NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
IZ ARHIVE BOLJŠEVIKA…
 
Što se tiče principa sastavljanja žitija, autor se trudio da se pridržava uzora letopisnog i prološkog izlaganja, a ne autorskog, kao što su se ponekad pisali životopisi u 19. veku koji su sadržali stilsku uglađenost i suvišne psihološke nanose.
Navodili smo dokumente državnih arhiva koji obuhvataju period međusobnih odnosa Crkve i države od 1921. do 1926. godine, i dokument koji je utvrđivao način sprovođenja represija od 1937-1938. godine. Navodili smo i osnovne odluke vlade, počev od 1922. do 1965. godine.
Za vreme oduzimanja crkvenih dragocenosti 22. marta 1922. godine Politbiro je usvojio sledeću odluku:
„1. Hapšenje Sinoda i patrijarha smatrati neophodnim, ali ne sada, već približno kroz 10-15 dana.
2. Podatke o Šuji objaviti, a okrivljene šujske popove i mirjane predati Tribunalu u roku od nedelju dana (kolovođe streljati).
3. Tokom iste nedelje pokrenuti proces protiv popova zbog trošenja crkvenih dragocenosti (takvih činjenica je dosta).
4. Od trenutka objavljivanja o Šuji, štampa mora da zauzme gnevan ton, da saopšti pregled pokušaja popovskih pobuna u Smolensku, Petrogradu itd.
5. Posle toga uhapsiti Sinod.
6. Pristupiti oduzimanju u celoj zemlji, uopšte se ne baveći crkvama koje nemaju iole značajnijih dragocenosti.“
Uprkos gladi u zemlji, uprkos nedostatka, reklo bi se, materijalnih sredstava za kupovinu hrane u inostranstvu, Lenjin, Staljin i članovi Politbiroa nimalo se za to ne brinu i 2. aprila 1922. godine Politbiro usvaja sledeću odluku o trošenju sredstava, dobijenih od oduzimanja crkvenih dragocenosti: „1. Odobriti poseban vanbudžetski kredit od 24 000 000 000 rubalja za poklon Prvoj konjičkoj armiji… 3. Odobriti poseban vanbudžetski kredit od 20 000 000 000 rubalja za isplatu plata radnicima i službenicima SCIK za mart. 4. Odobriti posebni vanbudžetski kredit od 5 000 000 000 rubalja komisiji za oduzimanje dragocenosti.“
Prilikom opisivanja procesa oduzimanja crkvenih dragocenosti 1922. godine istoričari često stavljaju na prvo mesto Lenjina i Trockog, a Staljin ostaje u senci, što ne odgovara sasvim istorijskoj stvarnosti i umanjuje njegovu istorijsku ulogu p aktivnost koju je on ispoljavao na polju uništenja pravoslavlja i tradicionalne ruske države.
14. aprila 1922. godine Staljin je uputio šifrovani telegram svim sekretarima gubernijskih komiteta. U njemu je pisalo:
„1. Da li ste izabrali odgovornog radnika za rukovođenje poslom povezanim s pitanjima crkve i raskolom unutar sveštenstva? Koga ste odabrali? U skladu sa odlukama veća sekretara gubernijskih komiteta i predstavnika gubernijskih izvršnih komiteta neophodno je preduzeti mere da se registruju lojalni elementi sveštenstva i podstaknu da istupe protiv sadašnje crkvene jerarhije koja je istupila kontrarevolucionarno protiv sovjetske vlasti, ispoljila svoju zlu volju i nemoć i time se do kraja iskompromitovala. Lojalni elementi sveštenstva moraju steći sigurnost da sovjetska vlast, ne mešajući se u unutrašnje poslove crkve, neće dozvoliti kontrarevolucionarnim jerarsima da se obračunavaju s demokratskim elementima sveštenstva.
2. Treba na sve moguće načine podsticati lojalne popove na parolu sazivanja novog Pomesnog Sabora radi smenjivanja kontrarevolucionarnog patrijarha i njegove klike.
Ni gubernijski komiteti, ni izvršni komiteti nipošto ne smeju da učestvuju u tom radu zvanično ili otvoreno. Inicijativa mora poticati od demokratskih popova i verujućih mirjana. (Ovde i dalje je podvučeno u dokumentu – I.D.)
3. Rad u pomenutom smislu treba voditi energično, da bi se do kraja doveo pokret koji je nastao u krilu crkve povodom oduzimanja dragocenosti“.
U maju 1922. godine Staljin je poslao novi telegram gubernijskim i oblasnim komitetima partije.
„… Povodom direktive od 12. aprila obaveštavam vas da unutar crkvene organizacije počinje široki obnovljenaški pokret. Partijske organizacije moraju na najpažljiviji način da ga prate. Partija čvrsto stoji na svojoj principijalnoj poziciji koja je neprijateljska svakoj religiji. Sovjetska vlast koja je sprovela odvajanje Crkve od države nastavlja politiku službenog nemešanja u crkvene i religiozne poslove. Ali partiji nipošto nije svejedno da li na čelu crkvene organizacije koja obuhvata desetine miliona vernika stoje kontrarevolucionarni zaverenici ili elementi koji su lojalno nastrojeni prema sovjetskoj vlasti. Preporučuje se da se pruži sva moguća ali nezvanična podrška obnovljenaškom pokretu, čija je platforma štampana u svim moskovskim listovima od 15. maja. Neophodno je da na predstojećem crkvenom Pomesnom Saboru većinu imaju elementi lojalni sovjetskoj vlasti. U unutrašnje razmirice u obnovljenaškom delu sveštenstva po pitanju potrebe ili ne patrijarha, stepenu i karakteru samouprave parohija, kao i u nacionalna trvenja preporučljivo je ne mešati se, imajući na umu, međutim, da je zaoštravanje borbe po svim tim pitanjima za nas poželjno. Posao se mora obavljati s maksimalnom opreznošću i taktičnošću preko vaših predstavnika i ovlašćenih lica za crkvene poslove. Zvanično, u štampi, istupanja obnovljenaša protiv crkvenog feudalizma treba kritikovati s tačke gledišta njihove nedoslednosti i polovičnosti“.
 
Iz pisma Đeržinskog Lacisu
 
Crkva se raspada i tome treba pomoći, ali ona se nipošto ne sme oživljavati u obnovljenom obliku. Zato politiku rušenja crkve treba da vodi SČK[1], a ne neko drugi… Mi računamo na komunizam, a ne na religiju. Likvidirati može samo SČK…
 
9.04.21. g. Đeržinski
 
Strogo poverljivo
 
Svim članovima Politbiroa CK, kopija redakciji „Pravde“, kopija redakciji „Izvestija“, drugu Lenjinu
 
Povodom proglasa lojalne skupine sveštenstva, na čelu sa episkopom Antoninom, u „Pravdi“ je štampana kratka beleška, a u “ Izvestijama“ nema ničega. Bojim se da štampa neće obratiti odgovarajuću pažnju na ovaj dokument koji će, međutim, imati ogromne posledice u smislu potpunog raskola između demokratskog i sporazumaškog dela crkve i njenih monarhistički-kontrarevolucionarnih elemenata. Sada smo mi, razume se, u potpunosti i u celini zainteresovani za podršku sporazumaškoj crkvenoj skupini protiv monarhističke, ni za jotu, razume se, ne odstupajući od našeg državnog principa odvajanja crkve od države, a tim više od našeg filozofski-materijalističkog odnosa prema religiji. Sada se, međutim, glavni politički zadatak sastoji u tome da sporazumaško sveštenstvo ne bude terorisano od strane stare crkvene jerarhije. Odvajanje crkve od države koje smo mi izvršili jednom zauvek, uopšte ne znači ravnodušnost države prema onome što se događa u crkvi… 14.05.22.1. L. Trocki
P.S. Još jednom ponavljam da redakcije „Pravde“ i „Izvestija“ ne shvataju dovoljno ogromnu istorijsku važnost onoga što se događa u crkvi i oko nje… toj najdubljoj duhovnoj revoluciji u ruskom narodu (ili, tačnije, pripremi za tu najdublju revoluciju)…
 
L. Trocki
 
Strogo poverljivo
 
Iz poverljivog telegrama CK
 
Treba „razbiti“ popove ili,tačnije, produbiti i zaoštriti već postojeći raskol…
Mi moramo da vodimo agitaciju polazeći od glavne činjenice da mi sada imamo posla s popovima ne kao sa žrecima neke religije, već kao sa skupinom građana kojima je država pod izvesnim uslovima stavila na raspolaganje dragocenosti.
U toj skupini građana je raskol. Jedan njihov deo nezavisno od njihovih religioznih predrasuda (koje nas za sada ne zanimaju) priznaje nužnost da se predaju dragocenosti radi spasenja gladnih; drugi deo pak – „knezovi crkve“ – pohlepni, gramzivi n razvratni koji idu protiv naroda, svim silama se bori protiv toga, terorišući niže sveštenstvo. Zadatak agitacije je da podržavamo sada to niže sveštenstvo protiv višeg, da im stavimo na znanje da država neće dozvoliti vrhu crkve da teroriše niže sveštenstvo, pošto ono teži da obezbedi izvršenje dekreta radničko-seljačke vlasti. Još jednom: politički zadatak se sastoji u tome da se izoluje vrh crkve, da se on iskompromituje u konkretnom slučaju njegove pomoći gladnima i zatim da mu se pokaže žestoka ruka radničke države koja ume da kažnjava one koji se usuđuju da istupaju protiv nje.
 
sekretar CK RKP Molotov
 
Strogo poverljivo
Iz izveštaja o tihonovštini
 
Pre pet meseci u temelj našeg rada u vezi s borbom protiv sveštenstva bio je postavljen zadatak:“ borba protiv tihonovskog reakcionarnog sveštenstva“ i, naravno, u prvom redu s najvišim jerarsima, odnosno: mitropolitima, arhiepiskopima, episkopima itd.
Za ostvarivanje ovog zadatka stvorena je skupina tzv. „Živa crkva“ koja se prvenstveno sastoji od ženjenih popova što nam je dalo mogućnost da posvađamo popove s episkopima. otprilike kao vojnike s generalima, jer je između belog i crnog sveštenstva postojalo neprijateljstvo još mnogo ranije, budući da je ovo drugo imalo veliku prednost u crkvi i štitilo sebe kanonima od konkurencije belih popova za najviša jerarhijska mesta. Ovu okolnost smo uzeli u obzir i od nje smo počeli sa ostvarenjem postavljenog zadatka.
Uporedo sa mnoštvom članaka, proglasa, govora itd., u kojima je žigosana tihonovska i monaško-arhijerejska politika i sam Tihon, preuzevši u svoje ruke vrhovnu crkvenu vlast, popovi su pristupili realnom ostvarenju tog zadatka, tj. udaljavanju iz uprave eparhijama tihonovskih jereja i njihove zamene arhijerejima lojalnim prema sovjetskoj vlasti. U prvom redu su zamenjivani arhijereji naročito reakcionarnog tipa…
Konačno uništiti tihonovski i polutihonovski episkopat i lišiti ga uprave crkvom bilo bi moguće samo u slučaju ukoliko bi se suprotno kanonima posvećivali oženjeni popovi za episkope i birali među njima episkopi s novim pogledima, te bismo, nesumnjivo, dobili episkopat otvoreno nastrojen protiv Tihona i njegove politike…
Nakon izvršenja ovog zadatka, tj. kada bude slomljena i diskreditovana tihonovština koja sve do danas ima još uvek vodeći značaj, sledi logički zaključak da nastaje period paralize jedinstva crkve, što se nesumnjivo mora dogoditi na saboru, tj. raskol na nekoliko crkvenih skupina koje će težiti da ostvare i sprovode u život svaka svoju reformu.
 
Načelnik 6. odeljenja tajnog odseka GPU[2] J. Tučkov
30. oktobar 1922. g.
 
Strogo poverljivo
 
Iz zapisnika br. 2 zasedanja komisije za sprovođenje dekreta o odvajanju crkve od države 31.10.22.g.
 
Saslušano je:
3. Izveštaj o stanju borbe protiv tihonovštine i informacija o radu NCU[3]… pokazali su da se organizacija novih skupina koja je oslabila „Živu crkvu“, i to kada je tihonovskih sledbenika episkopa ostalo na katedrama oko 65 ljudi, pokazala kao preuranjena mera, da su tihonovci, koristeći pometnju, počeli nakon prvog straha da dolaze k sebi i da se organizuju (istina, ne pod otvorenom tihonovskom zastavom), a na nekim mestima i da deluju, proterujući obnovljenaše iz eparhijskih uprava, i ne potčinjavaju se NCU… Donesena je odluka:
 
a) Da se zauzme čvršća orijentacija na skupinu „Žive crkve“,spajajući s njom levu grupu;
b) Da se pojača borba protiv tihonovštine, u čemu god se ona izražavala, makar i u otporu NCU u centru i u unutrašnjosti;
v) Pokrenuti obiman rad na čišćenju od tihonovskog i uopšte od crnostotinaškog elementa[4] parohijskih saveta u centru i u unutrašnjosti;
g) Izvršiti hitno smenjivanje tihonovskih episkopa;
d) Sprovesti preko NCU da eparhijski saveti svuda javno priznaju sovjetsku vlast. Predložiti da se to sprovede do L. januara;
đ) Predložiti preko druga Krasikova javnom tužilaštvu da pruža GPU svu moguću pomoć u administrativnoj borbi protiv tihonovštine;
e) Predložiti GPU da pokrene široku akciju kompromitovanja popova ovde i u unutrašnjosti;
ž) Odstranjene episkope koji se nalaze u Moskvi u mirovini proterati preko NCU u neki udaljeni manastir…
 
Iz izveštaja upućenog Politbirou CK RKP o radu antireligiozne komisije u periodu od 12. do 24.P.22.G.
 
Specijalno stvorena podkomisija u sastavu drugova Krasikova, Menžinskog i Popova razmotrila je slučajeve episkopa, popova i mirjana za čiju je aktivnost dokazana aktivna „tihonovština“.
Odlučeno je da se jedan njegov deo podvrgne administrativnom proterivanju od dve do tri godine. Kao mesta progonstva određena su u prvom redu Zirjanska oblast (koja ima naselja udaljena na hiljadu i po vrsta od železničke pruge – apsolutno usamljena i zabačena) i Hiva koja se po svojim geografskim i etnografskim svojstvima smatra izuzetno zgodnim mestom progonstva za reakcionarno sveštenstvo. Drugi deo uhapšenih episkopa i popova, bivših najbližih saradnika Tihona u Sinodu i starom NCU, odlučeno je da se izvede pred sud zajedno s bivšim patrijarhom…
Preduzimaju se mere za dobijanje od predstavnika „Žive crkve“ i NCU konkretnih materijala koji dokazuju kontrarevolucionarni rad određenih lica iz sastava tihonovskog sveštenstva i reakcionarnog mirjanstva povodom primene prema njima sudskih i administrativnih mera.
U oblasti razbijanja pravoslavne crkve:
Prihvaćenim merama uspelo nam je da zaustavimo međusobno započetu borbu obnovljenaških skupina u cilju stvaranja barem privremenog njihovog zajedničkog fronta protiv „tihonovštine“ koja izgleda da je počela primetno da jača u poslednje vreme. Kao rezultat bilo je jačanje represija od strane NCU prema „tihonovcima“…
U principu… NCU će u bliskoj budućnosti sprovesti u život prelazak na novi kalendar sa odgovarajućim pomeranjem svih crkvenih praznika. Smisao sprovedenih mera se pre svega svodi na dalje produbljivanje raskola u crkvi. Rad na raskolu u crkvi zahteva sredstva koja moraju biti dodeljena odgovarajućim komisijama…
 
Strogo poverljivo
 
Iz izveštaja predsednika „antireligioznekomisije Popova
 
U oblasti borbe protiv tihonovske kontrarevolucije
 
Nakon što je skinuto „rukovodstvo“ stare crkve, to jest episkopata… crkvena kontrarevolucija ima dva uporišta: reakcionarni deo belog sveštenstva koje ne želi da prihvati crkvenu reformu i mnogobrojnu u provinciji građansku crkvenu birokratiju u licu članova parohijskih saveta…
Komisija se drži čvrstog ubeđenja da je neophodno isterati crkvenu kontrarevoluciju iz njenih poslednjih utočišta, ne libeći se nikakvih sredstava i ne zaustavljajući se ni pred najsurovijim represijama. Zato je komisija predložila OGPU da preduzme hitne mere za savršeno precizni popis svih reakcionarnih elemenata koji su se pritajili u parohijskim savetima, i svih aktivnih predstavnika sveštenstva koji nastavljaju da u kontaktu s njima vode tihonovsku politiku.
Osim toga, kao što je već pomenuto u prethodnom izveštaju, provinciji su date direktive u vezi s raskolom mirjana.
U najkraće vreme, u jeku saborske agitacije, zahvaljujući sada preduzetim merama, poći će nam za rukom da isključimo znatnu skupinu aktivnih pobornika kontrarevolucije iz crkve.
Istraga povodom Tihonovog slučaja napreduje. Ovih dana je bivši patrijarh bio podvrgnut saslušanju…
 
U oblasti razbijanja crkve
 
Komisija je obratila pažnju na postojanje u provinciji mnogobrojnih obnovljenaških organa koji rade o našem trošku i ispoljavaju tendenciju da se umesto borbe protiv crkvene kontrarevolucije bave mistikom i produbljivanjem religioznog učenja.
Radi borbe protiv ovog štetnog skretanja preduzima se zatvaranje većine organa (za to je dovoljno lišiti ih novčane potpore) a one koji su preostali u velikim oblasnim centrima crkvenog pokreta treba staviti pod strogu cenzuru u cilju regulisanja njihove usmerenosti u skladu sa crkvenom politikom…
 
12.12.22.g.
 
Strogo poverljivo
 
Iz izveštaja o crkvenim licima i sektama za vreme od 1. jula do 15. septembra 1923. g.
 
Tokom poslednjeg vremenskog perioda neophodno je na prvom mestu istaći crkveni haos koji se događa u vezi s Tihonovim oslobađanjem. Oslobađanje, a naročito Tihonovo pokajanje, njegova odluka o molitvama za sovjetsku vlast i namera da pređe na novi kalendar ne samo što je zbunila crkvene ljude, već i mnogim više ili manje istaknutim sovjetskim javnim radnicima to takođe nije bilo sasvim razumljivo. Prema jednoj verziji, Tihon je poludeo, prema drugoj prodao se boljševicima, a prema trećoj – sve je to laž, pa su čak i neki vernici samog Tihona smatrali lažnim, ali su se najviše bojali da Tihon ne pređe među obnovljenaše; to je vernike najviše plašilo. Kada je pak Tihon uputio prvi proglas, vernici su se uverili da je Tihon protiv obnovljenaša i prema njemu se odnos odmah promenio nabolje, a njegovo pokajanje pred sovjetskom vlašću dalo je vernicima mogućnost da bez straha opšte s njim.
Tihonove političke podvale nimalo se nisu dopale desničarskim elementima, štaviše, njima je bila gnusna njegova veza sa GPU o kojoj su oni počeli da saznaju nakon njegovog oslobađanja, i u toj sredini se poveo razgovor o tome da taj starac ne učini još nešto gore. Tihonovo oslobađanje obnovljenaše je uplašilo, jer su prvobitno oni tumačili to kao svoju likvidaciju od strane građanske vlasti i računanje na Tihona, ali zatim, ubedivši se da je njihova pozicija prema vlasti isto onako čvrsta i da Tihon uopšte nije oslobođen suđenja, pristupili su organizovanju svojih snaga i odredili put za borbu protiv tihonovštine, radi čega su svuda počeli da prestrojavaju svoje redove i da privlače autoritativnije (od starih) arhijereja da bi suprotstavili Tihonu snažnu i ozbiljnu opoziciju, te su u tom cilju NCU nazvali prethodnim imenom „Sinod“, kooptiravši u njegov sastav dvanaest starih Tihonovih arhijereja. Na taj način, raskol između tihonovaca i obnovljenaša je postajao sve ozbiljniji i ozbiljniji. I u sadašnjem trenutku to su dve jasno međusobno neprijateljske skupine koje smatraju jedna drugu „raskolnicima“…
Neprijateljstvo ovih struja dovodi do prave pravcate tuče u crkvi… što srozava autoritet crkve i predstavlja povoljno tlo za antireligioznu propagandu…
 
Načelnik 6. odeljenja OGPU Tučkov
18. septembar 1923. G.
 
Strogo poverljivo. Čuvati konspirativno.
 
Iz zapisnika br. 15 sednice Komisije za sprovođenje dekreta o odvajanju crkve od države pri CK SKP (b) 6. marta 1923. godine
 
2. Ne dozvoliti rešenje na saboru (obnovljenaškom – I.D.) pitanja o crkvenoj reformi, motivišući to time da NCU i obnovljenaške skupine za reformu još uvek nisu pripremile vernike.
3. Zadovoljivši se informativnim izveštajem o tome od strane NCU, nakon završetka sabora odmah sazvati kongres u Moskvi svih obnovljenaških grupacija na kome treba postaviti pitanje o crkvenoj reformi u okviru kojeg će se produbiti raskol među skupinama, prenoseći ovaj rad u tom pravcu u provinciju…
 
Iz zapisnika br. 39… od 20. novembra 1923. godine
 
Odlučeno je:
 
a) Naložiti d. Tučkovu da preko Tihona uvede novi kalendar…
b) Naložiti mu takođe da hitno izlepi plakate i raširi Tihonov proglas o uvođenju novog kalendara…
 
Iz zapisnika br. 45… od 26. februara 1924. godine
 
Odlučeno je:
 
b) Organizaciju Sinoda Tihonu dozvoliti pod uslovom da on uvede u taj Sinod niz lica koja su dobro poznata OGPU. V) Krasnickog u Sinod za sada ne uvoditi…
 
Iz zapisnika br. 46/47… od 21. marta 1924. godine
 
Odlučeno je:
 
b) Naložiti d. Tučkovu da sprovede… otpuštanje mitropolita Dionisija i postaviti umesto njega Vladimira kojeg je proterala poljska vlada zbog rusofilstva u manastir…
 
Iz protokola br. 49… od 8. aprila 1924. godine
 
Odlučeno je:
 
7. Uzimajući u obzir da je uvođenje Krasnickog u Tihonovu upravu politički korisno, naložiti d. Tučkovu da ovo ostvari, i ako ubeđivanje bude nedovoljno, taktički da primeni i druge mere koje će biti u stanju da izvrše na Tihona i njemu bliske episkope odgovarajuće dejstvo…
 
Iz zapisnika br. 52… od 17. juna 1924. godine
 
Odlučeno je:
 
Organizovanje privremenih tihonovskih eparhijskih saveta smatrati mogućim samo u slučaju, ako u ovima ne bude bilo antisovjetskih tendencija i ako dođe do stapanja u unutrašnjosti Tihonovih episkopa sa živocrkvenicima koji su izgubili autoritet…
 
Iz zapisnika br. 53/54… od 2. jula 1924. godine
 
Odlučeno je:
 
2. a) Uzimajući u obzir mogući nastanak opasnosti na osnovu očigledne podrške koju uživaju obnovljenaši od strane organa vlasti i pritiska koji trpe tihonovci, naložiti OGPU da izda direktivu mestima u unutrašnjosti o prestanku represija koje se primenjuju sa taktičkim ciljem prema tihonovcima, radi jačanja obnovljenaša, ne slabeći u isto vreme borbu protiv crkvene kontrarevolucije, proveravajući sve dostave obnovljenaša protiv starocrkvenika (tihonovaca) pre njihovog hapšenja…
4. Smatrati mogućim dozvolu da se pominje Tihon na bogosluženjima samo u slučaju ako Tihon pristane da umesto reči „Cele Rusije“ upotrebljava formulu „Celog Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika“. U slučaju pristanka Tihona na ovakvu formulu naložiti OGPU i drugu Krasikovu da izda po svojim linijama odgovarajući direktivu mestima u unutrašnjosti…
 
Iz zapisnika br. 55… od 3. septembra 1924. godine
 
Odlučeno je:
 
b) Naložiti d. Tučkovu da preduzme mere za jačanje desne struje uperene protiv Tihona, i da se potrudi da je izdvoji u samostalnu protivtihonovsku jerarhiju.
v) Istome naložiti da započne pripremni rad na povezivanju Tihona sa Sinodom (Evdokimom)…
 
Iz zapisnika br. 57… od 1. novembra 1924. godine
 
Odlučeno je:
 
b) Naložiti d. Tučkovu da tokom 1925. godine preko crkvenih uprava, uglavnom preko Tihona, izdejstvuje uvođenje novog kalendara, tako da do 1. januara 1926. godine ovaj bude konačno uveden za sve crkvene praznike, računajući tu i Vaskrs; prilikom sprovođenja neophodno je imati u vidu da novi kalendar bude prvenstveno uveden u gradovima i uopšte u industrijskim oblastima, s kojim ciljem naložiti OGPU da povede kampanju među crkvenim ljudima, taktično primenjujući prema popovima koji se tvrdoglavo opiru odgovarajuće mere dejstva…
6. Naložiti d. Tučkovu da preko obnovljenaškog Sinoda započne kampanju stvaranja u inostranstvu obnovljenaških skupina kojima bi naši politički predstavnici mogli da predaju crkvenu imovinu u vezi sa priznavanjem SSSR…
 
Iz zapisnika br. 61… od 5. decembra 1924. godine
 
Odlučeno je:
 
4. Smatrati monahe služiteljima kulta i ne davati im građanska prava.
 
Iz zapisnika br. 64… od 14. februara 1925. godine
 
Odlučeno je:
 
b) Otvorene uz dozvolu Leljingradskog Gubernijskog izvršnog komiteta dve bogoslovske akademije (tihonovska i obnovljenaška), spojiti u jednu obnovljenašku akademiju, o čemu naložiti d. Tučkovu da stupi u vezu sa Lenjingradom.
v) Naložiti d. Tučkovu da ukaže Lenjingradu na celishodnost uvođenja u program bogoslovskih škola političkog obrazovanja, kao i ispita iz ovog predmeta prilikom upisa na bogoslovske studije.
2. Priznati mogućim da se dozvole religiozne besede u crkvama samo za vreme crkvene službe, o čemu treba obavestiti administrativno odeljenje Moskovskog sovjeta…
 
Iz zapisnika br. 66od 11. novembra 1925. godine
 
Dnevni red:
 
1. O daljoj crkvenoj politici u vezi sa Tihonovom smrću… Odlučeno je:
a) Naložiti d. Tučkovu da ubrza sprovođenje raskola među tihonovcima koji je na pomolu.
b) U cilju podrške skupini koja stoji u opoziciji prema Petru (mestočuvaru[5] patrijaršije), objaviti u „Izvestijama“ niz članaka koji kompromituju Petra, koristivši u tu svrhu materijale nedavno završenog obnovljenaškog sabora…
 
Iz zapisnika br. 72… od 24. aprila 1926. godine
 
Liniju koju sprovodi OGPU u pravcu razbijanja tihonovskog dela crkvenih ljudi treba smatrati pravilnom i celishodnom.
Voditi politiku u pravcu raskola između mitropolita Sergija (kojeg je Petar postavio kao privremenog mestočuvara) i mitropolita Agatangela koji pretenduje na mesto patrijaršijskog mestočuvara, jačajući istovremeno treću tihonovsku jerarhiju Privremeni Najviši Crkveni Savet na čelu s arhiepiskopom Grigorijem, kao samostalnu jedinicu.
Istupanje Agatangela s proglasom vernicima o tome da je preuzeo na sebe dužnosti mestočuvara treba smatrati pravovremenim i celishodnim.
 
Iz zapisnika br. 75… od 3. jula 1926. godine
 
Usled toga što se u Moskvi okupilo oko 50 episkopa, dok je radi zadovoljavanja religioznih potreba Moskve i gubernije od strane crkvenih lica određeno osoblje od 5 ljudi, smatrati boravak ovakvog broja episkopa politički štetnim i naložiti OGPU (d. Tučkovu), da, ne pribegavajući hapšenjima, putem nuđenja svakome ponaosob, preduzme mere za udaljavanje najštetnijih iz Moskve i njihovo življenje u manastirima prema njegovom (OGPU) nahođenju.
 
* * * * *
 
Godine 1928. vlasti su počele pripreme za proterivanje seljaka u ogromnim razmerama (tzv. „borba protiv kulaka“; nap. prir). Veliki deo seljaka su pravoslavni koji su sačuvali stari religiozni način života i za koje je vera bila ne samo način mišljenja, nego i odgovarajućeg životnog ponašanja.
U mnogim selima, ne izuzimajući ni ona najzabačenija, postojali su predsednici crkvenih odbora, delovale su dvadesetice, nisu još bili zatvoreni i rastureni mnogi manastiri, koji su tokom 20ih godina dobili od vlasti pravni status zadruga, društava i komuna. Krajem 1928. godine Politbiro je počeo pripremu gonjenja, čija je osnova bio dokument koji utvrđuje njegove granice i razmere. Sastavljanje dokumenta bilo je povereno Kaganoviču i Jaroslavskom; prethodna varijanta u konceptu bila je utvrđena sa Krupskom i Smidovičem. 24. januara 1929. godine CK SKP(b) je utvrdio konačni tekst ukaza koji je bio razaslan svim CK nacionalnih komunističkih partija, pokrajinskim, oblasnim, gubernijskim n okružnim komitetima, tj. svim predstavnicima vlasti u sovjetskoj Rusiji. Dokument se nazivao „O merama jačanja antireligioznog rada“.
Ovaj dokument je označio početak masovnih hapšenja sveštenoslužitelja i mirjana, zatvaranja hramova; u njemu je, između ostalog, pisalo:
„Jačanje socijalističke izgradnje, socijalističke ofanzive protiv kulačko-NEP-ovskih[6] elemenata izaziva otpor buržoasko-kapitalističkih slojeva, što ima svoj upečatljiv izraz na religioznom frontu, gde se zapaža oživljavanje različitih religioznih organizacija koje neretko jedna drugu blokiraju i koje koriste legalni položaj i tradicionalni autoritet Crkve.
Crkveno-religiozne organizacije koriste teškoće socijalističke izgradnje u cilju mobilizacije reakcionarnih i nesvesnih elemenata zemlje i radi kontraofanzive protiv mera sovjetske vlasti i komunističke partije. CK skreće posebnu pažnju na to da delovanje nekih religioznih organizacija jača u poslednje vreme, čak i u nekim radničkim oblastima.
Priliv u industriju i na građevinske radove novih kadrova radnika sa sela nesumnjivo donosi uticaj seoskog pogleda na svet, a postojanje ekonomskih teškoća jača taj uticaj, izazivajući takve pojave kao što su prikupljanje priloga za gradnju hramova u Sobinki i drugim naseljima Vladimirske gubernije, u Jarcevskoj manufakturi Smolenske gubernije, u Permskom i Kubanskom okrugu itd…
… Često se zapaža… nepravilan pristup. Smatra se nedopustivom bilo kakva primena administrativnih mera prema… verskim zajednicama. To koriste poglavari sekti, pokrećući vrlo često pod zastavom religiozne propagande antisovjetsku propagandu, pozivajući na neizvršavanje sovjetskih zakona i odluka sovjetske vlasti. Ovakva delatnost se svakako ne može trpeti, ali svaka administrativna mera koja se primenjuje u cilju presecanja takve delatnosti mora biti praćena objašnjenjem masama trudbenika da se administrativna mera primenjuje protiv antisovjetske, a ne religiozne delatnosti verskih zajednica, te da ne predstavlja ‘gonjenje’ vere, gonjenje zbog samog vršenja religioznog kulta.
Pri tome treba razlikovati delatnost vrha verskih organizacija od religioznih raspoloženja mase, za vernike religioznih organizacija religiozna verovanja vrlo često služe kao pokriće njihove antisovjetske delatnosti. Religiozna raspoloženja mase imaju u većini slučajeva razloge u usporenom tempu razvoja socijalističke izgradnje. Treba se naučiti da se veštom agitacijom slabi uticaj vođa, da se mase privlače radi širokog učešća u sovjetskoj izgradnji, budeći i organizirajući ih na toj osnovi oko sovjeta…
 
Narkomu unutrašnjih poslova i OGPU.
 
Ne dopuštati ni na koji način narušavanje sovjetskog zakonodavstva od strane verskih organizacija, imajući u vidu da su verske organizacije… jedina legalno delujuća kontrarevolucionarna organizacija koja ima uticaj na mase. NKVD treba da obrati pažnju na to da se još uvek stambene i trgovačke municipalizovane prostorije izdaju pod zakup za molitvene domove, često u radničkim oblastima. Škole, sudovi, matični uredi moraju biti potpuno oduzeti iz ruku sveštenstva. Partijski komiteti i izvršni komiteti moraju da postave pitanja o korišćenju matičnih ureda u cilju borbe protiv popovštine, crkvenih obreda i ostataka starog života. Zadružne organizacije i kolhozi treba da obrate pažnju na neophodnost posedovanja vegetarijanskih menzi i drugih zadružnih organizacija koje su stvorile verske organizacije i sektaši pod vidom domaće radinosti i drugih zadružnih preduzeća. Domaća radinost treba da se pobrine o stvaranju novih zanata u oblastima u kojima se proizvode predmeti religioznog kulta, ikonopis i sl.
Frakcije sovjeta moraju preuzeti na sebe inicijativu razrade niza mera, oko čijeg sprovođenja bi se mogle organizovati široke mase za borbu protiv religije, za pravilno korišćenje bivših manastirskih i crkvenih zgrada i zemljišta, otvaranje u bivšim manastirima snažnih poljoprivrednih komuna, poljoprivrednih stanica, zgrada za izdavanje, industrijskih preduzeća, bolnica, škola, učeničkih domova i tome slično, ne dozvoljavajući da u tim manastirima u bilo kojem obliku postoje verske organizacije…
Sovjetske i privredne organizacije odlučno treba da iskorene praksu ekonomskog pružanja usluga verskim praznicima, a onim organizacijama koje koriste rad sektaša, treba izdvajati sredstva za vođenje političkog i prosvetnog rada među njima, skrenuvši pažnju savezu bezbožnika i rukovodiocima političke prosvete na neophodnost vršenja među njima antireligioznog rada.
 
Sekretar CKL. Kaganovič
Br. 10400-S 14. februara 1929. godine“
 
28. februara 1929. godine na jednoj sednici Politbiroa CK je doneo odluku:
„… Podneti na prvom sledećem kongresu sovjeta RSFSR predlog o promeni tačaka 4. i 12. Ustava RSFSR na sledeći način: na kraju paragrafa 4. reči ‘a sloboda religiozne i antireligiozne propagande zajemčena je svim građanima’ zameniti rečima ‘a sloboda religioznih ubeđenja i antireligiozne propagande zajemčena je svim građanima’. Na kraju paragrafa 12. reči ‘izloženi progonima zbog političkog rada ili religioznih ubeđenja’ zameniti rečima ‘izloženi progonima zbog revolucionarno-oslobodilačkog rada“1.
4. jula 1929. godine predsednik antireligiozne komisije (ARK) Jaroslavski podneo je Politbirou izveštaj o radu komisije za 1928-1929. godinu. U njemu je pisao:
„U radu antireligiozne komisije neophodno je istaći dva pravca:
 
1. Crkvena politika; ovamo spada nadzor nad radom svih verskih organizacija, borba preko odgovarajućih organa protiv ispoljavanja antisovjetske delatnosti tih organizacija; rešavanje organizacionih pitanja povezanih s delatnošću crkve, kongresi; regulisanje rada duhovnih centara, regulisanje proizvoda i uvoz iz inostranstva religiozne literature, rešavanje pitanja povezanih s pripremom novih religioznih kadrova (duhovne akademije itd.), pitanja koja se tiču verskih škola, religioznog predavanja uopšte, litija itd.
2. Svakodnevno rukovođenje antireligioznim radom, donošenje predloga u CK SKP(b), razmatranje pitanja povezanih sa zatvaranjem crkava, radom saveza bezbožnika i drugih antireligioznih organizacija…
U odnosu na crkvenu politiku rad antireligiozne komisije je bio usmeren na dalje produbljivanje raskola u Pravoslavnoj Crkvi i u sektaškim organizacijama na osnovu izdvajanja elemenata lojalnijih sovjetskoj vlasti i njihovog sukobljavanja sa desničarskim grupacijama radi razobličavanja pred vernicima kontrarevolucionarnih mahinacija tihonovaca i njima sličnih. Isti takav rad na raskolu vodi se kako u sektaškim organizacijama hrišćanske religije, tako i kod budista i muslimana (delimično i kod Jevreja). Kao rezultat takvog rada tradicionalna Pravoslavna Crkva je znatno oslabljena i podeljena je na pet međusobno sukobljenih struja (tihonovci, obnovljenaši, grigorijanci, autokefalisti, josifovci), pri čemu nijedna od tih struja sada ne uživa neporecivi autoritet među vernicima… U prošlosti je antireligioznoj komisiji uspelo da sprovede preko crkvenog Sabora odluku crkvenih ljudi o lišavanju čina patrijarha Tihona zbog kontrarevolucionarne delatnosti. Kasnije se ovakva odluka u odnosu na otvorene kontrarevolucionare u crkvi sprovodi preko odgovarajućih crkvenih i sektaških organizacija. Principijalna pitanja koja su nastajala u vezi s tom delatnošću rešavao je Centralni Komitet. Tako je Centralni Komitet u 1928. godini postavio i rešio pitanja: a) o merama borbe protiv jačanja rada sektaštva, b) o borbi protiv uticaja muslimanskog sveštenstva, v) u 1929. godini o merama jačanja antireligioznog rada.
Sva pitanja povezana s tim odlukama prethodno je razrađivala antnreligiozna komisija. Pitanja koja se sada postavljaju pred antireligioznom komisijom svode se na sledeće…
U odnosu na manastire ARK je naložila specijalnoj komisiji da uz učešće NKVD i OGPU utvrdi tačan broj manastira koji još uvek nisu likvidirani i pripremi pitanje o njihovom pretvaranju u sovjetske ustanove (u studentske i učeničke domove, u kolonije maloletnika, sovhoze i sl.), vodeći takvu politiku da se rasteraju u njima skoncentrisani elementi monaštva koji su sve do sada često prikrivali svoju reakcionarnu delatnost pod firmom radnih komuna…
Što se tiče uvoza iz inostranstva religiozne literature, Evanđelja, psaltira, duhovnih pesmarica, Biblija i tome slično, ARK ne smatra mogućim da potpuno zabrani uvoz Evanđelja i Biblija kao knjiga neposredno povezanih sa vršenjem kulta, ali u isto vreme ograničava na minimalne razmere uvoz te literature, donevši odluku da potpuno zabrani uvoz tzv. religiozno-moralne literature. Pošto poštanska konvencija donekle obavezuje SSSR po pitanju dopuštanja ili nedopuštanja religiozne literature, komisiji koja će učestvovati u preispitivanju poštanske konvencije ARK je dala instrukcije o neophodnosti da razradi i uvede odgovarajuća ograničenja…
Što se tiče izdavanja religiozne literature u SSSR, ne smatrajući mogućim da sada potpuno zabrani izdavanje verskih časopisa, ARK je donela niz mera po kojima ti časopisi ne mogu imati široku rasprostranjenost i uticaj. Ograničenje tiraža, obim i programi sadržaja časopisa svedeni su na pitanja usko-dogmatska i obredna. Broj časopisa je znatno smanjen…
Što se tiče zatvaranja crkava ARK je razradila projekte i direktive partijskim organizacijama, savezima bezbožnika, sovjetskim organizacijama o ozbiljnijem i opreznijem odnosu prema pitanjima zatvaranja molitvenih zgrada…“
Represije su narastale, hramovi su se zatvarali, ali s tačke gledišta Staljina i Politbiroa delovanje nevešte antireligiozne komisije je samo ometalo široki zamah gonjenja Ruske Pravoslavne Crkve, gonjenja koja su po svojim razmerama trebalo znatno da premaše gonjenja i streljanja sveštenoslužitelja 1918. i 1922. godine, jer je u datom slučaju pod udar došla glavna masa mirjana – seljaštvo. 30. decembra 1929. godine Politbiro CK je doneo odluku o likvidaciji antireligiozne komisije i prenošenju svih njenih poslova na sekretarijat CK (kasnije je bila stvorena komisija za pitanja kultova pri Prezidijumu SCIK SSSR). Na taj način, upravljanje gonjenjima se skoncentrisalo u jedan centar. I kao što je često bivalo u delikatnim prilikama, odluke nije donosio Staljin, već jedan od njegovih najbližih pomoćnika, u datom slučaju Molotov: „Ja se uopšte izjašnjavam za likvidaciju religiozne komisije. Prilikom likvidacije odeljenje CK će bliže prići antireligioznom poslu. Antireligiozna komisija je prepreka.“
„Molotovljev predlog“ su podržali Staljin, Kaganovič, Vorošilov i drugi, a samo je Kujbišev izrazio sumnju: „Treba saslušati predlog druga Jaroslavskog pre nego što počnemo da rešavamo pitanje likvidacije antireligiozne komisije“.
Državna vlast je početkom 1930. godine donela odluku da ne dozvoljava da iole aktivni vernici ili oni koji još nisu bili do kraja osiromašeni i imali su ekonomsku samostalnost ulaze u crkvene dvadesetice, da likvidira onima, koji su bili spremni da do smrti brane Pravoslavnu Crkvu, i samu mogućnost da osnivaju i registruju crkvene zajednice. Ma koliko bila teška gonjenja do tog vremena, nova gonjenja su bila još teža. U nekim mestima sam pokušaj registrovanja zajednice vernika dovodio je do hapšenja i streljanja sveštenika i parohijana, za šta postoji mnoštvo primera.
11. februara 1930. godine prezidijum SCIK SSSR je potvrdio odgovarajuću odluku Centralnog Izvršnog Komiteta i Sovjeta Narodnih Komesara SSSR „O borbi protiv kontrarevolucionarnih elemenata u rukovodećim organima verskih zajednica“ koja je glasila:
„U cilju borbe s pokušajima elemenata neprijateljskim sovjetskoj vlasti da iskoriste verske zajednice u svojstvu uporišta za vođenje kontrarevolucionarnog rada CIK n SNK SSSR donose odluku:
‘Predložiti vladama saveznih republika da odmah nalože organima koji vrše registraciju verskih zajednica da preispitaju sastav rukovodećih organa tih zajednica u cilju isključivanja iz njih (prema članovima 7, 14. Zakona RSFSR o verskim zajednicama od 8. aprila 1929. godine i analognim članovima zakona drugih republika) – kulaka, lica lišena građanskih prava i drugih lica neprijateljskih sovjetskoj vlasti.
Ne dozvoljavati da i ubuduće u te organe ulaze pomenuta lica, sistematski odbijajući registraciju njihovih verskih zajednica ukoliko postoje pomenuti uslovi’.
Ova odluka se odnosi na verske zajednice svih kultova, pravaca, religioznih struja i sl., ali prilikom njenog sprovođenja u nacionalnpm okruzima mora biti ispoljena naročita opreznost.
 
Moskva, Kremlj,
11. februar, 1930. g.
Predsednik CIK SSSR M. Kalinjin
Predsednik SNK SSSR A. Rikov
Sekretar CIK SSSR A. Jenukidze“.
 
Komunističke novine su počele da objavljuju materijale o zatvaranju hramova, pri čemu su se razmetale širinom i razmahom gonjenja, što je moglo u datom slučaju da dovede do suprotnih rezultata. Za razliku od Trockog koji je bio pristalica agitacionih kampanja, i Lenjin i Staljin, ne zapostavljajući agitaciju, delovali su uz pomoć tajnih odluka, koje je usvojio uzak krug lica, koje su zatim dostavljane odgovarajućim ustanovama, a zatim je već njihova stvar bila da sprovedu kampanju za zatvaranje i rušenje hramova odlučno i do kraja. I zato, kada je listove zapljusnuo talas saopštenja o nezakonitim zatvaranjima crkava, Politbiro CK je 21. marta 1930. godine povodom jednog od takvih saopštenja doneo odluku:
„Redakciji ‘Radničke Moskve’. Zbog štampanja u ‘Radničkoj Moskvi’ od 18. marta saopštenja o masovnom zatvaranju crkava (56 crkava) objaviti ukor uredniku novina ‘Radnička Moskva’ drugu Lazjanu sa upozorenjem da će u slučaju ako i dalje bude objavljivao saopštenja o tome biti postavljeno pitanje o njegovom isključenju iz partije.“
U to vreme u martu je bila doneta odluka „O borbi sa iskrivljavanjima partijske linije u kolhoznoj izgradnji“, odnosno, o borbi protiv Crkve. Prezidijum CIK je predložio da se promeni odluka u odluku „O borbi protiv kontrarevolucionarnih elemenata rukovodećih organa verskih zajednica“.
Sednica Politbiroa je tim povodom održana 10. avgusta; odlučeno je da se povede rasprava o tom pitanju 15. avgusta. Pitanje je, međutim, bilo toliko bitno da je 15. avgusta Politbiro doneo odluku da ostavi na snazi prethodni diskriminacioni ukaz na osnovu kojeg su lica lišena građanskih prava, kulaci i svi koji su nekada pripadali „buržoaskoj“ klasi, kao i sami sveštenici nisu mogli da uđu u dvadeseticu ili da obrazuju novu zajednicu radi otvaranja hrama, i to uprkos tome što je Crkva bila odvojena od države. Na taj način, čovek je bio lišen ne samo socijalnih i građanskih, nego i verskih prava.
Gonjenja koja su počela 1929. godine trajala su do 1933. godine. Mnogi sveštenoslužitelji su u to vreme bili uhapšeni i odvedeni u logore, mnogi su tamo primili mučeničku smrt. U periodu od 1929. do 1933. godine bilo je uhapšeno oko 40 000 služitelja Crkve. Samo u Moskvi i Moskovskoj oblasti bilo je uhapšeno 4000 ljudi. Veći deo uhapšenih bio je osuđen na zatvorsku kaznu u koncentracione logore, a ostali su streljani. Oni koji su bili osuđeni na zatvorsku kaznu i doživeli gonjenja 1937. godine, pretrpeli su mučeničku smrt u to vreme.
Najzad, 1935. godine CK SKP(b) je rezimirao antireligiozne kampanje koje su se sprovodile tokom poslednjih nekoliko godina i sačinio je jedan od zaključnih dokumenata pred početak novih gonjenja 1937. godine. U tom dokumentu gonitelji su potvrdili ogromnu duhovnu snagu Ruske Pravoslavne Crkve koja joj je omogućila da uprkos stalnom ugnjetavanju države, hapšenjima, streljanjima, zatvaranjima crkava i manastira, kolektivizaciji koja je uništila znatan deo aktivnih i samostalnih mirjana, sačuva polovinu svojih parohija. U tom dokumentu gonitelji su pisali:
„Tokom poslednjeg perioda sve organizacije koje vode antireligiozni rad naglo su oslabile svoju aktivnost. Savez borbenih bezbožnika se nalazi u stanju gotovo potpunog rasula, sindikati ne vrše antireligiozni rad. Komsomol se takođe njime ne bavi. Narodni komesarijat prosvete je potpuno zapustio taj rad.
Međutim, na osnovu raspoloživih podataka se vidi da popovi i sektaši svih boja imaju gustu mrežu uporišta za svoj rad i da ne samo što uživaju uticaj među nekim skupinama stanovništva, nego pokušavaju i da ojačaju svoje pozicije, povećavajući svoju aktivnost.
U Ivanovskoj oblasti u 1935. godini bilo je oko 2 000 molitvenih zgrada i više od 2 500 služitelja kulta, u Gorkovskom kraju oko 1 500 molitvenih domova i više od 1 500 služitelja. U Lenjingradskoj oblasti 1936. godine bilo je više od 1 000 crkava i oko 2 000 služitelja kulta, a crkvenog i sektaškog aktiva u zvanično registrovanim 958 zajednica Lenjingradske oblasti bilo je više od 19 000 ljudi.
U celoj zemlji ima najmanje 25 000 svakojakih molitvenih domova (1914. godine crkava je bilo oko 50 000). O još uvek postojećim religioznim uticajima pokazuju sledeći podaci. U gradu Pskovu od 642 čoveka koja su se rodila za 6 meseci 1935. godine kršteno je u crkvama 54%, od umrlih je sahranjeno po verskom obredu 40%. U Amosovskom seoskom sovjetu Pskovskog okruga 75% seoske dece posećuje crkvu. 50% dece se ispoveda i pričešćuje.
U Ivanovskoj, Kurskoj, Sverdlovskoj oblasti i kolhozima pojavljuju se putujući popovi koji pod maskom kalajdžija ili obućara idu po selima, vrše trebe i vode kontrarevolucionarni rad. Pojavili su se jurodivi i putujući poklonici koji raznose antisovjetsku propagandu. U nekim kolhozima Voronješke i Ivanovske oblasti popovi skupljaju desetine hiljada rubalja radi popravljanja crkava…
U nizu okruga Moskovske oblasti karakteristično je široko praznovanje hramovnih praznika i snažno je razvijeno nadrilekarstvo. U Jefimovskom seoskom sovjetu Verejskog okruga 204 kolhoznika nisu došla na posao na ‘Nikoljdan’ (1935.g.), te je snabdevanje drvetom toga dana bilo obustavljeno… U selu Petrovskom Ščelkovskog okruga na ‘zimskog Nikolu’ i ‘Božić’ stanovništvo je pijančilo po trn dana. Crkva je bila prepuna. U crkvi je dobar hor,toplo je, čisto i prijatno.
Kao pokazatelj jačanja religioznih uticaja i aktivnosti vernika služi porast žalbi i naglo povećanje broja zastupnika pred komisijom za pitanja kultova pri Prezidijumu SCIK. Broj žalbi je dostigao9221 u 1935.g. naspram 8229 u 1934. g. Broj zastupnika je 1935. g. dostigao 2 090 ljudi, što je dva puta više nego 1934. g.
 
Do 1932. g. savez bezbožnika je imao 50 000 osnovnih ćelija, oko 5 miliona članova i oko 2 miliona članova u skupinama mladih borbenih bezbožnika’. Godine 1933. prihodi od članarina iznosili su 200 000 rubalja. Danas su se ćelije i okružni savezi bezbožnika skoro svuda raspali. Od 5 miliona članova ostalo je jedva 350 hiljada. Članarine za 1935. godinu dale su samo 35 000 rubalja. Izdavanje antireligiozne literature je naglo smanjeno. Pokrajinski i oblasni sovjeti bezbožnika u traganju za sredstvima počeli su da se bave sumnjivim komercijalnim poslovima… Savez bezbožnika Gruzije je od kioska i kupatila, kao i zakupa kioska, kupatila, izdavanja čamaca itd., koji mu stoje na raspolaganju pretrpeo štetu od 200 000 rubalja.
Centralni savez bezbožnika sada tavori. Njegova uloga kao rukovodećeg centra antireligioznog rada je ništavna.
Drugovi Jaroslavski, Lunočevski i Oleščuk koji stoje na čelu saveza bezbožnika, tim poslom se uopšte ozbiljno ne bave. Centralni savet saveza bezbožnika praktično nema svoj aparat. Drug Lunočevski, zamenik d. Jaroslavskog, spaja rad u savezu bezbožnika s radom u trima drugim ustanovama. Instruktorski sastav i osnovna odeljenja su kadrovski nepotpuni. Aktiv saveza je odavno izgubljen.
Znatan uticaj na slabljenje antireligioznog rada i rasulo saveza bezbožnika izvršili su nedovoljna kontrola i rukovođenje od strane mesnih partijskih organizacija, kao i postojanje mišljenja da je borba protiv religioznih uticaja kod nas završena i da je antireligiozni rad već pređena etapa“.
 
Proces proganjanja Ruske Pravoslavne Crkve trajao je još deset godina. Vreme od 1929. do 1931. godine bilo je obeleženo streljanjima najnepokolebljivijih sveštenoslužitelja i mirjana, svuda, gde je GPU video duhovni život. Godine 1937. Staljin je doneo odluku o uništenju Crkve kao sveruske organizacije, kao i o uništenju većine njenih parohijana – seljaka.
 
Strogo poverljivo
 
Svesavezna Komunistička Partija (boljševika)
Centralni Komitet
 
Br. P. 51/94 3. jul 1937. godine
 
Drugu Ježovu
 
Sekretarima oblasnih i pokrajinskih komiteta, CK nacionalnih komunističkih partija
 
Izvod iz zapisnika br. 51, sednice Politbiroa CK Rešenje od 2.07.37. g.
94. O antisovjetskim elementima
Poslati sekretarima oblasnih i pokrajinskih komiteta, CK komunističkih partija sledeći telegram:
„CK SKP (b) predlaže svim sekretarima oblasnih i pokrajinskih organizacija, i svim oblasnim, pokrajinskim i republičkim predstavnicima NKVD da registruju sve kulake koji su se vratili u zavičaj… s tim da najneprijateljskiji među njima budu smesta uhapšeni i streljani na način administrativnog izvršenja presude preko trojki…
CK SKP (b) predlaže da se u roku od pet dana podnese u CK sastav trojki, kao i broj onih koje treba streljati, a takođe i broj onih koje treba proterati“.
 
Sekretar CK J. Staljin
 
Drugu Poskrebiševu
Upućujem operativno naređenje br. 00447 o represiranju bivših kulaka… i drugih antisovjetskih elemenata i odluku. 30. jul 1937. godine. Frinovski
 
Strogo poverljivo
 
OPERATIVNO NAREĐENJE
 
Narodnog komesara unutrašnjih poslova SSSR br. 00447
O operaciji represiranja bivših kulaka… i drugih antisovjetskih elemenata
 
30. jul 1937. g. Moskva
 
Materijalima istrage u vezi sa slučajevima antisovjetskih grupacnja utvrđeno je da se u selu zadržao znatan broj kulaka, ranije represiranih koji se skrivaju od represija… Tu se zadržalo mnogo crkvenih ljudi koji su u prošlosti represirani…
Pred organima državne bezbednosti postavljen je zadatak da se na najsuroviji način razbije sva ta banda antisovjetskih elemenata… i da se jednom zauvek završi s njihovim podlim podrivačkim radom…
U skladu sa ovim naređujem da se od 5. avgusta 1937. godine u svim republikama, pokrajinama i oblastima započne operacija represiranja bivših kulaka i aktivnih antisovjetskih elemenata.
 
I. KONTIGENTI KOJI PODLEŽU REPRESIJI
I. Bivši kulaci…
 
6. Najaktivniji antisovjetski elementi od bivših kulaka… crkvenih ljudi… koji se drže sada u zatvorima, logorima, kazneno popravnim domovima i radnim kolonijama.
9. Represiji podležu svi gore nabrojani kontingenti koji se nalaze u datom trenutku u selu… u gradu… u sovjetskim ustanovama i na izgradnji.
 
II. O MERAMA KAŽNJAVANJA
 
1. Svi represirani… se dele u dve kategorije:
a) U prvu kategoriju spadaju svi koji su u najvećoj meri neprijateljski… Njih treba odmah uhapsiti, i, nakon pretresa njihovih slučajeva na trojkama – streljati.
b) U drugu kategoriju spadaju svi ostali manje aktivni… Njih treba uhapsiti i zatvoriti u logore u trajanju od 8 do 10 godina…
 
III. NAČIN SPROVOĐENJA OPERACIJE
 
1. Operaciju započeti 5. avgusta 1937. godine i završiti je u roku od četiri meseca.
2. U prvom redu se podvrgavaju represiji kontingenti koji spadaju u prvu kategoriju.
3. U skladu sa prilikama i mesnim uslovima teritorija republike, kraja i oblasti se deli na operativne sektore.
Za organizaciju i sprovođenje operacije u svakom sektoru formira se operativna skupina na čijem čelu se nalaze odgovorni radnici NKVD.
U skladu sa zahtevima operativnih prilika skupinama dodatn vojna ili milicijska pojačanja.
 
NARODNI KOMESAR UNUTRAŠNJIH POSLOVA SSSR
GENERALNI KOMESAR DRŽAVNE BEZBEDNOSTI N. Ježov
Overava: M. Frinovski
 
SVESAVEZNA KOMUNISTIČKA PARTIJA (BOLJŠEVIKA) CENTRALNI KOMITET
 
Drugu Ježovu
 
svim oblasnim i pokrajinskim komitetima, CK nacionalnih komunističkih partija
 
Izvod iz zapisnika br. 57 sednice Politbiroa CK Rešenje od 31.01.38. g.
 
a)Prihvatiti predlog NKV D SSSR o utvrđivanju dodatnog broja onih koji podležu represiji…
b) Predložiti NKVD SSSR da se cela operacija… završi najkasnije 15. marta 1938. godine…
 
Sekretar CK
 
* * * * *
 
Početkom 1937. godine u SSSR je izvršen popis stanovništva. Na Staljinov predlog prvi put je u taj popis bilo uključeno pitanje o veroispovesti na koje su morali da odgovore svi građani počev od 16 godina. Vlada, a naročito Staljin, hteli su da saznaju kakvi su njihovi realni uspesi tokom 20 godina borbe protiv vere i Crkve, kako se izjašnjavaju ljudi koji žive u državi koja ispoljava u svojstvu religioznog surogata ratoborno bezbožje. Stanovništva starijeg od 16 godina u sovjetskoj Rusiji je 1937. godine bilo ukupno 98,4 miliona ljudi, od kojih 44,8 miliona muškaraca i 53,6 miliona žena. Kao vernici se izjasnilo 55,3 miliona, od toga 19,8 miliona muškaraca i 35,5 miliona žena. Kao ateisti se izjasnio manji, ali ipak popriličan deo42,2 miliona, od kojih su 24,5 muškarci i 17,7 žene. Nije htelo da odgovori na ovo pitanje svega 0,9 miliona ljudi. Ali ni to nije bilo sve: kao pravoslavni se izjasnilo 41,6 miliona, ili 42,3% ukupnog odraslog stanovništva zemlje i 75,2% svih koji su se izjasnili kao vernici. Kao jermeno-grigorijanci se izjasnilo 0,14 miliona, ili 0,1 % ukupnog odraslog stanovništva, kao rimokatolici 0,5 miliona, protestanti 0,5 miliona, hrišćani ostalih veroispovesti 0,4 miliona, muslimani 8,3 miliona, judaisti 0,3 miliona, budisti i lamaisti 0,1 milion, ostalih i onih koji su netačno naveli religiju bilo je 3,5 miliona ljudi.
Iz popisa stanovništva je jasno proizilazilo da je stanovništvo zemlje ostalo pravoslavno, sačuvavši nacionalne duhovne korene.
Napori koji su preduzeti 1918. godine u oblasti borbe protiv Crkve i naroda, ostvareni kako pomoću sudova, tako i pomoću vansudskih administrativnih gonjenja, nisu doveli do željenih rezultata, a ako se pođe od podataka popisa stanovništva može se reći da su pretrpeli krah. To je značilo, po mišljenju bezbožnih vlasti, da u slučaju velikog evropskog rata milioni ljudi mogu preći na stranu spoljašnjih neprijatelja i početi borbu protiv svojih unutrašnjih mučitelja. Staljin je sudio o narodu po sebi i po Lenjinu. Imajući psihologiju profesionalnih zaverenika, oni su radi ličnih ciljeva lako išli na sporazum sa spoljašnjim neprijateljima kao što je to bilo za vreme Otadžbinskog rata 1914-1919. godine. Staljin u tom pogledu narod nije shvatao. Borba na strani Nemaca (čak i ako bi se Nemci ispostavili kao manje surovi prema Rusima u metodima njihovog uništavanja) bila je za Rusiju beznadežna, jer bi to bila borba za uništenje i raspad istorijske ruske države, dakle, za ono čemu su upravo i vodile sve liberalno-demokratske stranke od 19171-918. godine, zbog čega su one u to vreme i bile osuđene na poraz.
Godine 1937. od 98,4 miliona ljudi starijih od 16 godina, koji su odgovorili na pitanje, 68,5 miliona se izjasnilo kao pismeno, a od njih 30,2 miliona se izjasnilo kao vernici, a 37,6 miliona kao nevernici. Popis iz 1937. godine je pokazao da je nepismenih bilo 29,9 miliona ljudi, od njih je ispovedalo veru 25,1 milion, a kao nevernici se izjasnilo 4,6 miliona.
Iz ovog popisa koji je pokazao razmere neuspeha izgradnje bezbožnog socijalizma u zemlji, Staljinu je postalo jasno koliko svirepo i krvavo mora biti novo gonjenje i neviđeni rat protiv naroda, čiji rezultat nije bio logor, niti su nepokorne čekali robijaški radovi (i to ne nepokorne na delu, već samo idejno, odnosno, one koji su se isticali svojom verom), već osude na streljanje i smrt. Tako je počelo novo, poslednje ovakvo gonjenje koje je trebalo da fizički uništi pravoslavlje.
Početkom 1937. godine vlasti su postavile pitanje opstanka Ruske Pravoslavne Crkve kao sveruske organizacije. Kao i ranije, u slučajevima donošenja odluka širokih razmera, onih koje se nazivaju istorijskim i državnim i dovode do propasti miliona ljudi radi očuvanja vlasti, inicijativu pokretanja pitanja Staljin je poverio drugome, u datom slučaju Maljenkovu. (Prebacivanje ovakvih inicijativa na svoje pomoćnike svedoči o tome da je Staljin savršeno dobro poznavao cenu svojih dela i unapred se spremao da se opravda u slučaju gubitka vlasti.)
20. maja 1937. godine Maljenkov je uputio Staljinu poruku:
„Poznato je da je u poslednje vreme ozbiljno oživela neprijateljska delatnost crkvenih ljudi.
Hoću da Vam skrenem pažnju na to da organizovanosti crkvenih ljudi doprinosi dekret SCIK od 8.4.1929. g. ‘O verskim zajednicama’. Ovaj dekret stvara organizacionu osnovu za stvaranje najaktivnijeg dela crkvenih ljudi i sektaša.
U članu 5. ovog dekreta piše: ‘Za registraciju verske zajednice njeni osnivači, čiji je broj najmanje 20 ljudi, podnose organima, navedenim u prethodnom (4) članu, molbu za registraciju u obliku koji utvrđuje NKVD RSFSR’.
Kao što vidimo, već sam način registracije zahteva organizaciono formiranje 20 najaktivnijih crkvenih ljudi. U selu su ti ljudi dobro poznati pod nazivom ‘dvadesetice’. Na Ukrajini je za registrovanje verske zajednice potrebno ne 20, već 50 osnivača.
U članovima 13,15,16. navodi se način stvaranja izvršnih organa verskih organizacija. Pri tome se brižno predviđa čak i to da se sednice tih izvršnih organa održavaju bez obaveštavanja ili dozvole organa vlasti.
Ti članovi su sledeći:
’13. Radi neposrednog vršenja funkcija povezanih sa upravljanjem i korišćenjem imovine kulta (čl. 11), kao i radi predstavništva verska zajednica bira među svojim članovima na skupštini vernika javnim glasanjem za izvršne organe – u verskim zajednicama tri čoveka, a u skupini vernika – jednog predstavnika’.
’15. Radi provere kultne imovine n novčanih svota koje se dobijaju putem prinosa ili dobrovoljnih priloga, verske zajednice među svojim članovima na skupštini vernika mogu da izaberu revizionu komisiju koju sačinjavaju najviše tri člana’.
’16. Skupštine (sednice) izvršnih i revizionih organa verskih zajednica i skupine vernika održavaju se bez obaveštavanja ili dozvole organa vlasti’.
Smatram svrsishodnim da se ukine ovaj dekret koji doprinosi organizovanosti crkvenih ljudi. Čini mi se da treba likvidirati ‘dvadesetice’ i odrediti takav način registrovanja verskih zajednica koji ne bi legalizovao najaktivnije crkvene ljude. Na isti način treba likvidirati u obliku u kome su nastali, organe uprave crkvenih ljudi.
Dekretom smo sami stvorili široko razgranatu i sovjetskoj vlasti neprijateljsku legalnu organizaciju. U SSSR ima oko šesto hiljada lica koja ulaze u ‘dvadesetice’.
Šef odeljenja rukovodećih partijskih organa CK SKP(b) Maljenkov“
Staljinova rezolucija od 26. maja 1937. godine: „Članovima Politbiroa od druga Maljenkova“. S kratkim izveštajem su upoznati članovi i kandidati za članove Politbiroa: Andrejev, Vorošilov, Ždanov, Kaganovič, Kalinjin, Kosior, Mikojan, Molotov, Petrovski, Postišev, Staljin, Čubar, Ejhe.
Na ovaj kratak izveštaj Maljenkova nije odgovorio Staljin, pa čak ni niko od članova Politbiroa, već sam izvršilac – narodni komesar unutrašnjih poslova SSSR N. Ježov. 2. juna 1937. godine Ježov je napisao Staljinu:
„Upoznavši se s pismom d. Maljenkova povodom potrebe da se ukine dekret SCIK od 8.4.29. g. ‘O verskim zajednicama’, smatram da je ovo pitanje postavljeno potpuno pravilno.
Dekret SCIK od 8.4.29. g. u članu petom o tzv. ‘crkvenim dvadeseticama’ jača crkvu time što ozakonjuje oblike organizacije crkvenog aktiva.
Iz prakse borbe protiv crkvene kontrarevolucije tokom proteklih godina i sada su nam poznate mnogobrojne činjenice, kada antisovjetski crkveni aktiv u interesu antisovjetskog rada legalno koristi postojeće ‘crkvene dvadesetice’ kao spremne organizacione oblike i kao pokriće.
Zajedno s dekretom SCIK od 8.4.29. g. smatram neophodnim da se takođe ukine instrukciju stalne komisije pri Prezidijumu SCIK za pitanja kultova – ‘O načinu sprovođenja u život zakonodavstva o kultovima’.
Niz članova ove instrukcije stavlja verske zajednice u položaj maltene jednak sa sovjetskim društvenim organizacijama; posebno imam u vidu tačke 16. i 27. instrukcije kojima se dozvoljavaju religiozne ulične povorke i ceremonije i sazivanje religioznih kongresa.
Radi izrade nacrta novog zakonodavstva o verskim kultovima smatram za potrebno da se stvori komisija pri CK SKP(b)“.
Već nakon mesec dana,2. jula 1937. godine, Politbiro donosi odluku o sprovođenju masovnih represija u zemlji.
Kako su se vršila hapšenja, saslušanja, kojom su brzinom trojke donosile odluke o streljanjima – o svemu tome je dosta rečeno u knjizi. Prema podacima vladine komisije za rehabilitaciju žrtava političkih represija godine 1937. je bilo uhapšeno 136 900 pravoslavnih sveštenika, od njih je streljano 85 300; godine 1938. uhapšeno je 28 300, streljana 21 500; godine 1939. uhapšeno je 1 500, streljano 900;godine 1940. uhapšenoje5 100,streljano 1100; 1941. godine uhapšeno je 4 000, streljano 1 900.
Samo u Tverskoj oblasti bilo je streljano 1937. godine više od dvesta sveštenika. U jesen i zimu 1937. godine saradnici NKVD su jedva stizali da se potpišu na „istražnim“ papirima, a u zapisnicima odluka o izvršenju smrtne presude sekretar trojke je uvek stavljao 1 čas noću, zato što se na pisanje te brojke trošilo najmanje vremena. Tako je ispalo da su svi osuđenici u Tverskoj oblasti bili streljani u isto vreme.
Na završetku kampanje masovnog zatvaranja hramova Jaroslavski je podneo Staljinu materijale koji opisuju neke činjenice koje se odnose na zatvaranje hramova.
„Sekretar Mosaljskog okružnog izvršnog komiteta Smolenske oblasti, Sokolov, je po zadatku sekretara RK SKP(b) Demenjok i predsednika okružnog izvršnog komiteta Guseva obavezao predsednike seoskih sovjeta da u roku od dva dana pripreme materijale o zatvaranju crkava.
Trećeg dana je sekretar okružnog izvršnog komiteta Sokolov dobio od 12 seoskih sovjeta izveštaje s potpisom predsednika i sekretara seoskog sovjeta o tome da verske ‘dvadesetice’ ne ispunjavaju ugovor o korišćenju zgrada, i zahtev za zatvaranje crkava.
Sokolovu su ovi dokumenti bili dovoljni da pitanje o zatvaranju crkava postavi na prezidijumu okružnog izvršnog komiteta, i prezidijum je na predlog predsednika okružnog izvršnog komiteta Guseva, bez rasprave, doneo odluku: ‘Zatvoriti Žukovsku, Perekošensku, Nikolostansku, Fršnjansku i druge crkve, ukupno 12, i zamoliti oblasni izvršni komitet da potvrdi tu odluku’.
Između ostalog, o pitanju zatvaranja se nije raspravljalo ni na jednom kolhoznom skupu, i nema nijedne molbe kolhoznika no tom pitanju. Žustri mosaljski administratori u licu sekretara RK SKP(b) Demenjok, predsednika okružnog komiteta Guseva i sekretara okružnog komiteta Sokolova odlučili su – zašto se baviti masovnim ideološkim radom kada se crkve mogu zatvoriti i bez toga.
Za samo jedan dan u Mosaljsku je administrativno zatvoreno 12 crkava, nakon čega je javno tužilaštvo bilo zasuto žalbama vernika, kao i oblasni izvršni komiteti i druge oblasne i centralne organizacije, ali uprkos tome, okružni izvršni komitet je pristupio izvršenju svoje nezakonite odluke. Svih 12 crkava su zatvorene, i data je odluka seoskim sovjetima o predaji crkvenih zdanja radi njihovog pretvaranja u skladišta“.
Početkom proleća 1938. godine vlasti su odlučile da je Ruska Pravoslavna Crkva fizički uništena i da više nema potrebe održavati specijalni državni aparat radi nadzora nad Crkvom i sprovođenja u život represivnih odluka vlasti. 16. aprila 1938. godine Prezidijum Vrhovnog Sovjeta SSSR doneo je odluku o likvidaciji komisije Prezidijuma CIK SSR o pitanjima kultova. Od 25 000 crkava koje su postojale 1935. godine, posle dve godine gonjenja, 1937. i 1938. godine, u sovjetskoj Rusiji ostalo je svega 1 277 hramova, kao i 1 744 hrama koja su se našla na teritoriji Sovjetskog Saveza nakon što su mu priključene zapadne oblasti Ukrajine, Belorusije i Pribaltika 1939-1940. godine.
Na taj način, u celoj Rusiji je 1939. godine ostalo manje hramova nego što ih je bilo samo u Ivanovskoj oblasti 1935. godine. Može se sa sigurnošću reći da su gonjenja koja su se obrušila na Rusku Pravoslavnu Crkvu krajem 30-ih godina bila izuzetna po svom zamahu i surovosti, i to ne samo u istoriji Rusije, nego i u celokupnoj svetskoj istoriji.
Godine 1939. sovjetska vlast je završila dvadesetogodišnji period gonjenja nakon kojih je proces razaranja u nekim slučajevima bio doveden do nepovratnosti. Ako su se razrušene crkve ili crkve pretvorene u skladišta mogle u doglednoj perspektivi obnoviti ili izgraditi ponovo, više od stotinu arhijereja, desetine hiljada sveštenoslužitelja i stotine hiljada pravoslavnih mirjana bili su streljani, i taj gubitak je bio nezamenljiv i nenadoknadiv. Posledice ovih gonjenja se osećaju sve do danas. Masovno uništavanje episkopa, prosvećenih i revnosnih pastira, podvižnika pobožnosti snizilo je moralni nivo društva, iz naroda je bila izvučena njegova so, što ga je postavilo u preteći položaj raspadanja. Pri tome vlasti i dalje nisu imale nameru da zaustave proces zatvaranja hramova; on je i dalje trajao, i ko zna do čega bi doveo da nije izbio Veliki otadžbinski rat.
Ruska Pravoslavna Crkva je uvek zadržavala svoj stav u odnosu na najtragičnije okolnosti života naroda, i u vreme kada su građanske vlasti i Staljin tokom prvih dana rata bili potpuno izgubljeni, mestočuvar patrijaršijskog prestola mitropolit Sergije je istupio u Bogojavljenskoj sabornoj crkvi sa obraćanjem narodu:
„Fašistički razbojnici su napali našu Otadžbinu… Ponavljaju se vremena Batija, nemačkih vitezova, Karla Švedskog, Napoleona. Žalosni potomci neprijatelja pravoslavnog hrišćanstva hoće još jednom da pokušaju da bace naš narod na kolena… S Božijom pomoću i ovoga puta on će razvejati u prah fašističku neprijateljsku silu… Setimo se svetih vođa ruskog naroda, na primer, Aleksandra Nevskog, Dimitrija Donskog, koji su polagali svoje duše za narod i Otadžbinu… Setimo se bezbrojnih hiljada običnih pravoslavnih vojnika… Naša Pravoslavna Crkva uvek je delila sudbinu naroda. Zajedno s njim ona je podnosila iskušenja i radovala se njegovim uspesima. Ona neće svoj narod ostaviti ni sada. Ona blagosilja nebeskim blagoslovom i predstojeći svenarodni podvig. Ako iko, onda upravo mi treba da podsetimo na zapovest Hristovu: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn. 15:13). Nama, pastirima Crkve, u ovakvo vreme, kada Otadžbina poziva sve na podvig, biće nedostojno da samo ćutke posmatramo ono što se zbiva oko nas, da malodušnog ne hrabrimo, ucveljenog ne utešimo, kolebljivog da ne podsetimo na dužnost i volju Božiju. A ako se, povrh toga, ćutanje pastira, njegova ravnodušnost prema onome što doživljava pastva, objasni još i lukavim pobudama povodom mogućih koristi na onoj strani granice, to će biti otvorena izdaja Otadžbine i svoje pastirske dužnosti… Položimo svoje duše zajedno s našom pastvom… Crkva Hristova blagosilja sve pravoslavne na odbranu sveštenih granica naše Otadžbine. Bog će nam darovati pobedu“.
Ali ni početak rata, ni porazi prvih meseci, ni prepuštanje velikih teritorija neprijatelju, nimalo nisu uticali na neprijateljski odnos vlasti prema Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi i nisu je podstakli da prestane sa gonjenjima. I tek kada se saznalo da Nemci dozvoljavaju otvaranje hramova i da je na okupiranim teritorijama otvoreno 3 732 hrama, tj. više nego u celoj Sovjetskoj Rusiji, a da su na teritoriji uže Rusije, bez Ukrajine i Belorusije, Nemci dozvolili otvaranje 1 300 hramova, vlasti su preispitale svoj stav.
Ali ni tada se gonitelji nisu spremali da daju dozvole za otvaranje hramova i da pruže barem nekakvu slobodu sveštenstvu i pravoslavnim mirjanima, zadovoljavajući se samo propagandnom kampanjom u inostranstvu. 10. marta 1942. godine narodni komesar NKVD Berija je, saopštivši kako Nemci koriste u svojim propagandnim merama otvaranje hramova, predložio svoje protivmere. On je pisao:
 
„CK SKP(b) drugu Staljinu
Iz zvaničnih i agenturnih izvora je poznato da Nemci pokušavaju da iskoriste Pravoslavnu Crkvu i sveštenstvo za svoje osvajačke namere. Vršeći preko Crkve uticaj na stanovništvo privremeno okupiranih teritorija, Nemci šire klevetničke izmišljotine o položaju Pravoslavne Crkve u SSSR; tako na primer, 9. februara ove godine nemački radio je saopštio o okrutnim obračunima i ubistvima sveštenstva i vernika koje je tobože izvršila Crvena armija nakon oslobođenja grada Možajska od fašističko-nemačkih trupa. U vezi s tim NKVD SSSR smatra celishodnim… da radnici Moskovske patrijaršije pripreme u najkraćem roku i izdaju knjigu-album s materijalima koji razobličavaju Nemce u odnosu prema Pravoslavnoj Crkvi i sveštenstvu. Knjiga-album je namenjena širenju u crkvenim krugovima u inostranstvu, na teritoriji koju su privremeno okupirali Nemci, kao i meću vernicima SSSR.
Uz ovo se podnosi i plan sadržaja knjige-albuma. Molim da se naloži NKVD SSSR da preduzme neophodne mere za to da se obezbedi izdavanje od strane Moskovske patrijaršije knjige-albuma ‘Istina o religiji u SSSR’ u skladu s podnesenim planom“.
Ali na okupiranim teritorijama i dalje su se velikom brzinom otvarali hramovi, koji su uskoro devet puta premašili njihov broj u sovjetskoj Rusiji, tako da više nisu bile dovoljne samo propagandne novinske mere.
4. septembra 1943. godine došlo je do susreta mitropolita Sergija Stragorodskog, Aleksija Simanskog i Nikolaja Jaruševiča sa Staljinom. Sutradan ujutru NKVD SSSR je po Staljinovom naređenju dodelio mitropolitu Sergiju automobil sa šoferom i gorivom. Svega jedan dan je bio potreban NKVD da uredi vilu koja je predata patrijaršiji i 7. septembra se mitropolit Sergije sa svojim osobljem preselio u Čistu ulicu. U 11 časova sledećeg dana je zakazano otvaranje sabora episkopa i uzdizanje mitropolita Sergija u čin patrijarha.
Na taj način sovjetska vlada je demonstrirala svetu promenu svog odnosa prema Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi; ali, njena pomoć je bila svedena na praznu deklaraciju. Dok su se na teritoriji koju su osvojili Nemci hramovi i dalje otvarali n obnavljali, ni Staljin ni sovjetska vlada nisu se spremali da otvaraju hramove, zadovoljivši se koristima od predstavničke delatnosti Ruske Pravoslavne Crkve u inostranstvu. Za sve vreme Velikog otadžbinskog rata nisu prestajala hapšenja sveštenstva. Godine 1943. je uhapšeno više od 1 000 pravoslavnih sveštenika od kojih je streljano 500. Od 1941. do 1946. godine broj smrtnih kazni je iznosio više od 100 ljudi godišnje.
Godine 1946. Savet za poslove Ruske Pravoslavne Crkve je podneo Politbirou izveštaj o svom radu i o položaju Ruske Pravoslavne Crkve i vernika u Sovjetskoj Rusiji:
„… Kao što je poznato, pravoslavnu veru u našoj zemlji ispoveda znatan broj stanovništva, u vezi sa čime Ruska Pravoslavna Crkva u celini predstavlja najjaču versku zajednicu u poređenju sa ostalim verskim zajednicama koje postoje u Sovjetskom Savezu.
Pri tome je praksa pokazala da, iako su za 29 godina postignuti nesumnjivo veliki uspesi u vezi s naglim smanjenjem religioznosti u zemlji, s religioznim predrasudama i s religijom još uvek nije svršeno, a metodi grubog administriranja koji su se primenjivali često u velikom broju mesta, nisu se opravdali. Ako je za vreme rata, iz niza uzroka, računajući tu i psihološke motive, posećenost crkava bila posebno značajna (u nizu mesta to se objašnjava takođe teškim životnim prilikama te godine), ona za vreme velikih verskih praznika (Vaskrs, Božić i drugi) dostiže razmere ratnog vremena.
Istovremeno se primetno povećao u nizu mesta broj vršenja religioznih obreda (treba). Tako na primer: za 11 meseci 1945. godine u Pjatihatskom okrugu Dnjepropetrovske oblasti bilo je izvršeno krštenje 925 dece od 1 285 novorođenih, 350 dece u uzrastu od 2 do 7 godina i 89 dece u uzrastu od 7 do 12 godina.
U četiri okruga Moskovske oblasti tokom prvog polugodišta 1946. godine bilo je izvršeno 1 462 krštenja dece, u poređenju sa 1 158 krštenja u istom periodu 1945. godine.
 
Ako je tokom 1945. godine u Sverdlovskoj oblasti izvršeno 11 216 krštenja i 476 venčanja, tokom 1946. godine registrovano je 15 047 krštenja i 1 101 venčanje.
O stepenu religioznosti govore i činjenice povećanja zahteva vernika za otvaranje crkava. Dovoljno je reći da je tokom poslednje tri godine prispelo 16 275 zahteva za otvaranje crkava i molitvenih domova.
 
Pretežan broj zahteva za otvaranje crkava potiče od vernika centralnih i istočnih oblasti, pokrajina i republika, gde postoji neznatan broj dejstvujućih crkava, i svega oko 9% svih zahteva od vernika koji žive na teritoriji koja je bila pod privremenom nemačkom okupacijom i na kojoj je u tom periodu dolazilo do masovnog otvaranja crkava.
Tako na primer, u Ivanovskoj, Moskovskoj u Rjazanskoj oblasti nema okruga iz kojih ne pristižu zahtevi vernika za otvaranje crkava, pri čemu se u nekim okruzima traži otvaranje po 10 i više crkava…
Pojedini zahtevi za otvaranje crkava imaju više od 3 000 potpisa vernika.
Ne nalazeći pozitivno rešenje ovog pitanja u svojim mestima, mnogi vernici se obraćaju sa zahtevima Vrhovnom Sovjetu SSSR, članovima vlade i deputatima Vrhovnog Sovjeta, te šalju specijalne izaslanike u Moskvu i oblasne centre.
Za 9 meseci 1946. godine samo je u 24 oblasti RSFSR predstavnike sovjeta posetilo 7 000 takvih izaslanika. Neposredno je Sovjet za 1946. godinu s molbom za otvaranje crkava posetilo 550 ljudi…
 
Prema stanju na dan 1. januara 1947. godine u SSSR funkcioniše 13 813 pravoslavnih crkava i molitvenih domova, što u poređenju sa 1916. godinom iznosi 28% (ne računajući paraklise). Od njih: u gradovima SSSR funkcioniše 1 352 i u radničkim naseljima i selima 12 461 crkva…
Nemci su otvorili na okupiranoj teritoriji (uglavnom u Ukrajinskoj i Beloruskoj SSR 7 000; bivših unijatskih parohija koje su se ponovo ujedinile sa pravoslavnom crkvom (zapadne oblasti USSR) ima 1997.
Njihov raspored po republikama i oblastima je krajnje neravnomeran.
Dok na teritoriji Ukrajinske SSR funkcioniše 8 815 crkava, na teritoriji RSFSR samo 3 082, od kojih je oko 1 300 crkava otvoreno u periodu okupacije.
Osim toga, unutar RSFSR one takođe nisu raspoređene podjednako: dok u Sibiru, na Dalekom Istoku i nekim oblastima Urala i u Povolžju ima od 3 do 9 dejstvujućih crkava, samo u Moskovskoj oblasti ima ih 209, u Jaroslavskoj oblasti 153, Kostromskoj oblasti 105, Rjazanskoj oblasti 77 crkava.
Takođe je neophodno istaći da u Savezu ima oko 17 000 nedejstvujućih crkvenih zgrada od kojih je oko 140000 pretvoreno u zgrade za druge namene i predato privrednim kulturnim ustanovama, i oko 3000 praznih koje zvanično nisu zatvorene i imaju crkveni inventar, pa se čak u većini slučajeva ključevi tih hramova nalaze kod skupina vernika (od njih prvenstveno i potiču zahtevi za otvaranje)…“
U izveštaju nakon dve godine, 1948. godine, Savet za poslove Ruske Pravoslavne Crkve dao je sledeće podatke o broju crkava i molitvenih domova u Sovjetskoj Rusiji:
„… Na dan 1. januara 1948. g. u SSSR je bilo 14329 dejstvujućih crkava i molitvenih domova (11 897 crkava i 2 432 molitvena doma, što iznosi 18,4% u odnosu na broj crkava, molitvenih domova i paraklisa 1914. godine, kada ih je bilo 77 767).
Broj crkava u Ukrajinskoj SSR iznosi 78,3% u odnosu na njihov broj 1914. godine, a u RSFSR – 5,4%.
Do povećanja broja dejstvujućih crkava i molitvenih domova došlo se iz sledećih razloga:
a) za vreme rata na teritoriji koja je bila pod nemačkom okupacijom bilo je otvoreno 7 547 crkava (faktički još više, jer je znatan broj crkava posle rata prestao da funkcioniše zbog odlaska sveštenstva zajedno s Nemcima i zbog toga što smo oduzeli verskim zajednicama školske, klupske itd., zgrade koje su one zauzele za vreme okupacije i pretvorile u molitvene domove);
b) u 1946. g. prešla je u pravoslavlje 2 491 parohija unijatske (grkokatoličke) crkve u zapadnim oblastima Ukrajinske SSR;
v) od 1944-1947. g. ponovo je otvoreno uz dozvolu Saveta 1 270 crkava, uglavnom u RSFSR, odakle su poticale mnogobrojne i uporne molbe vernika.
Teritorijalni razmeštaj dejstvujućih crkava je neravnomeran. Na primer: u oblastima i republikama koje su bile pod okupacijom za vreme rata ima 12 577 dejstvujućih crkava ili 85,7% svih crkava, a na ostaloj teritoriji Saveza 12,6%. 60,5% otpada na Ukrajinsku SSR, pri čemu je najveći broj crkava u Vinjickoj oblasti – 814.
Na dan 1. januara 1948. g. bilo je registrovano 11 846 sveštenika i 1255 đakona, ukupno 13 101 čovek, ili 19,8% u odnosu na njihov broj 1914. g.
Ako se uporedi broj sveštenika (11 846) s brojem crkava (14 329), ispostavlja se da je sveštenika manje od broja dejstvujućih crkava za 2 483 čoveka. Dok u mnogim gradskim crkvama nema samo jednog, već nekoliko sveštenika, mnoge seoske crkve u Ukrajini, u Moldaviji i drugim mestima nemaju svog stalnog paroha. U Ukrajinskoj SSR, u Moldaviji, u oblastima Ruske Federacije gde je mnogo crkava, jedan sveštenik opslužuje po dve, tri ili čak četiri parohije.
Tokom 1947. g. napustilo je sveštenstvo 834 čoveka…
Godine 1947. ponovo je rukopoloženo u sveštenički čin 575 ljudi, računajući tu i 81 čoveka za đakone i čtece…
Ako se uzme u obzir starost sveštenika (58,8% su stariji od 55 godina) i prirodno opadanje, tokom sledećih godina to opadanje sveštenstva će rasti, a crkvene škole neće moći da nadoknade taj gubitak usled malobrojnosti učenika, što znači da će se i broj crkava smanjivati…
Na dan 1. januara 1948. g. u SSSR je bilo 85 manastira, što iznosi 8,3% u odnosu na broj manastira 1914. godine (1025 manastira).
Godine 1938. u SSSR nije bilo nijednog manastira, a 1940. g. ulaskom u SSSR Pribaltičkih republika, zapadnih oblasti Ukrajinske SSR, Beloruske SSR i Moldavije njih je bilo 64.
Za vreme okupacije Ukrajinske SSR i niza oblasti RSFSR bilo je otvoreno oko 40 manastira.
Godine 1945. bio je 101 manastir, ali je 1946-1947. godine 16 manastira likvidirano…
Od 1944-1947. godine Savetu i njegovim predstavnicima u unutrašnjosti od skupina vernika je prispelo 20 689 zahteva za otvaranje 5998 crkava i molitvenih domova. Za pojedine crkve Savetu je prispelo po 20 p više zahteva.
Osim toga, predstavnici Saveta su primili 24 607 posetilaca po pitanju otvaranja crkava.
Kao rezultat proučavanja i razmatranja ovih zahteva Savet je od 19441947. godine, uz odobrenje vlade SSSR, dozvolio otvaranje 1 270 crkava, za koje je bilo 4576 zahteva, ili 22,7% u odnosu na ukupan broj zahteva.
Odbijeno je iz raznih razloga 15 567 (65,7%) zahteva za otvaranje 4418 crkava, a razmatranje 546 zahteva za 310 crkava na dan 1. januara ove godine i dalje je u toku…“
Nakon godinu dana, 24. novembra 1949. godine, Savet za poslove Ruske Pravoslavne Crkve je poslao Staljinu izveštaj u kojem se kaže:
„Savet izveštava da je u skladu sa Odlukom SNK SSSR od 1. decembra 1944. g. br. 164348/s, počev od 1945. g. (tj. još se nije završio Veliki otadžbinski rat, a sovjetska vlada je već donela odluku o zatvaranju hramova koji su otvoreni bez njene dozvole – I.D.) i naročito tokom poslednje dve godine, vršilo se oduzimanje od verskih zajednica javnih zgrada koje su one zauzele u periodu okupacije i pretvorile ih u molitvene domove, polazeći od potrebe da se te zgrade vrate sovjetskim organima.
Široko podstičući otvaranje crkava (za vreme rata je bilo otvoreno 10 000 crkava), nemački okupatori su davali verskim zajednicama u molitvene svrhe ne samo crkvene zgrade, nego i prostorije čisto građanskog karaktera – klubove, škole, dečje domove, kao i bivše crkvene zgrade koje su pre rata preuređene u kulturne svrhe.
Ukupno je na privremeno okupiranoj teritoriji preuređena u molitvene svrhe 1701 takva javna zgrada, od kojih je do danas, tj. do 1.10.1949. godine, 1 150 zgrada, ili 67,6%, već oduzeto i vraćeno državnim i društvenim organizacijama. Od njih: u USSR – 1 025 od 1 445; u BSSR – 39 od 65, u RSFSR i drugim republikama – 86 od 191.
U celini je ovo oduzimanje prošlo organizovano i glatko, ali u pojedinim slučajevima dolazilo je do prenagljenosti, grubosti i samovolje, zbog čega su se skupine vernika obraćale i obraćaju se Savetu i centralnim vladinim organima sa žalbama zbog oduzimanja zgrada i grubih postupaka.
Tako su, na primer, u Gomeljskoj oblasti tokom 1948. g. i sedam meseci 1949. g. oblasni i okružni izvršni komiteti doneli odluke o oduzimanju od crkvenih zajednica 39 zgrada, što iznosi 60% u odnosu na sve dejstvujuće crkve i molitvene domove u oblasti. Savet je dao saglasnost na oduzimanje zgrada u 16 slučajeva…
Uprava kolhoza ‘Boljševik’ sela Panjino Medvenskog okruga Kurske oblasti 30.4.1949. g. zatvorila je dejstvujuću crkvu, stavivši je pod katanac, iz razloga što je ta crkvena zgrada pre Otadžbinskog rata bila prodata kolhozu.
Ponekad nezadovoljstvo i žalbe vernika izaziva i ta okolnost što, vršeći oduzimanje od crkvenih zajednica društvenih zgrada, mesni sovjetski organi nakon oslobođenja dugo vremena ne koriste ili uopšte ne koriste te zgrade u smislu njihove neposredne namene. Na primer:
U selu Ljeljacima Žmerinskog okruga Vinjicke oblasti zgrada kluba koja je oduzeta početkom 1948. godine verskoj zajednici nije bila iskorišćena u tu svrhu i nakon izvesnog vremena predsednik kolhoza je ponovo dozvolio zajednici da preuzme zgradu. Ali u junu 1948. g. zajednica je ponovo iseljena iz te zgrade koja je predata kolhoznim jaslicama.
Skupina vernika sela Velikog Černečina Sumskog okruga Sumske oblasti i dalje uporno traži vraćanje klupske zgrade (bivše crkvene) koja joj je oduzeta još 1944. godine i sve do sada je prazna, što mesni organi objašnjavaju odsustvom novca za obnovu zgrade…“
Sa svoje strane, 25. jula 1948. godine ministar MGB Abakumov je podneo Staljinu opširan izveštaj u kojem se izlagala suština međusobnih odnosa Crkve i države:
„Ministarstvo državne bezbednosti SSSR raspolaže materijalima o tome da su u poslednje vreme crkveni ljudi i sektaši znatno aktivizovali rad na obuhvatanju stanovništva religioznim i neprijateljskim uticajem.
Pod pokrićem religioznih verovanja crkveno-sektaški elementi vrše obradu kolebljivih lica, naročito meću omladinom, uvlačeći ih u svoje skupine i zajednice. Pod uticaj crkvenih aktivista potpadaju takođe i komsomolci, članovi i kandidati za članove SKP(b).
Znatnu ulogu u širenju verskog učenja i organizovanju neprijateljskog rada igraju lica iz religioznog aktiva koja su ranije bila podvrgnuta represijama zbog antisovjetske delatnosti, a koja su se vratila u oblasti nakon isteka kazne.
Religioznu obradu stanovništva crkveni ljudi i sektaši vode putem široke religiozne propagande koju sprovode sveštenoslužitelji, propovednici, monaški elementi i fanatično nastrojeni vernici u crkvama i džamijama, u legalno i nelegalno dejstvujućim molitvenim domovima.
U nizu slučajeva oni organizuju religioznu obuku dece i omladine u nelegalnim kružocima i školama.
Uporedo s tim crkveni ljudi i sektaši, koristeći predrasude vernika, vrše religioznu obradu stanovništva putem organizovanja litija, specijalnih molitava za slanje kiše, ‘obnova’ ikona, ‘proročanstava’ i slično, uz učešće različitih ‘jurodivih’, histeričnih žena, ‘podvižnika’ i ‘svetih’….
Crkveni ljudi i sektaši u prvom redu teže da iskoriste legalne mogućnosti radi širenja religioznog rada, radi otvaranja novih hramova i molitvenih domova.
Na dan 1. januara ove godine, na primer, na teritoriji RSFSR delovalo je 3 217 pravoslavnih crkava i molitvenih domova i 3 411 registrovanih sektaških opština.
Sada se u Savetu za poslove Ruske Pravoslavne Crkve i Savetu za poslove religioznih kultova pri Ministarskom Savetu SSSR nalazi više od 1 000 zahteva za otvaranje novih molitvenih domova, crkava i džamija…
U februaru 1948. godine na skupu arhijerejskih namesnika crkava Krimske eparhije arhiepiskop Luka (Vojno-Jasenjecki, profesor medicine, dobitnik Staljinove nagrade) pročitao je svoj izveštaj podnesen patrijarhu o tome da mesne vlasti protivpravno primoravaju stanovništvo da radi praznikom i nedeljom, te narod navodno nema mogućnosti da ide u crkvu, i da patrijarh treba da se umeša u tu stvar preko centralnih sovjetskih organa.
Na ovom skupu arhiepiskop Luka je rekao: ‘Zatražio sam od svih arhijerejskih namesnika izveštaje o postojanju u raznim mestima konkretnih činjenica ometanja crkvenih poslova od strane mesnih vlasti. Kada sakupim ove činjenice, postaviću pitanje pred Ždanovim radi preduzimanja odgovarajućih mera. Videćemo kako će reagovati na to Ždanov’.
Neki sveštenici otvoreno u propovedima pozivaju vernike da ne rade u dane praznika.
Na primer, u martu ove godine sveštenik Paljnjikovske crkve u Kungurskom okrugu Molotovske oblasti, Jegorov, prilikom propovedi koju je održao sa amvona izjavio je: ‘Vi ste građani neba, a ne zemlje. Za zemlju treba manje raditi i truditi se, treba živeti radi neba. Vas na nebu neće pitati koliko ste posejali i koliko ste sabrali.’
U nizu oblasti sveštenstvo, težeći da obuhvati što više stanovništva religioznim uticajem, organizuje litije i molebane koji dovode do masovnog nedolaska na rad kolhoznika i obustavljanja poljskih radova…
U poslednje vreme se povećao broj lutajućih crkvenih ljudi, ‘prozorljivih’ i ‘jurodivih’ koje aktivno koriste antisovjetski crkveni krugovi u cilju širenja neprijateljske agitacije i religioznog fanatizma među vernicima…
Neophodno je istaći da se od strane predstavnika mesne vlasti u izvesnim slučajevima događa pružanje značajne pomoći crkvenim ljudima u otvaranju crkava, džamija i molitvenih domova, izdavanju saobraćajnih sredstava, građevinskog materijala za popravljanje crkvenih zgrada i sl.
U isto vreme neki zastupnici Saveta za poslove Ruske Pravoslavne Crkve i Saveta za poslove religioznih kultova pri oblasnim izvršnim komitetima ne vrše u odgovarajućoj meri funkcije koje su im poverene…
Tako je na primer, zastupnik Saveta za poslove Ruske Pravoslavne Crkve u Astrahanskoj oblasti P.V. Kuljemin, koristeći svoj službeni položaj, uzimao mito od članova crkvenih saveta radi otvaranja crkava.
Osim toga, Kuljemin je objavljivao tajne direktive o vođenju svog rada. Kuljemin je uhapšen i osuđen na deset godina itd….
Učešće komunista i komsomolaca u vršenju religioznih obreda i korišćenje nekih od njih od strane crkvenih ljudi i sektaša za neprijateljsku delatnost.
Otkriven je znatan broj činjenica, kada članovi partije i komsomolci pod uticajem crkveno-sektaškog elementa uzimaju aktivno učešće u bogosluženjima, religioznim skupovima; vrše crkvene obrede, smatrajući ovakve radnje za svoju ‘privatnu’ stvar.
U nekim slučajevima mesni partijski organi nedovoljno oštro reaguju na ovakve postupke članova SKP(b).
Tako na primer:
U Tambovskoj oblasti, predsednik Mordovskog seoskog sovjeta, Mordovskog okruga, član SKP(b) Merkadanov, sin kulaka, vršio je religiozne trebe u svojoj kući, održava stalne odnose sa služiteljima kulta, o čemu je poznato partijskoj organizaciji. ali se nikakve mere prema Merkadanovu ne preduzimaju…
Državni tužilac Balahnjinskog okruga, Gorkovske oblasti, Sorokin, član SKP(b), došao je u selo Konovo na sahranu svoje sestre i dao je saglasnost rođacima da se umrla sahrani uz religiozni obred. Ali kako crkva u selu nije funkcionisala, Sorokin je dozvolio predsedniku crkvenog odbora da otvori crkvu specijalno radi sahrane njegove sestre. Nakon tog je crkva 8 dana bila otvorena i u njoj je bilo održano nekoliko službi na kojima se okupilo mnogo vernika iz susednih sela.
Predsednik Kurjukovskog seoskog sovjeta, Inžavinskog okruga, Tambovske oblasti, član SKP(b) Jumašev u septembru 1947. godine izdao je naređenje predsednicima kolhoza ‘ Druga Petoletka’, ‘Engels’ II ‘Kotovski’ da dodele konje radi dovoza građevinskog materijala za crkvu, što su ovi i izvršili, dok se za građenje škole konji nisu davali.
Kako je ustanovljeno, Jumaševljev tast je predsednik crkvenog saveta, sam Jumašev vrši religiozne obrede, a njegova deca na religiozne praznike idu u crkvu.
Predsednik kolhoza ’18. Partijska konferencija’ Građanskog okruga, Tambovske oblasti, član SKP(b) I.N.Frolkin dao je 2. maja ove godine automobil vernicima da bi išli u crkvu…
U Gorodeckom okrugu Gorkovske oblasti pod uticajem svoje majke pripadnice crkve, član SKP(b) Podščokov je dao izjavu da je izgubio partijsku knjižicu. Kada se o ovom pitanju raspravljalo u oblasnom komitetu SKP(b) Podščokov je rekao: ‘Moju partijsku knjižicu je moja majka spalila u peći. Više neću da budem u partiji, jer sam čitao versku literaturu i uverio se da je biti u redovima komunističke partije veliki greh. Zato sam se složio sa argumentima majke koja me sve vreme nagovara da izađem iz članstva SKP(b)’…
Godine 1947. sekretar partijske organizacije jedne ustanove grada Gus Hrustaljni Vladimirske oblasti Remizova je na sahranu svog umrlog muža pozvala sveštenika. Tom prilikom su prisustvovali instruktor gradskog komiteta SKP(b) Kazakov i šef odeljenja gradskog komiteta Vagireva.
U gradu Gremjačevu Gorkovske oblasti u otvaranju crkve uzimao je aktivno učešće predsednik seoskog sovjeta Železnov član SKP(b), Ovaj je lično birao crkveni savet i čteca, prikupljao je dokumenta uz zahtev upućen oblasnim organizacijama za otvaranje crkve.
Načelnik pogona fabrike br. 1. grada Saratova Levšakov kandidat za člana SKP(b) – venčao je u crkvi sina koji se oženio komsomolkom. Na svadbi i na venčanju u crkvi bili su prisutni sekretar fabričke partijske organizacije Solomatin i član SKP(b) Skosirski…
U gradu Uljanovsku član SKP(b) I.G.Verjasov, šef prodavnice ORS br. 2 fabrike ‘Volodarski’, sistematski posećuje crkvu, prima u svom stanu sveštenike i razne lutajuće crkvene elemente, tzv. ‘prozorljive’, i vrši religiozne obrede. Verjasov je ne samo aktivni vernik, nego je i neprijateljski nastrojen prema sovjetskoj vlasti.
Zajedno sa Verjasovom aktivno učešće u religioznim skupovima koji se održavaju u njegovom stanu, uzima član SKP(b) V.P.Zinjagin – narodni sudija Volodarskog okruga grada Uljanovska, koji o sebi izjavljuje da je vaspitan u religioznom duhu i da je još kao dečak pomagao u crkvi…
Reakcionarno nastrojeni deo sveštenstva svih veroispovesti, aktiv vernika i sektaši obrađuju decu školskog uzrasta, uz pomoć roditelja uvlačeći ih u nelegalno delujuće verske škole, na službe u crkvama i džamijama, kao i radi individualnog obučavanja molitvama, ‘veronauci’, Kuranu i tome slično.
Starešina Melekeske crkve Uljanovske oblasti I.I. Igoškin (arhimandrit Gavrilo) crkvu na čijem je čelu pretvorno je u svojevrsnu duhovnu školu.
Svake nedelje i praznika, kao i sredom, nakon završetka crkvene službe Igoškin s vernicima, među kojima ima i dece, održava verske razgovore za vreme kojih se kolektivno uče molitve i zapovesti.
Pozivajući vernike na obavezne razgovore I.I. Igoškin je u decembru 1947. godine nastupio s propoveđu u kojoj je izjavio: Svetovna premudrost nije za sve obavezna, ali nebeska premudrosg je večni zagrobni život, ona je obavezno potrebna svima’.
U drugoj propovedi, obraćajući se deci, Igoškin je rekao: ‘Posebno se vama obraćam i govorim, draga moja deco, da slušate s pažnjom reč Božiju. Ova naša škola je neobična, nije onakva u kojima se uče razne nauke I premudrosti. Ovde mi imamo neposredno opštenje i razgovor sa Samim Gospodom Bogom…’
Uljanovski episkop Serafim je u potpunosti odobrio Igoškinove poduhvate i uputio odgovarajuću predstavku patrijarhu o korisnosti organizovanja ovakvih ‘duhovnih škola’ i u drugim crkvama Sovjetskog Saveza.
Ne čekajući odgovor patrijaršije, episkop Serafim je 26. februara ove godine izdao svim crkvama u oblasti posebnu okružnicu o organizovanju religiozne ‘nastave’.
… Starešina jedne od crkava Staljingradske oblasti, S.L.Guseljnikov, bivši šumarski inženjer, 1947. godine je pred početak školske godine okupio u crkvi oko 300 dece školskog uzrasta i odslužio s njima specijalni moleban…
Sveštenik crkve u Kungurskom okrugu, Molotovske oblasti, Jegorov je u decembru 1947. u propovedi koju je održao u crkvi, rekao: ‘Crkva je učiteljica pobožnosti; škola i klub ne vaspitavaju decu, u njima se vaša deca ne hrane onim što je potrebno. Ako vaša deca budu išla u klub, vaspitavaće u sebi prljavštinu’.
Kao rezultat rada organa MGB na otkrivanju i hapšenju antisovjetskog elementa među crkvenim ljudima i sektašima, 1. januara 1947. do 1. juna 1948. godine u Sovjetskom Savezu je za aktivnu podrivačku delatnost uhapšeno 1968 ljudi, od kojih je:
pravoslavnih crkvenih ljudi – 679 ljudi
sektaša – 1 065 ljudi
muslimanskog sveštenstva i vernika – 76 ljudi budista – 16 ljudi
katolika i protestanata – 118 ljudi jevrejskih klerikalaca – 14 ljudi
… Agenturno-operativne mere za otkrivanje neprijateljske delatnosti i likvidaciju antisovjetskih crkveno-sektaških grupacija i dalje traju…“
Tokom celog posleratnog vremena vršila su se hapšenja pravoslavnih sveštenika. Prema izveštaju GULAGa na dan 1. oktobra 1949. godine broj sveštenika u svim logorima je iznosio 3 523 čoveka, od kojih je 1 876 sveštenika bilo u Unžlagu, 521 čovek u Temnikovskim logorima (poseban logor br. 3), 266 ljudi u Intinlagu (poseban logor br. 1), ostali u Steplagu (poseban logor br. 4) i Ozerlagu (poseban logor br. 7). Svi ovi logori su spadali u kategoriju logora s robijaškim režimom.
Poslednja gonjenja koja se obično nazivaju hruščovljevskim, trajala su od kraja 1950ih godina do 1964. godine. Godine 1963. „u Ruskoj Federaciji ima 2 200 pravoslavnih opština, u Ukrajini deluje 5 600 crkava ili 2/3 od ukupnog broja pravoslavnih crkava, u Belorusiji 550 pravoslavnih opština, u Kazahstanu 49 pravoslavnih opština, u Moldaviji 269 pravoslavnih crkava, u Uzbekistanu 228 verskih zajednica od kojih 178 muslimanskih, u Turkmenistanu 221 zajednica od kojih 192 muslimanske, u Kurgiziji 454 od kojih muslimanskih 339, u Tadžikistanu prema zvaničnim jako umanjenim podacima 128 zajednica među kojima 111 muslimanskih, u Litvaniji 802 zajednice među kojima rimokatoličkih 563, staroverskih 57. U Estoniji pravoslavnih crkava ima 106, u Letoniji pravoslavnih 120, u Gruziji deluju 44 pravoslavne crkve 1963. godine“.
To jest, broj pravoslavnih crkava na teritoriji SSSR iznosio je 9323, dakle, manje nego 1947. godine za 4490, pri čemu je do smanjenja hramova došlo na teritoriji Ukrajine za 2215 hramova i u Rusiji za 882 hrama. U periodu od 1961. do 1965. godine iz religioznih razloga je bilo osuđeno 1234 čoveka.
Ovakav je bio pravi odnos bezbožne države prema Crkvi, odnos koji je bio vrlo daleko od liberalizma i trpeljivosti. Od tih desetleća naročito su surova bila gonjenja prvih 20 godina, ali od njih su najsurovije i najkrvavije godine bile 1937. i 1938. Ovih 20 godina neprestanih gonjenja dale su Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi sabor mučenika, ukrasivši je krvlju, poput porfire i visona, izjednačivši Rusku Pravoslavnu Crkvu po veličini mučeničkog podviga sa drevnim crkvama koje su izdržale „jarost zversku“ paganskog sveta.
 
Nakon deset godina u skladu sa direktivom MGB i državnog tužilaštva SSSR pod brojem 66/241 ss od 26.10.48. Godine svi kojima je istekla zatvorska kazna morali su biti ponovo u.hapšeni i proterani doživotno.
Jasno je da je nakon primene ovih odluka i instrukcija u praksi malo ko od sveštenoslužitelja ostao živ. Predstavnici ondašnje vlasti su se pomoću progona i stvaranja veštačkih raskola trudili da skrenu crkvu s kanonske i apostolske osnove, sanjali su o crkvenoj revoluciji i reformaciji, poput one koja je bila u Zapadnoj Evropi, čiji bi rezultat bilo uništenje Crkve. Uništenjem Pravoslavlja u Rusiji su se podsecali nacionalni duhovni koreni, kada je čovek gubio vezu sa opštenarodnom prošlošću, postajao naravstveno raslabljen, a umesto uništavanog pravoslavlja stvarala se demonska provalija odakle su se u vidu zlokobnog dima podizali oblaci opijajućeg neznanja.
 


 
NAPOMENE:

  1. SČK (odnosno VČK) – Sveruska vanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže (19171922) – prim. prev.
  2. Državna politička uprava (DPU, poznatija ka ruska skraćenica GPU) – prim. prev.
  3. Najviša Crkvena Uprava – obnovljenaška. – prim. aut.
  4. Crnostotinaši – pripadnici patriotskog narodnog pokreta, organizovanog u vidu tzv. „crnih stotina“ – odreda koji su vodili borbu za veru, cara i otadžbinu protiv revolucionara 1905. godine – prim. prev.
  5. Mestočuvar – namesnik, čuvar patrijaršijskog trona – prim. prev.
  6. NEP – Nova ekonomska politika, uvedena posle perioda borbenog boljševizma (1918-1922) radi liberalizacije tržišta i obnove normalnog funkcionisanja privrede. Kasnije proglašena za „buržoasku“ pojavu (nap. prir)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *