godine časni ostaci blaženoga su preneseni u hram sela Žarki. U avgustu 1993. godine blaženi Aleksej je ubrojan u sabor mesno poštovanih svetih. Danas se mošti blaženog nalaze u ženskom manastiru Svetog Vavedenja grada Ivanova.
 
Tropar, glas 4:
 
Hrista radi jurodivost si primio i mučeničkog venca si se udostojio i dar proroštva od Boga si stekao, za Njega si i zatvor pretrpeo sveti blaženi Alekseje, moli milostivog Boga da nam daruje otpuštenje grehova.
 
Kondak, glas 4:
 
Na užarene opeke si bio postavljen, više od svega Hrista Boga si zavoleo i cpce mučiteljevo ljubavlju svojom si ranio, videvši buduću nesreću u njegovom domu. Sveti blaženi Aleksije, i od naših domova molitvom svojom napasti odagnaj i lukavstvo duhova zlobe razori.
 


 
NAPOMENE:

  1. Blž Simon je umro 1584. godine i sahranjen u Jurjeveckom Bogojavljenskom manastiru koji je od 1741. godine postao parohijska crkva. Blaženi se za života n nakon smrti proslavio mnoštvom čudesa. Godine 1635. patrijarhu Josifu je bilo poznato žitije bl. Simona, napisano po pričama ljudi koji su poznavali blaženog. Patrijarh je blagoslovio „radi trpeljivog žitija i čudesa bl. Simona… da se naslika lik njegov na ikonskoj dasci, sa sjajem oko glave… i da se poštuje sa ostalim svecima“. Službe bl. Snmona su se najpre vršile po opštem Mineju, a od 1666. godine po naročito sastavljenom Mineju. Godine 1721. grad Jurjevec je posetio arhiepiskop Nižegorodski Pitirnm, u čiju eparhiju je tada spadao grad. On je obratio pažnju na grobnicu bl. Simona i zabranio da mu se služe službe kao svetome, već je naredio da mu se pevaju pomeni, ponevši sobom i žitije. Godine 1741. ponovo je počeo da se pretresa u svetom Sinodu slučaj bl. Simona zbog pronađenih ikonopisnih prikaza pravednika. Čime se slučaj završio ostalo je nepoznato, zato što su svi dokumenti koji se na njega odnose, čuvani u konzistorskom arhivu u Kostromi, propali u požaru 1887. godine. Sredinom 19. veka samo od sebe je obnovljeno poštovanje blaženog, nađen je prepis njegovog žitija i sastavljena mu je služba. Bio je otvoren pristup i samoj grobnici. Za vreme gonjenja od bezbožnika hram je bio zatvoren, a zgrada pretvorena u muzej. Danas je hram vraćen Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi.
  2. Tridesetih godina na tom mestu je bila mreža koncentracionih logora, čiji su zatvorenici gradili brane i kanale na Volgi. Danas su Krivojezerska pustinja i deo grada Jurjeveca potopljeni.
  3. Lapti – opanci od lika – prim. prev.
  4. Četvrtina vedra koja je iznosila 3 litra – stara ruska mera – prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *