NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Andronik Permski
 
7. (20) jun
SVEŠTENOMUČENIK ANDRONIK, ARHIEPISKOP PERMSKI
 
Arhiepiskop Andronik (u svetu Vladimir Nikoljski) rodio se 1. avgusta 1870. godine u porodici đakona Jaroslavske eparhije. Obrazovanje je stekao u Jaroslavskoj bogosloviji, gde je primio i monaški postrig. Bio je to u ono vreme redak slučaj koji svedoči o mladićevoj velikoj odlučnosti i čvrstini karaktera. Nakon završetka bogoslovije upisao se na Moskovsku Duhovnu akademiju; na drugoj godini, na svoj rođendan, 1. avgusta, bio je postrižen u monaštvo pod imenom Andronik. Nakon završetka akademije 1895. godine rukopoložen je u čin jeromonaha i postavljen za pomoćnika inspektora Kutaiske bogoslovije. Nakon godinu dana jeromonah Andronik je bio postavljen za profesora, a zatim i inspektora Aleksandrovske misionarske bogoslovije. Bogoslovija se nalazila u malom mestu Ardon na Severnom Kavkazu u Osetiji. Usrdnošću njenih osnivača i utemeljivača ona je uskoro stekla dobru i pouzdanu reputaciju među seljacima Osetinima. Godine 1896. onih koji žele da uče u toj školi bilo je mnogo puta više nego što je ona mogla da primi[1]. Bezuslovno poverenje seljaka prema misionarima, žeđ za hrišćanskom prosvetom, svakodnevno opštenje s tim jednostavnim ljudima u njihovom zavičaju među cvetnim livadama i pašnjacima – sve je to pružalo mladom profesoru ogromnu radost. Velika je sreća poneti apostolsko breme među narodom koji je žedan hrišćanske prosvete. Ovde je postalo jasno da treba nekoristoljubivo davati i jednostavno srce će se samo odazvati na reči Božije. Opštenje sa seljacima delovalo je na mladog pastira nadahnjujuće. Među decom on je i sam postajao dete. I već je u mašti zamišljao: proživeće u tom mestu ceo život, radeći na njivi narodne prosvete. Već se spremao za drugu školsku godinu, kada je u septembru 1897. godine dobio telegram u kojem je postavljen za misionara u Japanu. Oprostivši se od profesora i učenika, o. Andronik je otišao u Petrograd. Nakon sređivanja svih formalnosti povezanih s postavljenjem, on je otišao da poseti rodbinu, a zatim je boravio u Moskvi i Kazanu i oprostio se od prijatelja i poznanika. (O. Andronik je imao mnogo poznanika, jer je posedovao veseo i druželjubiv karakter.)
Putovanje u Japan mu je oduzelo nekoliko meseci. Plovio je zajedno s arhimandritom Sergijem Stragorodskim koji je takođe određen za misiju u Japan[2]. Putovali su preko Italije, Grčke i Severne Amerike. Na o. Andronika ovo putovanje je ostavilo ogroman utisak. Svuda gde su se zaustavljali posećivali su drevne hrišćanske svetinje, katakombe i grobnice mučenika, molili se kraj moštiju svetitelja Nikolaja Miriklijskog, ili u ruševinama drevnog koloseuma, proslavljenog mnoštvom hrišćana koji su u njemu mučenički postradali. I svuda su se upoznavali sa savremenim stanjem hrišćanstva, u Italiji s rimokatolicizmom, u Grčkoj sa pravoslavljem. Zapanjio ih je izvrstan sistem predavanja kod rimokatolika, a naročito kod jezuita, i neznanje i siromaštvo kod Grka. Iznenadilo ih je kako se mnogo rimokatolici trude, koliko ulažu napora u svoje planove, i sve to ne radi Hrista, već radi rimokatoličke ideje. Zapanjio ih je nesklad između velikih hrišćanskih svetinja koje očigledno svedoče o služenju drevnih hrišćana jednom Bogu, i savremenog rimokatoličkog sveta koji je još samo po nazivu ostao hrišćanski, sve svo je napore ulažući u služenje i ugađanje čoveku. Sva sjajna delatnost savremenih propovednika, muzika orgulja koja se čuje u crkvama, pa čak i čitavih orkestara, sve se to činilo radi ugađanja strastima savremenog čoveka, da mu se da gotovo ista ona zabava koju daje i bezbožni svet, samo besplatno. U propovedima hrišćanstvo je zvučalo samo kao tema koju je propovednik uzeo da bi pokazao svoje retoričke sposobnosti. Propovednici su se utrkivali ko će više da usluži svoju pastvu. Tajna ispovesti se pretvarala u sredstvo da se zadrži pastva u okrilju katolicizma.
Molitva na kamenju koloseuma, zalivenog mučeničkom krvlju, kraj grobnica prvomučenika hrišćana, poređenje njihovog života sa životom danas i vlastitim životom, uvek nedostojnim, nadahnjivali cu na podvig, na vernost svojoj Majci Crkvi, koja zaslepljujuće blista usred sveopšteg razaranja. – Svi mi hrišćani – pisao je o. Andronik, sećajući se podviga mučenika – moramo da se pobrinemo da opšta crkvena svest za sve bude promenjena i postane potpuno svoja, da crkveno načelo života bude sveto i potpuno načelo za sve nas. I što čvršće i jače budemo sebe doživljavali kao one koji žive u Crkvi, to ćemo biti nepobediviji za svakojaka lukavstva satane. Ta stvar upravo i jeste opet stvar krvi hrišćana“. Tada još nije ni naslućivao da će kroz svega 20 godina krv hrišćana poteći potocima.
Stojeći u katakombama kraj grobova mučenika, klanjajući se dušom tim svetinjama, čovek mora i sam da se nadahne na podvig. „Ovde, na kostima mučenika, stvarao se i jačao crkveni život; ovde, usred nevolja i stradanja izgnanika, ispoljila se sva sila vere Hristove; ovde su ispovednici vere stvorili neoborivi zid i pobedili gordi svet slavnom pobedom duha nad telom… Poučno je obilaziti ova mesta nekadašnje najjače nevolje za prve ispovednike vere Hristove, koji ništa nisu imali sa sobom, osim upravo te vere… Oseća se da je dovoljno da čovek odseče svoju samovolju i ugađanje sebi, svoju brigu o sebi mimo Boga, poveruje i kaže sebi jednom zauvek: ‘Bog nam je utočište i sila’, i kaže to tako da zauvek sačuva u srcu tu reč – i počeće drugi život: život svetao, život hođenja svetlim putevima Božijim“.
On je i sam odavno već živeo tom verom, potpuno se uzdajući u Boga. I uzdanje ga nije razočaravalo. Radošću duhovnom je bilo ispunjeno za njega to vreme, radosni su bili susreti s ljudima, naročito s pravoslavnima, sa onima koji su sve zemaljsko ostavili radi Hrista, poput arhiepiskopa Nikolaja[3], čije je pravilo o. Andronik prihvatio, došavši u Japan. Zanimljivo mu je bilo da vidi među japanskom pastvom rezultate blagodatnih napora jednog čoveka. Pomoć Božija je tu bila očigledna.
Po dolasku o. Andronik se odmah bacio na misionarsku delatnost. Vremenom se dobro upoznao s pravoslavnim zajednicama koje su bile malobrojne, ali sa čvrstim temeljem, živeći potpuno hrišćanskim životom, usred višemilionskog naroda koji se klanja idolima. Japanci su ga porazili jednostavnošću prihvatanja učenja Hristovog i dubinom vere. Oni su sami doživeli na sebi znamenja i čudesa, kao i iscelenja koja su molili s detinjom verom – i dobijali su ih. Oni su slušali večne reči Gospodnje: tražite i daće vam se, ištite i naći ćete… Oni su molili i dobijali, iskali i nalazili. Proživeti godinu dana usred takvog naroda, makar i u neprestanom radu bila je velika sreća, te se kasnije sa zahvalnošću sećao vremena koje je proveou Japanu.
5. novembra 1906. godine o. Andronik je bio hirotonisan za episkopa Kjotskog i postavljen za pomoćnika arhiepiskopa Nikolaja Kasatkina.
Došavši u Osaku zatekao je pravoslavnu zajednicu u žalosnom stanju. U hram nije išlo više od 10 ljudi, za pevnicom je čitao i pevao jedan čtec. Hrišćani su, činilo se, bili raspršeni i nevidljivi u tom ogromnom paganskom gradu. Tako ne može dalje da traje, odlučio je vladika Andronik, treba lično da idem pastvi. I u radne dane svake večeri od pet popodne, on je počinjao obilazak hrišćanskih domova. U to vreme ljudi su završavali svoje poslove i bivali slobodni. Episkop se upoznavao s celom porodicom. Raspitivao se gde su i pod kakvim okolnostima primili hrišćanstvo, ko je i kada krstio decu. Ako to nisu bili starosedeoci, on se raspitivao gde su živeli pre doseljenja, koji uzrok ih je podstakao da se presele na novo mesto, kakav su život provodili na starom mestu, redovno li posećuju crkvu itd. I postepeno se pred vladikom ukazivala sve jasnija slika njihovog života, celog porodičnog i ekonomskog načina života, koliko su oni čvrsti u veri i kako je velika njihova pobožnost. Razgovor se odvijao za stolom, domaćini su posluživali čaj i razgovor je sa životnih tema prelazio na religiozne. Teme neusiljenih razgovora su same pružale povoda za poučne besede, ohrabrenja, a ponekad i za razobličenje i urazumljenje. Dešavalo se da neko zaplače, i episkop bi zajedno s njim zaplakao i izjadao se. Razgovor je prelazio na istoriju Crkve. Vladika je pričao o životu prvih hrišćana, o njihovoj revnosti i blagočašću. Pričao je o svetima, s molitvi i kako se treba moliti, o hrišćanskim pravilima i običajima kojih se treba držati u životu. I zajedno sa svojim slušaocima se radovao i tešio duhovnim razgovorom. Tako je tokom večeri sve do 10 sati otprilike uspevao da bude u tri-četiri kuće. Za dve godine episkop je znao sve svoje parohijane, njihove potrebe i položaj svakoga. I postepeno hram se napunio, i više nije samo jedan čtec pojao za pevnicom, već veliki mešoviti hor i to uprkos tome što se u Japanu ne priznaju pravoslavni praznici i pravoslavni Japanci moraju da ih slave radnim danom.
Nakon dve godine, 1908. godine, Sinod je opozvao vladiku Andronika u Rusiju i postavio ga za episkopa Tihvinskog, vikara Novgorodske eparhije. Došavši u Tihvin, on se odmah latio posla da obilazi sve crkve koje spadaju u Tihvinski vikarijat. Samo tokom septembra on je obišao Krestecki, Borovicki i Valdajski srez, posetivši 22 seoska hrama, baveći se crkvenim potrebama opština, lično se upoznavajući sa ljudima, upoznavajući se sa potrebama svakog parohijanina. Sa prenoćišta su kretali u 67 časova ujutru, da bi što ranije stigli u najbližu parohiju, i tako su putovali od crkve do crkve, zaustavljajući se u usputnim selima. Mesta su tamo zabačena i put je toliko loš da su ga često upozoravali da se može dogoditi da ne prođe. ali vladika je ipak išao. U svakom selu u kojem se zaustavljao, episkop je propovedao što je svakodnevno zajedno sa razgovorima oduzimalo najmanje šest časova. Morao je na takvim putovanjima da spava najviše šest časova, a u proleće s nastupanjem ranih svitanja, i manje. Sve je to zahtevalo ogromno fizičko naprezanje, ali vladika je voleo ta putovanja koja obnavljaju dušu i telo. S kakvim dubokim poštovanjem ga je narod dočekivao „sa krstom i barjacima u svom parohijskom hramu, dovodeći sobom i svu svoju decu! – sećao se svetitelj – Svi se pobožno krste, mnogi plaču od pobožne radosti; mnogi i tajno i otvoreno mole za savet, molitve, spremni su da odmah ispovede svu svoju dušu, mole da primim od njih poklon neko ubrus, neko novac, neko čak ikonicu ili nešto drugo doneseno sa svetog mesta… I sve to dira do dubine duše, usmerava je pobožnom i svečanom tonu od saznanja blagodatnog carstva Božijeg koje se razotkriva pred tobom iz dubine smirenog. jednostavnog, naizgled grubog, a u suštini nežnog i blagog ruskog naroda“.
To je Crkva. Ali ne posećuje hramove sav narod, neki su zaboravili i kada su bili tamo. Episkop je gledao i ugledao kao u jednom mahu, Rusku Pravoslavnu Crkvu i duh ruskog naroda koji se gasi, naroda zahvaćenog najnižim strastima koji tone u otvoreno bezbožje. Vladika je pisao: „Odsustvo… znakova pobožnosti teško se odražava i na narodni život. Svi se žale na narodno pijanstvo, na gnusno slavljenje seoskih praznika kojom prilikom se čak dešavaju i ubistva i obavezno tuče, terevenke, naročito kod omladine, na seoska posela koja često podstiču omladinu na razvrat, opadanje porodičnih običaja, kao i poštovanja i pokornosti mlađih prema starijima, a ponajviše prema roditeljima, kicoštvo, nepoštenje, raspojasanost i huliganstvo, osvetoljubivost i surovost, verolomstvo i lažljivost, sve do lažnog svedočenja pod zakletvom, što već govori o gubitku i same vere, jer se pravi vernik boji da prekrši zakletvu. Mladi naraštaj, pa čak i deca, rastu bez ikakvih pozitivnih i strogih pravila života: nekakva duhovna zapuštenost se ogleda i na njihovim licima. A šta će s njima biti kasnije, kada i surovi život udari na njih svoj nemilosrdni pečat, naročito ako se uzme u obzir ona trka za materijalnim, ili bolje reći – životinjskim – zadovoljstvom koje je postalo karakteristično obeležje i duh poslednjeg vremena, oslobodivši se duhovnih visokih načela života. To su sve više nego neveseli i zloslutni znaci koje kada čovek vidi hvata ga jeza za budućnost našeg narodnog života“.
Godine 1913. episkop je dobio katedru u Omsku, a nakon godinu dana je premešten na katedru Permsku i Solikamsku. Ono dobro što je ovde uveo njegov prethodnik episkop Paladije Dobronravov – pastirsko-misionarska škola, seoske crkveno-parohijske škole gde je bio specijalno postavljen zadatak vaspitanja dece u hrišćanskom duhu i gde su deca učila zanate – sve je to episkop podržao i razvio, ali pod njegovom upravom je u Permskoj eparhiji bilo započeto i mnogo toga novog. Gradili su se hramovi: u kasarni je bila sagrađena crkva posvećena Sergiju Radonješkom od priloga vojnih lica Trojicko-Sergijevskog puka; završena je i izgradnja veličanstvene saborne crkve u Belogorskom manastiru.
Na početku sunovrata hiljadugodišnje hrišćanske istorije Rusije na Permsku katedru se uspeo podvižnik i arhipastir misionar, sličan sv. Stefanu Permskom. Njegov život je bio uzor drevnog blagočašća. Bio je to podvižnik, molitvenik i nesticatelj, koji je svako materijalno blagostanje i bogatstvo smatrao ni za šta. Posle njegove mučeničke smrti boljševici su došli da izvrše pretres njegove kuće, smatrajući da će naći skrivena blaga, ali su našli svega nekoliko rubalja. Sva sredstva je vladika davao za pomoć siromašnima. Odevao se jednostavno, nikada nije nosio svilene mantije; i iako je bio nagrađen mnogim ordenima, te nagrade nikada nije stavljao. Svetitelj je bio revnosni vršilac monaških pravila i crkvenih obreda. Strogo je postio: u posne dane hranio se samo povrćem, a u mrsne se zadovoljavao malom količinom hrane, a u poslednje dane Strasne sedmice upotrebljavao je za hranu samo prosforu i čaj. Uoči dana kada je trebalo da služi Liturgiju, vladika gotovo uopšte nije spavao, svu noć stojeći na molitvi.
Vladika je bio srednjeg rasta, mršav, tamnosmeđ s jedva primetnim sedinama u bradi, pronicljivih i pažljivih očiju; imao je mek tenor i brz korak.
Više puta episkop je obilazio hramove eparhije; tokom putovanja sa sobom je uzimao samo protođakona, ključara i dva ipođakona. Arhijerejske kočije nikada nije koristio, arhijerejski konji su bili dati sabornoj crkvi i njima je sveštenstvo te crkve išlo da vrši trebe. Tokom radnih dana vladika je služio u crkvi i tada je oblačio jednostavnu svešteničku rizu n mali omofor. Kada je bio u Moskvi za vreme pomesnog sabora 1917/18. godine, najčešće je služio u maloj crkvi Spasa na Boru kraj kivota svetitelja Stefana Permskog. Služio je sam, bez đakona, a pevali su njegovi saputnici Permljaci – arhimandrit Matvej[4], Andrej Gavrilovič Kuljašev i Nikolaj Ivanovnč Znamerovski[5].
Vreme svetiteljevog služenja bilo je vreme procvata duhovnog života u Permskoj eparhiji; organizovana su predavanja, razgovori, skupovi sveštenstva i mirjana; u slušaonici uz Stefanovski paraklis počeli su s radom misionarski i narodno-pojački kružok; opremljena je dobra biblioteka iz koje su zainteresovanima davane knjige da ih nose kući; u svim hramovima grada služeni su akatisti nakon kojih su se održavali razgovori. Perm se u to vreme odlikovao izvrsnim propovednicima, u čiju pripremu je episkop uložio mnogo truda.
Pri jednom hramu bilo je organizovano „starateljstvo za siromašne“; ono je imalo svoju narodnu kuhinju, gde su se ručkovi davali po najnižoj ceni svima onima koji to žele, a onim najsiromašnijim, na osnovu spiskova starateljstva, besplatno. Pri fabrici za proizvodnju sveća i u podvorju Belogorskog manastnra otvorene su knjižare. Pri hramu škole za slepe i u ženskom manastiru otvorena su sirotišta. Crkva Vaskrsenja je izdržavala o svom trošku starački dom u kome je živelo oko 50 staraca i starica. Pri sabornoj crkvi je organizovano Društvo nosilaca horugvenosaca koje je brojalo nekoliko desetina ljudi, a 1917. godine bio je stvoren odred za zaštitu saborne crkve i arhijerejskog dvora.
Vladika je visoko cenio duhovnu kulturu ruskog naroda, onaj duhovno-naravstveni ideal koji je ovaj mukotrpno stekao tokom hiljaduleća i koji je za mnoge početkom 20. veka počeo da bledi i nestaje. Želeći da podeli s drugima svoje bogato duhovno iskustvo i mnogobrojna zapažanja na mukotrpnom putu, vladika je izdao knjigu „Pisma arhijereja jerejima“. Knjiga je brzo rasprodata i on ju je ponovo izdao, dopunivši je novim poglavljima. U ovoj knjizi je episkop pisao: „Svakom posmatraču koji pažljivo prati narodni život pada u oči jedna očigledna osobenost narodne ruske kulture. Naša narodna kultura je isključivo kultura duha. Po svom načinu života, običajima, duševnim traganjima, u narodnom, pa čak i u književnom stvaralaštvu, neizostavno postoji traganje za naravstvenom vrednošću života, odnos prema životu upravo s te strane. Sve ostalo, čisto spoljašnje, ima drugorazredni i sporedni smisao i značaj, uslovljeno je naravstvenim osnovama, kao što to i treba da bude svuda i svagda…
Za nju (kulturu – I.D.) i sam život nema vrednosti bez vrednosti duha, bez naravstvenih vrednosti. Samo se s naravstvene strane procenjuje čovekov život sa svim njegovim postupcima i namerama. Ako nema tih naravstvenih osnova, neće biti smisla ni u najvišim i najkorisnijim čovekovim poduhvatima“.
Ali spuštajući pogled s visokog ideala, sa onoga što je još uvek imalo živu projavu u ljudskim dušama, vladika je s tugom posmatrao savremeni religiozni život koji se karakteriše isključivo spoljašnjom pobožnošću. “ Svuda i često kada pitam kako odrasle, tako i decu – isticao je on – imao sam prilike da vidim da oni koji sebe nazivaju hrišćanima ne znaju ne samo jutarnje i večernje molitve, već ni one koje se najčešće upotrebljavaju i one najjednostavnije. Očigledno je i da se ne mole ispravno, u porodici se molitva ne uči i molitvama niko ne poučava. U školama se nauče poneke molitve. Ali one očigledno ne usađuju potrebu za molitvom, ne vaspitavaju sveto osećanje molitve kao našeg približavanja Bogu, kao našeg razgovora s Njim. Bez tog najvažnijeg samo učenje molitava radi odgovora savršeno ništa ne znači, te molitve vrlo brzo iščezavaju odmah posle završetka škole i to već tokom letnjih meseci. Očigledno je da se ni sami roditelji više uopšte ne brinu o tome da li se njihova deca mole ili ne. Oni ni sami nisu tome naučili svoju decu, niti ih nadziravaju da li se strogo pridržavaju onoga čemu su ih u školi naučili… Isto tako se zapaža da narod ne zna žitija svetih, ne znaju ni žitije svog svetog, pa čak ni dan kada se on slavi. Prema tome, čak ni prema svome svetitelju nemaju nikakav lični odnos, osim što nose njegovo ime. I to čak kod onih koji su učili u školi. Očigledno je da su od savremenog pokolenja daleki svi visoki primeri hrišćanskog vrlinskog života koji su i bez reči u stanju da nas nauče istome… Na žitijima svetih i na prolozima su se vaspitavali starinski Rusi, pa čak ne iz knjiga, već preko reči drugih. Priče o svetiteljima bile su najomiljenije priče koje su obuzimale svu pažnju slušalaca i duboko se urezivale u duše slušalaca. Ljudi su se navikavali da u svojim razmišljanjima podražavaju primere svetih, pa čak i da žive kao da su u njegovom bliskom prisustvu… Na najveću žalost, sada takvog primernog učenja hrišćanstvu i hrišćanskom životu na žitijima svetih nema, pa prema tome nema ni onog svetog oduševljenja koje može dati svaki svetli primer stvarne vrline. Veru svoju ne poznaju, zakon hrišćanski ne shvataju jasno, svetle uzore vere i vrline nemaju u sebi. I retko da bi neko uspeo da uverljivo, jasno i razgovetno ispriča svoju veru onome ko o njoj pita. I to uz gotovo sveopštu pismenost, uz opštu pristupačnost jeftine knjige, uz svakojake korisne izdavačke kuće! Čoveku se i nehotice nameće pitanje koje ga zbunjuje: šta je onda u takvim ljudima preostalo od hrišćanstva? Čak i po spoljašnjem ponašanju i običajima ponekad je teško prepoznati hrišćanina. Jer mnogi čak ne umeju ni da se prekrste kako treba, mašući rukom umesto usrdnog krsnog znamenja. Ne poznaju pravoslavni običaj primanja blagoslova kod sveštenika ili arhijereja – odvikli su se od toga. Dakle, verujućim srcem ne shvataju istinsko značenje i silu krsnog znamenja kojim, kao Krstom Hristovim, demone odagnavamo od sebe; ne shvataju ni silu blagoslova svešteničkog kojim se blagoslov Božiji priziva. Šta onda posle ovoga govoriti o duhovnom životu, o blagodati Božijoj i ostalim tajnama naše spasonosne vere?“
Pastirima Permske eparhije episkop je uporno savetovao da svoja bogosluženja ne vrše samo u hramu, nego i da služe po selima i prigradskim naseljima, „da bi svi imali mogućnost da se pomole. U zavisnosti od mesnih uslova, može se u jednom selu služiti uveče bdenije, a u drugom selu ujutru drugo bdenije i Liturgija. Uveče se može otići u drugo naselje i tamo služiti večernja ili akatist s razgovorom… Naravno, sve to treba blagovremeno pripremiti, obavestiti stanovništvo da bi svi znali i pripremili se“. Savetovao je parohijskim sveštenicima da uvedu u hramovima opštenarodno pojanje. Treba početi od svima poznatih molitava i završiti tako da celo bogosluženje zajedno s kanonarhom pevaju sami parohijani. „Na taj način i u život će ući crkvene pesme koje su u starini ispunjavale narodni život; tako će one potisnuti sve one prljave svetovne pesme koje su se namnožile u narodu; naučiće ih i pobožnosti u ponašanju“. Savetovao je pastirima da ne propovedaju samo na liturgiji, nego i za vreme drugih bogosluženja „treba barem kratku besedu o pouci iz Evanđelja dati vernicima i nahraniti njihovu dušu hlebom Božijim. Osim toga, neophodna su i vanbogoslužbena predavanja i razgovori u hramu, u školi… Na njima je umesno i treba uvesti horsko i opštenarodno pojanje. Tu će biti i čitanje iz božanstvenih knjiga, i priče iz života svetih ili iz poučne istorije. Na ovim predavanjima je vrlo zgodno vršiti i samu katehizaciju naroda“.
Veliki značaj episkop je pridavao bratstvima revnitelja blagočašća. „Nesumnjivo je da će se u svakoj parohiji, čak i u najposećenijoj, naći mnogo onih koji se dosađuju i žale se na sve ono ružno u životu. Eto upravo neka od njih sveštenik i započne posao crkvene misije. Neka okupi oko sebe takve revnitelje pobožnosti, hrišćanske nauke i dobrog književnog štiva. Od njih se može sastaviti postepeno kao neki misionarski kružok ili kružok revnitelja. Okupljajući ih povremeno zajedno, treba razgovarati o veri i životu, čitati Reč Božiju n tumačiti je, pokretati u njima samima revnost za to da se n drugi privuku u njihovu zajednicu, naučiti ih kako delovati na druge i na koga zapravo i s kakve strane, i šta predlagati drugima da bi se podstakla žeđ za duhovnim životom“.
U svom ličnom misionarskom iskustvu, svojim očima je video koliko je velik i pozitivan uticaj raznih vrsta pokloničkih putovanja i izleta. „Seljaci su završili svoje poljske radove – sećao se vladika – i celo selo kreće na put iz svih krajeva Japana. Putuju i pojedinačno, ali najčešće u velikim skupinama radi udobnosti i jeftinoće. I seljaci i seljanke. n staro i mlado, posećuju sve znamenitosti u ovom ili onom gradu, ili okrugu zemlje, posećuju sva svoja zavetna mesta i hramove, sve gledaju, obraćaju pažnju na sve čemu se čovek može poučiti od drugih, i kući se vraćaju zadovoljni putovanjem, bogati uspomenama i utiscima, donose sa sobom retkosti ili korisne stvari i td.“ Za vreme svog služenja u Novgorodskoj eparhiji episkop je video kakvu veliku korist mogu doneti poklonjenja i litije svetinjama. „Uticaj na narod takvih narodnih svečanih putovanja i litija veoma je velik i nesumnjiv. Naročito ako se takvi događaji organizuju na vreme, uz prethodnu pripremu i uz lično oduševljenje sveštenika. Treba koristiti svaku povoljnu priliku da se narod podstakne na to. Suša, dugotrajno kišovito vreme, pomor stoke, crv je napao žito i sl., sve to pruža svešteniku povod da se obrati duši svojih parohijana, da podstakne u njima duh skrušenosti, traženje Božije zaštite, želju da se mole Njemu ili Njegovim ugodnicima. Na kraju toga će biti posebna molitva, podizanje ikona u selu, litija oko sela ili u polju itd. Tu je i mesto za propoved i opštenarodno pojanje, i davanje obećanja trezvenosti i usrdnosti za opšte dobru stvar i sl. Na vreme organizovano, sve će to imati veoma važan značaj i dugo će se sačuvati sa strahopoštovanjem u narodnom sećanju. Isto takav značaj imaju i putovanja po svetim mestima. Odvajkada je to bilo veoma omiljeno vaspitno sredstvo u Svetoj Rusiji. Našim narodnim svetinjama nosio je narod i tugu i radost. Kraj narodnih svetinja on je dobijao i odnosio u život sve uzvišeno i sveto“.
Vladika je shvatao da u svet ne dolaze socijalne, ekonomske ili političke reforme, već novo paganstvo. I ovo „novo paganstvo u najrazličitijim, prividno lepim i kulturnim, oblicima nasrće na same osnove vere u Hrista Spasitelja. Ono teži da sobom zameni hrišćanski temelj života hrišćanskih naroda. Radi toga mu je u interesu da privremeno štiti svako drugo ispovedanje, svako sektaštvo, svaku drugu veru, samo da se u Rusiji sruši vladajuće pravoslavlje… u ubeđenju da će posle toga sa svim tim drugim verovanjima i učenjima lako izaći na kraj… Došlo je takvo vreme da se više ne može dobrodušno iščekivati da dođe misionar i svojim besedama nagovori sve da ostanu u pravoslavlju. Ne, neka se svaki sveštenik u svojoj parohiji sam potrudi da sve učini za hrišćansku prosvetu pastve, za njihovo upućivanje životu po Evanđelju, za lečenje onih koji su oslabili u vršenju hrišćanske dužnosti, za urazumljenje zbunjenih i otpalih od Crkve, a prema tome i od Hrista Životodavca“
Episkop je mnogo doprineo narodnoj prosveti i unošenju misionarskog rada u život. U guberniji je bilo mnogo staroveraca, i na kraju krajeva su počele da nastaju jednoverske (staroveračke parohije koje su ušle u opštenje s Ruskom Pravoslavnom Crkvom; nap. prir) parohije. Tom prilikom usled nedostatka pastira mnoge parohije su dugo ostajale bez sveštenika. Trudom episkopa u Permu su bili osnovani pastirski kursevi, stvoreni specijalno za pripremu jednoverskih sveštenoslužitelja. Obuka se završavala svečanim bogosluženjem. Episkop je lično služio Liturgiju u jednoverskom hramu po služabniku iz 16. veka.
Permska eparhija je bila jedna od malobrojnih, gde su arhijerej i neki pastiri, naročito oni među misionarima, sa zabrinutošću gledali na naglo širenje novog bezbožja, ovoga puta u vidu naučnog socijalizma i marksizma. Pri tome se to učenje narodu najpre prikazivalo svojom spoljašnjom, čak veoma privlačnom stranom, koja kao da je pozajmljena iz hrišćanskog učenja i govori o pravednosti; a unutra je ono bilo puno odricanja svih moralnih vrednosti, puno otrova moralnog anarhizma, te je smrtno pogađalo dušu svakoga ko bi mu se prepustio. Na prostore svetske istorije izašla je nova sekta bezbožnika koja je posedovala dinamičnost i energiju drevnih jeretičkih sekti koje su potresale hrišćanski svet stolećima i neretko i ranije osvajali državnu vlast. Godine 1916. u Permskoj eparhiji su osnovani misionarski kursevi za razobličavanje neverja i socijalizma koji su se održavali pod rukovodstvom permskog eparhijskog misionara Andreja Gavriloviča Kuljaševa. Kursevi su upoznavali slušaoce sa sredstvima borbe protiv neverja koje se više nije ograničavalo na „intelektualno“ stanovništvo gradova, nego se široko razlivalo po selima među seljacima. Slušaocima su se saopštavali podaci o savremenom stanju neverja u inostranstvu i u Rusiji, s naučnim postavljanjem pitanja o Bogu, svetu i čoveku, pri čemu se obraćala posebna pažnja na one stavove po pitanjima vere koje su osporavali savremeni bezbožnici.
Za vreme tih predavanja slušaoci su vodili misionarske razgovore sa bogomoljcima, držali su praznicima i nedeljom u crkvama propovedi koje su zatim služile kao predmet razgovora na predavanjima.
Za sve vreme služenja u Permu episkopa Andronika tokom svake nedeljne i praznične Liturgije uvek su se držale dve propovedi. Prvu je govorio episkop posle Evanđelja, a drugu posle Liturgije neko od sveštenika po određenju; propovedi se nisu držale sa amvona, već sa arhijerejske katedre.
Uočavajući gotovo sveopšte državnopravno neznanje i opadanje vere u Rusiji, vladika je smatrao da je nemoguć prelaz sa monarhije na neki drugi oblik vladavine bez rušenja ruske državnosti, ali mu to ipak nije smetalo da govori Caru istinu, arhipastirski izražavajući svoje mišljenje u odnosu na ono što je smatrao za samog Gospodara i za zemlju nekorisnim. Episkop se izrazito negativno odnosio prema Grigoriju Rasputinu, koji je to znao i bojao se vladike. Putujući iz Petrograda u Toboljsk, Grigorije se obično zaustavljao na dva dana u Permu. Išao je u sabornu crkvu, ali je stajao podalje od arhijerejske katedre, pored predsednika crkvenog odbora, dok je za vreme Andronikovog prethodnika episkopa Paladija stajao uvek napred kraj desne pevnice. Godine 1916. vladika je putovao u glavni štab Vrhovne komande sa izaslanstvom Permske gubernije. Trojicko-Sergijevski pešadijski puk koji se nalazio ranije u Permu te godine je dobi naziv „Permski“, i Permljaci su dali puku novu zastavu. Posle svečane ceremonije permsko izaslanstvo je primio Car. Sutradan je episkop Andronik služio Liturgiju u vojnoj crkvi pri štabu glavnog komandanta u prisustvu Cara i oficira. Kada je Car celivao krst, vladika ga je zamolio da govori s njim nasamo. Car se složio i pozvao ga je u zgradu štaba. Za vreme susreta episkop je počeo da savetuje Gospodara, govoreći mu da je Grigorije Rasputin nedostojna ličnost, da se o njemu mnogo toga nepriličnog i lošeg govori, da njegova bliskost carskoj porodici izaziva mnoštvo spletaka i kompromituje Gospodara.
Gospodar je ćutke saslušao svetitelja i kada je ovaj završio, ustao je iz fotelje i pozvonio.
– Grofe, ispratite vladiku! – rekao je Gospodar ministru dvora grofu Frederiksu. I sam je krenuo ka izlazu. Na vratima se okrenuo i rekao: – Doviđenja, vladiko, savetujem vam da ne verujete svakojakim besmislicama.
Car je bio pogođen ovim prigovorom. Ali svetitelj nije mogao da ne kaže ono u šta je bio ubeđen, tražeći korist ne za sebe, već za Cara i narod. Gospodarev odgovor i nemogućnost otvorenog razgovora s njim bili su mu veoma bolni.
Za razliku od mnogih arhijereja i pastira koji su ravnodušno posmatrali život njima savremene države, episkop je smatrao da je ta ravnodušnost pastira za svaku osudu, a njen uzrok je video u lenjosti i odbijanju da se potrudi i pronikne u suštinu događaja koji se zbivaju. A ko je, ako ne pastir dužan da vidi i poznaje stvarnost višestrano, da shvata njen duhovni smisao i da ume da je jasno i u skladu sa Hristovom istinom i srcem ljudskim rastumači svojoj pastvi barem radi toga da je zaštiti od lažnih učenja pogubnih po dušu. Ko će zbivanja u svetu da vidi tako jasno kao pastir u čijem srcu je zapaljena blagodatna svetlost sveprosvećujućeg učenja Hristovog, pred čijim je umom nepristrasno evanđelsko merilo. Političari često liče na slepce koji vuku jedni druge u jamu. Zato je pastir dužan da pouči svoju pastvu, da probudi u srcu onih koji dolaze Hristu čežnju za istinskom prosvetom koja im milosrđem Hristovim i zauzimanjem Majke Božije neće dozvoliti da propadnu ni u ovom životu, ni u budućem.
Vladiku je već odavno zabrinjavalo u dumskom parlamentarizmu, koji se tada rađao u Rusiji, gotovo potpuno odsustvo stvaralačkog načela, neobuzdano mahnitanje strasti koje razaraju državne temelje. „U ustavnim zemljama – pisao je on – glavna energija se troši kod svih i svakoga na partijsku borbu… Zaboravlja se sve – vera, otadžbina, porodica, posao – samo da pobedi partija kojoj neko pripada. Za samo tri godine ovog ustavnog potresa naša zemlja se ne može prepoznati – i sve je krenulo ne nabolje, nego nagore: i vera, i običaji su oslabili i srozali se do te mere da su bezbožnost, bestidni razvrat, pijanstvo i prosjaštvo postali poražavajući po svojoj očiglednosti i otvorenosti, a da ne govorimo… o pljačkama i razbojništvima… Sva ta stranačka i izborna agitacija je jedno najobičnije bunilo kojem se ljudi potpuno prepuštaju, zaboravljajući sve ostalo.
Vera je zapuštena toliko da su čak i u versku komisiju[6] bili izabrani, osim nevernika i slabih vernika, Jevreji, Poljaci i muslimani. I to u zemlji gde je vladajuće stanovništvo rusko, pravoslavno i verujuće?!“
U svim godinama Prvog svetskog rata episkop je uzimao delotvorno učešće u životu naroda. Od oktobra 1915. godine Permska vojna bolnica je počela da se popunjava ranjenicima. Vladika ih je lično posećivao. Naredio je da se uvede u svim manastirima Permske eparhije „neprestano celodnevno čitanje akatista Gospodu, Majci Božijoj i svetima“; blagoslovio je da se nakon čitanja akatista čita molitva za pobedu i molitva za upokojenje vojnika koji su svoj život položili za veru, cara i otadžbinu. Blagoslovio je sve ženske manastire eparhije da izdvoje po dva čoveka radi skupljanja priloga po selima za potrebe vojnika, za izdržavanje vojnih bolnica i za vaskršnje poklone.
Vladika je koristio svaku priliku da probudi zaspale, prosveti neuke i obrati se narodu rečima pouke i saveta. Arhipastira je žalostilo to što su prema događajima ruske istorije mnogi postali potpuno ravnodušni. On je organizovao litije ne samo u dane crkvenih praznika, nego i u dane značajnih istorijskih događaja. Njegovim blagoslovom desetine hiljada pravoslavnih sa mnoštvom litija su se okupljali u manastiru na Beloj gori u spomen izbavljenja od Pugačovljevih razbojnika.
Bolelo ga je to što značajne istorijske događaje narod doživljava kao malo značajne. Ono čime bi se drugi narodi oduševljavali, učinili predmetom nacionalnog ponosa, spominjali svake godine, ono što pridaje nacionalnoj kulturi istorijski oblik, sve to mi potpuno potcenjujemo i kod nas se nikada ne nalazi dovoljan broj obrazovanih i razboritih ljudi da jasno objasne našu prošlost. „U ovoj nedelji belih poklada – pisao je episkop, obraćajući se permskoj pastvi – u petak se navršava godišnjica velikog dana oslobođenja od kmetstva koje je izvršio blaženopočivši i nezaboravni car Oslobodilac i mučenik Aleksandar Drugi. Međutim, nažalost, deca i unuci oslobođenih ne sećaju se na odgovarajući način tog velikog dela milosti carske… Ne ispoljavaju blagodarnost sa dubokim strahopoštovanjem… Neka svi hramovi budu puni vernika. U Permu postoji i poseban hram u spomen oslobođenja seljaka – to je hram Vaskrsenja. Tamo će toga dana biti odsluženo svečano bogosluženje. Umesto nerazumnog bančenja na hladnoći, uznesimo u hramovima molitve i blagodarenja Gospodu Bogu…“
Izbila je februarska revolucija. Vesti o državnom udaru stigle su do Perma 3. marta. Sutradan je stigla vest da se Car Nikolaj Drugi odrekao prestola. 5. marta u Spaso-Preobraženskoj sabornoj crkvi u prisustvu ogromnog broja vernika na Liturgiji, nakon čitanja Evanđelja eppskop je rekao: „Vi očekujete od mene besedu… Šta mogu da vam kažem ja, mnogogrešni… Nemamo više Cara… Car koji beskrajno voli narod i koji mu je beskrajno želeo toliko dobra, skinuo je sa sebe carsku krunu; odrekao se naslednog porodičnog prestola… Nečasni carski savetnici i sluge su u svojim planovima skrivali istinu od careva srca i činili sve da razjedine Cara s narodom, i postigli su svoje, ali postigavši svoje, oni su prvi i napustili Cara, odbivši da mu služe. I tako nemamo više Cara… i Crkva ne sme da proglasi Cara za svetinju ruskog naroda koja sve ujedinjuje u jednog sabornog čoveka. Oko Cara su se Rusi ujedinjavali kao deca oko oca. Do ovog teškog iskušenja su nas doveli nečasni carski savetnici; oni su blatom uprljali skupocenu carsku porfiru i izneli je radi poruge na ulicu, pomešavši carsko ime sa banalnošću, svojim beščašćem ponižavajući ruski duh i svetinju ruskog naroda… Nemamo više Cara… Kao što su pre trista godina, u teško vreme, poharali Otadžbinu podlaci i survali je u provaliju, tako su i sada do istog toga dovele nečasne carske sluge… Neka im Gospod bude sudija i u ovom i u budućem veku…
Šta da činimo usred ovih teških iskušenja? Narod je osiroteo… smutnja će se nastaviti i može uništiti mnogo toga; neka ne iskoristi ovaj neprijatelj naš metež i neka ne učini svoje podmuklo delo koje je smislio još mnogo godina unapred… Šta da činimo usred ovih iskušenja? Pre svega, mi ćemo se u potpunosti pokoravati privremenoj vladi, kao zakonitoj vlasti koja je ne bez volje Božije uzela vlast, i svaka duša vlastima da se pokorava; jer nema vlasti koja nije od Boga; oni koji su na vlasti od Boga su postavljeni; pa se zato treba pokoravati ne samo zbog straha, nego i po savesti… Neka se ne raspaljuju strasti i neka ne izbijaju sukobi među Rusima, jer to neprijateljstvo može u korenu potkopati naš život i pretvoriti nas u ono đubrivo kakvim nas smatraju Nemci, želeći da ga iskoriste radi svog tobožnjeg kulturnog i prosvećenog života. Neka među nama ne bude podela. Svi se, kao jedan čovek, u ovo strašno vreme održimo u staloženosti duha, da bismo i dalje sa Hristom jednodušno, u slozi i spokojno prebivali svi u ovo teško vreme koje nam je dato kao iskušenje. Neka svako zna: Otadžbina je u opasnosti; ona je uzdrmana u svojim temeljima. Ne prepuštajmo se tuzi, već izvršimo svoju dužnost, prinesimo podvižništvo u radu, čemu nas priziva Otadžbina… Neka niko ne izbegava nikakav posao koji služi na dobro Otadžbine. Nije vreme za nerad i zabave. Našim nepoštenjem i beščašćem neka se ne oskvrnavi lice zemlje ruske.
Pisao sam smelo svoja molbena pisma pre dva meseca našoj najvišoj duhovnoj vlasti; okarakterisavši svu težinu sadašnjeg trenutka i hrabro ukazujući na opasnost koja nam preti, molio sam da budem primljen u Ministarski savet, u Državnu Dumu, u Državni savet i kod samoga Cara; molio sam da prestane ova zabava, ovaj pir za vreme kuge, a da bi se započela bespoštedna borba protiv laži, nerada, nepravde, zloupotreba, izdaje, da se ne bi otvorila na nas nebesa Božijeg gneva zbog ovog plesa u bratskoj krvi. Ljudi plešu, smeju Se, kupajući se u toj krvi, raduju se kako ona prska, svetlucajući na suncu svojim kapima. Pa to je zločin pred bratskom krvlju naše mnogostradalne vojske. Ali na ovu svoju molbu nisam dobio odgovor; verovatno su se samo nasmešili, kao na običan hir odveć revnosnog čoveka koji vidi opasnost tamo gde je nema. I smešili su se tako do kraja… a mi smo doveli sebe do ovakvog teškog stanja. Preostali su nam samo jad i plač… i ne zna se kada će prestati.
I još jedna moja, poslednja, reč o onome o čemu sam toliko puta glasno govorio svima. Teško smo sagrešili i odstupili od Boga. Pokajmo se. Ostavimo ovu bestidnost. Sada je povoljno vreme, ide post, neka se svi obrate kao jedan Gospodu Bogu da vidi da sebe smatramo grešnima pred Njim. Otadžbina je u opasnosti, ona je uzdrmana i blizu je propasti. Samo Svemogući Bog nas može izvesti iz ovog teškog stanja i samo nas On može spasti i vratiti nam red, dati snagu duha i izvesti nam ljude mudre i snažne koji bi naš narodni brod smelo i pouzdano doveli do tihog pristaništa, predavši nam Rusiju punu duhovnih i materijalnih dobara.
Molim sve vas, prenesite u moje ime sve što ste čuli svojim bliskim ljudima i susedima vašim, nadahnjujte jedni druge, u spokojstvu se pokoravajući Gospodu Bogu, da bismo se svi sabrali u jedno. Ti pak, Milosrdni Gospode naš, Ti si taj koji je u starini iz rasejanja sabrao ruski narod i uredio našu Otadžbinu, oslobodivši je od tatarskog jarma. To si Ti u teška vremena pre trista godina obnovio snagu Rusije, izvevši ljude mudre i snažne u borbu za spasenje Otadžbine. Ti si tada, Gospode, iz rasula izveo rusku zemlju, postavio si nad nama za cara bojara Mihaila Fjodoroviča. To si Ti pre sto godina, kada je Napoleon već bio u srcu Rusije, u Moskvi, tada iz ognja i plamena spasao Rusiju, proteravši naše neprijatelje. I nas, Bože, uzvedi u silu i slavu, kada ugledaš naše pokajanje, kada narod kao deca pruži ruke k Tebi, imajući Tebe za svog pomoćnika i zaštitnika… Ti nas, Gospode Bože, vrati k Sebi, ujedini i pomiri sve nas, da svi jednim ustima, kao jedan čovek, zahvale Tebi. Usliši molitvu našu. Izvedi nam čoveka blagodatnog, da nas dovede potpunom jedinstvu i spokoju, da se ne podsmehne neprijatelj našoj međusobnoj zavadi. Neka poveruju u Tebe svi Rusi, da ne propadne naš nemoćni brat. Znamo, Gospode, da nam nećeš dati umesto hleba kamen i umesto ribe zmiju. Od Tebe ćemo sve primiti i prihvatiti s trpljenjem. Tako se molite Gospodu sami, učite tako decu da se mole i druge na to podstičite. Ne hrlite u pozorišta i bioskope, već u Crkvu Božiju; tamo pripadnite Vladičici sveta da sa svima svetima umoli za nas razgnevljenog Gospoda, i Gospod Bog će pogledati na ovo naše moljenje i projaviti nam Svoje svepraštanje i milost. Tada će nas zaobići rasulo života, zaobići će opasnost Otadžbinu, i Gospod će nam, kao našim precima, izvesti čoveka mudra i dobra…“
U martu je Permski izvršni komitet poslao telegram oberprokuroru svetog Sinoda sa zahtevom da se otpusti episkop Andronik od upravljanja eparhijom „kao opasan za javnu bezbednost i kao onaj koji ometa sveštenstvo u njegovom pravu da se organizuje.“
Saznavši ovo, episkop je uputio oberprokuroru protest. Tom prilikom je pisao: „Moja delatnost opasna za javnu bezbednost, očigledno se sastoji… u tome što lično prisustvujući na skupovima sveštenstva gradova Perma i Motovilihe, skupovima koje sam ja otvorio, i dajući svima mogućnost da iznesu svoje mišljenje, smatram za potrebno da upozorim na gorljivost i neosnovanost nekih besednika, koji su očigledno pohitali da se požale komitetu na mene, a najverovatnije – samom sovjetu radničkih i vojničkih deputata, koji upravlja po naređenju nemačkih i jevrejskih provokatora svima i celom Rusijom. Sada sam pak dozvolio sveštenstvu da se okupi i da razmotri sva pitanja koja ih brinu bez mog ličnog prisustva, uz podnošenje izveštaja meni o temama predstojećih rasprava, kao i o već održanim raspravama, čiji zapisnici su mi podneseni da ih pročitam. Sada samo zbog jednog žalim: ako bude glupavih izlaganja na skupovima, sveštenstvo će samo srozati svoj ugled u očima pastve koja očekuje upravo od svojih duhovnih otaca podršku i ohrabrenje usred teških događaja ovog vremena, događaja koji prete potpunom anarhnjom… Izveštavajući o ovom, u slučaju postavljanja pitanja mog umirovljenja, molim Vas da neizostavno odredite strogi i svestrani sud mojoj opasnoj delatnosti da ne bismo prepuštali stvar u ruke teroru, pa makar kao najbolje bilo prihvaćeno rešenje da odem u mirovinu“.
Mitropolitu Moskovskom Tihonu, budućem patrijarhu, vladika je pisao: „Što više posmatram rastuću podlost, tim više mi pada na pamet da otresem prah s nogu svojih i odem u mirovinu…
U predsaborskom savetu zastupam i Vas. Ali ne verujem ni u kakve kongrese i skupove – toliko su se srozali ljudi… Teško je gledati rasulo Crkve i Otadžbine. Nije li blizu već i poslednji protivnik Hrista?“
Uskoro je počeo sa radom pomesni sabor i episkop je otputovao u Moskvu. Na saboru bio je izabran sveti Sinod od šest ljudi, a u slučaju smrti članova Sinoda, bilo je izabrano šest zamenika među kojima i episkop Andronik. Na saboru je ušao u savet izdavačkog odseka i bio jedan od najenergičnijih njegovih pregalaca. „Oganj plamteći“ tako su ga zvali na pomesnom saboru. Izdavaštvo je nailazilo na sve veće teškoće nakon što su boljševici zauzeli vlast i preuzeli sve štamparije. Episkop je činio sve što može da se dokumenti sabora i poslanice i dalje štampaju. Glasu pomesnog sabora on je pridavao ogroman značaj. U decembru 1917. godine vladika je bio u Permu. Ono što je video u eparhiji veoma ga je ožalostilo, te se obratio pastvi s proglasom koji je molio da se čita ne samo u hramovima, već i u svakoj povoljnoj prilici: „… Talas ne samo državnog rasula, nego i bezbožno-antihrišćanskog ustanka protiv Crkve Božije zapljusnuo je i našu permsku zemlju. Neprijatelji Crkve koji su razvratili narod sada guraju i njene vlastite sinove pravoslavne hrišćane – da se izruguju Crkvi, veri i sveštenstvu… Zato od velike tuge i žalosti srca objavljujem svim pravoslavnim hrišćanima koji još nisu zaboravili da su pravoslavni. Neka svi znaju da sve one koji nasrću na crkvenu imovinu, sve one koji čine nasilja i beščašća sveštenstvu, da sve takve predajem strogom sudu Svevidećeg Boga Koji bolje od svake vlasti zna ko je za šta kriv i sudiće takvima po Svojoj pravdi. A ta pravda je evo ovakva: u jednoj eparhiji su žitelji izvesnog sela pokosili seno na imanju susedne ženske obitelji, osušili ga i krenuli kući sa senom; ali kad su došli, videli su da njihovo selo plamti u požaru, te su sami shvatili da ih Gospod kažnjava za otimanje manastirskog sena; vratiše oni svoje konje i sve seno dovezoše u manastir. Oni koji se ne boje vlasti i zakona ljudskog, neka se boje ovog suda Božijeg… Draga braćo, pravoslavni hrišćani! Zar vam je malo toga što se vrši razbojništvo i pljačka svuda u sred belog dana? Što se vodi strašan bratoubilački rat u našoj zemlji koju pljačkaju sa svih strana ruski ljudi? Preklinjem svakog Rusa koji je još iole sačuvao veru u Boga i ljubav prema mnogostradalnoj i propadajućoj Otadžbini, preklinjem svakoga da ustane u odbranu Crkve i Rusije. Okupljajte se, pravoslavni, po parohijama oko vaših hramova pod rukovodstvom vaših duhovnih otaca i ostalih trezvenih ljudi. A vi, oci duhovni, zaklinjem vas vašom jerejskom zakletvom pred Bogom, budite istinski, dobri i revnosni rukovodioci svojih hrišćana koje duhovno napasate. Okupljajte ih, poučavajte, nadahnjujte za ispravnu stvar odbrane vere i Otadžbine“.
U januaru 1918. godine episkop se obratio posebnom poslanicom pastirima Permske eparhije: „… Oci i braćo. Teško je bilo do sada svima u Rusiji. Ali je nastao čas još veće i strašnije nevolje, čas koji odlučuje o sudbini naše Otadžbine. Već počinje gotovo otvoreno gonjenje naše svete vere. Već uzvikuju otpadnici od vere da treba oduzeti crkve i manastire i pretvoriti ih u pozorišta i tome slično. U najmanju ruku nasrću da oduzmu crkvenu imovinu i dragocenosti – svete darove naših otaca i dedova. Može se pretpostaviti još gore nasrtanje na svetu Crkvu. Vreme je strašno, vreme ako ne i antihristovo, onda mu po svojim obeležjima ono prethodi. A mi, zar ćemo mirovati?! Neka ne bude ove osude na nama… Strogo vodimo računa o tome da smo postavljeni kao čuvari naroda Božijeg i da ćemo morati da damo odgovor za svaku izgubljenu ovcu. Ako ne budemo rukovodioci narodne savesti u ovakvo teško vreme kao sada, onda ćemo se pokazati kao oni koji uopšte nemaju nikakvog smisla i naznačenja za narod. Neka nam je Bog svima nama na pomoći. Ali uporedo s tim stavite sebi u dužnost da se pastirski brinete za neodložnu organizaciju parohije, barem preko onih trezvenih kojih će se naći u svakoj parohiji i na koje se možete osloniti u svakom dobrom delu. Sećate se kako sam vam o stvaranju kružoka i bratstava revnitelja pisao od samog početka moga stupanja na Permsku katedru. Da ste me tada poslušali, u svakoj parohiji bilo bi spremno jezgro čvrste pobožnosti koja se preporađa, a možda bi se preko takvih kružoka okupila i cela parohija. Ali malo je njih koji su taj moj savet poslušali. Eto, zato smo i doživeli potpuno rasulo našeg života u kojem ne nalazimo nigde podršku…“
Nakon kratkog boravka u Permu, episkop se vratio u Moskvu. Početkom 1918. godine bio je uzdignut u čin arhiepiskopa.
Od februara, nakon objavljivanja dekreta o odvajanju Crkve od države, otvorio se široki put nasiljima boljševika. Zatvarali su se hramovi, oduzimale i pljačkale crkvene škole, neki hramovi su pretvoreni u plesne dvorane.
U februaru boljševici su izvršili napad na ženski manastir i podvorje Belogorskog manastira. Bilo je zverski ubijenih. Počela su streljanja branilaca pravoslavlja.
Ne čekajući arhiepiskopov dolazak, permsko sveštenstvo je donelo odluku da se okupi u slušaonici pri paraklisu Sv. Stefana radi sastavljanja protesta zbog nasilja nad verom. Odmah je nakon ovoga nekoliko sveštenika uhapšeno. Uz podsmehe su ih vodili u zatvor. Jedan od uhapšenih je predložio da usput pevaju crkvene pesme, ali crvenoarmejci su povikali:
– Idi, idi, dok si čitav, a ako zapevaš, odmah ćemo te poslati na onaj svet!
U zatvoru su ih zadržali preko noći, od nekih su uzeli izjavu da neće organizovati litije i da neće agitovati protiv sovjetske vlasti. Neki su sveštenici sutradan bili oslobođeni, a drugi su zadržani kao taoci.
Arhiepiskop je o svim ovim događajima obavešten u Moskvi, ali je uspeo da stigne u Perm tek 15. aprila. Odmah po dolasku vladika je počeo da priprema sveštenstvo i narod za litiju 9. maja sa propovedima u raznim delovima grada.
29. aprila kod arhiepiskopa je bio izvršen pretres. Za vreme pretresa jedan od onih koji su ga vršili, Giljev, upitao ga je: – Koga u svojim poslanicama podrazumevate pod razbojnicima?
Svetitelj je odgovorio: – Sve one koji pljačkaju crkvenu imovinu, darovanu Gospodu Bogu; tako ja verujem.
– Dakle, vi ste tim proglasom pozvali neprosvećene mase na oružani otpor sovjetskoj vlasti?
– Čitajte dokument – odgovori vladika – o čemu on govori. Moja vera i crkveni zakoni mi zapovedaju da čuvam veru, Crkvu Hristovu i njeno nasleđe. Ako to ne budem vršio, ja prestajem da budem ne samo arhijerej, nego i hrišćanin. Zato me možete odmah obesiti, ali ja vam ni kopejku crkvenu neću dati, a vi možete samo preko mog leša da to učinite, jer vam ja živ ništa crkveno neću dati. Tako ja sam verujem i postupam, i pozivam pravoslavni narod da do smrti brani veru, Crkvu i crkvenu imovinu; na to ću pozivati – to je moja arhijerejska dužnost.
Sutradan je arhiepiskop poslao u Permski izvršni komitet pismo. „Postavljen za čuvara celog vernog naroda i crkvene imovine od pljačke i otimačine i, budući u potpunoj saglasnosti s vernim narodom eparhije koji broji milion i po ljudi – pisao je on – izjavljujem izvršnom komitetu: preduzmite hitne mere za prestanak ovakvih nasrtanja na slobodu Crkve i na crkvenu imovinu; preduzmite mere protiv po svojim mogućim posledicama strašne uvrede vernog naroda kroz pretrese, nezakonite novčane kazne, kontribucije i hapšenja sveštenoslužitelja. Protiv ovakvih projava nasilja ja nemam fizičku snagu, ali ću biti prinuđen da pribegnem najodlučnijim merama koje mi stoje na raspolaganju, merama duhovnog karaktera, i tada ćete biti neizbežno prisiljeni da imate posla s vernim narodom koji predvodim i predstavljam“.
Mesne novine su počele da štampaju klevetu o vladiki, osećalo se da će ga vlasti uskoro uhapsiti; njemu bliski ljudi su ga nagovarali da se sakrije, ali arhiepiskop je odgovorio da je sve dok stoji na braniku Crkve i vere Hristove on spreman na sve, spreman je da primi i smrt, ali pastvu neće ostaviti.
Očekujući hapšenje, poverivši svoju sudbinu Promislu Božijem, vladika je bio spokojan, svakodnevno se ispovedao i pričešćivao Svetim Tajnama, i njegovo svetlo raspoloženje ga nije napuštalo. Sa svima je bio predusretljiv i ljubazan.
9. maja je održana svečana opštegradska litija na čelu sa svetiteljem. U njoj su učestvovale hiljade ljudi. Vijorile su se mnogobrojne zastave, ceo narod je pevao pashalne irmose, sveštenici su pozivali na ujedinjenje vernika kraj krsta raspetog Hrista. Bila je to potpuna pobeda pravoslavlja. Arhiepiskop, poučavajući parohijske litije koje su išle ka svojim hramovima, govorio je da su neprijatelji hrišćanstva ustali na Crkvu Hristovu, ali u Crkvi je naša potpora koja čuva od razbijanja i uništenja našu naciju. Neprijatelji Crkve nasrću na crkvenu imovinu koju je verni narod skupljao vekovima i on, prejemstveno dobivši vlast koju je Hristos dao apostolima „da vezuju i razrešavaju grehe ljudske“ odlučuje od Crkve one koji nasrću na hram Gospodnji, sve dok se ne poprave. A ako treba i smrt da primi, spreman je da umre.
Tokom svih crkvenih službi on je izobličavao nove sovjetske vlasti zbog pohlepe, zbog bestidne obmane naroda, zbog sveg onog bezakonja i moralne propasti koje su oni doneli Rusiji. Hiljade ljudi, čak i onih koji uopšte ne veruju, išli su da slušaju hrabru svetiteljevu besedu. Odmah posle osvajanja vlasti, boljševici su razlili po Rusiji bujice laži i izmišljotina, ali ljudsko srce je tražilo istinu, i želeći da je čuju, mnogi ljudi su išli u hram.
Kao odgovor na dekret o nacionalizaciji crkvene imovine, čije se ostvarivanje pretvorilo u pljačke crkava, arhiepiskop je u svojoj propovedi sa amvona, obraćajući se agentima vlasti koji su se skrivali među vernicima, rekao:
Idite i prenesite vašim šefovima, da će do vrata hramova i riznica doći samo preko mene mrtvoga, a dok sam ja tu neće dobiti ni prebijene pare.
Dva dana posle litije arhiepiskop je pisao patrijarhu Tihonu: „Nešto se užasno pomalja svuda i kod nas. Ja sam još uvek na slobodi, ali ću verovatno biti uskoro uhapšen. Predznaci potpune anarhije. U slučaju hapšenja ostavljam odluku o zatvaranju svih permskih gradskih crkava. Neka se razračunavaju sa samim narodom. N.A.R.[7] je u Jekaterinburgu. M.A.R.[8] je ovde na slobodi. Neka vas Bog čuva. Zahvaljujem Vam što ste mi dodelili čin arhiepiskopa. Na dopisnice koje sam poslao mnogim arhijerejima još uvek nisam dobio nijedan odgovor. A treba da budemo obavešteni jedni o drugima…“
Eparhijski život je išao svojim tokom, ali ono što se događalo u državi već se ticalo svake eparhije i svakog hrama. Jedan od arhijerejskih namesnika poslao je izveštaj vladiki da je „noću između 4. i 5. maja pre zvonjave za pashalno jutrenje u selu Grigorjevskom žitelj tog sela Nikolaj Guljajev ispalio iz starog topa, da bi, kako je sam rekao, ‘pogodio Hrista’. Top je eksplodirao i ubio na mestu mladog momka koji je stajao pored njega, a samom Guljajevu razneo nogu. Bio je prevezen u permsku bolnicu, gde je nakon dva dana umro u strašnim mukama.“ Kako se isticalo u izveštaju, „Guljajev u crkvu nikada nije išao, i nikada nije vršio hrišćansku dužnost svetih Tajni ispovesti i pričešća“.
Odluka vladike: „Tako je strašno ići protiv Boga, protiv Crkve i blagodatnog sveštenstva! Neka se urazume svi đavolom zaslepljeni oskvrnitelji svete naše vere i neka se u smirenju i pokajanju obrate milostivom Bogu. Svi pak iskreni vernici neka pomire s Bogom oskvrnitelje naše vere. Štampati u Eparhijskim novinama da bi se svi hrišćani s tim obavezno upoznali“.
14. juna vlasti su naredile arhiepiskopu da se javi da bi odgovorio na neka pitanja u vezi sa optužbama na njegov račun. Narod, saznavši za to, počeo je da se skuplja na trgu ispred saborne crkve. Naređenje je moralo da se ukine, i da bi se narod potpuno umirio, vladiki su poslali upitnik za saslušanje da ga popuni kod kuće. On je odgovorio na sva pitanja i vlasti su, da bi umirile stanovništvo grada, odgovorile mnogobrojnim izaslanstvima (jedno od njih je bilo muslimansko) da su potpuno zadovoljne odgovorima vladike. Poverovavši izjavama vlasti, ljudi su se razišli i umirivali druge.
Vlasti su optužile svetitelja da je: 1. odlučivao od Crkve sve one koji su nasrtali na crkvenu imovinu i da je o tome štampao proglas u tiražu od 550 primeraka; 2. pozivao pravoslavne na odbranu crkava i manastira i štampao taj poziv u 550 primeraka; 3. razaslao te proglase preko namesnika Permske eparhije; 4. da je „nezadovoljan pretresom izvršenim kod njega… dozvolio sebi da 30. aprila ove godine pošalje predstavku gubernijskom izvršnom komitetu… u kojem pominje navodne nezakonite radnje vanrednog komiteta, kao i mesnog izvršnog komiteta“; 5. „da je on, Andronik, 26. maja ove godine sa amvona saborne crkve, nakon čitanja Evanđelja o pet gubavih govorio propoved otvoreno kontrarevolucionarnog sadržaja u kojoj je, između ostalog, istakao da je Bog kaznio rusku državu zbog grehova; kazna je postojeća vlast koja pod izgovorom slobode i jednakosti uvodi nasilje, ugnjetavanja i gonjenja…“
Vlasti su donele odluku: „Da pozovu na odgovornost arhiepiskopa Andronika kao optuženog… zbog toga što se… 1. izdatim dekretima… nije potčinjavao, 2. … organizovao otpor zaostalih i nesvesnih masa stanovništva… 3. trudio se da se suprotstavi postojećoj vlasti…“
U svom izveštaju koji je poslao kao odgovor arhiepiskop Andronik je pisao: „Moji proglasi su sastavljeni u punoj saglasnosti, pa čak kao izvršenje odluka Sveruskog crkvenog sabora o tome, koji u svom sastavu zastupa tri četvrtine svih članova mirjana iz cele Rusije. Prema tome, suđenje meni je suđenje Sveruskom crkvenom saboru i celom crkvenom narodu. Zato oni koji osuđuju mene, crkveni sabor i verni narod suprotstavili su se, pa su čak postali i neprijatelji celog vernog naroda. Takvi, ako su pravoslavni hrišćani, moraju znati da su oni po 121. pravilu Crkvenog Nomokanona ‘anatemisani i izgnani iz Crkve, jer su odlučeni od Svete Trojice i biće poslani na Judino mesto’.
Pouka koju sam izrekao u sabornoj crkvi u Nedelju uzetog u stvarnosti se nešto razlikuje od zapisa dostavljača. Rekavši da uzeti o kojem pripoveda Evanđelje jeste cela Rusija, ceo ruski narod kojem je zbog bogohuljenja i krivokletstva oduzeo Gospod razum i volju, i upodobivši njega, narod, s drevnim graditeljima Vavilonske kule koji su zato, nasuprot Božijem promišljanju o njima, izgubili jedinstvo, i čak prestali da razumeju jedni druge i zato se razišli u neprijateljskoj mržnji na razne strane sveta, govorio sam: ‘I sada su ljudi ushteli bez Boga pa čak i iz mržnje prema Bogu da naprave raj na zemlji, u kojem bi svi bili jednako srećni i blaženi. Ali o tom bezbožnom raju sada ne može biti dva mišljenja. Suviše se odvratno u njemu živi. Naša upozorenja o tom raju ranije nisu slušali smatrajući ih mračnjačkim i zaostalim, i nazivajući nas zbog toga neprijateljima naroda, pozivali su na obračun s nama. A sada su već bez naših reči i uveravanja svi doista spoznali sve gorke sladosti rajskog života bez Boga da bi poput praroditelja – Adama i Eve koji su zbog bogoborstva izgnani iz raja Božijeg, gorko oplakivali svoju bedu i sve nesreće koje doživljavaju. Kao vrhunac svega još nam u tom raju preti i smrt od gladi, jer kod nas više nema hleba i osuđeni smo na gladovanje. Ali nemojte se usuditi da tražite taj hleb. Ako vi, ne želeći da umirete od gladi, za svoju malu decu zatražite hleb, optužiće vas da ste provokatori, saboteri, kontrarevolucionari, a svi znaju kako se s takvima treba obračunati… Ali pogledajte kako je i sada pomešao Gospod jezike savremenih graditelja bezbožnog raja. Sada su ljudi proglasili svete reči i načela života – jednakost i bratstvo svih bez Boga. Ali umesto toga u stvarnosti vidimo samo užasnu mržnju, satansko neprijateljstvo i bratoubistvo pod zastavom slobode. Svi već prepoznaju gnusnu prevaru i laž, ali su im, kao kod uzetoga, oslabljeni snaga i volja, te ništa ne mogu da učine za raskrinkavanje prevare, za lečenje života. Svaki dan meni se pravoslavni seljaci i pojedinačno i u skupinama žale na gomile nasilnika po selima koji oduzimaju sada već i narodnu svojinu – parohijske domove, koji zabranjuju da se krštavaju deca, da se ljudi venčavaju i služi im se opelo u crkvi.
I to uz proglašenu slobodu savesti i verovanja! Kakvo izrugivanje zlih, raspamećenih i bezumnih ljudi. Ali duhovno paralizovani ljudi ništa ne mogu da učine sa takvim drskim izrugivanjem nasilnika. Tako bogootpadnici i krivokletnici sami sebe kažnjavaju, da bi na delu spoznali kako se može živeti bez Boga i protiv Boga. Reći ću otvoreno: ovo što sada doživljavamo kao poredak novog narodnog života jeste najgrandioznija kontrarevolucija. Iskreno želeći potpuni preporod narodnog života, želim da se to izvrši ne putem spoljašnjog prevrata, već putem unutrašnjeg prevrata, putem dubokog prevrata narodne duše. A radi toga iz sveg srca želim da sada vladajući režim još gospodari izvesno vreme. Hteli su ljudi raj na zemlji da naprave bez Boga, onda neka se u punoći i izobilju naslađuju njegovim bezbrojnim dobrima, neka do samoga dna ispiju svu sladost savremenog bezbožnog rajskog blaženstva da bi svi zatim svesno proklinjali na svim raskršćima to gnusno bezbožje. I kada ljudi dođu do te svesti, kada se jednodušno pokaju pred Bogom, tada će Gospod i vratiti celom narodu razum i volju. Upravo tada će i spoznati istinsku jednakost i bratstvo svih slobodnih ljudi pred Bogom. Već postoji početak pokajanja, ali za sada još uvek slabog pokajanja koje nije opštenarodnog karaktera. A ono mora biti isto tako opšte, kakvo je bilo narodno bezumlje pre godinu dana. Tome sve nas i vodi Gospod; i čini se, dovešće nas najzad, onom glađu i pomorom što su već počeli gotovo po celoj Rusiji i uskoro će verovatno postati jedina vlast nad životom i smrću čovečanstva. I vidim svojim duhovnim pogledom kako se kaju svi koji su sada bezumni i u otpadništvu razaraju život Otadžbine. Vidim kako će oni u potpunoj otrežnjenosti pripadati podnožju krsta Hristova koji su popljuvali, s vapajem za Božanskom pomoći. Vidim kako će se svi obrazovani koji su razvratili neuki narod, koji su ga gurnuli na bezbožnost i pobunu, ali su se sada smirili zbog nevolja koje su doživeli. nadahnuti na sveti narodni posao pred Bogom, noseći ovamo svoj visoki um i bogate duhovne snage. Neka nam se vrate od Boga razum i sila, kao isceljenom evanđelskom uzetom. Neka se sabere ruska narodna duša u Bogu, da bi zbacila sa sebe sav opijum našeg vremena i razborito išla prema životu… U propovedi ja ne ‘pozivam narod da se obrati poput uzetoga (a ne gubavog, kao što je pogrešno rečeno u kopiji odluke) Bogu da bi se sve vratilo na staro’. Naprotiv, ja ukazujem da nas je bogootpadništvo naše u starome i dovelo do savremenog kraha u bezbožnom raju, gde je tako teško svima da žive usled opšte mržnje i neprijateljstva sve do bratoubistva. Zato i pozivam narod da se obrati Bogu i pokajanju i tvrdim da će samo onda, u Bogu, i spoznati svi sebe u suštini, a ne na rečima, kao jednake i kao braću, kao slobodnu decu Božiju. Radi suđenja meni… neophodno je… ukinuti dekret od 22. januara o slobodi savesti koji ozakonjuje moju ličnu slobodu ‘da ispovedam bilo koju religiju’. Sve dotle ja ću se sve do smrti pridržavati zakona i pravila pravoslavne vere koju ispovedam. Na isto tako čvrstu, čak sve do smrti, borbu za veru, za Crkvu i za crkvenu imovinu pozivam i pozivaću svoju pastvu – verni narod. To je moja arhipastirska dužnost koja mi nalaže da neustrašivo iznad svega stavljam volju Božiju i zakon Crkve. I uvek ću tako postupati, onako kako su postupali sveti apostoli koje su hapsili gonitelji. O apostolima Petru i Jovanu u knjizi Dela svetih apostola… priča se kako ondašnje vlasti, ‘pozvavši ih, narediše im da nipošto ne govore i ne uče o imenu Isusa. Ali Petar i Jovan rekoše im kao odgovor: sudite, da li je pravedno pred Bogom da vas slušamo više nego Boga. Ne možemo da ne govorimo ono što smo videli i čuli. Oni pak, pripretivši im, otpustiše ih, ne našavši mogućnost da ih kazne zbog naroda’, tj. bojeći se naroda.
…Nikakav ‘aktivni otpor neprosvećenih nesvesnih masa stanovništva da se suprotstavlja odluci radničko-seljačke vlasti’ ja nisam organizovao… Moja dužnost nije da potkopavam, već da jačam veru u narodu. To sam činio, činim i činiću sve dok me Gospod drži na braniku Crkve. Osim toga, smatram nedopustivom uvredom verujućeg naroda kada istražna komisija revolucionarnog tribunala narodnog suda naziva taj verni narod kojim ja rukovodim ‘neprosvećenim nesvesnim masama stanovništva’. Glasno izjavljujem i izjaviću na sudu svoj odlučni protest protiv ovakvog teškog vređanja vernog naroda od strane onih koji sebe nazivaju predstavnicima narodne vlasti. Osim svega ostalog, ovakvi predstavnici vlasti se, ako ne lično, onda preko svojih agenata, uvek mogu uveriti da me slušaju, i ono što čuju prihvataju kao rukovodstvo za izvršenje, vernici svih staleža i svakog obrazovanja. Vernici koji slušaju arhijerejski glas nesumnjivo su u stvarima vere i Crkve prosvećeniji daleko više ne samo od svih ‘svesnih drugova’ koji ustaju protiv Crkve, nego i od doušnika koji ne razlikuju evanđelsko štivo o uzetom od evanđelskog štiva o deset gubavih…
Ponovo na sav glas pred narodnim sudom protestujem protiv nepodnošljivo uvredljivog naziva vernog naroda ‘nesvesnim slojevima stanovništva’, tvrdim da nikada nisam rekao nijednu reč ne samo o ‘povratku starog uređenja’, nego i o samom tom ‘starom uređenju’, i da sam po dužnosti arhijerejstva branio, branim i da ću do smrti braniti veru i verni narod kojem stojim na čelu, kojim rukovodim i koji se sastoji od lica i najprosvećenijih i malo prosvećenih.
Zato nisam blagosiljao, ne blagosiljam i nikada neću blagosloviti da se ponižavaju sveta vera i sveta Crkva ili da se rasipa crkvena svojina – slobodni žrtveni prinos samo vernog, a ne bilo kakvog naroda. Žrtveni prinos takvog vernog naroda i pojedinaca, kao žrtva Bogu, predstavlja neotuđivu svojinu cele Crkve, tj. samog vernog naroda. Zato sam otvoreno proglašavao, proglašavam i proglašavaću, i pred narodnim sudom da čuje ceo narod proglasiću da se svi oni koji zauzimaju hramove Božije ili otimaju nešto crkveno ili svešteno radi svetovne upotrebe i koji proglašavaju to svojinom nevernog naroda, po nepromenljivim i božanskim pravilima crkvenim odlučuju od Crkve i nade u večno spasenje, osuđuju se na večnu propast i određeno im je mesto gde crv ne umire i oganj se ne gasi“.
14. juna gubernijski izvršni komitet je dobio molbu izvršnog komiteta saveza Permske eparhije da dozvoli arhiepiskopu Androniku odlazak u Moskvu u vezi poslova saveza. Vlasti su to odbile. U ČK su se okupili predstavnici vlasti i odlučili da arhiepiskopa uhapse i odmah streljaju[9]. Raspravljali su o tome kako da izvrše hapšenje. Odlučili su da uvedu vanredno stanje u gradu i da dovedu u stanje ratne pripravnosti sve postojeće trupe. Načelniku konjičke gradske milicije naredili su da postavi po dva konjička milicionera naspram prozora svih gradskih crkvenih stražarnica u slučaju ako neko od zvonara hoće da se popne na zvonik; ako zvonar ne posluša naređenje, izdata je zapovest da se strelja. Radi hapšenja svetitelja bilo je pokrenuto oko hiljadu i po vojnika.
Kasno iza ponoći 17. juna odred čekista je prišao sabornoj crkvi. Postavili su oko sabornog trga straže, pripremili konje, čekao je kočijaš. Dogovorili su se da čim Žužgov izvede arhiepiskopa, odmah dovezu fijaker da bi se svetitelj što je moguće brže odvezao iz grada. U mraku odred je prišao arhijerejskom dvoru, spoljna vrata su bila zaključana, čekisti su ih brzo razbili i ušli unutra. Naišli su na druga vrata. Na kucanje je izašao vratar.
– Gde živi Andronik?
– Gore.
Naoružanog pratioca su ostavili kraj spoljašnjih vrata, a Malkov, Ivančenko[10] i Žužgov[11] su se popeli u vladičine odaje. Vladika je zajedno sa dvojicom sveštenika bdeo.
– Koji je od vas arhiepiskop Andronik? – upita predvodnik.
– Ja sam – mirno odgovori svetitelj.
Milicioneri su izjavili da treba da izvrše pretres. Sa zvonika saborne crkve se začu zvono na uzbunu i razleže se pred trgom; ali je odmah nekoliko hitaca obustavilo zvonjavu. Vladiki su naredili da se odmah spusti dole. U mantiji, s panagijom na grudima, kamilavkom i žezlom u ruci izašao je svetitelj prema fijakeru koji ga je čekao. Žužgov je seo pored arhipastira, neko od čekista se uzverao na kočijaško sedište, i fijaker je brzo krenuo prema Motovilihi. Preostali čekisti su pohapsili sveštenike koji su se nalazili u kući.
Ušavši u dvorište motovilihinske milicije, odlučili su da zamene konje. Za to vreme vladiku su smestili u kancelariju. Telefonirao je Mjasnjikov3 i molio da se odloži streljanje arhiepiskopa pre njegovog dolaska. U međuvremenu već je počelo da sviće, ulicama je uskoro trebalo da krene saobraćaj, i ubice su se bojale da idu dalje. Mjasnjikov[12] koji je došao izjavio je da je odlučeno da se streljanje ukine. Vladika nije poverovao.
– Znam da će me streljati – ubeđeno je rekao on.
Kad je svanulo, arhiepiskopa su odveli u prostoriju parnog kupatila i postavili stražara na vratima s naređenjem da nikoga ne pušta unutra. Žužgov mu je predložio:
– Možda hoćete supu?
Supa je bila skuvana u milicijskoj kuhinji i bila je s mesom. Arhiepiskop je odbio. Tada je Žužgov doneo hleba i mleka, a sam je otišao u Perm da sazna zašto su odlučili da ne streljaju. On je bio nestrpljiv da se što pre pogubi svetitelj i bojao se da neko ne ukine presudu. U ČK su ponovo sazvali savetovanje i potvrdili streljanje.
U to vreme u gradu se saznalo da su vladika i sveštenici koji su bili s njim uhapšeni i da se vladika nalazi u Motovilihi. Ispred zgrade milicije počeo je da se okuplja narod, zahtevajući oslobađanje arhipastira. Žužgov je naredio da se raziđu, ali ljudi se nisu razilazili i on tada reče:
– Njima treba Andronik, zatvorite ih zajedno sa Andronikom. Uhapšene su dve žene, a ostale su rasterali. U to vreme je postalo poznato da su sveštenici gradskih crkava i Motovilihe odbili da služe. Žužgovje došao arhiepiskopu da sazna uzrok. Vladika je rekao:
– Odlučili smo da ako nekoga od sveštenoslužitelja uhapse da niko od nas neće služiti.
Uveče 18. juna u Motovilihinsku miliciju ponovo je došao Mjasnjikov. Žužgov je izdao naređenje da se pripreme konji i da se arhiepiskop vozi na streljanje. Ali Mjasnjikov je počeo da se suprotstavlja streljanju vladike. Žužgov je počeo da se raspravlja. Tada je Mjasnjikov insistirao da se uhapšenik odveze u Permsku ČK. Tu se ponovo raspravljalo o sudbini svetitelja. Najzad je Mjasnjikov pristao, ali noć je već bila na izmaku i streljanje su morali da odlože. Te noći vlasti su uhapsile trinaest sveštenika i đakona. U ČK od njih su zahtevali izjavu da se obavezuju da nikada neće voditi agitaciju protiv sovjetske vlasti i da će ćutati povodom hapšenja arhiepiskopa Andronika.
Ceo dan 19. juna arhiepiskop je proveo u ćeliji Permske ČK. Dželati su već i sami počeli da se boje svetitelja i, plašeći se njegovog uticaja na stražare, izabrali su takve stražare koji su nalazili zadovoljstvo u izrugivanju i podsmevanju nad uhapšenikom. Tako je prošao dan. Vlasti su odlučile sudbinu svetitelja, ali su se bojale da mu to saopšte. Uveče je predsednik Permske ČK Malkov, znajući zanimanje svog prijatelja Sivkova za arhiepiskopa Andronika, pozvao ovoga da prisustvuje saslušanju.
Arhiepiskop Andronik je ćutke zauzeo jednu fotelju kraj pisaćeg stola. Dugo nije odgovarao ni na jedno pitanje, a zatim, kao da se odlučio na nešto, skinuo je panagiju, uvio je u veliku svilenu ljubičastu maramu, stavio ispred sebe na pisaći sto, i, obraćajući im se, rekao otprilike ovo:
– Mi smo otvoreni neprijatelji i pomirenja među nama ne može biti. Kada ne bih bio arhipastir i kada bih morao da odlučujem o vašoj sudbini, ja bih, uzevši greh na sebe, naredio da vas odmah obese. Više nemam o čemu da razgovaram s vama.
Rekavši to, on lagano razvi maramu, stavi panagiju, mirno je popravi na grudima i, sav utonuvši u molitvu, više ne progovori ni reči.
Na streljanje svetitelja pošli su čekisti Uvarov, Platunov i trojica Letonaca. Između ponoći i jedan 20. juna Uvarov je ušao u dvorište ČK i naredio da se izvede arhipastir. U običnoj mantiji, u kamilavci, s panagijom na grudima i žezlom u ruci izašao je svetitelj. Iz podruma je istrčao Žužgov i zamolio Platunova da i njega uzmu da prisustvuje na „Andronikovoj sahrani“. Platunov mu je naredio da sedne pored episkopa u kočije. Tako pođoše. Putem je svetitelj dobroćudno primetio da mu je bilo lakše u motovilihinskoj miliciji, jer mu se tamo barem nisu podsmevali.
U odgovoru na to Žužgov je zlobno zatražio:
– Povucite odluku o štrajku.
Arhiepiskop odgovori – Ne, neću je povući, znam da me vodite na streljanje.
Išli su Sibirskim drumom, prošli su petu vrstu i skrenuli na levu stranu prema šumi. Prošavši oko sto hvati, zaustavili su konje[13]. Žužgov je odvezao od fijakera lopate, jednu je pružio arhipastiru i naredio mu da kopa grob. Kako nije imao snage, svetitelj je kopao sporo i dželati su mu pomagali. Kada su završili Žužgov je naredio:
– Hajde, lezi.
Grob je ispao suviše kratak, svetitelj je kopao dublje i legao po drugi put, ali i tada je bio prekratak, te je ponovo kopao produžujući ga. Najzad, kada je grob bio završen, vladika ih je zamolio da se pomoli. Dželati su mu dozvolili. Arhiepiskop se molio desetak minuta, zatim se okrenuo na sve četiri strane – blagosiljajući ili možda moleći se za svu permsku pastvu, dželati to nisu mogli da razumeju, i rekao:
– Spreman sam.
– Neću te streljati, već ću te živoga zakopavati, sve dok ne povučeš odluku – rekao je Žužgov.
Arhiepiskop odgovori da nikada to neće učiniti. I dželati počeše da ga zasipaju zemljom. Žužgov je nekoliko puta ispalio u njega. Telo je bilo nepomično. Platunov je ispalio još dva puta. Žužgov još jednom u glavu – i počeše da zatrpavaju.
Posle pogubljenja dželati su podelili stvari koje su ostale od arhipastira: gvozdeni časovnik, panagiju i pozlaćeni lančić.
Uoči hapšenja arhiepiskopa jedan sveštenik mu se obratio s molbom da ga pouči: „Kako spasti pastvu od vukova koji je grabe, a sami da ne upadnemo u očajanje od poživotinjenja u narodu i predstojeće poruge svetinja?“
Vladika je odgovorio: „Verujte, oče, sva ova bezbožnost i razbojništvo jeste đavolski nasrtaj, odvratni napad na rusku dobru i bogobojaznu dušu. Zbog krivokletstva Bog je oduzeo narodu razum i volju, sve dok se ne pokaje… a kada se pokaje najpre postepeno, a zatim u celini, progledaće svi duhovno, osetiće i snagu i, kao Ilja Muromec, zbaciće taj užas koji je prekrio našu zemlju. Mi ćemo svojom čvrstom, jasnom i sigurnom rečju razotkrivati ljudima pravilan odnos prema životu i pre svega prema pokajanju, posle čega će nam se sve od Boga vratiti izobilno… Možda tada mene neće biti na ovom svetu, ali me ne ostavlja nada i ubeđenje da će Rusija vaskrsnuti svojim povratkom Bogu. Hrabrite sve i mirite ozlojeđene životom, ulivajte u njih načela svetlog života po Hristovom Evanđelju. Naš posao je da sakupljamo stado Hristovo, da organizujemo žive crkveno-narodne snage po parohijama da bi ljudi koji su se razočarali u svakojake stranke, ovde, u Crkvi i među vernicima, našli živo pristanište i dobar spokoj. Vaskrsnuće duša narodna, vaskrsnuće i telo njeno – naša zdrava državnost. Neka vam pomogne Premudri Gospod. Molite se za grešnog arhiepiskopa Andronika koji priziva Božiji blagoslov“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Svuda gde su Rusi osnivali pravoslavne bogoslovije – u Osetnji, na Altaju, ili u Japanu, one su postajale istinska žarišta prosvete mesnog kraja. Nigde, ni u čemu, ruski narod preko svojih najboljih predstavnika nije nalazno veće zadovoljstvo i korist nego da pomaže drugima.
  2. Arhimandrit Sergije, poznajući dobro o. Andronnka, izdejstvovao mu je da postane mnsionar u Japanu.
  3. Arhiepiskop Nikolaj (u svetu Ivan Dmitrijevič Kasatkin, 1836-1912); Ruska Pravoslavna Crkva gaje kanonizovala 1970. godine.
  4. Streljan 1918. godine.
  5. Kasnije je primio monaštvo sa imenom Stefan. Hnrotonisan je u čin eppskopa 1924. godine. Nalazeći se u logoru. 17. novembra 1941. godine bio je osuđen na smrt i streljan.
  6. Analog komiteta za poslove religija u uslovima dumske demokratije.
  7. Nikolaj Aleksandrovič Romanov – car Nikolaj Drugi
  8. Mihail Aleksandrovič Romanov – veliki knez.
  9. Na sastanku su između ostalih učestvovali i predsednik Permske CK Malkov, Ivančenko, Sorokin, Okulov, Žužgov.
  10. Vasilije Aleksejevič Ivančenko rodio se 1874. godine u porodici krijumčara, proteranog u Permsku guberniju. Radio je u motovilihinskoj fabrici. Godine 1902. ušao je u RSDRP. Za vreme nemira 1905. godine postao je član revolucionarne borbene organizacije. Godine 1907. postao je član bande „Šumska braća“; zbog razbojništva i pljačke je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora n dve godine progonstva. Godine 1917. postao je načelnik milicije u Permu, a od 1920. zamenik predsednika Permske Gubernijske ČK. Učesnik ubistva velikog kneza Mihaila Romanova. Umro je 1938. godine u Permu.
  11. Nikolaj Vasiljevič Žužgov rodio se 1877. godine u Permskoj guberniji u porodici motovilihinskog radnika. Radio je motovilihinskoj fabrici. Za vreme revolucionarnih nereda 1905. godine bio je član revolucionarne borbene organizacije. Učesnik bande „Šumska braća“. Godine 1906. za vreme pijane terevenke je izazvao tuču koja se završila pucnjavom: bili su ranjeni on i jedan od učesnika bande. U bolnici je za vreme saslušanja Žužgov izdao onoga koji je pucao u njega, te je taj uhapšen i osuđen na vešanje, a Žužgov je postao saradnik policije. Za zločine koje je učinio za vreme dok je pripadao bandi izdržavao je zatvorsku kaznu u Amurskoj guberniji. Godine 1918. boljševici su ga postavili za pomoćnika načelnika milicije motovilihinske fabrike. Učestvovao je u mnogim hapšenjima i streljanjima. Godine 1919. je dobio mesto pomoćnika načelnika gubernnjske milicije.
  12. G. I. Mjasnjikov se rodio 1889. godine. Godine 1906. je radio kao bravar u fabrici topova u Motovilihi. Ušao je u RSDRP. Godine 1917. je postao predsednik Motovilihinskog sovjeta radničkih deputata. Učesnik ubistva velikog kneza Mihaila Aleksandroviča Romanova. Godine 1921. ušao je u opoziciju prema Lenjinu i zato je bio isključen iz partije. Godine 1923. Mjasnjikov je uhapšen i osuđen na tri godine progonstva u grad Erivan. Pobegao je zatim preko granice i preko Persije i Turske došao u Francusku. Radio je u Parizu kao šofer. Za vreme Drugog svetskog rata se vratio u Sovjetsku Rusiju i bio streljan.
  13. Sada se to mesto nalazi na području grada Perma.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *