NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Vasilije Kinešemski
 
31. jul (13. avgust)
SVETITELJ VASILIJE, EPISKOP KINEŠEMSKI
 
Episkop Kinešemski Vasilije (u svetu Venijamin Sergejevič Preobraženski) rodio se 1876. godine u gradu Kinešmi Kostromske gubernije[1] u porodici sveštenika Sergija i njegove žene Pavle i svoje hrišćansko vaspitanje u celosti je dugovao roditeljima. Očišćenje uma i srca Tajnama i molitvom – u tome je bio smisao i cilj zemaljskog života supružnika I zato su se roditelji trudili da zaštite decu od uticaja sveta, znajući kako je teško iščupati iz srca trnje grehova i strasti, ako je ono već uhvatilo korena.
Sav način života koji je okružavao dečaka od detinjstva bio je sličan monaškom. Ni novosti, ni spletke, ni isprazni razgovori nisu probijali kroz visoki plot njihove kuće koju je deci bilo zabranjeno da napuštaju. I detetu je bila radost kada je njihovu kuću posećivala siromašna bratija i poklonici. Na sam dan njegovog krštenja, kada su Venijamina doneli iz hrama kući, došla im je starica putujuća poklonica koja je, pogledavši dečaka, rekla: „Biće to veliki čovek“. Bilo je i drugih predznaka njegove izuzetne budućnosti.
Posle završetka gimnazije Venijamin se upisao na Kijevsku duhovnu akademiju koju je završio 1901. godine u zvanju kandidata bogoslovlja i bio postavljen za profesora Voronješke bogoslovije. Zanimajući se od svoje mladosti za hrišćanski podvig, on piše disertaciju pod nazivom „O skitskom pateriku“ za koju mu je dodeljeno zvanje magistra bogoslovlja. U Voronježu je Venijamin proboravio do 1910.godine.
Znajući savršeno kako klasične, tako i nove evropske jezike, Venijamin je radi dubljeg proučavanja evropske kulture otputovao u Englesku i 1910-1911. godine boravio u Londonu. Nakon povratka u Rusiju postao je profesor stranih jezika i opšte istorije u Mirgorodskoj muškoj gimnaziji. Godine 1914. Venijamin je prešao u Moskvu i postao profesor latinskog jezika u Petrovskoj gimnaziji. Predavanje ga je toliko oduševilo da je završio Pedagoški institut, konačno se opredelivši za profesiju pedagoga. Ali Gospod je odlučio drugačije.
Jednom, kada je došao u goste roditeljima u Kinešmu, Venijamin se dogovorio s drugovima da se provozaju čamcem po Volgi. Već kada su bili daleko od obale, čamac se iznenada prevrnuo. Venijamin se pomolio, moleći Gospoda da mu poštedi život, obećavajući da će se posvetiti služenju Pravoslavnoj Crkvi. U tom trenutku ugledao je debelu dugačku dasku, i uhvativši se za nju isplivao.
Uskoro posle ovog slučaja Venijamin se vratio u zavičaj, u Kinešmu, i oktobra 1917. godine postao čtec u Vaznesenskoj crkvi, gde je služio njegov ostareli otac. Pamteći zavet koji je dao Bogu, on poče da propoveda u hramovima Kinešme i u njenoj okolini. Shvatajući da bez tačnog i dubokog razumevanja Svetog Pisma neuki čovek lako može da postane plen varalica i lažnih učitelja, Venijamin je počeo da organizuje pravoslavne kružoke u kojima se proučavanju Svetog Pisma pridavao veliki značaj.
Godine 1918. počeo je da putuje po parohijama eparhije. Jednom se posle službe u selu Zaharjevskom Venijamin obratio s besedom parohijanima u kojoj je objašnjavao čitanje iz Svetog Pisma, a zatim je svratio u kuću Ane Vasiljevne Častuhine u susednom selu Balahonka. Tamo su ručali, popili čaj i porazgovarali. I mada Venijamin Sergejevič još uvek nije postao sveštenik, razgovor s njim je ostavio na Anu i sve prisutne takav utisak, da su odlučili da po njegovom savetu organizuju u svom selu crkveni kružok. U Aninoj kući je počela da se okuplja omladina, pevale su se molitve, čitalo se Evanđelje. Narod je srcem osetio da im je Venijamin ponudio ono najpotrebnije, ono bez čega je nemoguće živeti. U kružoku su se čitala žitija svetih, pevale su se crkvene pesme i u narodu omiljeni duhovni stihovi. Venijamin je znao: ko voli duhovno, ko je već osetio radost i mir koji dolaze od Gospoda, takav nikada neće zameniti tu radost za grehovne utehe prolaznog sveta. I zato se u svakom čoveku pre svega trudio da probudi interesovanje i žeđ prema duhovnom.
Početkom 1918. godine vlasti su zabranile predavanje veronauke u školama, i tako se svetlost Hristovog učenja nasilno oduzimala iz dečjih srdaca. Venijamin je počeo da uči decu u Vaznesenskom hramu.
16. jula 1920. godine Vennjamin je bio rukopoložen za sveštenika u gradu Kostromi od strane mitropolita Serafima Meščerjakova. Ubrzo nakon ovoga je umro njegov otac, protojerej Sergej i o. Venijamin je primio postrig sa imenom Vasilije – u spomen Vasilija Velikog; 19. septembra 1921. godine je hirotonisan za episkopa Kinešemskog, vikara Kostromske eparhije. U hirotoniji su učestvovali: mitropolit Serafim Meščerjakov, mitropolit Jerotej Pomerancev i arhiepiskop Sevastijan Vesti.
Rukopoložen za episkopa, pojačao je podvižničke napore. Odrekavši se bilo kakve svojine, naselio se na kraju grada u malom parnom kupatilu koje se nalazilo na imanju udovice Ane Aleksandrovne Rodine. Nikakvu imovinu ili pokućstvo svetitelj nije imao, spavao je na golom podu, stavivši pod glavu cepanicu. Svoj podvig je skrivao od ljudi, primajući goste u kancelariji kuće pored Vaznesenske crkve. Kupatilo se nalazilo daleko od hrama. Svako jutro, još pre svitanja, vladika je išao peške kroz ceo grad u hram n vraćao se kući kasno uveče. Više puta su ga pljačkaši zaustavljali na ulici i on im je sa krotkošću i ljubavlju davao sve što je imao; uskoro su počeli da ga prepoznaju i nisu ga uznemiravali.
Osim svakodnevnih crkvenih službi za vreme kojih je obavezno propovedao, svetitelj je ispovedao, obilazio kuće svih kojima je bila potrebna njegova pomoć s rečju utehe, posećivao manastire i kružoke koje je osnovao, a koji su bili razbacani po eparhiji.
U dane velikih praznika svetitelj je služio u sabornoj crkvi, a svaki četvrtak svenoćna bdenja u Vaznesenskoj crkvi. Narod je voleo ta svenoćna bdenja, posvećena uspomenama na stradanja Gospodnja i u velikom broju se okupljao na njima. Naročito je mnogo bilo radnika. Neki od njih su živeli u okolini grada; oni su stajali dugo na službi, pa su se kasno noću vraćali kući, a ujutru su rano išli na posao; no, tako je bila velika blagodat crkvene molitve da ljudi nisu osećali umor. Sam svetitelj je čitao akatist stradanjima Gospodnjim, i u hramu je bila takva tišina kao da u njemu nije bilo nijednog čoveka, a u najdaljem kutu hrama se čula svaka reč.
Propovedi episkopa Vasilija su privlačile u hram sve više ljudi. Neki su potpuno menjali način života; neki su, sledeći primer svetitelja, razdavali imovinu siromašnima, posvećujući život služenju Gospodu i bližnjima. Svetlost vere je obasjavala i nevernike. Kako god se odnosio neki čovek prema hrišćanskoj veri i Pravoslavnoj Crkvi, skoro svaki je osećao da reč koju je izgovorio episkop odgovara unutarnjim zahtevima duše, vraća joj život, a životu obasjavajući smisao.
Katarina Aleksandrovna Knišek nije mogla ni da pretpostavi da će doći vreme kada će se obratiti Bogu i da će živeti izrazito crkvenim životom, jer je do 36. godine stekla ukorenjene navike necrkvenog života. Rođena je u Petrogradu, deda joj je bio poreklom iz Češke, ali se već otac osećao kao rođeni Petrograđanin. Poštujući najviše od svega obrazovanje, roditelji su dali Katarinu na Visoke ženske studije na kojima je ona sa uspehom završila istorijsko-filološki fakultet. Godine 1920. je s majkom otputovala iz Petrograda koji je razorila revolucija u Kinešmu. U crkvu Katarina nije išla i sve crkveno bilo joj je neshvatljivo i tuđe. Ali uskoro je čula da u gradu služi neobični episkop koji govori neobične propovedi. Radoznala, Katarina je pošla u hram. Propoved koju je čula bila je zaista neobična i pokazivala je u propovedniku čoveka talentovanog i široko obrazovanog. Katarina je došla još jednom, pa zatim još jednom, a zatim je počela da ide redovno u hram. Pred njom se otvorila sveljudska dubina Pravoslavlja. Katarina se čudila: kako ona to brzo postaje crkveni čovek i unutarnje se menja. Uskoro se upoznala lično sa episkopom. Uvidevši u Katarini čoveka izuzetnih sposobnosti, on joj je predložio da postane predsednik crkvenog saveta vaznesenske opštine. Od tog doba ona je postala njegova najbliža pomoćnica.
U Vaznesenskom hramu parohijani, predsednik crkvenog odbora i sveštenik bili su jednodušni s vladikom. Tih godina tamo su služili sveštenik Nikolaj Panov[2], đakon Jovan Gruzdev i čtec Vasilije Pospelov. Predsednik crkvenog odbora bio je Grigorij Fjodorovič Ivanov, a za vreme njegove dugotrajne bolesti – monahinja Agnija (u svetu Anastasija Zaharovna Orlova), bivša blagajnica Uspenskog manastira u Kinešmi pre njegovog zatvaranja. U hramu se držalo svakodnevno bogosluženje i dve Liturgije, a vladika je uvek služio poznu Liturgiju bez sveštenika i đakona.
Za kratko vreme vladika je organizovao kružoke u Kinešemskom, Jurjeveckom, Vičuškom, Semjonovskom, a zatim i u Vjaznjikovskom okrugu. Samo onih kružoka koje je on lično posećivao bilo je više od deset; drugi su se organizovali po njegovom blagoslovu.
Misionarska delatnost episkopa izazivala je kod vlasti veliko uznemirenje. Ali povoda za hapšenje svetitelja nije bilo. I tada su vlasti počele da šalju u hram ljude, nalažući im da za vreme propovedi episkopu postavljaju iskušavajuća pitanja da bi se vladika doveo u zabludu. Vladika je unapred znao da takvih ljudi ima u hramu, i unapred je davao odgovore na mnoga njihova pitanja. Razobličeni svojom savešću, shvatajući svu bedu svog položaja, oni su napuštaln hram, ništa ga ne upitavši.
Kao istinski pastir, svetitelj je čuvao svoju pastvu od svake vrste zla i zabluda. Ako bi saznao da neko od njegove duhovne dece misli pogrešno, žurio je da tog čoveka poseti.
Nedaleko od grada Vičuge živela je tih godina starica Marta Lavrentjevna Smirnova. Ona je bila stroga podvižnica. Od detinjstva vodeći bogougodni život, poslednjih 22. godine bila je teško bolesna, ali je neprestano zahvaljivala Gospodu i On joj je dao dar rasuđivanja koji su mnogi koristili.
Saznavši da starica prima kod sebe ljude koji se nalaze u duhovnoj zabludi, vladika se uputio u Vičugu, usput posećujući duhovnu decu.
Tek predveče je došao do staričine kelije. Ona je bila puna naroda i svetitelj je zamolio sve da izađu da bi ostao nasamo s Martom Lavrentjevnom i njenom kelejnicom.
– Hoću da ispitam – reče on – da li si u prelesti ili ne. Saznao sam da te posećuju neki ljudi iz Ivanova koji te po celom gradu hvale kao svetiteljku. Međutim, oni su nepravoslavni. Ako budeš nastavila opštenje s njima, isključiću te iz svog kružoka.
Bez kolebanja je starica pristala da prekine opštenje s jereticima.
Kod jedne duhovne kćeri svetiteljeve – Evdokije – u ponoć je ispred ikone počelo samo od sebe da se pali kandilo. Očigledno da me to Gospod poziva da ustanem na molitvu – pomisli ona, ali i sumnjajući da li da prihvati tu pojavu kao blagodatnu ili kao lažnu. A duh prevare je već srcem osetila – eto, veli, ti si takva molitvenica da ti i kandilo Sam Gospod pali.
Sledeće noći Evdokija je pozvala svoju poznanicu Katarinu Dmitrijevnu. Ali i u njenom prisustvu se kandilo upalilo. Tada je pozvala da prenoći kod nje i treću svedokinju. I u njenom prisustvu se dogodilo isto – u ponoć se kandilo samo od sebe zapalilo. To je konačno uverilo Evdokiju da prihvati pojavu kao blagodatnu.
Saslušavši je, svetitelj strogo reče:
– Ne, ta pojava nije blagodatna, već je od neprijatelja, a zbog toga što si je prihvatila za blagodatnu, nalažem ti epitimiju godinu dana ne pristupaj pričešću Svetim Tajnama. A kandilo se više neće paliti.
I zaista, od toga dana kandilo se više nije palilo.
U leto 1922. nastalo je jeretičko crkveno učenje – obnovljenaštvo. Svuda po zemlji obnovljenaši su zauzimali hramove, isterivali pravoslavne sveštenike i arhijereje koje su sovjetske vlasti hapsile i ubijale. U onim parohijama gde su hram zauzeli obnovljenaši, svetitelj je blagoslovio sveštenike da ne napuštaju svoju pastvu, a Liturgiju da služe na seoskim trgovima. Primer takvog služenja on je lično davao i na tim službama su se okupljale stotine i hiljade ljudi.
S najvećim strahopoštovanjem svetitelj Vasilije je služio Liturgiju; često su za vreme vršenja proskomidije saslužitelji videli da su mu niz obraze obilno tekle suze. Jednom od svojih bliskih ljudi pričao je da je za vreme Liturgije pređeosvećenih darova, kada hor peva „Sada sile nebeske“, svojim očima video nebeske sile kako predstoje pred prestolom u obliku belih golubova.
Uskoro se posle hirotonije vladika Vasilije upoznao sa svojim budućim kelejnikom Aleksandrom Pavlovičem Čumakovom koji je delio s njim muke progonstva i robije. Kasnije je, u progonstvu, mitropolit Kazanski Kiril Smirnov o njemu govorio: „Video sam mnogo kelejnika, ali takvoga kao što je Aleksandar Pavlovič nisam video. Blago vladiki Vasiliju“.
Aleksandar Pavlovič Čumakov se rodio 1891. godine u selu Anapolj Palkinskog sreza Kostromske gubernije u seoskoj porodici. Roditelji su imali okućnicu i gazdinstvo, ali je zemlja bila slaba, te je otac dopunjavao prihode molerskim radovima. Obrazovanje je Aleksandar stekao u seoskoj školi sela Vaskrsenja-Penke. Marija Andrejevna, majka Aleksandra Pavloviča, bila je duboko religiozna žena i trudila se da od detinjstva ulije deci ljubav prema Bogu i Crkvi. Kada je Aleksandar napunio 22. godine ona je nastojala na tome da on pođe starcima u Optinsku pustinju n da uzme od njih blagoslov za kasniji život. Kada je išao u Optinu, prolazeći pored poznatih sela, devojke su istrčavale na put da bi mu se podsmevale: – gle, monaha! Aleksandra su zbunjivali podsmesi. Slušajući, on je sve niže obarao glavu, a obrazi su mu se pokrivali rumenilom; da nije bilo majčinog blagoslova koji on nije smeo da prekrši, sigurno bi se vratio.
Ali kada je Aleksandar došao u Optinu, bio na službi, čuo optinsko pojanje, njegovo mučno raspoloženje je prošlo. Srcem je osetio da je našao svoju istinsku otadžbinu. Aleksandar je ostao u Optini i proživeo tamo oko godinu dana. Proživeo bi i duže, ali počeo je Prvi svetski rat i njega su pozvali u vojsku. Nije morao dugo da ratuje: uskoro je dospeo u zarobljeništvo, bežao, bio uhapšen, surovo prebijen, bačen u zatvor, ali on je ponovo bežao, ponovo bio uhvaćen i pretučen i zatvoren.
U zarobljeništvu ga je za vreme teškog rada ugledala bogata Nemica i, usplamtevši strašću prema njemu, ponudila mu da se njome oženi. Aleksandar je odbio, ona je pokušala da ga nagovori, ali nagovaranja nisu imala uspeha i onda je ona počela da ga primorava silom i pretnjama na naložništvo. Ali i tu je odoleo hrabri vojnik Hristov. Videći da njegovom životu preti opasnost, pobegao je i ovoga puta mu je uspelo da dođe do Otadžbine. Rat se u to vreme već pretvorio u građanske nemire i Aleksandar Pavlovič je dobio blagoslov u Optinskoj pustinji da stupi kao čtec u hram sela Poljki.
Godine 1922. na arhijerejskoj službi u Rešemskom manastiru kuda je Aleksandar Pavlovič došao da vidi neobičnog arhijereja, išao je pored episkopa Vasilija, pojao zajedno s njim i svideo mu se.
– Aleksandre Pavloviču – reče vladika – dođite kod mene da služite kao čtec u hram Vaznesenja.
– Dobro, vladiko sveti, ali pre toga ću samo otići do starca Anatolija Optinskog da uzmem od njega blagoslov.
– I ja sam bio kod starca Anatolija – odgovori svetitelj – ali on je već umro.
– Blagoslovite, vladiko, da budem vaš čatac – odgovori Aleksandar Pavlovič, poklonivši se svetitelju.
Godine 1922. u Donjem Povolžju izbila je glad od koje su svakodnevno umirale hiljade ljudi. Vlasti su odlučile da pokupe decu koja su ostala bez roditelja i da ih razmeste po raznim gradovima u dečje domove. Nešto pre Vaskrsa dovezli su takvu decu u Kinešmu. Saznavši za to, svetitelj se posle bogosluženja obratio narodu s propoveđu, pozivajući na pomoć gladnima:
– Uskoro će nastupiti praznični dani pashalnog slavlja. Kada dođete s praznične službe i sednete za sto, setite se tada i gladne dece…
Mnogi su posle te propovedi uzeli decu u svoje porodice. Sam episkop je u domu svoje parohijanke, Valentine Arsenjevne Aljtovske, napravio sirotište u kojem je smešteno osam devojčica. Ne želeći da opterećuje postariju domaćicu, episkop je iznajmio ženu da ova pazi decu. Često ih je posećivao, ponekad ostajući tu i da prenoći, ali ni tada nije kršio svoje pravilo – legao bi na pod u kuhinji i stavljao cepanicu pod glavu.
Duboki asketa i podvižnik, svetitelj je bio jednostavan i pun ljubavi u opštenju. Kada je vladika išao po eparhiji i posećivao kružoke, glas o njegovom dolasku se širio brzo, ljudi su hitali da se vide s njim i atmosfera je tu odmah postajala topla. Gosti su se smeštali gde je ko mogao. Vladika je često sedao na pod i pevao duhovne pesme, svirajući na citri. I toliko je bilo jednostavnosti i ljubavi u njegovim propovedima, evanđelskim besedama i pojanju, da se i on činio kao kakva svirala duhovna u rukama Božijim. Niko od prisutnih nije hteo da se ti razgovori završe. Za mnoge je susret s vladikom postao zvezda vodilja za ceo kasniji život.
Uskoro je Gospod počeo da otkriva okolnim ljudima da je dao Svome slugi blagodat ne samo u propovedi, nego i da njegovu molitvu čuje i ispunjava.
Jedna devojka je dospela u teške neprilike i, nagovorena od strane đavola, ulazila u stanje sve većeg očajanja; stvar je došla dotle da je odlučila da se ubije. Dobri ljudi su je doveli svetitelju kome je ona sve ispričala. On je ćutke saslušao njenu ispovest i na rastanku ju je blagoslovio i poljubio u glavu. Istog trena joj je nestao teret u duši i iščezle su mučne misli koje su je opsedale toliko vremena.
Jednom su episkopu došli supruzi koji su počeli da se žale da nemaju decu i da mole da se za njih pomoli. On se pomolio. Uskoro im se rodila kći.
Jedna žena se teško razbolela od dizenterije. Bolest se naglo razvijala i njeno stanje je na kraju postalo kritično. Postavši svesna da umire, pozvala je svetitelja da je pričesti pred smrt. Vladika Vasilije je došao u kuću bolesnice. Četvoro maloletne dece je stajalo oko majke. Duboko saosećanje i žalost su obuzeli svetiteljevo srce i on je počeo plameno da se moli Bogu da ženi daruje život. Pomolivši se, ispovedio ju je i pričestio. Od toga časa žena je počela da se oporavlja, potpuno je ozdravila i umrla je u dubokoj starosti.
Ponekad su za beznadežno bolesne roditelje dolazila deca. Jednom je u svetiteljevu keliju pokucala devojčica. Otvorio je vrata i prepoznao ju je, jer je dolazila kod njega u hram da uči veronauku. Celim putem devojčica je gorko plakala, a kada ga je ugledala – svoju poslednju nadu – rasplakala se još više: kod kuće je umirao njen otac kojeg je ona mnogo volela. Svetitelj je odmah krenuo samrtniku, zatekavši ga u stanju agonije. Episkop je počeo da se moli. Zatim je dao samrtniku Svete Tajne i, prepustivši ostalo volji Božijoj, otišao. Nastao je preokret bolesti, bolesnik je brzo počeo da se oporavlja i uskoro je ozdravio.
U selu Velizanec u predsednika crkvenog odbora Vasilija Panfilova, svetiteljevog duhovnog sina, cela porodica je obolela od tifusa. Bolest se otegla, čas bi nastalo poboljšanje, pa bi opet postalo gore, ali od ozdravljenja nije bilo ništa. Saopštiše o tome svetitelju koji je u tom trenutku bio u Vičugi.
Napolju je bilo jesenje nevreme, padala je kiša i već se bližila noć kada je svetitelj izašao iz grada. Daleko i teško je bilo ići peške po kiši, po mraku i blatnjavom putu. Tek u dubokoj noći episkop je došao do kuće predsednika crkvenog odbora. Ispovedio ih je, svi su se pričestili i vladika je krenuo dalje. Nakon njegovog odlaska, kroz nekoliko dana, cela porodica je ozdravila.
Svetitelj je imao dar prozorljivosti.
Jednom su ga molili da rukopoloži nekog čoveka u sveštenički čin.
– Pričekajmo – odgovori vladika.
Ispostavilo se da je taj čovek bio bolestan i kasnije je poludeo. Drugi put došla je kod vladike žena da moli blagoslov za odlazak na put.
– Ne – reče svetitelj – ti sada treba da se pomažeš jelejem i da se pričestiš.
Za vreme pomazivanja jelejem počeo je da joj se oduzima jezik i uskoro je umrla.
Jedna žena je molila vladiku da je blagoslovi da jede hranu u vreme Velikog posta jednom dnevno.
– Ne, to ti ne blagosiljam, jedi dva puta dnevno, jer ti neće biti dovoljno hrane do Vaskrsa.
Dogodilo se to da su joj se početkom Velikog posta razbolele obe snahe, te je morala ne samo da neguje bolesnice, nego i da se bavi njihovom decom i stokom. Sada je imala jedva snage da upravlja gazdinstvom.
Manje od dve godine proslužio je svetitelj na katedri i 10. maja 1923. uhapšen je i proteran u Zirjanski kraj u naselje Ust-Kulom na dve godine. Ovamo su bili proterani mitropolit Kazanski Kiril Smirnov, episkop Novotorški Teofil Bogojavljenski, episkop Peterhofski Nikolaj Jaruševič, sveštenik iz Velikog Ustjuga Mihail Šilov i iz Petrograda sveštennk Petar Ivanjicki. U Ust-Kulomu je u prolazu boravio episkop Kovrovski Atanasije Saharov. Mitropolit Kiril je poklonio episkopu Vasiliju svoju arhijerejsku odeždu koju je ovaj, poštujući velikog svetitelja, brižljivo čuvao i pred smrt je blagoslovio da se iseče na delove koje je razdao svojoj duhovnoj deci kao svetnnju.
Prognani arhijereji i sveštenici su vršili službe u maloj brvnari u tajgi. Posle Liturgije arhijerej, čiji bi bio red, držao bi propoved. Po opštem mišljenju, po blagodatnoj snazi i dubini reči, iznad episkopa Vasilija bio je samo mitropolit Kiril.
Uskoro je ovamo došao kelejnik vladike Vasilija, Aleksandar Pavlovič, dobrovoljno podelivši s njim tegobe progonstva.
Poznanstvo i zajedničko življenje u progonstvu s mitropolitom Kirilom ostavilo je u episkopovoj duši neizbrisiv utisak. Upoznavši se s mitropolitom, nemoguće je bilo sumnjati u njegovu pravednost. Gledajući ga, služeći s njim, živeći pored njega, on nije sumnjao – to je istinski učitelj i čuvar vere pravoslavne, stub savremene Crkve, i zato su tako značajna bila njegova razmišljanja o veri i savremenom stanju Crkve. Mitropolit je uživao autoritet pravoslavnog bogoslova, potvrđen blagočašćem ličnog života.
U maju 1925. godine progonstvo se završilo i vladika Vasilije se vratio u Kinešmu. O svom povratku je obavestio svoju duhovnu decu, i ona su, okupljajući se u manjim skupinama, počela da mu dolaze u Vaznesensku crkvu; tu je posle večernje službe, ispovedao. Ispovest je trajala dugo, do kasno u noć, mnogo se nakupilo nerešenih pitanja. Svetitelj nije požurivao ispovednike, davao je mesto delovanju Boga i Njegove blagodati.
Ni u odnosu na službu, ni propoved i ni u čemu svetitelj nije izneveravao svoja pravila i Crkva je u Kinešmi počela brzo da raste.
Na Božić 1926. godine vlasti su, uznemirene rastenjem i jačanjem Crkve, zahtevale da episkop napusti grad. Aleksandar Pavlovič je predložio da ode u njegov zavičaj u selo Anapolj da bi tamo sačekao dok ne prođu zla vremena. Vladika je pristao.
Za dve nedelje Aleksandar Pavlovič je uredio malu kuću. U kući je bio napravljen mali presto i tu su se vršila svakodnevna ustavna bogosluženja. Služio je vladika s Aleksandrom Pavlovičem i niko sa strane na njihovim službama nije prisustvovao, jer je blizu njih bio pravoslavni hram, gde je služio svetitelju blizak sveštenik kome je Aleksandar Pavlovič bio nekada čtec.
Tako je u gotovo potpunoj usamljenosti episkop proživeo oko pola godine, a zatim je otišao u Sarov da se pomoli kraj moštiju prep. Serafima; bio je u Divejevu, odatle je otišao u Nižnji Novgorod, gde je zajedno sa zamenikom patrijaršijskog mestočuvara mitropolitom Sergijem Stragorodskim i episkopom Aleksandrom Ščukinom učestvovao u hirotoniji jeromonaha Nikolaja Golubeva za episkopa Vetluškog. Mitropolit Sergije je saopdžgtio vladiki Vasiliju o premeštaju episkopa Vjaznjikovskog Kornilija Soboljeva na Jekaterinburšku katedru i da ga vernici iz Vjaznjikova mole da dođe kod njih. Uostalom, dodade on. vi ćete se smatrati Kinešemskim, a Vjaznjikovska katedra će vam biti privremena.
„Prihvatio sam ovo postavljenje – pisao je episkop Vasilije mitropolitu Kirilu – zbog dužnosti poslušanja, iako je naravno, taj premeštaj bio dočekan u Kinešmi s velikom žalošću. Kinešemci i sada stalno traže moj povratak, ali za sada bez primetnog uspeha. Ja lično ne ropćem, iako žalim za zavičajem. Izgleda da je taj premeštaj bio neophodan radi mog unutarnjeg duhovnog života, a spoljašnji uzroci verovatno i nisu tako bitni. Gospod bolje od nas zna šta čini i ja mogu samo da se priklonim pred premudrošću i brižnom dobrotom Promisla koji ne upravlja svetom po ljudskim merilima. Pomolite se, dragi Vladiko, da mi Gospod pomogne da se odnosim prema novom poslu s prethodnim osećanjem interesovanja i učešća. Za sada se osećam spokojno; duhovne dece za sada nemam, jer nisam siguran da ću dugo proboraviti ovde. Administrativnih briga je takođe vrlo malo, jer vikarijat obuhvata svega 70 parohija (u Kinešemskom je bilo 160). Ostaje mi mnogo slobodnog vremena za molitvu i lične poslove što mi je veoma drago.
Aleksandar Pavlovič živi sa mnom u istoj sobi. Šalje Vam pozdrav, zahvaljuje za pozdrav i moli blagoslov i molitve. Neka Vas sačuva Gospod, dragi Vladiko! Od sveg srca Vas grlim i želim bodrosti i zdravlja. Da li Vam je nešto potrebno?
Pišite. Oprostite, blagoslovite, pomolite se.
 
Iskreno ljubeći vaš episkop Vasilije“.
 
U Vjaznjicima epnskop je nastavio posao koji je započeo još u Anapolju. Odavno je želeo razgovore koje je vodio u hramu i u kružocima da prikupi i objavi u jednoj knjizi. Rukopis knjige je predao poverljivim ljudima u Kinešmi i oni su ga rukom prepisali.
Početkom 1927. godine episkop Atanasije Saharov je poslao vladiki u Vjaznjike svog kelejnika jeromonaha Damaskina Žabinskog s porukom – hoće li vladika Vasilije da prihvati privremenu upravu nad Vladimirskom eparhijom, zbog toga što je on, episkop Atanasije, uhapšen i ne može da nastavi služenje.
Zamenik patrijaršijskog mestočuvara mitropolit Sergije Stragorodski bio je uhapšen i na upravu Pravoslavnom Crkvom je stupio arhiepiskop Serafim Samojlovič. Episkop Vasilije mu se obratio zbog rešavanja ovog pitanja, ali je vladika Serafim Vladimiru poslao episkopa Damjana Voskresenskog, a vladiku je postavio na Ivanovsku katedru. Ali on nije imao mogućnost da koristi to postavljenje. U to vreme su svetiteljeve propovedi i njegova duhovna nepokolebivost počele da privlače u hram mnoštvo naroda i vlasti su proterale vladiku u Kinešmu. Tu je služio nekoliko meseci, a onda su vlasti zahtevale da ode.
U junu 1927. godine vladika Vasilije je došao u Kostromu, gde je proživeo oko godinu dana. Njegova glavna briga su bila duhovna deca, o svakom je hteo da zna sve i nije propuštao priliku da pouči i duhovno podrži svakoga od njih. Prepiska s njima oduzimala mu je mnogo vremena i nije se mogla slati poštom. Episkop je davao pisma svom ipođakonu Vasiliju Smirnovu, ovaj ih je odvozio Katarini Knišek i ona ih je raznosila po adresama, sa svoje strane skupljajući pisma vladiki.
Godine 1928. episkop je pošao u Jaroslavlj da porazgovara s mitropolitom Agatangelom o pitanjima crkvenog života. S njim se sreo u hramu kuda je ovaj došao da se pomoli. Mitropolit je predložio episkopu Vasiliju da ostane u Jaroslavlju kao vikarni arhijerej. Vladikaje to odbio.
U avgustu te godine episkop se vratio u Kinešmu i nakon mesec dana je bio uhapšen. Zajedno s njim su bili uhapšeni sveštenik Vaznesenske crkve Nikolaj Panov i predsednik crkvenog saveta Katarina Knišek. Uhapšene su poslali u Ivanovski zatvor. Svake nedelje je išao Aleksandar Pavlovič u Ivanovo s ponudama za zatvorenike Optuženi nisu priznali krivicu. Islednik je pitao episkopa o njegovom odnosu prema deklaraciji mitropolita Sergija. Episkop je odgovorio:
U svojoj orijentaciji ja sam u potpunosti delio i delim princip lojalnosti prema sovjetskoj vlasti, koji predstavlja suštinu sadržaja deklaracije mitropolita Sergija; takve sam odgovore davao svojoj Vaznesenskoj opštini i deklaraciju je opština potpisala.
Oko pola godine episkop Vasilije, sveštenik Nikolaj Panov i Katarina Knišek su proveli u Ivanovskom zatvoru i bili osuđeni na tri godine progonstva.
U progonstvo je vladika išao u robijaškom transportu i u Jekaterinburgu se u ćeliji etapnog zatvora sreo s episkopima Amvrosijem Poljanskim i Prokopijem Titovom.
Svetitelj se naselio u malom selu Malorečka u tajgi, 25 kilometara od okružnog grada Taborovo Jekaterinburške oblasti. Aleksandar Pavlovič je i ovde podelio s njim teškoće progonstva. Zajedno su napravili u kućici presto, episkop ga je osvetio i svakodnevno je vršio bogosluženje.
Molitva i težak rad u šumi – bio je to život sličan skitskom s najstrožim ustavom. Aleksandar Pavlovič je još lovio ribu i pravio drvena korita. Međusobno su razgovarali malo i retko. Ponekad su za vreme odmora odlazili u šumu. Žubori u mraku rečica. Gori vatra, osvetljavajući usredsređeno vladičino lice, njegova duša je utonula u molitvu. Potpuno ih opkoljava šumski mrak; Aleksandar Pavlovič hoće da progovori, ali, pogledavši vladiku, ne usuđuje se da ga uznemirava.
U usamljenosti, molitvi i radu prošlo je tri godine i već se završavala četvrta. Episkopova misao je bila sklona tome da ovde ostane zauvek.
Ali ispostavilo se da se ni progonstvo nije moglo slobodno birati. Tek što se spremio da moli mesne vlasti za dozvolu da ostane, one su već same počele da traže od njega da ode.
– Dozvolite mi da ostanem – zamolio je.
– Ne, ovde ne možete. Odlazite. Možete da odete u bilo koji grad, osim zabranjenih.
– Moram da razmislim – rekao je svetitelj i izašao na ulicu kelejniku koji ga je očekivao.
– No, Aleksandre Pavloviču, kuda ćemo otići?
Ja vam ne zapovedam, vladiko sveti, vi sami birajte Svetitelj se zamisli. Kuda da ide? Kakvo mesto da izabere kao mesto izgnanja? Razoreni Sarov… Divjejevo… Optinsku pustinju. O Optinskoj pustinji, o svom boravku u njoj Aleksandar Pavlovič je često pričao svetitelju i ovaj je voleo da sluša o toj obitelji koju je toliko voleo ruski narod. Voleo je da sluša o poslušanjima koje je vršio Aleksandar Pavlovič.
– A pekar Fotije kome si pomagao u Optinskoj, odakle je bio rodom?
– Iz Orela.
– No dobro, poći ćemo u Fotijev zavičaj.
U Orel je episkop došao u septembru 1932. godine. Odmah mu je došla iz Kinešme monahinja Vitalija[3] i dovezla mnoštvo pisama. Na neka je on sam pisao odgovore, a na neka je davao odgovore usmeno da bi drugi zapisali i predali ih. Mati Vitalija se kratko zadržala kod episkopa. Dok je on pisao pisma, ona se odmarala, a zatim je naređivao da se ne zadržava i pođe natrag.
Do decembra je episkop živeo sam, zato što se Aleksandar Pavlovič zadržao na Uralu, očekujući kada će se uspostaviti zimski put da bi povezao stvari iz zabite tajge.
U selu Navoloci gde je episkop imao kružok, hram su zauzeli obnovljenaši, a pravoslavni – pre svega episkopova duhovna deca počeli su da idu u hram sela Semigorje, gde je služio sveštenik Pavle Nikanorovič Berjozin. On se nije lično poznavao s episkopom Vasilijem, ali je bio njegov veliki poštovalac i uvek ga je pominjao na bogosluženju, čak i onda kada je nakon episkopovog hapšenja upražnjena Kinešemska katedra. Na saslušanjima je govorio islednicima: „Smatram episkopa Vasilija stubom Ruske Pravoslavne Crkve i pravednikom“. Otac Pavle je bio dobar propovednik i za vreme njegovih bogosluženja hram je uvek bio pun. Dostavljači su podrobno obaveštavali vlasti o crkvenom životu u Semigorju. U decembru 1932. godine GPU je uhapsio o. Pavla i đakona Vasilija Magera, a mnoge su počeli da pozivaju na saslušanja.
U martu 1933. godine episkop je dobio obaveštenje da u Kinešmi saslušavaju njegovu duhovnu decu, da su neke već uhapsili, a islednici ih ispituju o vladiki. 31. marta vladika Vasilije i Aleksandar Pavlovič su bili pozvani u Orlovski GPU, uhapšeni i poslati u robijaškom transportu u Kinešemski zatvor.
Islednici GPU su ispitivali svakoga ko je iole poznavao episkopa. Odgovori nekih od njih su dostojni poštovanja. Marija Marova se suočila s bezbožnom vlašću prvi put 1921. godine, kada joj je bilo 16 godina. Radila je kao daktilografkinja u sreskom izvršnom komitetu, i odbijala je da radi u dane crkvenih praznika. Uhapsili su je, sudili joj, ali sud ju je tada oslobodio optužbe. Uhapšena drugi put 1933. godine, na pitanja islednika ona je odgovorila:
– S episkopom Vasilijem sam se prvi put upoznala 1920. godine, pevala sam u njegovom horu i učestvovala u njegovom religioznom kružoku. O ostalim sledbenicima episkopa Vasilija odbijam da dajem obaveštenja. I uopšte odbijam da potpišem na saslušanju bilo šta i ne želim da objašnjavam zašto.
Aleksandra Pavloviča su ispitivali o njegovim odnosima s vladikom. Ovaj je odgovorio:
– Godine 1922. stupio sam u službu episkopu Vasiliju Kinešemskom kod kojeg se sve do danas nalazim kao kelejnik i pružam mu u svemu svu moguću pomoć.
Islednik se zanimao za podrobnosti, naročito u odnosu na druge ljude. Aleksandar Pavlovič je pokušavao da odgovori, ali uskoro se uverio da je islednika nemoguće zadovoljiti, što mu više čovek govori to više on pita i to sve na štetu ljudima, i zato je odlučno odbio da odgovara:
– Odbijam da dajem izjave povodom slučaja. Po svojim religioznim hrišćanskim ubeđenjima neću nikoga da izdajem, te zato bilo kakve odgovore koji se tiču ovog slučaja odbijam da dajem.
Ispitivali su episkopa Vasilija je li istina da smatra sovjetsku vlast kratkotrajnom. Vladika je odgovorio:
– Po mom ubeđenju, sovjetska vlast je privremena vlast i zato u ideju koju sprovode sovjetska vlast i Komunistička partija o izgradnji socijalizma-komunizma ja ne verujem… to se neće ostvariti. Komunizam može biti ostvaren samo delimično. Potpuno ostvarenje je nemoguće usled unutrašnjih protivrečnosti…
Zanimali su se za episkopov odnos prema sovjetskim ustanovama. Vladika je odgovorio:
– Kolhoze, sindikate i slično ja smatram samo kao oblike organizacije rada koji su s religiozne tačke gledišta sasvim dopustivi, barem u sadašnjim prilikama. Borba protiv religije koja postoji u tim organizacijama dopuštena je voljom Božijom, radi isprobavanja moralno-religioznog života naroda. U ovom periodu isprobavanja naroda nesumnjivo će doći do raskola u narodu na vernike i nevernike. Pri tome se vernici mogu naći u manjini. Ali uprkos tome Crkva će pobediti i vrata paklena je neće nadvladati.
Islednik se zanimao kada će to biti. Episkop je odgovorio:
– Pobeda Crkve Hristove će uslediti tek posle završnog perioda svetske istorije.
Vladika je optužen da je „kao protivnik sovjetske vlasti, orijentišući se na restauraciju državne vlasti, 1918. godine stvorio mrežu kontrarevolucionarnih kružoka – filijala IPC (Istinska Pravoslavna Crkva – I.D.), čiji je zadatak bio da kroz religiozno antisovjetsko vaspitanje religioznih masa svrgne postojeće uređenje… organizovao je i vaspitavao kadrove tajnog moljenja monaštva… Postigao je da u nizu seoskih sovjeta Kinešemskog okruga dođe do opadanja rasta kolektivizacije, do masovnih nemira i odlaska starih radnika iz proizvodnje“.
U julu 1933. godine episkop Vasilije je bio osuđen na pet godina zatvora u popravno-radnom logoru. Zajedno s njim osuđeno je jedanaest ljudi, među njima sveštenik Pavle Berjozin, Aleksandar Čumakov i monahinja Vitalija – na pet godina, a Marija Andrejevna Dmitrijeva i njena sestra Jelisaveta na tri godine logora[4].
Kaznu je vladika izdržavao nedaleko od Ribinska na izgradnji kanala. Aleksandar Pavlovič je upućen u logor kod Murmanska.
Vernici su posećivali vladiku, dovozili mu hranu i novac. Godine 1935. kod njega je došao u posetu jeromonah Damaskin, kelejnik episkopa Atanasija. Razgovor se odvijao u prisustvu stražara i nije se moglo mnogo pričati. O. Damaskin je saopštio da je vladika Atanasije uhapšen, a on sam je, bojeći se hapšenja, prešao iz Vladimira u Ribinsk.
Aleksandar Pavlovič je oslobođen iz zatvora godinu dana ranije; u proleće 1937. godine je došao u Ribinsku koloniju da poseti svetitelja i zamoli blagoslov da pođe mitropolitu Kirilu Smirnovu u Srednju Aziju, gde se ovaj nalazio u progonstvu. Bio je to izuzetan slučaj kada je mogao preko pouzdanog čoveka mnogo toga da pita mitropolita, tim više što su uporno kolale glasine da je patrijaršijski mestočuvar mitropolit Kruticki Petar Poljanski umro. Ali viđenje s Aleksandrom Pavlovičem bilo je iznenadno i kratko i vladika ništa nije stigao da zapiše i samo je usmeno zamolio da prenese mitropolitu pozdrav.
Aleksandar Pavlovič je našao mitropolita Kirila u selu Jam-Kurgan Čimkentske oblasti i boravio kod njega nekoliko dana. Mitropolit se zanimao za sve, i Aleksandar Pavlovič mu je mnogo pričao o vladiki Vasiliju. Od mitropolita Aleksandar Pavlovič je pošao u Taškent i zaposlio se u fabrici.
U januaru 1938. godine episkop je oslobođen iz Ribinskog logora. Naselio se u Ribinsku kod gazdarice koja mu je dala zasebnu sobu. U logoru se vladika upoznao sa sveštenikom sela Arhangeljskog Ugljičkog okruga o. Sergijem Jaroslavskim koji je posle oslobađanja počeo da služi u Ugljiču i vladika ga je često posećivao. Prilikom jednog od svojih dolazaka u Ugljič episkop se upoznao s horovođom crkve sela Kotovo Iraidom Osipovnom Tihovom i ona ga je pozvala da živi kod nje u Kotovu. U prošlosti učiteljica, ona je bila bliska episkopu Ugljičkom Serafimu Samojloviču. Svojevremeno je završila bogoslovske tečajeve koje je ovaj organizovao. Posle episkopovog hapšenja Iraida je mnogo puta išla kod njega u progonstvo i donosila mu hranu i novac koje su mu sakupljali parohijani.
Prešavši u selo Kotovo, vladika se dogovorio s mesnim sveštenikom Konstantinom Sokolovom da u radne dane služe zajedno svenoćno bdenije i Liturgiju u prisustvu samo najbližih ljudi; kasnije su u bašti gazdaričine kuće, u malom parnom kupatilu, napravili hram.
Iraida Osipovna je upoznala vladiku s devojkama koje su pevale u crkvi, one su počele da ga posećuju i tako je u selu nastao kružok koji je postojao kratko vreme. Episkopov boravak u selu ubrzo je primetio mesni NKGB i počelo je uhođenje. U to vreme religiozno odeljenje NKGB je počeo po Rusiji razradu plana pod uslovnim nazivom „Propovednici“. Hapsili su sve episkope i sveštenike koji nisu imali registraciju, a ujedno i one koji su ih poznavali.
5. novembra 1943. godine Jaroslavski NKGB uhapsio je episkopa Vasilija, jeromonaha Damaskina i Iraidu Tihovu. Optužili su ih da „predstavljaju pristalice istinske pravoslavne Crkve, vode aktivnu antisovjetsku delatnost i da su organizovali podzemnu domaću crkvu“.
7. novembra episkop je bio zatvoren u Jaroslavski unutrašnji zatvor. Vladiki je oduzeto vrlo malo imovine: jedan stari podrasnik, drveni krstić, ikonica, dečja igračka, kožni pojas i češalj. Prilikom prijema u zatvor lekar je postavio dijagnozu – miokarditis i preporučio lak rad. Vladika je tada imao 68 godina.
Saslušanja su počela već sledećeg dana. I istoga dana noću. I sledećeg dana. I opet sledećeg dana. Islednika je bilo dvojica i oni su se smenjivali. Ponekad ih je zamenjivao treći islednik. Episkopa su ispitivali, ne dajući mu da spava više dana.
Istražna „tekuća traka“, kada danima nisu davali ljudima da spavaju, mučenje glađu, uz nemoć, bolest i starost slomili su volju za otpor izmišljotinama islednika. I kada je islednik naredni put doneo unapred otkucan na mašini zapisnik saslušanja, vladika ga je potpisao; odlučio je da govori barem nekako, da objasni barem nešto. Dugo je pričao o svom religioznom putu. Kako je bio pre revolucije u Engleskoj i sa zanimanjem tamo posmatrao hrišćanski studentski pokret, kako se vratio u Rusiju i tu lično postao učesnik Moskovskog studentskog kružoka. Kako je kasnije sam stvorio „evanđelske kružoke“ i kako se prema oktobarskom prevratu odnosio potpuno negativno. Neko vreme je mislio da će kao rezultat zakona o odvajanju Crkve od države ova steći slobodu od državnog nasilja, ali uskoro je država pokrenula najsurovije gonjenje Crkve, i tada je otišao u Kinešmu kod oca.
Islednik je zapisivao na svoj način: „Okupivši oko sebe nezadovoljnike sovjetskom vlašću među pristalicama nelegalne crkve koji žive u gradovima i okruzima Ivanovske i Jaroslavske oblasti, stvorio je antisovjetsku organizaciju i rukovodio njom do trenutka svog hapšenja, gajeći nadu u neizbežnost promena političkog uređenja u našoj zemlji…“
U januaru 1944. godine iz NKGB SSSR su telegrafisali u Jaroslavlj da se episkop Vasilije pošalje robijaškim transportom u Moskvu u unutrašnji zatvor.
Izmučen dvomesečnim boravkom u Jaroslavskom zatvoru i saslušanjima, svetitelj je polumrtav dostavljen u Moskvu. Prilikom prijema u unutrašnji zatvor NKGB 26. januara lekar je postavio dijagnozu: miokarditis, arterioskleroza, iscrpljenost i napisao uput u bolnicu.
Krajem januara vladiku su smestili u bolnicu Butirskog zatvora. Ali tu je proboravio kratko. Nakon dve nedelje premestili su ga u unutrašnji zatvor NKGB radi saslušanja. Vladiku je ispitivao major državne bezbednosti Poljanski[5].
Episkopa Vasilija su uključili u isti „slučaj“ s episkopom Atanasijem Saharovom kojeg su takođe dopremili u Moskvu. Kao formalni razlog poslužilo je to što je kelejnik episkopa Atanasija jeromonah Damaskin Žabinski nekoliko puta posećivao episkopa Vasilija. Islednik je sada uporno hteo da dobije potvrdu svojih pretpostavki o bliskom poznanstvu dvojice episkopa.
Vladika Vasilije je odgovorio:
– Video sam episkopa Atanasija svega jednom, u progonstvu, kod mitropolita Kirila. I od tada ga nisam video.
Islednik:
Da li ste se lično dopisivali sa Atanasijem? Ne.
– Zašto?
– Zato što je Atanasije za mene slučajni poznanik.
– Ranije ste izjavili da vam je Atanasije Saharov poveravao rukovođenje Vladimirskom eparhijom, pisao vam pisma, slao pozdrave preko svog kelejnika Žabinskog, a sada izjavljujete da je on za vas slučajni poznanik. Kao što vidite, vaša izjava je u suprotnosti sa činjenicama.
– Ja i Atanasije Saharov smo poštovaoci mitropolita Kirila. U tome je ono što je zajedničko meni i Atanasiju Saharovu.
13. jula episkopa su premestili u Butirski zatvor i tu mu pročitali presudu – pet godina progonstva, nakon čega je vladika dobio težak srčani napad.
Zajedničkim robijaškim transportom bio je otpremljen u zatvor grada Krasnojarska, gde su mu saopštili da do mesta progonstva u selo Biriljusi mora da ide sam. Osim podrasnika, ikonice i krsta vladika nije imao ništa; našao je mali komad hartije i napisao izjavu za Krasnojarski NKGB da mu od novca koji su mu oduzeli prilikom hapšenja daju barem sto rubalja da se nekako snađe za početak.
Zabito sibirsko selo, zabačeno među rečicama i beskrajnim šumama. Običaji omladine iskvareni bezbožnošću i ogrubeli od rata. Od sveopšte surovosti čak su i mala deca podivljala. Dugo episkop nije mogao da nađe stan i najzad se naselio u kući udovice koja je imala troje maloletne dece. Kada se vladika molio, ona su od konjske balege pravila loptice i njima gađala svetitelja uz reči: „Na, deda, jedi“.
Uskoro mu je Gospod darovao izvesno olakšanje, jer su mu žene vernice pronašle drugi stan. Domaćica je bila sama i kod nje je u to vreme živela prognana monahinja.
Podvižnički napori, godine zatvora i progonstava potkopali su svetiteljevo zdravlje, te se razboleo. U Biriljusima mu se dogodila delimična paraliza, sada je počeo teško da hoda i bila mu je potrebna nega.
Čestitajući joj Vaskrs 1945. godine, pisao je svojoj duhovnoj kćeri:
 
„Drago moje dete. Još jednom ti čestitam praznik. Vaistinu Hristos vaskrse! Vaskrs sam dočekao veoma lepo. Gospod me je blagoslovio svim dobrima, sve tvoje želje su se ispunile. Slava Sazdatelju zbog Njegove milosti i milosrđa.
Dete moje! Ne sekiraj se mnogo, sve je u volji Božijoj, ja sam već dostigao krajnju granicu ljudskog života, 70 godina, i dalje me život malo zanima. Nesumnjivo je jedno: da pet godina u biriljuskim uslovima neću izdržati. Smrt nije strašna. Hteo bih da umrem u krugu dece i rođaka i sa svima da porazgovaram i blagoslovim ih. Kad bih mogao barem da imam kraj sebe bliskog čoveka kome bih mogao da poverim svoje zaveštanje i odluku o sahrani.
Avaj! Nijedne duše nema. Mučna je ta potpuna samoća. Lečim se, uzimam jod, ali najvažniji i najdragoceniji lek sam dobio na Veliki Četvrtak. Zahvaljujem Tvorcu za sve radosti i utehe. Guši me kašalj, teško dišem, više ležim. Ali nije dobro ni suviše mnogo ležati. Kako bilo, potpuna nepokretnost olakšava disanje, n onda mogu da udahnem punim plućima.
Zbogom, dete moje! Zamara me pisanje, nemoj klonuti. Budi zdrava. Prepusti se potpuno volji Božijoj; prikloni glavu i reci: Da bude volja Tvoja. Pomoli se. U dečju molitvu verujem, ona mi je često pomagala. U molitvi ćeš naći utehu. Želim ti zdravlje, dug i srećan život.
Iskreno ljubeći episkop Vasilije Kinešemski. Deci pozdrav i najbolje želje. Od svih molim oproštaj i klanjam se do zemlje“.
U proleće 1945. godine vladika je poslao pismo Aleksandru Pavloviču, pozivajući ga da dođe. Aleksandar Pavlovič je pisao da će doći kada se završi kosidba. Zar ću dotle doživeti, pomislio je vladika, dobivši pismo. I sa svoje strane je odgovorio da je njegovo zdravlje sve gore i da se ne nada da he doživeti do jeseni. 13. avgusta 1945. godine episkop je osetio da mu se bliži smrt i pozvao je monahinju koja je živela kod gazdarice. Zamolio ju je da pročita kanon na izlazak duše. Monahinja je počela polako da čita i vladika se molio. Kada je pročitala poslednju molitvu, svetitelj je čvrstim glasom izgovorio:“ Amin“ – i tiho ispustio dušu.
Navešćemo nekoliko pisama koje je napisao episkop Vasilije u progonstvima.
 
Lidi Gribunjinoj[6]
Drago moje čedo!
 
Mislim da sada teško živiš. Sve je to naletelo tako neočekivano i iznenadno i mnoge je zateklo nepripremljenim. Sigurno je mnogo briga, trzavica i poslova. Da li ćeš to izdržati?
Prisećam se kako si često govorila da treba dokazivati svoju predanost Bogu ne rečima, već na delu. Eto, sada je vreme iskušenja, kada možeš dokazati čvrstinu svojih ubeđenja i osećanja na delu. Jedan trenutak si propustila i izgleda da si zbog toga zažalila. Sada Gospod daje drugo iskušenje koje sada više ne možeš izbeći. Nesumnjivo je da će biti mnogo toga teškog i mučnog, da he biti tuge i neprijatnosti svakojake vrste. Ali, hvala Bogu, godina je već prošla. Čitava trećina! Daće Bog pa he i preostalo isto tako proći, kao protekla godina. Nadam se da ćeš imati u sebi trpljenje. Za materijalnu podršku se ne brini.
Čuvaj se sablazni. Čuvaj se nečistih misli i maštanja. Pažljivo pročitaj Prvu poslanicu Korinćanima 7:8-9[7] i drži se toga pravila. To je vrlo važno. Više puta smo o tome govorili i ti znaš moje gledanje na to.
Neka te sačuva i blagoslovi Gospod!
 
Iskreno predani episkop Vasilije
 
Lidi Gribunjinoj
Drago moje čedo!
 
Čestitam ti nastupajući praznik Rođenja Hristova i Novu godinu. Od srca ti želim duševni mir i spokojstvo savesti, želim ti da ne bude nesklada u mislima i srcu i da sva volja i sav život budu usmereni jednom cilju – Bogu, u jedinoj težnji da Mu ugađaš.
Malo znam o tvom životu. Ništa ne pišeš. Čuvaj se, čedo moje, da životne brige ne uguše u tvom srcu dobro seme i da ono ne ostane bez ploda. Da li uspešno vodiš borbu protiv iskušenja? I možeš li me bar malo obradovati tvojim pobedama u toj borbi? Kako tvoj ručni rad? Imaš li narudžbine? I je li istina da vlada siromaštvo i nemaština? Šta da pošalješ? Mislim da sada nastaju najteže godine za sve – i za vernike i za nevernike, ali kada se pod pritiskom siromaštva i stradanja ljudi sete Boga i rodi se pokajanje, tada će biti bolje i lakše. Daj Bože da to uskoro nastane. Sada treba prikupiti sve svoje duhovne snage, svu veru i uzdanje u Boga, sve trpljenje i nepokolebivost – inače, lišivši se sidra i kompasa, čovek lako može poginuti u buri koja počinje. Neizbežna su iskušenja i možda će biti teška. Iskreno ti želim snagu i trpljenje da ih savladaš i da tvoj dom ne bude sagrađen na pesku.
Srdačan pozdrav i blagoslov mami, Šuri i Zini.
Da te sačuva i blagoslovi Gospod! U molitvama te ne zaboravljam, ne zaboravi ni ti mene.
 
Iskreno predani episkop Vasilije
 
Lidi Gribunjinoj
 
Često mislim o tebi i Nini[8], čeda moja mila: nekako vam Gospod pomaže i vaša volja ne slabi u vašoj herojskoj borbi protiv sveta. Mislim da neprijatelj ne drema i sa svih strana se čuju samo podsmesi, licemerna sažaljenja, povici nezadovoljstva i vrlo malo saosećanja i ohrabrenja. I kako mi se čudnim sve to čini: eto, svi ti ljudi su proživeli loš, neuspešan život, taj život neprestano grde, na njega se neprestano žale i kukaju, večno su nezadovoljni njime, a u isto vreme i u isto to vuku i druge. Čak ni lično iskustvo ih ne može uveriti da u ovom životu nema sreće. A sve te ljude koji negoduju, raspravljaju se i podsmevaju se, treba upitati: a da li ste vi srećni? Da li ste zadovoljni svojim životom? A ako niste, zašto smetate drugima da pokušaju da urede svoj život drugačije? Šta je to: zavist? Zavist, i to vrlo loše vrste: “ Nama je bilo loše, neka i tebi ne bude bolje…“
Ah, na koga se u okolini može pokazati i reći pri tome: evo, to je srećan život! Apsolutno ni na koga? Svi se žale i kukaju… Hrabri ćute, ali skrivaju u srcu tugu nezadovoljstva, zbog čega im je ona još teža…
Naravno, treba poštovati oca i mater, ali poštovati uopšte ne znači izvršavati sve njihove nerazumne želje i hirove, već znači brinuti se o njihovoj stvarnoj koristi, pre svega duhovnoj. Eto, zašto su neki svetitelji, na primer prep. Teodosije, Pimen i drugi odlazili u monaštvo protiv volje roditelja ako je atmosfera domaćeg života s nevernim ili malovernim roditeljima smetala njihovom duhovnom napretku, potpuno shvatajući da će u manastiru doneti istim roditeljima više stvarne koristi svojom molitvenom podrškom. Dovoljno je pročitati Mt. 10:35-38[9], da bi se shvatilo da se zaveti služenja Bogu mogu davati bez saglasnosti roditelja; mama se bez razloga ljuti što se nisi s njom posavetovala. Na kraju krajeva, i njoj samoj nedostaje molitva. Ko se za nju moli? Ko prinosi sebe za nju na žrtvu Bogu? Pa monaški život nije obest i nije zabava, već prinošenje sebe na žrtvu radi sopstvenog spasenja i spasenja drugih. To je podvig ljubavi i samoodricanja.
Kakva podudarnost, ovog trenutka sam dobio pismo od Valerije Nikolajevne[10], u kojem mi piše:
„Otac Jeronim[11] je blagoslovio da prenesem Tatjani Aleksejevnoj[12]: „Po blagoslovu prep. Serafima sarovski starci blagosiljaju je da pusti kćerku i da je ne zadržava, jer u protivnom odgovornost pada samo na nju“.[13]
To je već strašno.
A o. Isakije je naredio da se prenese majci igumaniji: „Lidija će doći…“
Neka te blagoslovi i sačuva Gospod, drago moje dete. Neka ti pomogne i neka te zaštiti Svojim omoforom Carica Nebeska molitvama prep. Serafima. Za tebe se uvek molim pred prestolom Božijim. Piši. Ovih dana će mi doći iz Kinešme Vasja Smirnov (ipođakon). Pisma mi možeš poslati preko njega.
 
Iskreno ljubeći episkop Vasilije
 
P.S. Mami prenesi pozdrav i blagoslov
 
Lidi Grabunjnnoj
Drago moje čedo,
 
Veoma su mi se svidela i obradovala me tvoja poslednja pisma. Ona su postala nekako ozbiljnija po tonu i dublja po sadržaju. Osim toga, u njima je i više iskrenosti. Želim da živiš upravo u takvom pravcu. Kada sagledaš svu sliku unutarnjeg života lakše se primećuju nedostaci i lakše se može dati savet. Naravno, treba očekivati mnogo iskušenja, najsuptilnijih, najneočekivanijih, koja su još opasnija od spoljašnjeg pritiska života. Najopasnija iskušenja su ona koja se zovu iskušenjima sa desne strane, tj. koja se prikrivaju pod maskom dobronamernih pobuda.
Biće mi drago ako češće budeš posećivala V.N.[14] Podrška i saveti su ti potrebni. Iskreno ti želim trpljenje i hrabrost u predstojećim iskušenjima. Neka te sačuva i blagoslovi Gospod!
 
Iskreno ljubeći episkop Vasilije
 
Duhovnoj deci
 
Blagodat Vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista. Draga, voljena i mila deco moja!
Zahvaljujem Bogu mojemu kad god se setim vac, u svakoj molitvi mojoj s radošću se moleći za cve vac… Ubeđen u to, da će Onaj Koju je otpočeo dobro delo u vama dovršiti ga cve do dana Isusa Hrasta. Kao što je u pravo da ja ovo za cve vac mislim; jer vac imam u srcu, u u okovima mojima, tt u odbrani, i u potvrđivanju Jevanđelja, sve vac koji ste zajedničari moji u blagodati. Jer Bog mi je svedok, koliko čeznem za svima vama u ljubavi Isusa Hrista; i za to se molim Bogu da ljubav vaša cve više i više izobiluje u poznanju i u svakom rasuđivanju, da proienite šta je najbolje, da budete čisti i besprekorni na dan Hristov, puni plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavy i hvalu Božiju (Fil. 1:3-4,6-11). Pred nama su teški dani, gomilaju se crni oblaci… Predstoje iskušenja, kada će svako morati da pokaže čvrstinu svojega uzdanja, snagu ljubavi prema Bogu i čvrsti nu svoje vere u Isusa Hrista. Kleveta, laž, prekori, pokude, dosada, uninije, sablazni sveta – sve će to naići na vas. Kada biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas ja izabrah od sveta, zato vas mrzi svet (Jn. 15:19). O, kada bi svako od nas mogao da se odupre u te dane iskušenja i suda! Kakva velika radost će biti za mene da znam da ta iskušenja služe radi učvršćenja i očišćenja, a ne radi pada i otpadništva. Od toga nema veće radosti nego da čujem kako moja deca žive u istini (3 Jn. 4). Molim vas i svom snagom ljubavi moje preklinjem vas. Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom (2 Sol. 2:15). Upotpunite moju radost, da isto mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni. Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem smatrajte jedan drugoga većim od sebe (Fil. 2:23).
Podnoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol. 3:13).
Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca voljena, i živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu na prijatni miris. A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što i dolikuje svetima (Ef. 5:13).
Samo živite dostojno Jevanđelja Hristova, da vas kada dođem vidim, ili ako vam ne dođem, da čujem za vas da stojite u jednome duhu, jednodušno boreći se za veru Jevanđelja, i ni u čemu da se ne plašite od protivnika; to je njima znak pogibelji, a vama spasenja i to od Boga (Fil. 1:27-28). Čuvajte se naročito lažnih pastira i lažnih učitelja koji vam dolaze u ovčijim kožama, a unutra su vukovi grabljivi. Jer svi traže svoje, a ne ono što je Hrista Isusa (Fil.2:21).
Čuvajte se njih, oni mnogo zla mogu da vam nanesu, jer čak i tajne u Crkvi oni koriste neretko za svoje zle ciljeve. Molitvu usrdnu, smirenu, pokajničku ne zaboravljajte, jer zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklevati? (Lk. 18:7).
Ali tajne pokajanja i pričešća treba koristiti možda najviše jednom godišnje (ovo episkop Vasilije govori zbog obnovljenaša i drugih izdajnika vere, čije pričešće nije bilo pravo i koje je trebalo izbegavati; nap. prir). Radi toga tražite pastire istinski pravoslavne, ma gde se oni nalazili, čak i u drugim eparhijama, i takvo pričešće će vam biti željeni i radosni praznik za godinu dana. U izuzetnim slučajevima, u slučaju bliske smrti, možete se obratiti drugima. Čuvajte se da mesto u duši prepustite zlom osećanju. Ali govorim vama koji slušate: ljubite neprijatelje svoje, dobro činite onima koji vas mrze. Blagosiljajte one koji vas kunu i molite se za one koji vas vređaju… Blaženi ste kad vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše radi Sina Čovečija (Lk. 6:21-28, 22-23). Ma koliko nam se teškima činile učinjene uvrede, pamtite da sve njih šalje volja Oca našega nebeskog na našu korist i duhovno vaspitanje.
Dakle, nikome ne uzvraćajte zlo za zlo; nastojte dobro činiti pred svima ljudima; ako je moguće koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima. Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto Gnjevu, jer je napisano: moja je osveta, ja ću uzvratiti, govori Gospod. Ne vraćajte zlo za zlo, ni uvredu za uvredu; nego naprotiv blagosiljajte, znajući da ste na to pozvani, da nasledite blagoslov (Rim. 12:17-19; 1 Pt. 3:9). Ne očajavajte, Gospod nikad neće poslati iskušenja preko mere, već će učiniti iskušenju kraj da biste mogli da ga podnesete. Posle noći uvek dolazi jutro, posle bure tišina, posle zime leto, a posle tuge radost. Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svet će se radovati, i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost pretvoriti u radost Žena kada rađa trpi muku, jer dođe čas njen; a kada rodi dete, više se ne opominje žalosti, zbog radosti što se rodi čovek na svet (Jn. 16:20-21). Što je dublja tuga, to je blistavija radost, što je zlo jače, to je časnija borba s njim i to je blistaviji venac. Molite se bez prestanka, na svemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu. A sam Bog mira da vas posveti potpuno i vasceli duh vaš i duša i telo da se sačuva bez poroka za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista. Veran je Onaj koji vac priziva, koji će to i učiniti. Braćo, molite se za nas. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa vama! Amin. (1 Sol. 5:17-18, 23-25, 28).
Neka vas blagoslovi Gospod i neka vas sačuva od svakoga zla pod zaštitom blagodati Svoje. Ispunite radost moju, jer mi je u okovima i stradanju velika uteha i ukrepljenje da znam da se nisam uzalud trudio.
 
Mnogo i duboko ljubeći vas u Hristu, moleći se za vas neprestano
episkop Vasilije.
 
5/18. oktobra 1985. godine su pronađeni svetiteljevi časni ostaci. U julu 1993. godine su preneseni u ženski manastir sv. Vavedenja u gradu Ivanovu. U avgustu 1993. godine najsvetiji patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksije Drugi blagoslovio je mesno poštovanje episkopa Vasilija.
 
Tropar, glas 8.
 
Pravoslavlja nastavniče, blagočašća učitelju i čistote, vaseljene svetilniče, arhijereja bogonadahnuti ukrase, Vasilije premudri, svojim učenjima sve si prosvetio, sviralo duhovna. Moli Hrista Boga da spase duše naše.
 
Kondak, glas 3:
 
Hrabrost tvoju, svetitelju Hristov Vasilije, proslavljamo i čistotu vere preuznosimo, i daru reči tvojih divimo se, jer si s nebesa primio božansku blagodat da poučavaš i štitiš stado Hristovo.
 


 
NAPOMENE:

  1. Danas Ivanovska oblast.
  2. Sveštenik Nikolaj Ivanovič Panov rodio se 1884. godine u selu Hemilovo Šiškinske opštine Kostromske gubernije. Služio je u Vaznesenskom hramu u Kinešmi. U julu 1928. godine pozvali su ga u GPU i ponudili da postane obaveštajac, ali on je kategorički odbio, rekavši da postati obaveštajac znači izdati veru pravoslavnu radi koje je on spreman da pretrpi bilo koja mučenja. 12. oktobra 1928. godine bio je uhapšen. Na saslušanjima se držao hrabro, i odbacujući optužbe napisao je u zapisniku: „Ne priznajem nikakvu krivicu i nisam bio član nikakvih organizacija antisovjetskog karaktera“. Bio je osuđen na tri godine progonstva u Sibir. Godine 1932. o. Nikolaj se vratio u Kinešmu, radio je kao ulični čuvar reda n vršio trebe po kućama. Godine 1933. ponovo je bio uhapšen i osuđen na pet godina logora. Kaznu je izdržavao u Ribniskoj kolonnjn. Umro je na robiji od preteškog rada i gladi 1937. godine.
  3. Monahinja Vitalija (u svetu Fjokla Ivanovna Kuznjecova) – monahinja Uspenskog manastira u Kinešmi. U.hapšena povodom „slučaja“ episkopa Vasilija, ona je tokom prvih dana zatvora od zbunjenosti i ne poznajući pravu mehaniku istrage, davala opširne izjave, objašnjavajući islednicima da je ona zaista „sledbenica episkopa Vasilija“, da se posle njegovog hapšenja učesnici kružoka i dalje okupljaju čas kod jednih, čas kod drugih. „S episkopom Vasilijem mi smo održavali i održavamo vezu. On rukovodi nama i zna kako živi naša zajednica“. Uostalom, u tome što su se oni okupljali zajedno da se mole i po prilici razmatrali događaje crkvenog života, mati Vitalija nije nalazila ničeg zločinačkog i antidržavnog. Posle mesec dana zatvora ona je shvatila prave ciljeve istrage. Na saslušanju je izjavila:

    – Kod episkopa Vasilija Preobraženskog u gradu Orelu sam bila, donosila sam mu pisma i novac. Od njega sam takođe odnosila pisma za članove kružoka. Više od mene ništa nije tražio. Dalje izjave odbijam da dajem.

    – Zašto? – upita islednik.

    – To je moja stvar; i odbijam da dajem bilo kakva objašnjenja.

    Istraga je optužila monahinju da je „kao aktivna sledbenica episkopa Preobraženskog vaspitavala u antisovjetskom duhu članove kružoka; kao nelegalna veza između kružoka i izgnanih, skupljala je sredstva za pomoć prognanima“.

  4. Marija Andrejevna Dmitrijeva rodila se 1899. godine u selu Iljino Kostromske gubernije. U mladosti je oslepela. Na saslušanjima se držala vrlo hrabro. „U ovom trenutku nemam nikakve veze sa episkopom Vasilijem… – izjavila je ona – Suvorova Fjodora Pavloviča sa salaša Makarjiha poznajem dobro… Kako sam se i preko koga sam se upoznala s njim neću reći… U Suvorovljevoj kući nije bilo nikakvih moljenja. Nismo se molili čak ni pojedinačno… Razgovora… osim o našim životima, nikakvih nije bilo, o veri i o religiji… ništa nismo govorili“ itd. Ona je odbila da potpiše zapisnik saslušanja. Istraga ju je optužila da je „kao zamenik episkopa Preobraženskog u rukovođenju kontrarevolucionarnom filijalom, u svojim rukama držala celokupnu antisovjetsku delatnost kružoka; iz njenog stana je vođena sva nelegalna prepiska i organizovana novčana pomoć izgnanicima; informisala je Preobraženskog o religiozno-politnčkom stanju stanovništva, rukovodila je celom nelegalnom mrežom kružoka preko pozivanja rukovodilaca kružoka, budući da je bila idejni rukovodilac organizacije mreže kružoka“.
    Njena sestra Jelisaveta je bila optužena da je „kao sestra Dmitrijevne M.A., bila izvršilac svih njenih kontrarevolucionarnih radnji u vezi s njenim fizičkim nedostacima slepilo, i optužuje se za iste stvari kao i Dmitrijevna Marija Andrejevna“. Marija Andrejevna je nadživela sve svoje mučitelje i umrla je krajem 80-ih godina u gradu Kinešmi.
  5. Ivan Vasiljevič Poljanski je rođen 1878. godine u gradu Kalugi. Od 1919. do 1921. godine bio je crveni partizan, a zatim crvenoarmejac. Godine 1921. počeo je da radi u Ufimskoj Gubernijskoj ČK kao načelnik odeljenja, a zatim načelnik sekretarijata operativne jedinice. Tu se upoznao s Tučkovom koji ga je pozvao 1926. godine da radi u Moskvi. Kao i Tučkov, Poljanski se specijalizovao za uništavanje crkvenoslužitelja. Zajedno s Tučkovom je vodio „slučaj“ mitropolita Petra, uhapšenog na toboljskom severu, preporučivši da „mu se da (mitropolntu Petru I.D.) pet godina zatvora“. Poljanski je vodio slučajeve sveštenoslužitelja 40-ih godina. Radeći u OGPU u Moskvi, Poljanski je 1927. godine nagrađen pištoljem „Brauning“. Od 1935. do jula 1942. godine radio je u UNKVD za Lenjingradsku oblast kao načelnik odeljenja, zamenik načelnika odeljenja i, najzad, kao načelnik odeljenja. Godine 1937. je nagrađen vrednim poklonom. Od 1942. do 1944. je načelnik transportnog odeljenja NKVD-NKGB Oktobarske železničke pruge u Moskvi. Bio je nagrađen ordenom crvene zastave. Godine 1944. postao je načelnik odeljenja druge uprave NKGB. Godine 1945. je nagrađen ordenom Lenjnna. Godine 1947. je otišao u penziju iz MGB zbog zdravstvenog stanja. Umro je 1956. godine u Moskvi.
  6. Lidija Gribunjina se upoznala s vladikom 1921. godine kada joj je bilo 16 godina. Ona tada uopšte nije išla u crkvu, ali je njena mlađa sestra često bivala u hramu i kod kuće joj je prepričavala propovedi episkopa Vasilija. Jednom je Lidija odlučila da ipak pođe da posluša vladiku i od tada je počela da posećuje hram. upoznala se sa episkopom i ušla u jedan od njegovih kružoka.
  7. A neoženjenim i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao u ja što sam. Ako ne mogu da se uzdržavaju, neka se žene u udaju; jer je bolje ženiti se u udavati negoli raspaljivati se.
  8. Nina Strekalova je Lidijina drugarica koja je po blagoslovu episkopa Vasnlija primila monaštvo u Divjejevskom manastiru.
  9. Jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegova i kćer od matere njene i snahu od svekrve njene. I neprijatelji čoveku postaće domaći njegovi. Koji ljubi otac ili mater većma nego mene nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan.
  10. Valerija Nikolajevna Kokovina, Lidijina drugarica koja je primila monaštvo u Divjejevskom manastiru.
  11. Otac Jeronim i o. Isakije su monasi Sarovskog manastira.
  12. Majka Lidije Gribunjine.
  13. Godine 1926. episkop Vasilije je blagoslovio Ninu, Valeriju i Lidiju da odu u Divjejevski manastir i, ako budu imale ličnu želju, da prime monaški postrig. Valerija i Nina su otišle u Divjevo i primile monaštvo. Lidiju majka nije pustila i ona je, ne želeći da joj otkaže poslušnost, ostala.
  14. V.N. – vladika Nikolaj, episkop Nikolaj Golubev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *