NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Vasilije Sokolov
 
20. maj (2. jun)
MUČENICI MOSKOVSKI: SVEŠTENOMUČENICI VASILIJE, HRISTOFOR, ALEKSANDAR, MAKARIJE I MIRJANIN SERGIJE[1]
 
Vasilije Aleksandrovič Sokolov se rodio 1876. godine u Moskovskoj guberniji u selu nedaleko od Trojice-Sergijeve lavre. Nakon završetka bogoslovije i Moskovske Duhovne akademije Vasilije Aleksandrovič se oženio i bio rukopoložen za sveštenika hrama sela Pustog Vladimirske gubernije. Dalje ćemo ispričati njegovim vlastitim rečima:
„Lepo je živeo o. Vasilije, sveštenik sela Pustog Vladimirske eparhije, tako je dobro živeo da bolje nije moglo ni biti, kako je on sam govorio. Prva stvar, blagoslovio ga je Gospod srećnim supružanstvom. Druga stvar, blagoslovio je Bog o. Vasilija službenim uspesima i materijalnim blagostanjem. Malo je službovao kao sveštenik o. Vasilije u svojoj maloj parohiji, ali je mnogo postigao. Zadovoljni parohijani su govorili: ‘Nema boljeg sveštenika od našeg; kakve propovedi drži, kakav poredak održava, takav je u svemu!’ Hram Božiji uz neumornu brigu njegovog starešine sveštenika uvek je bio u odgovarajućoj lepoti i neprekidno je bio obnavljan i ukrašavan.
Nije Gospod uskratio supruzima ni srećno potomstvo, pa čak i više od toga. Za dvanaest godina oni su izrodili šestoro dece, sve mališane od deset godina pa naniže. Deca su bila zdrava, dobra, radujući se i veseleći svoje roditelje koji su ih voleli iznad svega. Razumljivo je da su deca zadavala i puno briga svojim roditeljima, ali ovi nisu očajavali i nisu roptali na svoju sudbinu. Podstičući i podstrekavajući jedan drugoga na rad, oni nisu štedeli ni zdravlje ni snagu samo da im deca budu u svakom pogledu zadovoljna i ispravna. ‘Poživeli smo za sebe, sada treba živeti za decu, ona treba da rastu, a mi da se umanjujemo, takav je zakon u svetu’, govorili su oni jedno drugom.
Brzo i neprimetno, kao voda u širokoj mnogovodnoj reci, proticao je njihov život utvrđenim kolosekom životne vreve, briga i poslova, u neprestanoj smeni radosti i tuge povodom uspeha i sreće i neuspeha i nesreća. Bio je svestan o. Vasilije da život ne može tako glatko da prolazi. To nije prirodno, mislio je on. Rečeno je: ‘U svetu ćete imati nevolju’, i to svakako nije uzaludno rečeno. Ne mogu se izbeći nevolje, kao što ni spokojno more ne može izbeći buru. Opasna je i strašna bura nakon dugotrajnog i povoljnog zatišja. Teške su nevolje za one koji nisu navikli na njih, naročito posle dugog i spokojnog srećnog života. Kad bi nam samo nekakav krst poslao Gospod radi iskušenja, tajno se molio otac, ne baš toliko velik i težak, ali takav da se ne bismo zaboravljali, već da bismo pamtili zemaljsku ljudsku sudbinu.
Jesen dvanaeste godine sveštenosluženja o. Vasilija bila je veoma berićetna, onakva za koju se obično kaže: ‘ni starci ne pamte’. Suvo, vedro i za jesen čak neprirodno toplo. Jednom rečju, blagodet Božija. Ali u domu o. Vasilija nisu svi bili raspoloženi veselo. Otkud to?! Svima su suze bile u očima, spremne da se svakog trenutka izliju. Stvar je u tome što je domaćin ‘odjednom’, kako rekoše, oboleo od tifusa, one bolesti s kojom nema šale: brzo obara čoveka i šalje ga u grob, tako da se dugo i ne muči. Naravno, to su u kući dobro znali, tim pre što ni mesni lekar nije skrivao ozbiljnost bolesnikovog stanja. Uzdanje u organizam oca Vasilija bilo je varljivo. Zato su se svi obratili s molbom Gospodu da podigne Svojom silom bolesnika sa smrtne postelje. Molili su se parohijani za svog bolesnog duhovnog oca, iskreno moleći izbavljenje od smrtne opasnosti: pokazala se koliko je bila jaka vezanost pastve za svog pastira. Vatreno su se molili mnogobrojni rođaci o. Vasilija, saučestvujući svim srcem u njegovom teškom položaju i položaju njegove porodice i svi su u sebi drhtali pri pomisli na tužan kraj njegove bolesti. Molila su se mala deca za svog voljenog oca, poređavši se ispred ikonluku i usrdno praveći poklone do zemlje.
Ali najteže je bilo majci Ilariji. Nije tuga, već joj je nekakav užas uhvatio i stezao srce kao mengelama. Nema ni suza, i molitva joj ne ulazi u glavu, ne nalazi ni u čemu ni olakšanje ni spokojstvo.
– Gospode, šta će to biti s nama – u očajanju je govorila popadija o. Vasilija. Kad bi bar malo požalio mene i decu. Pogledaj kakvi smo, kao jesenje muve, tumaramo po kući.
– Šta da radim – odgovori sveštenik – očigledno je da smo to zavredeli, da smo zaslužili da stradamo. Možda ću morati da umrem, neću da krijem.
– Zašto misliš o smrti? Misli o životu – pokuša da mu ulije ohrabrenje popadija. Ko će da gaji i hrani decu? Šta ću sama s njima!
– A ti još pričekaj s tugom. Kad umrem, onda ćeš se naplakati i natugovati. A kako ćeš živeti bez mene? Proživećeš, daće Bog. Počećeš da mesiš prosfore ovde i time ćeš se hraniti.
– Bog s tobom, šta to govoriš.
Više nije imala snage da razgovara s bolesnikom. Nije izašla, već je istrčala od bolesnika i bila sva oblivena vrelim i neutešnim suzama.
Ali usred plača majku popadiju je obasjala neka misao, kao da joj je palo na pamet sigurno sredstvo da pomogne svojoj nevolji. Uputila se domaćem ikonostasu i pala na kolena pred ikonama i počela je plameno da se moli. Ne običnim, naučenim molitvama, već je sama smislila svoju tužnu molitvu onako kako je znala i umela.
– Gospode, podigni ga – daruj mu iscelenje. Znam da nisam zavredela Tvoju milost, nisam je zaslužila. Pomozi po milosrđu i po čovekoljublju Tvome. Gospode, vidiš moju bespomoćnost, poznaješ bolje moju tugu i moju nevolju. Ne ostavi mene kao žalosnu udovicu, a decu kao siročiće. Šta ću s njima da radim? Kuda da se denem? Čime da ih ishranim i kako da ih podignem? Zar si nam za to dao decu da oni ceo svoj vek plaču zbog siromaštva i nas roditelje zbog toga prekorevaju? Radi njihovog dobra sačuvaj život njihovog oca hranitelja. I ako već treba pravosuđe Tvoje da uzme nekoga od nas, onda uzmi mene. Uzmi mene za njega, Gospode! I ja ću umreti s radošću, umreću spokojna da moja deca neće ostati bez hleba i bez nadzora. Majko Božija, sveta Zastupnice! Prinesi za mene Svoju materinsku molitvu Svome Sinu da usliši glas moljenja moga!’
Duboki uzdasi, isprekidani nezadrživim jecajima, dopreše do bolesnikovih ušiju.
– Šta to tamo radiš? – upita on.
– Molim se – odgovori majka – Vidiš i sam da nam je samo jedno preostalo – da se molimo. Više ni u koga nemamo da se pouzdamo, a Bog sve može. Znaš li da sam molila od Gospoda da je bolje da ja umrem nego ti? Tako će biti bolje, zar ne?
– Uzalud si to molila. Rečeno je: ne iskušavaj. I ako si molila nećeš dobiti ako ne blagoizvoli Gospod: On i bez nas dobro vidi i zna šta da učini s nama i šta nam je potrebno.
– Pa zato sam i molila – uzvrati popadija jer bez sumnje, za decu će biti bolje da ti ostaneš, a ja da umrem. Nije li tako?
– Ne, ne – nestrpljivo reče sveštenik – nemoj ni da misliš o tome. I meni i tebi je jednako loše i nije nam vreme da umiremo. Ali to je po našem mišljenju, a po Božijem to možda i jeste najbolje za nas i za našu decu.
Gospodu Bogu bi ugodno da usliši neumorno moljenje za bolesnog jereja Vasilija. Srećno je prebrodio bolesničku krizu i početkom oktobra se jasno zapazio preokret prema ozdravljenju. Snage su se obnavljale, bolesnik je brzo počeo da se popravlja. Majčica Ilarija je bila presrećna i puna radosti povodom izbavljenja od opasnosti. ‘Nije ozdravio, već je vaskrsao moj otac Vasilije – veselo se ona hvalila svima – ne znam kako Bogu da zahvalim za to’. Ponovo se u kuću vratio pređašnji red svakodnevnog radnog života.
Prođe godina dana i opet dođe jesen. Ali kakva suprotnost ona bi prethodnoj! Kao za inat, radi oštrijeg kontrasta, te jeseni se spojiše sve nesreće i neprijatnosti svojstvene tom dobu godine. U oca Vasilija se ozbiljno razbolela njegova žena, matuška Ilarija, razbolela se nekako neočekivano, najpre sporo, a zatim je sasvim onemoćala. Bolesnica je bila bolesna telom, ali duhom bodra. i tom svojom bodrošću je ulivala u sve ljude oko nje nadu da će se uskoro popraviti i podići. Ali nade se nisu ostvarivale. Naprotiv, napadi bolesti su postali sve teži. Popadija se pričestila i uporno i sa suzama molila muža da je pomaže jelejem.
– Zar se bojiš – nagovarala je ona muža – kao da nisi sveštenik pa ne znaš zašto je ustanovljena ta Tajna. Pa vidiš, lekovi ne deluju. Možda nam Gospod namerno ukazuje na to da je samo u Njega svima iscelenje. Ti i sam znaš primere da su posle pomazivanja jelejem ozdravljivali maltene beznadežni bolesnici. A ako i ne ozdravim, najposle, opet će mi biti na korist ta tajna prilikom prelaska u večni život. A ti ispuni, prijatelju moj, ovu moju molbu; više mi ništa i ne treba.
– Ah, kad bi samo mogla da zaviriš u moje srce kako se ono mučno i bolno steže samo od tih tvojih reči, ti bi me poštedela. Bolje me ne muči, učiniću po tvome i možda ću podneti tu muku. Podneo bih sve samo da ti Bog da zdravlje. Ah, matuška, matuška! Kakav si nam jad svima zadala. Ne znam ni sam šta da radim sada.
– Pamti pa vrati, oče – začu odgovor – ti si mi prošle godine u ovo doba još težu muku priredio. I ja sam to podnela i preživela sam. Bog će pomoći i ti ćeš podneti. Osim toga, zapravo, tu ničeg teškog i nema. Eto, kada umrem, tada, istina, neće ti biti lako… No i to će se zaboraviti, zalečiti – dodade, razmislivši, popadija.
– Gledam ja kako ti to ravnodušno govoriš, kao da se šališ. Eto, još se prisiljavaš da se osmehneš. Ali meni nije do toga. I nije mi, što je najglavnije, žao sebe, dece mi je najviše žao, biće im strašno bez tebe.
– A ja baš, naprotiv, o deci manje mislim, nego o tebi, tebe mi je više žao nego njih. Šta deca? Ona i sada još malo shvataju moj značaj. Porašće, daće Bog, brzo. Oni će ti biti i uteha. Volećeš ih, brinućeš se o njima, učićeš ih, izvoditi na put, i tako će ti vreme proći neprimetno.
Posle pomazanja jelejem bolesnica se zaista osetila znatno bolje, na opšte zadovoljstvo svih.
– Eto sad mi je sasvim dobro, i nigde me ne boli, jedino što snage nemam.
Sutradan nakon pomazivanja došao je lekar iz sreskog grada kojeg je otac Vasilije pozvao na konsultaciju s mesnim lekarem. Istinoljubivost je zahtevala da se kaže prava dijagnoza bolesti bez ikakvih uvijanja. ‘Kod vaše žene, oče, kolega i ja smo pronašli bolest jetre, sve druge reumatske pojave potiču od te glavne bolesti. Moramo vam priznati da nam je teško da je lečimo. Zato smo odlučili da vam predložimo da odmah pođete na kliniku radi saveta sa upućenijim lekarima’.
Oca Vasilija je ovaj zaključak lekara pogodio kao grom. A bolesnica je već zvala k sebi muža, želeći što pre da sazna mišljenje lekara.
– No, šta kažu lekari? – dočeka ga ona radoznalo ga zagledajući u lice.
Očigledno da je loše, ne krij, vidim ti po licu da je loše.
– Baš nisi pogodila – odgovori o. Vasilije, savlađujući se koliko je mogao. – Istina, nisu obećali mnogo toga dobrog, ali nisu ni loše predskazali. Kažu da je bolest uopšte uporna i dugotrajna.
Između ostalog, predlažu mi da pođemo u Moskvu na kliniku. Ne znam samo šta ćeš mi na to reći.
– Čini mi se da doktori nisu hteli da te plaše iz sažaljenja samo da ti ne oduzmu nadu, a ja sam sasvim ubeđena da je moja pesma već ispevana.
– Gospode! Opet upadaš u mračne misli. Gde ti je vera, nada u Boga? Zar će nas tako napustiti Gospod? Razmisli: zar ti nije greh da odbacuješ sredstva za izlečenje i da podvrgneš sebe opasnosti da umreš. Pa ti si majka dece! Barem njih požali, pobrini se za sebe.
– No, kako hoćeš – zaključi popadija – Kad si tako smislio poći ćemo u Moskvu. Samo ja ne znam kako ću tamo da odem…
Dobivši njenu, makar i neradu saglasnost, o. Vasilije je odmah počeo da se sprema za put. Pripreme su kratko trajale. Pred polazak bolesna majka je nastojavala na tome da blagoslovi decu, ma koliko da ju je odgovarao od te teške scene sveštenik. Za svaki slučaj’ ponavljala je ona svoje.
– Budite pametni, deco, sve slušajte, tatu volite, mene ne zaboravljajte – poučno je ona govorila deci, ljubeći ih i zakrštavajući svetom ikonom.
Na klinici kuda je došao o. Vasilije, dočekali su ga sa razumevanjem i blagonaklonošću. Oko njegove bolesne žene odmah se okupila gomila studenata na čelu s lekarima docentima. Počela su brza pitanja, pregledi, slušanja. Došao je i profesor, pogledao, poslušao, zavrteo glavom i rekao svešteniku, odvevši ga u stranu:
– Vaša žena ima, oče, tešku bolest, možda je rak, možda i nešto drugo, ali je teško izlečivo. Mislim da ste se i vi i ona uzalud mučili dolazeći ovamo. Nemojte klonuti, daj Bože da se ispostavi da nije to.
Profesor je bio u pravu. Savet kliničkih lekara je konstatovao rak jetre kod bolesnice o čemu je trećeg dana i bilo saopšteno o. Vasiliju.
– Ničim ne možemo pomoći vašoj supruzi, morate se pomiriti sa sudbinom. Rak je neizlečiv, a jetra se ne može operisati. Ishod je samo jedan smrt.
Pomolivši se u moskovskim svetinjama Uspenskoj i Pokrovskoj crkvi, u paraklisima Iverskom i Pantelejmonovskom, o. Vasilije krenu natrag.
‘Da bude volja Tvoja, Gospode, da bude volja Tvoja!’ u mislima je ponavljao sveštenik, s bolom gledajući na voljenu ženu koja je ležala pred njim kao prekrasni uveli cvet, pokošen jesenjom hladnoćom. ‘Samo me ne liši, Gospode, svoje poslednje pomoći i milosti, da je dovezem živu kući, izbavi me od muka da je gledam kako umire na putu’.
I Gospod, bogat milošću, učinio je po molbi oca Vasilija. Bez velikih napora, čak i bez većih teškoća, došao je kući, u svoje selo. Nije on mislio o takvom povratku pre nedelju dana kada je odvezao bolesnicu iz sela. Sanjao je da je doveze zdravu, nasmejanu, radosnu, u stanju da obnovljenim snagama služi porodici i upravlja domaćinstvom. I eto, umesto toga on mora da je na rukama unese, gotovo besvesnu u kuću uz glasan plač dece, uz jecaje i naricanja suseda parohijana koji su se okupili da je vide.
Praznik Pokrova Presvete Bogorodice. Svečano se služi služba Božija u hramu sela Pustog u prisustvu mnoštva vernika. I vide i čuju parohijani da je strašno neveseo njihov sveštenik, njihov duhovni otac, da je dubokom tugom pomračeno njegovo lice, da drhti, obamire, svaki čas se prekida njegov obično zvučni glas, te i nehotice sve zadobija nepraznični izgled. Sva crkva kao da se u jednom trenutku uskomešala, krenula napred prema amvonu da sasluša uobičajenu pouku svog pastira. Ali šta je to? Pastir kao da je hteo da se okrene prema postavljenom analoju, i odjednom se opet vratio svetom prestolu. Prigušeni uzdah cele crkve i reči: ‘O Gospode!’ sami su po sebi govorili da je pastva u potpunosti shvatila zašto je bila lišena besede i da zbog toga neće prekorevati pastira. Pomolivši se, svi se vratiše svojim kućama. O. Vasilije još dugo nije izlazio iz hrama toga dana. U molitvi pred Božijim prestolom on je tražio utehu svom pometenom srcu. U molitvi Bogu, kao što žedan čovek traži izvorsku vodu, tako je i on tražio utehu svojim jadima koji su mu pritiskali dušu. Bio je svestan da samo time i može olakšati svoje teško breme – iskreno i usrdno se moliti i s dečjim poverenjem predati sebe sveblagoj pomoći Božijoj i zauzimanju svetih ugodnika. Sva zemaljska dostupna sredstva da bi se izbegla nesreća bila su iscrpljena. Teško udovištvo za sebe i teško sirotovanje za decu predstojalo je neminovno i očigledno u najbližoj budućnosti.
Na drugi dan Pokrova o. Vasiliju su došli tast i tašta, a takođe i njegova sestra.
– Da – govorili su kraj bolesničine postelje njeni roditelji očigledno je da je rasplet blizu. Neće preživeti. Sva se osušila, čak i jedva diše. I otkud ju je napao taj rak, čudna stvar. Da nije od one njene prošlogodišnje tuge za vreme vaše bolesti?
– Sve može biti, naravno – odgovori o. Vasilije. – I sam se toga dobro sećam, kolikih ju je muka koštala moja bolest. Šta da se kaže? Molila se Gospodu da je uzme k Sebi umesto mene. Jer ju je samo krajnje očajanje, vođeno samopregornom ljubavlju, moglo podstaći na takvu molitvu i što je zanimljivo: bilo je to 2. oktobra, što znači na današnji dan. Zar će joj Gospod dati po njenoj molbi i uzeće je k Sebi? Tada će sve biti razumljivo: to je prst Božiji, to je ona izmolila i za mene je svoj život položila.
Uveče istoga dana umrla je matuška Ilarija: otišla je s mirom Gospodu. Izgubio je o. Vasilije mnogovoljenu ženu, porodica brižnu majku, rođaci srdačnu i ljubaznu domaćicu, a parohijani, naročito žene, uslužnu i predusretljivu popadiju. Gubitak je bio jednako velik za sve.
Mnogo naroda se okupilo na sahrani matuške Ilarije, bez obzira na to što je bio radni dan. Svima je iskreno bilo žao, što se tako rano ugasio jedan tako svima potreban život, bilo im je žao dece siročića od kojih polovina nije shvatala značaj pretrpljenog gubitka, žao im je bilo i sveštenika o. Vasilija koji je postao udovac još u mladim godinama, žao im je bilo rušenja porodične sreće te kuće na koju su mnogi pokazivali kao na primer dostojan podražavanja.
‘Volja Božija, volja Božiji, prst Božiji’, u mislima je ponavljao sveštenik, vraćajući se poslednji kući sa svežeg groba. ‘Kad bih mogao i ja sada da legnem pored pokojnice, ne bi mi trebala nikakva druga uteha. Ali deca, deca…’ A deca, šta će, već su se uvijala oko njega, hvatala ga za ruke koje su bespomoćno visile, gubila se u širokim naborima mantije koju je uskovitlao vetar, padala pod noge, trudeći se da mu pogledaju u oči i osećajući svojim malim srcima da im osim oca nije ostalo nikog drugog bliskog i svog čoveka, i da on sada treba da im zameni i majku i sve. Pogleda on na njih, na svoju siročad, i gorko zaplaka“.
Uskoro su posle ženine smrti o. Vasilija premestili u Moskvu u hram Nikole Javljenog u Srebrnoj ulici, pored Arbata. Troje dece je umrlo, ostale su samo dve kćeri i sin Boris. On je završio Moskovsku Duhovnu akademiju, ali sveštenik nije postao; počeo je Prvi svetski rat i otišao je na front.
Godine 1922. sovjetske vlasti, koristeći glad u Povolžju, počele su gonjenje Pravoslavne Crkve. Svuda su slani agenti GPU koji su pozivali na razgovore povodom oduzimanja crkvenih dragocenosti, slučajne ljude, prolaznike, saputnike u vozovima i često su ukoliko su, s njihove tačke gledišta, ti odgovori bili nepovoljni čoveka hapsili. Jačajući svoju delatnost u crkvama, agenti GPU su se trudili da prate i slušaju sve propovedi. Što sami nisu mogli da shvate, o tome su pitali parohijane i na osnovu njihovih odgovora su sastavljali svoje dostave. Te dostave često nisu odgovarale stvarnosti, ali čim su dospele u šesto tajno odeljenje GPU, one više nisu bile pod sumnjom i nisu se proveravale.
4. marta sveštenik crkve Jovana Vojnika, Hristofor Nadeždin, objašnjavajući značaj nastupajuće nedelje – Nedelje Pravoslavlja rekao je da „neposlušnost Crkvi dovodi do nevolje i Božijeg gneva, što se i zapaža u savremenom životu… narod je toliko ogrezao u gresima da na njega pravedno ide Sud Božiji u vidu predstojećeg oduzimanja crkvenih utvari i u tome što te stvari možda neće dospeti u ruke gladnih…“ Doušnik je to na svoj način zapisao.
Kada je komisija za oduzimanje crkvenih dragocenosti došla u hram Nikole Javljenog, o. Vasilije Sokolov ih je molio da ne uzimaju predmete neophodne u bogosluženju, čije će odsustvo stvoriti teškoće prilikom pričešća. Komisija mu je to kategorički odbila. Osećanje gorčine i uvrede obuzelo je sveštenikovo srce. „Mi ne treba da žalimo… zbog materijalnog gubitka – rekao je on u propovedi tim pre što su stvari određene za potrebe gladnih. Ali parohijani ne mogu a da ne budu ogorčeni zbog toga što oduzeti crkveni sasudi mogu biti pretvoreni u predmete za domaću upotrebu… Položaj vernika je sada sličan položaju u vavilonskom ropstvu. Jevreji su se obraćali Bogu u nadi da će On kazniti one koji su ih porobili zbog pričinjenog im zla, i parohijani se mogu nadati da će Bog, dopustivši oduzimanje crkvenih dragocenosti iz hrama, ako takvi budu upotrebljeni na zlo, isto tako uzvratiti onima koji su to učinili“.
Agent je loše čuo propoved i da bi razjasnio nedoumice, obratio se protođakonu hrama. Ovaj je, ne pridajući tome velikog značaja, slobodno prepričao sadržaj propovedi koju je agent zapisao u onom obliku koji mu je bio neophodan radi obavljanja zadatka. Otac Vasilije je bio uhapšen. Ukupno je bilo uhapšeno i izvedeno pred sud 54 čoveka, računajući tu i sveštenike Hristofora Nadeždina, Aleksandra Zaozerskog, jeromonaha Makarija Teljegina, i mirjanina Sergija Tihomirova.
Otac Vasilije je optužen da je 7. aprila održao u hramu „propoved o oduzimanju crkvenih dragocenosti… nazvao je … oduzimanje pljačkom, a komisiju banditima. Na kraju svoje propovedi, poredeći položaj vernika s položajem Jevreja u vavilonskom ropstvu… pozivao je stanovništvo da se obrati s molitvom Bogu i da Ga moli da zbriše sa lica zemlje one koji su izvršili oduzimanje, kao što je nekada Bog zbrisao zbog istog tog Vavilon… I to se izrazilo u rečima psalma koje je pročitao ‘Na rekama Vavilonskim’… kćeri vavilonska prokleta, blažen je onaj koji će uzeti i razbiti tvoju decu o kamen“.
Eparhijski namesnik i starešina hrama Sv. Paraskeve u Ohotnom rjadu[2] Aleksandar Zaozerski optužen je da je „dobivši poslanicu patrijarha Tihona, širio ovu po crkvama… Upoznavši parohijane s proglasom patrijarha Tihona i odlukom SCIK, podneo je izveštaj po pitanju oduzimanja dragocenosti nakon kojeg se skup izjasnio u korist oduzimanja dragocenosti“.
Eparhijski namesnik i starešina hrama Jovana Vojnika Hristofor Nadeždin optužen je da je „dobivši proglas patrijarha Tihona, širio ovaj po crkvama… održao je propoved na temu ‘nekada moćna Država Ruska koja propada… ’13. marta… u crkvi upoznao je parohijane s proglasom patrijarha Tihona“.
Jeromonah Makarije Teljegin bio je optužen da je prilikom oduzimanja crkvenih dragocenosti iz pridvornog hrama patrijaršijskog podvorja „u prisustvu gomile nazvao komisiju za oduzimanje pljačkašima i nasilnicima“.
Mirjanin Sergije Tihomirov …“5. aprila… za vreme oduzimanja crkvenih dragocenosti u hramu Bogojavljenja u Dragomilovu oko hrama se okupila gomila koja je počela da pruža otpor komisiji za oduzimanje i pokušala da prodre u hram koji su čuvali… crvenoarmejci. Hici ispaljeni u vazduh od strane zaštite nisu rasterali gomilu… Konjica koja je došla namesto događaja, rasterala je gomilu. Bilo je teško ranjeno i prebijeno nekoliko crvenoarmejaca… Najaktivnije učešće su uzimali u agitaciji i premlaćivanju crvenoarmejaca: Tihomirov…“
Osim toga, eparhijski namesnici moskovskih hramova bili su optuženi da su čuvali proglas „pravoslavnom stanovništvu grada Moskve“[3] i protest upućen SCIK[4] koji su potpisale stotine pravoslavnih.
Od 26. aprila do 8. maja u Moskovskom Revolucionarnom tribunalu održano je suđenje. Optuženi su se držali hrabro i dostojanstveno. Više puta su sudije pokušavale da ih primame ublažavanjem njihove sudbine u zamenu za svedočenja protnv drugih, ali oni na to nisu pristajali.
Sveštenik Aleksandar Zaozerski nije priznao da je kriv za kontrarevolucionarnu agitaciju protiv oduzimanja crkvenih dragocenosti. Rekao je samo da je čitao u hramu poslanicu patrijarha Tihona. Ali preko koga je dobio tekst poslanice i protesta upućenog SCIK odbio je da kaže: „Došao mi je nepoznati građanin i doneo nekoliko primeraka proglasa patrijarha Tihona i tekstova protesta, broj koji je bio dovoljan za sve crkve mog namesništva. Sve patrijarhove proglase i tekst protesta sam razaslao po crkvama po službenoj dužnosti, potčinjavajući se odluci najviših crkvenih vlasti“.
I sveštenik Hristofor Nadeždin nije priznao krivicu i odbio je da pomene preko koga je dobio poslanicu patrijarha Tihona: „… došao mi je nepoznat mladić i doneo nekoliko primeraka proglasa patrijarha Tihona koje sam razaslao po crkvama; kasnije je isti mladić doneo dva primerka protesta SCIK“.
Oca Makarija Teljegina sudije su pitale o njegovim ubeđenjima.
– Po ubeđenjima sam monarhista – odgovori on.
– Kakav ste vi monarhista, kada monarha nema? Pa i ap. Pavle kaže: pokoravajte se postojećoj vlasti.
– Ja se i pokoravam: živim tiho, mirno, kao svi smrtnici, vlast me se ne tiče.
– Gde služite?
– Bio sam vojni sveštenik Prve Donske kozačke brigade. Sada služim u pridvornoj crkvi patrijaršijskog podvorja.
– To ste vi tamo uvredili komisiju?
– Da, ja sam nazvao njene članove pljačkašima i nasilnicima. Ja sam služitelj svetog prestola i meni je veoma teško kada oduzimaju sveštene predmete.
S neustrašivošću i otvorenošću držao se na sudu sveštenik o. Vasilije Sokolov. Iz zatvora je pisao svojoj telesnoj i duhovnoj deci:
„Mila moja deco i svi vi koji me volite! Vaše učešće u mom snabdevanju raznim sitnicama duboko me dira. Vidim i osećam vaša srca koja izgaraju od ljubavi. Ali strpite se malo i ne trošite se na slanje takvih skupih stvari kao što su pomorandže. Nije nama zatvorenicima do pomorandži! Klanjam se vašoj ljubavi i molim Boga da vam uzvrati za sve nebeskom milošću.
 
Mnogo vas sve voli protojerej V. Sokolov.
 
Svima koji me vole i mojoj duhovnoj deci
Od sveg srca vam zahvaljujem na saosećanju koje se ispoljava prema meni u mom žalosnom stanju. Vašim molitvama i vašom ljubavlju neka olakša Gospod sudbinu koja mi se sprema! Daj Bože i vama svima trpljenje u podnošenju poslane vam nevolje! Naravno, to je velika nevolja za vas da vidite oba pastira Vaša na optuženičkoj klupi. Ne gubite nadu. Nakon nevolje ovih dana daće vam Gospod i radost koju niko neće oteti od vas.
 
Mir svima vama! Blagoslovio vac Bog! Protojerej V. Sokolov“
 
8. maja 1922. godine pročitana je presuda Tribunala: „Uzimajući u obzir da se optuženi, u odnosu na koje je dokazana kontrarevolucionarna delatnost, iskoristivši najteži trenutak života naroda, kada milioni seljaka umiru od gladi, Zaozerski… Sokolov… Teljegin… Tihomirov… nisu pokajali za učinjena zlodela… te su time ispoljili najveće zločinaštvo, Tribunal je osudio Zaozerskog Aleksandra Nikolajeviča, 42 godine… Nadeždina Hristofora Aleksejeviča, 56 godina… Sokolova Vasilija Ivanoviča[5], 46 godina, Teljegina Makarija Nikolajeviča, 46 godina… Tihomirova Sergeja Fjodoroviča, 57 godina… na najtežu kaznu – streljanje“[6].
Obnovljenaški episkop Antonin Granovski podneo je molbu u SCIK Kalinjinu za pomilovanje osuđenih na streljanje. Na sednici Politbiroa 11. maja[7] saslušan je predlog Kamenjeva da se potvrdi presuda Moskovskog Tribunala, ali u vezi sa Antoninovom molbom upućenom Kalinjinu, odlučili su da se „izvršenje presude privremeno obustavi. Naložiti d. Trockom da do večeri 12.5. zauzme stav i podnese pismeni predlog Politbirou“.
14. maja Bek, Krasikov i Unšliht su podneli Trockom svoj zaključak u vezi s procesom, predlažući da se odmah streljaju petorica optuženih. 18. maja na sednici Politbiroa[8] saslušan je zaključak Trockog u vezi s presudom povodom slučaja oduzimanja crkvenih dragocenosti u Moskvi: „U odnosu na dole pomenuta lica neophodno je doći do zaključka da po okolnostima slučaja i po karakteru njihove ličnosti nema osnova koje mogu uticati u pravcu ublažavanja presude Moskovskog Tribunala:
1. Nadeždin Hristofor je, osim neposrednog učešća…[9] zajedno s drugim arhijerejskim namesnicima jasno i svesno… pod religioznom zastavom aktivno pozivao… držao propovedi…
2. Sokolov Vasilije, koji nije bio čak ni arhijerejski namesnik, ipak je na najaktivniji i na najsvesniji način vodio neposrednu… agitaciju u crkvi, upotrebljavao je ceo religiozni aparat argumenata…
3. Teljegin Makarije, kao aktivni i nepomirljivi neprijatelj… vatreni monarhista… koji je potvrdio svoju nepomirljivost na sudu.
4. Tihomirov Sergej, aktivni crnostotinaš, koji je neposredno učestvovao… i podstrekavao na to i gomilu…
5. Zaozerski Aleksandar je kako u svom radu, tako i na suđenju, ispoljio najveću svesnost i nepomirljivost… predstavlja ideologa… sveštenstva.
Prilikom isključivanja iz spiska jedanaestorice osuđenih na najtežu kaznu ostalih šestoro lica, komisija[10] se rukovodila isključivo razlozima da se s najmanjom štetom po suštinu presude, pravedno prema svoj jedanaestorici, izađe maksimalno u susret zauzimanju progresivnog sveštenstva“.
Politbiro je potvrdio predlog Trockog – streljanje. Osuđenima nije odmah bilo saopšteno da je smrtna presuda potvrđena, ali je srce o. Vasilija već predosećalo ishod. On je zaspao tek pred jutro. I počeli su da se vuku jedan za drugim dani i noći u ćeliji osuđenika na smrt – od presude do mučeničkog kraja. Iz zatvora je pisao svojoj telesnoj i duhovnoj deci[11].
 
* * * * *
 
19.05. Malo sam zaspao nakon besane noći i počeo sam da se osećam znatno bolje. Istina, srce ne prestaje da me tišti, kao da osećam najtežu nesreću, ali stanje organizma je spokojno i uravnoteženo. Osim toga, šire se dobre vesti (mislim da ih šire radi raspoloženja) kako je navodno odlučeno da se ukinu smrtne kazne u vezi s našim slučajem i da se zamene drugim kaznama. Kakve god bile te kazne, nesumnjivo je da su bolje od streljanja, ali čovek teško može da poveruje u takvu dobronamernost sudija. Zašto je nisu imali ranije? Uskoro će se sve saznati. Verovatno je da se slučaj sada ponovo razmatra i da će konačna presuda odmah postati pravosnažna. Gospode! Šta onda! Zar ću morati ipak da se rastanem s belim svetom? Eto, kada organizam jača, tada se i žudnja za životom uvećava. Mislim da su upravo zato podvižnici iznuravali i nisu štedeli svoja tela da bi tu životnost u njemu oslabili, da bi probudili u njemu žudnju za drugim, nebeskim i duhovnim životom. Dve te žudnje ne mogu postojati zajedno u čovekovoj duhovnoj nastrojenosti. I zato mudrac ne dozvoljava da životinjsko-telesna čulna žudnja ovlada njegovim organizmom, već se trudi da preovlada ona duhovna.
Što se mene tiče moram da kažem da ni ranije moja duhovna žeđ nije bila moje stalno i postojano stanje duha. Tako je i sada, čak i u ovim svojevrsnim danima, kada pitanje o životu ovde i životu tamo stoji kao prvenstveno pitanje na dnevnom redu, kada su nade u ovdašnji telesni život gotovo izgubljene i predstoji neizbežni susret sa onostranim zagrobnim životom. Čak i sada stanje duha ostaje kolebljivo i plamsaji čulnog, zemaljskog života nimalo ne slabe, već samo ponekad zamiru, da bi malo kasnije izbili još snažnije.
Ali, mislim da ne može proći bez traga ovakva duševna napetost u borbi za to šta čovek treba da izabere – zemaljsko ili nebesko, telesno ili duševno, sadašnjost ili budućnost. U svakom slučaju, tasovi na vagi odluke se priklanjaju u pravcu ovog drugog izbora. I taj rezultat je najvažniji plod doživljenog vremena. Ma šta se dogodilo potom, ipak pitanje je rešeno konačno: drži se za večni život, za nebo, za dušu. Sve ostalo prolazi i ne vredi ozbiljne pažnje. Kao čovek koji je zašao u drugu polovinu života odavno bi trebalo da se zaustavim na takvom izboru i da usmerim sve napore njegovom sprovođenju u život. Toga nije bilo dobrom voljom. Sada to moram da priznam i da počnem da ostvarujem po nužnosti.
Da, zatvor je veliki učitelj i strogi nastavnik. On ne voli šale i polovičnost. Ovde treba čovek da se odluči konačno i nepovratno. U slobodnom životu čovek nikako ne može na to da sebe primora, ne može nikako da dođe do te svesti. Upravo me je ovaj zatvor sada konačno uverio da predavati se sa svim žarom i isključivošću svetovnoj i životnoj taštini jeste čisto bezumlje, da pravi čovekov posao mora da se sastoji u služenju Bogu i bližnjemu, a najmanje u brigama o samome sebi. Šta mi je dala na kraju krajeva ta moja velika brižnost za zemaljska sticanja, za častoljubive, službene i druge privilegije, za spokojstvo i zadovoljstvo telesnog života? Priznajem da me je taj nepravilni odnos prema životu i doveo do zatvora. Istina, u poslednje vreme (tek u poslednje vreme) postao sam nešto bolji, nešto brižljiviji u odnosu na siromašne i bližnje uopšte, ali zaista vrlo malo. Ne, treba u korenu sve to preseći i živetn na hrišćanski način, a ne na paganski, kao što je to bilo do sada. Ali hoću li imati prilike, Gospode, hoću li imati prilike da isprobam život na Božiji način? I da li čovek može da živi na Božiji način na slobodi!? U zatvoru i u nadolazećem strahu od smrti odlučnost ne nestaje, već jača, a na slobodi, usred životne vreve i svakojakih sablazni – tamo, po svoj prilici, nećeš doneti takvu jednu dobru odluku. Da, da, i u svakom zlu ima neko dobro, pa čak i veće dobro. Tako se i u zatvoru mnogo dobrih preokreta zbiva u ljudsknm dušama. I ljudi odlaze odavde umnogome očišćeni od starog kukolja, od nekadašnje prljavštine. Hoću li i ja takav otići i hoću li uopšte otići?!
 
Protojerej V. Sokolov
 
20.05. Kako beskonačno traje i kako je beskonačno mučan zatvorski dan! Ne znaš kada da ustaneš i kada šta da radiš. Časovnika nema, i svi računaju vreme samo po vremenu za obroke: njih je tri jutarnji, podnevni i večernji. Da li ima mnogo ili malo vremena od jednog do drugog obroka čovek ne zna, a noć – to je čista večnost, naročito za mene koji se često budim ili uopšte ne mogu da zaspim. Zato su na zidovima ubeležene razne crte senki – senka ručka, senka večere itd. Ali tu je vrlo malo tačnosti, pa se zato tako često i čuju s prozora dozivanja – koliko je sati, da li će biti uskoro ovo ili ono. Leti se, naravno, ljudi mogu dozivati, a kako li je tek zimi sedeti u ovakvom položaju. Noću takođe nema svetla i zato s naročitom radošću čovek gleda nebeska svetila. „Zbogom zvezdo, vreme mi je za spavanje…“ svake večeri zvuče u mojoj duši ove reči, draga Tonjička (kćerka o. Vasilija – I.D.). Jesi li mislila kada si pevala, i jesam li ja mislio kada sam slušao da ću te misli, ta osećanja, koja se nalaze u toj pesmi, realno doživljavati baš ja. Od zatvora, kao i od prosjačke torbe, ne odriči se. Ova poslovica se pokazala tačnom u svoj njenoj surovoj istinitosti.
Danas sam ustao, mislim, negde oko 5 sati. Čujem neko kretanje iza vrata, nečije užurbane korake, ponekad uzvike, a ja sam zatvoren kao u sanduku i ne mogu da proverim šta se zbiva oko mene. Zbog toga su mi toliko napeti nervi – zbog te neizvesnosti o onome što se događa oko mene. Ali sada kao da se nešto spokojnije odnosim prema svemu, ne zato što mi je nestao strah od smrti, već zato što, na osnovu onoga što znam, naš slučaj još uvek stoji na mrtvoj tački. A kada se pokrene i dođe do kraja, onda ću se uzrujavati onoliko koliko treba. Za sada mi se raspoloženje svaki čas menja: čas mi je lakše, čas teže. Ponekada naiđe tako mutan talas na svest da mi nije ni do čega i da sam spreman da pobesnim. I samo to što su mi oduzeta bilo kakva sredstva da napravim neki skandal, samo me to izbavlja od ekscesa.
Neki predlažu da se čitaju knjige, postoje ljudi koji ih čak i dobijaju iz kuće i koji se bave naukom. Svako ima svoje nerve i svoj karakter. Ali ja nemam taj karakter da bih mogao pred licem smrti da razmišljam o nekim naučnim problemima. Pokušavam da se usredsredim i da čitam. I svakih pet minuta prekidam da bih razmišljao stalno o jednom istom – o svojoj sadašnjoj i budućoj sudbini. I kada se ponovo vratim knjizi, zaboravljam šta sam čitao. Kakve može biti vajde od takvog čitanja sa prekidima? Kada bi makar postojao neki fizički rad, neki ručni rad, bila bi to prava sreća. Uz njega bih mogao da utučem vreme i izbavim se nametljivih misli. Nažalost, ne umem ništa da radim od toga, a i malo ko od nas ume da radi nešto od te vrste. A onda nema ni nikakvih materijala, nikakvih oruđa. Golim rukama se ništa ne može uraditi. Preostaje gotovo jedini, ali zato i najutešniji posao u ovom položaju – molitva. Čovek može bilo gde da se moli, ali ovde može i mora, po apostolu, neprestano da se moli. U rečima molitve, prilikom zadubljivanja u njihov smisao i značaj, otkrivaju se sve novi i novi izvori ohrabrenja i radovanja. Ponekad ponireš u samoosuđivanje, u saznanje dubine svoje grehovnosti, u saznanje svoje prethodne nemoći. Ali zatim to raspoloženje biva potisnuto moćnijim rečima nade i utehe. Ožalošćenom i ucveljenom srcu molitva ne samo što daje odmor i spokoj, nego i uliva u njega struju života, snagu radi pomirenja s neveselom stvarnošću, radi podnošenja nesreća. Bez molitve bi čovek zaista mogao da propadne, da upadne u bezizlaznu tugu, u smrtnu agoniju.
Za sada se držim svog pravila – čitam sve dnevne službe po molitvoslovu. Nikad nisam mislio da bi mi ta knjiga mogla biti toliko korisna u životu, kao što uopšte nisam ni mislio da ću dospeti u ovo sadašnje žalosno stanje. O, kada bi te molitve bile blagougodne pred Spasiteljem našim Bogom! Kada bi doleteli ti žalosni uzdasi do naših nebeskih molitvenika i pokrenuli ih na moljenje za nas! Ali moje molitve ne samo što imaju malo nade, nego je uopšte i nemaju. Svako ko tone, jauče i doziva… Ja više polažem nade u vaše molitve, mome srcu bliska telesna i duhovna deco. Vaše molitve su dobrovoljne i samopregorne, one mogu više značiti za umilostivljenje Vladike Hrista. Nekada su molitve vernih izvele iz tamnice apostola Petra. Neće li se nešto slično dogoditi i nama, grešnima, po vašim svetim molitvama?!
 
Protojerej V. Sokolov
 
21.05. Iz dana u dan nam Gospod produžava život. Stalno okleva Gospod da nas pozove k Sebi, očekujući naše pokajanje, našu duševnu pripremu. I sudeći prema tome šta ćemo pokazati u to kritično vreme, kakve ćemo sklonosti u sebi ispoljiti, dobre ili loše, tako će nam i biti. Jer kod pravednog Nagradodavca sve se čini prema zaslugama.
Nažalost, mi smo u svom stanju duha raslabljeni. Iz raznih razloga. I zato što smrtna pretnja još nije blizu, i zato što prodiru u naše misli i doživljaje goruća pitanja života. Eto na primer, pitanja o preuređenju Crkve. To su našem srcu tako draga pitanja koja se ne mogu zaboraviti ni u trenutku smrti. Da, šta će biti s tobom, mila naša Pravoslavna Crkvo! Kao da je ovo sudbonosno pitanje bilo namerno postavljeno pred nama upravo nakon ovog suđenja. Hiljadu godina nisu pokretana takva pitanja. Kuda ćeš, u kom pravcu krenuti, majko naša rođena? Verujemo u božansku zaštitu nebeske Glave Tvoje, verujemo u Hrista Gospoda Koji je zavoleo Crkvu Svoju i predao Sebe za nas i ne može je ostaviti na milost i nemilost sudbine, verujemo da će je On izvesti na istinski i svetli put. Ali to je tek na kraju, a šta joj predstoji da doživi do tada? Šta se sprema deci Crkve, dok se to sve ne zbude, dok se ne uredi na dobro?! Samo je Gospodu to poznato, ali sudeći prema nama samima, mnogo nevolja i stradanja treba da dožive pravoslavni hrišćani sve dok ne dostignu tiho pristanište. I kako mi je žao, kako mi je krivo što sam u tako važno vreme odstranjen od svakog učešća u zbivanjima oko mene. Naravno, možda mi ne bismo ništa od sebe lično uneli u te događaje, ali bismo ipak mogli da pomognemo ljudima oko nas da ih shvate i da ih podnesu. U duši se rađa zebnja za svoju pastvu koja ostaje bez rukovodstva, bez duhovnog nadzora, što može imati za posledicu kolebanja u veri, pad morala i otuđenje od Crkve. A to je siguran korak prema duhovnoj propasti. Gospode! Ne okrivi nas još i zbog tih posledica po našu pastvu, posledica koje mogu biti teške, ne uračunaj nama, pastirima, to u greh i kao blag, oprosti zbog naše sopstvene bespomoćnosti, zbog nemogućnosti da ne samo drugima, nego i sebi ičim pomognemo u sadašnjem jadnom stanju!
Kako ćeš opstati i ko će tobom upravljati u ovakvim uslovima, naša crkvo Nikole Javljenoga? Ko će te i kako povesti kada nas ne bude bilo? I nehotice mi padaju na pamet ovakve misli sada, uoči praznika 9. maja (praznik Mladog Nikole). Šta će preduzeti kao usled pastirske krize naši crkveni staratelji? Da li će se zadovoljiti iznajmljenim sveštenicima ili će početi da se brinu o novom i stalnom svešteniku? Moguće je i jedno i drugo i mislim da će se naći pristalice i jednog i drugog. Zanima me da li će i kakav će biti onaj ko bude na mom mestu i ko bude moj zamenik. Biće mi teško i krivo ako takav bude neki nedelatni ili nedaroviti čovek koji ne samo što neće dalje pokrenuti ono što smo započeli, nego ga neće održati ni na sadašnjoj visini razvoja. Zašto smo se onda trudili, zašto smo onda sve rizikovali? Naravno, tamo još uvek ima ljudi starog kova koji revnosno rade na korist i slavu hrama i parohije. Ali čega sve nema u današnje vreme, kakvih preokreta i iznenađenja? Tako i tu. Rečeno je: „Udariću pastira i ovce će se razbežati“.
Draga Nikolojavljenska pastvo! Kako bih hteo da te vidim u ove dane odgovorne i bremenite svakojakim događajima, na visini svojih zadataka, u potpunoj svesti o ozbiljnosti sadašnjeg trenutka. Kako bih hteo da zadržiš i dalje svoju ulogu čuvarke čistog pravoslavlja, zavetnih predanja, strogog ustava službe i bogoslužbenog reda! Kako bih hteo da se u tebi i dalje nastavi religiozno prosvećivanje, da se razgoreva molitveno nadahnuće, da se širi dobrotvorni rad. Hoću da verujem i da se nadam da nebeski Domaćin hrama i rukovodilac pastve – Hristov svetitelj Nikolaj – neće dozvoliti da posejano seme bude ugušeno, neće dozvoliti da propadnu mladi usevi i poslaće na svoju njivu odgovarajuće poslenike da završe započeto. Neka ovo bude, neka bude!
 
Protojerej V. Sokolov
 
22.05. Nikoljdan! Naš svetli hramovni praznik! Već odavno čujem kako zvoni za jutrenje. Ta zvonjava me dira u srce. Zvone i kod nas, naravno. Ali ja ne mogu ni zvono da čujem, ni službu da pogledam. Eto šta čovek može da doživi! Zaista su veliki naši gresi te su nas lišili svega, čak i onoga najnevinijeg i svima mogućeg. To mi je nesumnjivo plata za sopstvene pastirske grehe, za to što nisam umeo i nisam hteo da napasam kako treba stado Hristovo. Nama je zapoveđeno da napasamo, ne gospodareći nad nasleđem Božijim, već dušu svoju polažući za njega, a mi radimo upravo obrnuto – napasanje smatramo spoljašnjim vladanjem nad pastvom, dobijanjem od nje bedne zarade, dostizanjem počasti i slave za sebe itd, itd. Jednom rečju, mi smo izopačili sam smisao duhovnog pastirstva i pretvorili ga u svetovnu vladavinu. Za to, nesumnjivo, moramo biti i kažnjeni. Pomislim, pa nisam samo ja, svi su takvi, ali zar je to opravdanje? Lopov ne može da se opravda time što mnogi drugi kradu, pa čak i više od njega. A kad je već uhvaćen, onda treba da trpi i kaznu. Isto tako i ja – upao sam u klopku zbog sitnice takoreći, pao sam samo zbog jedne propovedi, i eto zato snosim strašnu kaznu. A kazna je zaista užasna, za mene barem. Svaki dan moram da umirem, jer svaki dan čekam da me pozovu na streljanje. Ne znam u kojoj srazi je sudski proces, možda je presuda već potpisana i njen rok već istekao. Sada će doći da je izvrše. I vrtiš se u tom iščekivanju kazne koja ti visi nad glavom i ne znaš šta čak ni šta da moliš od Gospoda, da li to da ti se još produži život, ili to da se što pre završi i prekrate se ove muke, ova svakodnevna umiranja. Zamišljaš kako će te staviti uza zid, kako će ti pročitati presudu, kako će uperiti u tebe puške, kako ćeš osetiti smrtni udarac – sve to po nekoliko puta preživljavaš u svojoj mašti, a srce stalno drhti, stalno oseća bol i nema ni minuta spokoja. Zar je to život?
Po običaju, ustao sam rano. Već sam se pomolio i pričestio. Sećam se kako bih sada služio u svojoj crkvi, sada bih poučavao svoje parohijane, govorio bih im o svetitelju Nikoli i sam bih se radovao i druge bih radovao i hrabrio. A zatim bih počeo da idem po parohiji i da sa svima delim svoje misli i osećanja. Svojoj porodici, svojoj deci bih doneo prazničnu radost i utehu. Sada im bez mene praznik i nije praznik. Iako njihov tata i nije umro, njega nema s njima, a možda je on i umro, pomisliće oni, i zbog toga će se još više žalostiti i tugovati. Da, koliko sam ja svakojakih patnji i lišavanja naneo tim svojim slučajem i bližnjima i daljiima. Zar se nije moglo unapred to sve predvideti? Ma ne, kao da je namerno bilo to sve ignorisano i učinjeno tako upravo kako nije trebalo činiti. Zakasnelo pokajanje! Koliko je bilo takvih pokajanja i kakve je bilo vajde od njih! Ako su nekada ta pokajanja i dovodila do povratka prethodnoj sreći i spokojstvu, da li su ona mnogo služila moralnom ispravljanju i obnovi? Malo, pa se zato i iscrplo Božije dugotrpljenje, i nadneo se nad glavom taj strašni i kobni udarac. Zato se sada postavlja pitanje mogu li ja da budem istinski pastir, jesam li u stanju da ostvarim, makar relativno, pastirski ideal ili sam već beznadežan. Od toga će i zavisiti sudbina mog života. Gospod će ga sačuvati i produžiti, ako po svemudrosti Svojoj zna da se ja još uvek mogu popraviti, da mogu biti dobar pastir. Ako ne, On će prekinuti ovaj život da ni meni samom ne bi donosio, niti drugima činio nepotrebno zlo i štetu. Tvori, Gospode Srceznalče, volju Svoju! Meni je sada na duši samo jedno: umoli ugodniče Božiji Nikolaje, za mene nedostojnog, Gospoda Boga da okonča moj život na službi pri svetom hramu tvome da ne bih poginuo zlom i nasilnom smrću, već da bih se udostojio hrišćanskog i spokojnog kraja bez bola. Nadajući se u molitve, verujući u zauzimanje tvoje, sa trpljenjem ću čekati kraj ove mučne tragedije, ovog svakodnevnog umiranja.
 
Protojerej V. Sokolov
 
23.05. Videh se s Vama, deco moja draga. Hvala Bogu! Kao da mi je zasvetlelo u duši. A sada su opet počele da me muče žalosne misli, nisam li se s vama poslednji put video? Život mi visi o koncu. Teško je, nepodnošljivo teško živeti u takvom položaju.
Ti se, dakle, Borja, konačno ženiš, oženio si se građanskim, a preostalo je još i crkvenim brakom. No, neka ti Bog da da dobiješ taj Božiji blagoslov porodičnog života. Neka on učvrsti tvoj bračni savez II neka vam poda mir i uspeh u svim vašim poduhvatima i delima. Neka umnoži Gospod plodove rada vašeg i neka izvede na put potomstvo vaše. Neka vaš savez ne bude telesni, nego pre svega duhovni, veza duša, sa sjedinjenjem misli, osećanja i želja. Trudite se da sve činite zajedno, da budete iskreni jedno pred drugim. Jednom rečju, živite duša uz dušu, srce uz srce, živite ne samo za sebe, nego i ne zaboravljajte manju braću koja su oko vas i kojima je potrebna vaša pažnja i saosećanje. Tada ćete imati za svoje svakodnevne pomoćnike u životu i delima svojim Gospoda Boga i Njegovu Prečistu Majku i svetitelja Nikolu Čudotvorca čijoj vas zaštiti i preko uručene vam posebne ikone ja i poveravam.
Vaša sudbina neće biti vesela. I kao da sam ja za to kriv. Naravno, ja sam kriv do izvesne mere. Šta da se radi? Oprostite i zbog toga, kao i uopšte oprostite za sve što sam vam pričinio ovom nesrećom koja se sručila na mene. Ipak se potrudite da nečim ulepšate taj jedinstveni dan svog života u onoj meri u kojoj vam to dozvoljavaju najposle vaša sredstva. Ta sredstva nisu velika, ali će vam biti dovoljno za malo gostiju. Ne zadužujte se. Bolje je skromnije, ali za svoj novac. Opasno je uplitati se u dugove, oni kao okovi sputavaju čoveka. Ja lično nikada nisam bivao u dugovima i uvek sam više voleo da pretrpim oskudicu ili nedostatak nečega, nego da budem bogat tuđim dobrom. Uostalom, nemam nikakvih razloga da pravim ovakva upozorenja, jer je tvoja prošlost, Borja, u tom pogledu besprekorna.
Hteo bih, ah, kako bih hteo, da bar malo pogledam kako živite, šta radite, hteo bih da se prošetam po bašti, da je pregledam svojim domaćinskim okom. Ali o tome ne vredi čak ni misliti, pre mislim o tome da li ću uopšte ugledati svoj dom i svoju dragu decu. Nikada nisam klonuo duhom kao u ove dane, da li zato što su mi rastrojeni nervi, što je ovaj život koji je postao napet u mislima i osećanjima počeo da ubija svaku bodrost u duši, ili zato što zaista osećam veliku opasnost po svoj život. Možda i jedno i drugo. Mučno je uticala na moje raspoloženje vest o osudi na smrt šujskih sveštenika, učesnika tamošnje pobune. Ovakav presedan ništa dobro ne obećava. A zatim stvaranje nove crkvene uprave sa ostavkom patrijarha takođe je nepovoljan momenat. Mi smo takođe pristalice starog pravca, jasno je da za nas među novima neće biti branilaca. Pre ćemo u njima naići na zlobnike, i to se, naravno, može odraziti i na sudsku odluku povodom našeg slučaja.
I među nama ima ljudi koji ne očajavaju i koji žive tako kao da im ništa ne preti, naravno, većini nas i zaista ništa ne preti, osim zatvora, zato što optužbe nisu toliko teške. Ali ja mislim da čak i kada bih pripadao takvima, osećao bih se veoma loše. Kako bilo, ipak si osuđenik na smrt, kako nas ovde zovu, a to je teški i neizbrisivi žig.
Jutro ipak donosi neku bodrost duha i rađa optimizam u pogledima. Čovek hoće da gleda budućnost kroz ružičaste naočari, hoće da poveruje da će sve proći bez krajnje žrtve. O, kada bi tako uredio Gospod! Doveka bih slavio Njegovu bogatu milost. Doveka bih u pesmama hvalio pred prestolom Njegovo snishođenje! Uvek bih slavio i tvoje zauzimanje, sveti Nikola, jer je tebi osobito svojstveno da pružaš pomoć onima koji su u tamnici i da izbavljaš od smrti nevino osuđene.
 
Protojerej V. Sokolov
 
24.05. Noć uoči sv. Kirila i Metodija, odanije Pashe. Sa svih strana dopire crkvena zvonjava. Svuda praznuju, mole se i raduju se. A ja sedim i mislim samo jednu misao – da li će uskoro doći po moju dušu. Gospode, kakva nevesela sudbina! Teško mi je da se obuzdam da ne molim i ne preklinjem: izvedi iz tamnice dušu moju, usliši glas moljenja moga. Izmučeno je, iznureno srce u ovom mučnom iščekivanju. I ne znam, čak i ako me mimoiđe ova čaša, da li ću ikada valjati za bilo šta. Pretvoriću se u bolesnog invalida. Sada želim samo jedno, da me negde proteraju odavde. To prinudno putovanje bi me možda oživelo, podiglo bi mi duh, ojačalo moje snage. A bez toga ipak teško da ću biti u stanju da podnesem ovaj teški udarac.
Bojim se i za vas, draga moja deco, bojim se da i vi od tuge i suza sebi ne navučete nešto. Za misaonog čoveka tuga je vrlo opasna stvar. Dobro je i mnogo će vam pomoći to što imate mnogo briga i poslova i to raznoraznih. U tim poslovima ćete se ipak nekako razonoditi i zabaviti. A zatim oko vas su ljudi koji ipak odvlače vašu pažnju od bolne tačke i daju vam da predahnete. Eto baš u tom pogledu je naš položaj ovde najužasniji. Sediš i dan i noć sam samcit. Protiv volje u glavu kao da je zabijen ekser – jedna te ista užasna misao o predstojećoj smrti i o beznadežnosti tvog položaja. Kako ti je drago kada neko kroz prozorčić na vratima nešto upita ili nešto kaže. To si već spreman da smatraš velikim događajem i srećom. A kako sporo prolazi vreme ovde! Dan koji počinje u 6 časova čini se beskrajnim. A noć je, za mene koji malo spavam, još duža. Bojim se čak i tih noći, zato što ovde noću dolaze i kupe ljude da ih pošalju na onaj svet.
Odslužio sam poslednju pashalnu službu. Da li ću još imati priliku da pevam Pashu na zemlji? Ti jedini znaš, Gospode! A ako ne, udostoji me da se pričestim večnom Tvojom Pashom u nezalaznom danu carstva Tvoga.
 
Protojerej V. Sokolov
 
25.05. Evo došlo je i Vaznesenje Gospodnje, čudesni kraj najčudesnijeg početka (Vaskrsenja). Na tim čudesima počiva cela naša vera, na njima se ona gradi kao na svom granitnom temelju. Ma šta izmišljalo neverje protiv hrišćanstva, ono će uvek biti snažno i čvrsto na tom nepokolebivom temelju koji je dat u Vaskrsenju i Vaznesenju Hristovom. Za mene je sada naročito radostan i pun nade taj praznik Vaznesenja Gospodnjeg. Zašto se On uzneo? Idem, rekao je, da pripravim mesto vama. Dakle i meni, grešnome, Ti, Gospode, ćeš pripremiti mesto, makar ono poslednje mesto u carstvu Tvom. Izgleda da nije beznadežna naša sudbina prilikom tog preseljenja u onaj zagrobni život, dakle, smrt nije uništenje, nije početak novog mučnog postojanja, ona je početak novog, boljeg života, ona je promena tuge u radost, po izrazu crkvene molitve. Ako je tako, onda se ne treba žalostiti zbog prestanka ovog zemaljskog života, žalostiti se zbog smrti koja se bliži: za verujućeg hrišćanina to je prelazak u bolji život, to je početak njegovog blaženstva sa Hristom. Ove misli mi sada daju veliki spokoj. te sam sadašnju noć proveo mnogo lakše, nego sve prethodne. Ali eto, jutro je opet donelo raslabljenost duha. Dopire iz Moskve radosna zvonjava. U mislima vidim naš hram, reku svečano obučenih bogomolnika u njemu. Vidim ispunjen hram, mnoga svoja čeda koja stoje na svojim omiljenim mestima. I strašno mi je što mene tamo nema, što ne samo što ne mogu da tamo služim i govorim, nego čak ne mogu da prisustvujem ni među bogomolnika. Utisci su teški, ali kada se setim da sam, živeći na slobodi i uživajući sva njena blaga ranije, uopšte ova nisam cenio, smatrao sam ih ni za šta, primao sam ih kao nešto obavezno, kao uobičajeno, onda shvatam da su ta osećanja potpuno zaslužena n za budućnost vrlo poučna. Uopšte, ovaj zatvor čoveka primorava da i protiv svoje volje mnogo toga posmatra drugim očima nego onda, da prevrednuje stare vrednosti, mnogo toga da uzdigne, a mnogo n da smanji po značaju, da uzdigne sve duhovno, idealno, a da snizi sve materijalno i čulno, jer prvo uvek živi i dejstvuje, drugo samo do izvesne granice.
 
Protojerej V. Sokolov
 
26.05. Prošlo je i Vaznesenje Gospodnje. Kako je divno vreme! Kako je lepo u svetu Božijem čak i iz tamničkog prozora. Kakva toplota, kakav vazduh, kakvo divno plavo nebo sa retkim paperjastim oblacima! Mora da je sada lepo na livadi, u šumi, kod nas u bašti! Sigurno je procvetao jorgovan. Bože moj, kako moja duša čezne da vidi zavičajna mesta! I eto, usred takve blagodati čovek ne može da razmišlja ni o čemu osim smrti, osim bliskog kraja i rastanka s tim prekrasnim svetom… Ali, s druge strane, ako je ovde tako lepo, ako ovdašnji svet može biti tako krasan i privlačan, kako je onda nesumnjivo još lepši i privlačniji onaj nevidljivi nebeski svet gde prebiva u Svojoj slavi Gospod sa svetim nebožiteljima! Kakva tamo mora biti radost, kakvo ushićenje, kakvo blaženstvo! Apostol Pavle govori iz svog iskustva da se ne može jezikom izreći lepota nebeskog sveta, da se ne može izraziti ono ushićenje koje obuzima dušu onih koji ulaze u taj svet. Ako je to tako, a tako je nesumnjivo, zašto onda žaliti za ovim ovdašnjim svetom koji je lep samo ponekad, a i u toj privremenoj lepoti uvek skriva u sebi mnoštvo svakojakih stradanja i svakojake fizičke i naravstvene ružnoće. Upravo zato Hristos i govori u svetom Evanđelju: ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu da pogube. Dakle, samo naša malodušnost tera naše srce da zatreperi pred tom telesnom smrću. I samo taj trenutak, taj tren izlaska duše iz tela, samo je on i težak i strašan. A tamo i odmah je spokoj, večni spokoj, večna radost, večna svetlost, viđenje s našim milima, gledanje lica onih koje smo već ovde voleli, kojima smo se molili, s kojima smo živeli. I više neće biti nemira, neće biti izdaja, neće biti spletaka, ni zla, svakojake prljavštine, sitnih i krupnih samoljublja, neće biti ničega što nam ovde truje čak i trenutke najčistije radosti. Kako će se sve što je sada zagonetno i tajanstveno razotkriti za oslobođeni duh, kako će sve biti odmah shvaćeno, čemu teži um, šta je želelo srce! Sve je to neosporno tako primamljivo, tako očaravajuće, da doista vredi pretrpeti taj pre ili kasnije neizbežni kraj života. I pitanje, koji je kraj bolji u smislu teškoće, ovakav nasilni ili lagani prirodni. U prvom slučaju postoji čak i izvesna prednost – to nasilje, ta prolivena krv može poslužiti za očišćenje mnogih grehova, za opravdanje mnogih zala pred Onim Koji je i Sam pretrpeo nasilje i prolio krv Svoju za očišćenje naših grehova. Moja savest mi govori da sam ja svakako zaslužio svoju zlu sudbinu, ali ona pak svedoči da sam časno vršio svoju dužnost, ne želeći da obmanjujem, da uvodim u zabludu ljude, da nisam pristajao da pomračim istinu Hristovu, već da je prosvetljujem u ljudskim umovima, da sam težio da Crkvi Božijoj donesem svaku korist, a nipošto štetu, da nisam imao ni najmanju primisao da ne treba pomoći gladnima za koje sam uvek i rado skupljao svakojake priloge i pomoć. Jednom rečju, pred sudom svoje savesti smatram sebe nevinim za ove političke zločine za koje me optužuju i zbog kojih ću biti pogubljen. A zato Ti, Gospode, primi ovu krv moju na očišćenje grehova kojih ja lično, a naročito kao pastir, imam veoma mnogo. I kada bih znao i bio čvrsto uveren u to da si mi Ti, Gospode, to privremeno moje stradanje dodelio da mi bude barem delimično kao večno opravdanje, ja ne bih molio, ne bih ni želeo promenu predstojeće sudbine. Eto, baš tog čvrstog ubeđenja još uvek nemam dovoljno. Svojim pometenim umom stalno se kolebam, nije li bolje još da poživim, još da se pomolim i pripremim se za večni život. Daj mi Bože tu čvrstu misao, tu nepokolebivu uverenost da ćeš me Ti pogledati milostivim okom, da ćeš mk oprostiti mnogobrojne hotimične i nehotimične grehove, da me nećeš smatrati za prestupnika niti za pogubljenog zločinca, već za postradalog grešnika koji se nada da se očisti Tvojom Časnom Krvlju i udostoji se večnog života u carstvu Tvome! Daj mi da podnesem i dočekam neustrašivo smrtni čas moj i da s mirom i blagoslovom ispustim poslednji dah. Nikakvog zla ni protiv koga nema u mojoj duši, svima i sve od srca sam oprostio, svima želim mira, kao što se sam do zemlje klanjam svima i molim oproštaj, naročito od vas, deco moja duhovna, deco moja telesna, pred kojima bih najviše mogao da budem kriv. Dajte i vi svi mir duši mojoj, da bih sada mogao spokojno reći: sada otpuštaš, Vladiko, slugu Svoga s mirom.
Blagoslov Gospodnji da bude na svima Vama u vekove. Amin.
 
Protojerej V. Sokolov
 
1. 06.1922. godine. Svima koji me vole i sećaju me se! Jedva proživeh ovu beskrajnu noć. Uistinu je to bila noć uoči mnogostradalnog Jova. Nervi su do te mere napeti, da nisam mogao da zaspim ni na trenutak. Svaki korak iza vrata mi se činio da dolaze po mene da me vode na Golgotu. I već je jutro, a sna nema, a nema ni poziva. Usred noći sam se pričestio. To me je svakako duhovno utešilo, ali se telesno nije ništa promenilo. Koliko sam puta molio ja i Gospoda i svete ugodnike da mi pošalju prirodnu smrt. Zavidim Rozanovu koji se teško razboleo u zatvoru i umro kod kuće. Čak ni takvu, reklo bi se, ne sasvim veliku sreću, čak ni nju ne mogu da dobijem. Preostaje, očigledno, da ponavljam jedno isto: da bude volja Tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji!
Setio sam se jučerašnje Tonjine poruke uz pošiljku namirnica. Piše: mnogi učestvuju u slanju paketa i mole blagoslov. Šaljem vam ovaj moj pastirski blagoslov, ne moj zapravo, već Božiji preko mene, nedostojnog. Kako bi mi bilo drago da vas sve lično blagoslovim, da sa svima vama ponaosob razgovaram. Ana Vasiljevna i Vladimir Andrejevič su sigurno propatili zbog mene grešnoga, i ti si se, Ana Georgijevna, verovatno naplakala, sećajući me se. A i svi vi: Jevdokija Ivanovna, Olja, Kaća, Panja, Manja, Tanja, Matrjoša i drugi, svi ste se napatili zbog svog sveštenika s kojim ste uspostavili tako tople i prijateljske odnose. Mnogo sam tužan zbog vas i zbog rastanka s vama. Makar jednim okom da vas pogledam, da vas vidim kroz neki mali otvor! Ali ništa se ne vidi iz moje ćelije, samo nebo i zatvorski zidovi. Utešimo se time da je svako stradanje čoveku na korist, na korist njegovoj besmrtnoj duši koja samo i ima značaj. Za mene je stradanje tim više neophodno, jer sam život proživeo usred neprestanog zaboravljanja na duše poverene mojoj pastirskoj brizi. Vreme je bilo trošeno na svakojake poslove, a najmanje na one kojima je bilo najpotrebnije, na pastirski podvig. Šteta što čovek mora da sagleda istinu nakon što se nesreća već obrušila na njega, kada već ne može ništa da popravi. I evo Vama svima ko hoće i ko će me se sećati, pouka iz moje tragične sudbine: osvrtati se nazad na vreme i ne dočekati da nam se dogode takvi nepopravljivi udarci koje sam doživeo ja. Imajte hrabrost da budete svesni nepravilnog puta kojim idete, i umejte da skrenete tamo kuda treba. A kuda treba, o tome svakom čoveku govori pre svega njegova savest, a zatim Hristos u Svom svetom Evanđelju. Idite za savešću i Hristom i nikada ni u čemu nećete pretrpeti štetu. Možda ćete izgubiti u očima društva, u materijalnim prihodima, u službenim uspesima – sve to na kraju krajeva nije veliki gubitak. „Tražite večni život“ – piše ap. Pavle Timoteju. I vi pre svega i najviše se brinite o večnom životu, o nebu, o duši, služenju Hristu, o pomoći manjoj braći, o ljubavi prema bližnjima itd, i tada ćete proživeti svoj život bez potresa i bez katastrofe.
Često sebi postavljam ovo pitanje: zašto mi se dogodila ova nepopravljiva nesreća? Pre svega, radi mene samoga, a zatim i radi vas, moje drage duhovne dece, mojih milih Samarjana i Samarjanki, parohijana i parohijanki, radi vas, braćo i sestre! Jer svi mi moramo da siđemo u grob u različito vreme, a vašem pastiru je suđeno da i u smrti bude poučan i to upravo zato što nije umeo da bude poučan za svoga života. Ako ova moja sudbina ostavi na vas dovoljno urazumljujući utisak, ako vas moje nevolje nauče da se mirite sa onim mnogim nevoljama bez kojih se ne može ući u Carstvo nebesko tada će biti opravdan moj teški udes, lako će mi biti da gledam sa onoga sveta blagotvorne promene koje će se dogoditi u vašem životu. U protivnom, meni ni tamo neće biti drago da osećam, gledajući vas, kako niste izneli ništa duhovno korisnog iz iskušenja koje vas je zadesilo.
Bože moj! Kako mi se mnogo misli roji u glavi, mnogo osećanja u srcu koja bih hteo da vam izrazim, svojoj dragoj braći i sestrama, svojoj duhovnoj deci! Znam da se usrdno molite Bogu za mene, a i ja vas molitveno pominjem. Nemojte oslabiti u molitvi zbog toga što Gospod ne čini po vašoj želji, već po Svojoj svetoj volji. Tako mora biti. Naša volja je suviše kratkovida i nepostojana da bismo se u nju uzdali. Samo nas Božija volja može dovesti do istinske sreće. Ponašajte se onako kako je ugodno Bogu, ne ropćite na ono što ne ispada po Vašoj želji. Tada će Gospod mira uvek biti s vama. Blagosiljam vas, grlim n celivam celivom svetim!
 
Grešni protojerej Vasilije
 
* * * * *
 
Bilo je to njegovo poslednje pismo pred pogubljenje. Sveštenike su streljali zajedno sa skupinom drugih zatvorenika. Da niko ne bi prepoznao u njima svešten lica, ošišali su ih i obrijali. Grobari su pričali da su njihova tela bila dovezena na Kalitnjikovsko groblje i tamo sahranjena.
U porodici sina o. Vasilija, Borisa, dugo vreme se čuvao veliki sveštenomučenikov portret. Kada su počela nova gonjenja Pravoslavne Crkve, portret su okrenuli licem prema zidu, a na njegovu obrnutu stranu su zalepili sliku pod nazivom „Dedina radost“. Za vreme Drugog svetskog rata Boris Vasiljevič je otišao na front. Kod kuće su ostali žena i dvoje dece – unuci o. Vasilija Sokolova. Za vreme vazdušnih napada svi su se oni skrivali u rovu nedaleko od kuće. 13. novembra 1941. godine vratili su se nakon jednog od vazdušnih napada i seli da piju čaj. Molitvama sveštenomučenika Gospod im je ulio u svest nameru da u slučaju narednog vazdušnog napada ostanu kod kuće. Noću su čuli vazdušnu uzbunu, a zatim blisku grmljavinu od eksplozija bombi. Bomba je pala baš u rov gde su se oni obično skrivali. Njihova drvena jednospratna kuća se zatresla, vazdušni talas je ugnuo prednji zid i srušio peć. Ali niko nije stradao. U trenutku eksplozije portret o. Vasilija se okrenuo i u decu je gledao sveštenomučenik.
 


 
NAPOMENE:

  1. To je nakon šujskog bio drugi sudski proces koji je obavljen u skladu s planom Lenjina-Trockog: da se iskoristi oduzimanje crkvenih dragocenosti za široka hapšenja episkopata, sveštenstva i mirjana Pravoslavne Crkve uz organizovanje u raznim gradovima primernih procesa i streljanja. Podrobno proučavanje svih okolnosti ovog slučaja dovelo nas je do zaključka da su od pedeset četvoro optuženih u ovom procesu osuđeni na streljanje i streljani najčvršći. najnepokolebljiviji. oni koji su imali duboku veru n koji nisu hteli da izdaju druge, na šta je sovjetski sud uvek gledao blagonaklono, niti da se izvinjavaju pred sudom jedne vlasti koja je izdala varvarski dekret koji se grubo mešao u crkveni život i ozakonio gonjenje Crkve. Od četvorice streljanih sveštenika – Hristofor Nadeždin i Aleksandar Zaozerski su bili moskovski eparhijski namesnici; Vasilije Sokolov je bio istaknuti propovednik i pastir. Jeromonah Makarije Telegin i mirjanin Sergije-Tihomirov bili su streljani zbog samouverenog držanja na sudu. Promisao Božiji sačuvao nam je najveće podrobnosti o životu n poslednjim danima svešteinka Vasilija Sokolova. Osim svakodnevne dugogodišnje pastirske delatnosti u njegovom zemaljskom životu zbila su se dva tragična događaja: smrt njegove mnogo voljene žene Ilarije 1902. godine, kada je ostao udovac sa šestoro dece, i hapšenje nakon 20 godina njega samoga: zatvor, suđenje, dvonedeljni boravak u ćeliji osuđenika na smrt, i najzad, mučenički kraj. Ženinu smrt je opisao u priči „Izmolila je“ koja je bila objavljena u časopisu „Poklonik“, odakle je i navodimo uz neka skraćenja. O poslednjim nedeljama o. Vasilija pred streljanje saznajemo iz njegovih pisama koja je predao preko nadzornika iz ćelije osuđenika na smrt.
  2. Ohotni rjad – trgovački deo Moskve – prim. prev.
  3. Pravoslavnom stanovništvu grada Moskve

    Odlukom SCIK od 13/26. februara ove godine propisuje se oduzimanja iz crkava svih stvari i predmeta koje imaju materijalnu vrednost, računajući tu darohranilnice, sveštene sasude, kovčege, kivote i ostalo.

    Prema učenju Crkve ovakvo delo, kao i svako delo svetogrđa, kažnjava se odlučenjem od Crkve, a moralnu odgovornost pak za ovakav zločin snose ne samo lica koja su ga učinila, nego i sva ona koja su to dozvolila. Zato dužnost svakog hrišćanskog vernika ovome nalaže da ustane u odbranu skvrnavljenih svetinja.

    Ne pozivajući ni na pobunu. ni na nerede, pozivamo sve istinske vernike da, koristeći zakonita sredstva, ukažu građanskoj vlasti na svu nedopustivost i nezakonitost mere koju je donela, mere koja duboko vređa religiozna osećanja miliona ljudi koji i po ustavu sovjetske vlade, tobož, uživaju slobodu savesti.

    Sovjetska vlada koja se više puta sebe pred licem celog sveta predstavljala kao nosilac volje naroda kojoj ona navodno služi i potčinjava se, neće moći a da ne uzme u obzir glasno izraženu želju miliona Rusa spremnih da brane svoje svetinje, vršeći svoju dužnost pred Bogom i savešću.

  4. Sveruskom centralnom izvršnom komitetu

    Mi dole potpisani članovi Pravoslavne Ruske Crkve smatramo za svoju naravstvenu dužnost da na sve moguće načine protestujemo protiv odluke koju je usvojio SCIK 13/26. februara ove godine o oduzimanju iz hramova crkvenih dragocenosti, ne izuzimajući sveštene predmete koji imaju bogoslužbeni značaj.

    Energično molimo SCIK da preispita i ukine pomenutu odluku koja duboko vređa religiozno osećanje miliona vernika i koja je u suprotnosti s principom slobode savesti religioznog kulta, principom koji je proglasio sovjetski Ustav.

    U želji da pružimo svu moguću pomoć našoj braći koja umiru od gladi spremni smo da podnesemo sve moguće materijalne žrtve, ali kao neophodan uslov smatramo da nam se pruži mogućnost da tu pomoć vršimo neposredno, otvarajući narodne kuhinje, menze, bolnice n td. n dostavljajući gladnima hranu pod opštim rukovodstvom komiteta ujedinjenih parohija Pravoslavne Crkve i podnoseći izveštaj o svom radu kontrolnim organima vlade.

  5. U svim istražno-sudskim dokumentima je napisano Ivanovič, ali to je greška, ispravno je Aleksandrovič.
  6. Navodim samo imena onih koji su tada pretrpeli mučeničku smrt. Ukupno je na streljanje bilo osuđeno jedanaestoro ljudi, ali šestorici je presuda ukinuta.
  7. Učestvovali su: Lenjin, Trocki, Staljin, Kameljev, Rikov, Tomski, Molotov, Kaliljin, Cjurupa.
  8. Učestvovali su: Lenjin, Trocki, Zinovjev, Staljin, Kamenjev, Tomski, Rikov, Molotov, Kaliljin, Cjurupa.
  9. Navodimo samo osnovni, realni sadržaj dokumenta, izostavljajući reči koje su puno puta ponavljaju, reči koje imaju magijski karakter: „kontrarevolucionarni“, „antisovjetski“, „crnostotinaški“ i slično.
  10. Tajna komisija za oduzimanje dragocenosti pod predsedništvom Trockog.
  11. Ova pisma je pisao tokom dveju nedelja koje su prethodile pogubljenju sveštenik osuđen na streljanje i predstavljaju najdragoceniji spomenik hrišćanske književnosti novog vremena, koji je izašao ispod pera velikog pastira i svetog mučenika. I kada sveštenomučenik piše o svojoj nedostojnosti, o nemarnom vršenju hrišćanskih zapovesti, o svom životu punom briga, o nedostojnom ispunjavanju pastirskih dužnosti, o tome on govori kao čovek, blizak Suncu Pravde Hristu, u čijoj svetlosti on blagodatno vidi svu nedostojnost svog unutrašnjeg života.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *