NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
POGOVOR
 
Pred nama je knjiga – svedočanstvo, zbirka žitija i martirolog mučenika, ispovednika i podvižnika Ruske Pravoslavne Crkve 20. stoleća. Slobodno se može reći da je taj protekli vek bio vek najvećih stradanja i mučeništva ruskog naroda, vreme u istoriji neviđene antropološke kataklizme. Ova knjiga – izbor iz četvorotomnog dela igumana Damaskina Orlovskog – samo je mali delić istorije jedne ruske i opšteljudske Golgote koja pruža potresnu sliku gonjenja hrišćanstva, gonjenja koje po dubini užasa i razmerama svireposti i podmuklosti prevazilazi gonjenja u rimsko doba i u vreme francuske revolucije. Po rečima Njegove Svetosti patrijarha Moskovskog i cele Rusije, Alekseja Drugog, u predgovoru za četvrti tom: „Na nepreglednim prostranstvima ruskim uspele su se na svoju Golgotu stotine hiljada nevinih stradalnika i ispovednika. Oni su primili mučeničku smrt za reč Božiju i za svedočanstvo Jagnjetovo koje ima(Otkr. 6:9). U saboru novomučenika ruskih su episkopi i sveštenici, monasi i mirjani, muškarci i žene, starci i deca. Oni ne samo što su sami posvedočili svoju veru krvlju, nego su i krepili malodušne, molili se za svoje mučitelje. Svojim ispovedničkim podvigom oni su po ko zna koji put u istoriji posvedočili da vrata pakla neće nadvladatiCrkvu Hristovu (Mt. 16:18). Danas su oni naši zastupnici pred Gospodom, mole se za naš mnogostradalni narod, za našu ljubljenu Otadžbinu“ (Mučenici…, tom 4. s. 4). Upravo ovo mučeničko svedočenje svoje vere, nepokolebljivost u odbrani Crkve i neustrašiva spremnost da se postrada za Hrista predstavljaju najveću vrednost ove knjige.
Do danas je napisana ogromna literatura koja uzroke i posledice ruske revolucije razmatra sa svih mogućih naučnih i ideoloških aspekata. Naše je ubeđenje da se uzroci ruske tragedije mogu objasniti samo na religiozno-metafizičkom planu, odnosno, sa aspekta onoga što se naziva integralnom Tradicijom. Ruska revolucija (kao i svaka revolucija uopšte) predstavlja izraz opšteg obezboženja sveta, njegove desakralizacije i sekularizacije, jedne univerzalne degradacije koja od Boga Lepote, Istine, Dobra i Savršenstva vodi izrođavanju, propadanju, carstvu „Kneza ovoga sveta“, onome što gotovo sve religije nazivaju „zemaljskim paklom“. Po tom shvatanju ovo naše vreme je vrhunac tog propadanja, Genonovo „mračno doba“, ponoć svetske noći u kojoj obezduhovljeno i dehristijanizovano čovečanstvo masa umesto Nebeskog Ženika iščekuje antihrista.
Kako se moglo dogoditi da se Sveta Rusija pretvori u bezbožničku imperiju zla, Treći Rim u Treću internacionalu, Dom Presvete Bogorodice u „sinagogu satane“? Odgovor na ova pitanja je u odstupanju od Boga, od ideala hrišćanske države koja je našla najsavršeniji izraz u vizantijskoj teoriji simfonije, odnosno, saglasju između Crkve i države, između duhovne i svetovne vlasti (tako na primer, car Vasilije Makedonac u svojoj slavnoj Epanagogi poredi odnos između sveštenstva i carstva, između patrijarha i cara sa skladnim odnosom između duše i tela, što vodi dobrobiti i procvatu hrišćanstva i države). Ukoliko se poremeti odnos simfonije neizbežno dolazi do propadanja i Crkve i države. Po mišljenju većine ruskih bogoslova „onaj koji zadržava“ da se javi bezakonik o kojem govori sv. ap. Pavle (2 Sol. 2:7) jeste hrišćanski car, a takav poslednji hrišćanski car koji je poginuo na braniku Pravoslavlja jeste car Nikolaj Drugi Romanov. Njegovim uklanjanjem zavladao je „bezakonik“, čiji je „dolazak po dejstvu sataninom sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prevare nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli“ (2 Sol. 2:910). A mitropolit Moskovski Filaret govori o caru kao pomazaniku Božijem: „Kako je moćno pomazanje Božije! Kako je veličanstven pomazanik Božiji! On je živo oruđe Božije. Sila izlazi kroz njega u vaseljenu i pokreće veći ili manji deo roda ljudskog na veliki cilj sveopšteg usavršavanja“ (arhiepiskop Serafim Soboljev: Ruska ideologija. „Suvorin“, Petrograd, 1992, s. 49). Ruska imperija je i predstavljala po svojoj suštini tvorevinu izraslu iz vizantinizma koji se stopio sa slovenskom narodnom osnovom, poprimivši i kulturne uticaje azijskih naroda koji su takođe posedovali imperije. Još je Konstantin Leontjev sjajno uočavao značaj vizantinizma za Rusiju a posebno za njena dva stuba: samodržavlje i pravoslavlje: „Želim da kažem da je naš carizam, plodotvoran i spasonosan za nas, ojačao pod uticajem pravoslavlja, pod uticajem vizantijskih ideja i vizantijske kulture.
Vizantijske ideje i osećanja su sjedinile u jedno telo poludivlju Rusiju. Vizantizam nam je dao snagu da izdržimo tatarsku najezdu i dugotrajno plaćanje danka. Vizantijski lik Spasa na veliko-kneževskoj zastavi štitio je Dimitrijevu verujuću vojsku na ratnom polju na kojem je Moskovska Rusija prvi put pokazala Tatarima da više nije ona ranija, razdrobljena i rascepkana Rusija.
Vizantizam nam je dao snagu u borbi sa Poljskom, sa Šveđanima, sa Francuzima n Turskom. Pod njegovim okriljem, ako mu ostanemo verni, imaćemo snage da izdržimo pritisak cele internacionalne Evrope, ako bi ona nekada pokušala, pošto kod sebe uništi sve uzvišeno i lepo, da i nama nametne trulež i smrad svojih novih zakona o maloj zemaljskoj svesreći, o zemaljskoj radikalnoj svetrivijalnosti“ (Konstantin Leontjev: Vizantizam i slovenstvo, Logos ortodos, Beograd, 1994. s. 30).
Reforme Petra Prvog su označile potpuni zaokretu ruskoj istoriji, radikalni raskid sa prošlošću, pobunu protiv viševekovne tradicije ruskog vizantizma. Nekritički se oduševljavajući Zapadnom Evropom i njenom kulturom, Petarje nasilno evropeizirao, pozapadnjačavao Rusiju, otvarajući svoj čuveni „prozor“ prema Evropi kroz koji su pokuljali protestantizam, racionalizam i sekularizam, masonstvo i ateizam. Po svom psihološkom tipu, osim što se odlikovao potpunom neuravnoteženošću i izuzetnom surovošću, Petar je bio tipičan protestant. Svoju državu, veliku evroazijsku i telurokratsku silu, hteo je da potpuno preuredi po nemačko-holandskom obrascu. Njegov racionalizam po pitanjima vere, religiozna nedarovitost, neosetljivost za duhovno-mističnu stranu života, uticali su na to da sve podređuje državnom aparatu, pa čak i Crkvu. Ovaj Luterov obožavalac ukinuo je patrijaršiju i postavio na čelo Sinoda oberprokurora da upravlja Crkvom; ovaj je to često radio na grub način, ponekad čak nije bio ni pravoslavne vere. Nemilosrdno gazeći predanjem utvrđeno kanonsko uređenje Pravoslavne Crkve, car je uspostavio novi sistem odnosa između Crkve i države, sistem koji je uređen tzv. „Duhovnim reglamentom“ koji se u suštini svodi na program ruske reformacije. Slovenofil Jurij Samarin je govorio o Petru: „On nije razumeo šta je to Crkva, on je jednostavno nije video i zato je postupao kao da je nije ni bilo“ (Vesnik Saveza pravoslavnih bratstava, broj 30, s. 13). Ovaj Lenjinov duhovni predak je zatvarao manastire, oduzimao njihova imanja, proganjao crkvene jerarhe koji su se suprotstavljali njegovim bogoboračkim reformama. Monaštvo je nazivao gotovanstvom i licemerjem, širenje manastira u Rusiji „gangrenom“, a molitvu nepotrebnim poslom i gubljenjem vremena. Još gore se Crkva provela pod njegovim naslednicama: Anom Ivanovnom i Katarinom Drugom. Ova poslednja je učinila isto što i boljševička vlast 20ih godina 20. veka: oduzela je manastirima imanja. Tako je, na primer, u vreme dolaska na presto Katarine Druge u Rusiji bilo 954 manastira, a 1796. godine, nakon njene smrti, ostalo ih je svega 254. Bio je to čin koliko svetogrdan, toliko i protivpravan. Zemlju koju su manastiri posedovali zaveštali su im pobožni mirjani, te je njeno oduzimanje bilo kršenje njihove volje. Izgubivši izvore prihoda, manastiri više nisu mogli da se bave prosvećivanjem naroda niti duhovno-kulturnim radom u njemu, više nisu mogli da izdržavaju škole i bogoslovije, te je zato religioznost počela naglo da opada. Manastirska imanja carica je podelila svojim poslušnim velikašima i favoritima. Ko se tome suprotstavljao bivao je surovo kažnjen, kao mučenički postradali mitropolit Rostovski Arsenije.
Tako je postepeno obrazovan uzak sloj evropeiziranog plemstva, kulturno i duhovno potpuno otuđenog od naroda, elite koja se stidela i svog porekla i svoje zemlje, a nasuprot njoj je stajala ogromna većina naroda seljaštva, sitnog građanstva i sveštenstva – koja je živela po svom verskom i nacionalnom predanju i instiktivno mrzela tu njoj tuđu, svemoćnu i pozapadnjačenu državu.
I premda se u 19. veku, naročito pod uticajem pobede nad Napoleonom 1812. godine, rusko samodržavlje sve više vraćalo svojim nacionalnim korenima, a položaj Ruske Pravoslavne Crkve bivao sve bolji, raskol u ruskom društvu se sve više produbljivao. Intelektualna elita koja se najpre oduševljavala idejama francuske revolucije, zatim hegelijanstvom, pa liberalno-demokratskim idejama, na kraju je počela da prihvata ateizam, anarhizam i marksizam, postepeno uvlačeći u svoj projekat rušenja hiljadugodišnje ruske državnosti i široke slojeve naroda. Rusijom se šire sekte i ateistička učenja. Revolucija se bližila poput neumoljivog udesa, a Ruska Pravoslavna Crkva („državni prtljag“ kako ju je zvao Puškin) bila je nemoćna da joj se suprotstavi, kao i Car, njen poslednji branitelj koji se našao okružen izdajnicima u vojsci i Državnoj Dumi. Pseudoelita, čiji su predstavnici uglavnom bili masoni, sprečavala je cara da sprovede neophodne promene i reforme, i u težnji da po svaku cenu zadrži svoje privilegije pripremala je prevrat i ukidanje „dotrajale“ monarhije. Uoči februarske revolucije, Car je rezignirano izjavio: „Svuda unaokolo su izdaja, kukavičluk i obmana“ (Tatjana Mironova: Krv njegova na nama i na deci našoj – u časopisu “ Dveri srpske“ s. 61).
Takoje krvavi kraj dinastije Romanovih 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu i 18. jula iste godine u Alapajevsku bio epilog jedne drame koja je trajala više od dva veka, bio je to tragični završetak petrogradskog perioda ruske istorije. Božiji pomazanik i ruski samodržac koji se čitavog života držao najviših ideala blagočašća i naravstvenosti, ostao je potpuno usamljen, izdan, pa uhapšen, a zatim mučen po progonstvima i kućnim pritvorima, i na kraju pogubljen zajedno s porodicom na svirep način. Ali nakon njegovog iznuđenog odricanja od prestola, njegova vojska koja mu se zaklela na vernost je ćutala. Ćutala je i Crkva koja mu se takođe zaklela na vernost. Ćutao je i narod. Tajna bezakonja je počela da dejstvuje izazivajući sablazni. U to vreme bilo je čak i sveštenika i episkopa koji su se radovali njegovom padu, slali telegrame radosti i podrške masonskoj vladi Kerenskog i pevali „jekteniju“ za „privremenu vladu“. Bio je to vrhunac potpunog duhovnog pomračenja, te je zato oktobarska revolucija pravedna kazna Božija zbog odstupanja celog naroda od ideala monarhije kao bogoustanovljenog poretka, kazna zbog greha careubistva. Komunistička demonska orgija je bila takođe i posledica kobne duhovne i naravstvene neuravnoteženosti, pomanjkanja discipline i odgovornosti kod ruskog naroda, trijumf rušilačkog načela u njemu kao izraz onog „viška ezoterijskog“ (po izrazu savremenog ruskog mislioca Aleksandra Dugina) koji tera ruskog čoveka da se iz visina božanskog sa strašću sunovraćuje u mračne dubine demonskog.
Ali je, s druge strane, to bio trijumf antiruskih i bogoboračkih snaga u zemlji, kao i onih snaga na Zapadu koje su finansirale sve tri ruske revolucije i pomagale da se krvavi boljševički režim održi više od sedam desetleća. Danas više nije nikakva tajna da su revoluciju pomagali kako Nemačka, tako i američki bankari (poput Jakoba Šifa – vođe jevrejskog finansijskog sveta u Americi, ili „trgovca revolucije“ Helfanda Parvusa) uz prećutnu saglasnost „saveznice“ Engleske. Uništavajući Rusiju i rusku državnost, njeni neprijatelji na Zapadu su hteli da eliminišu opasnog privrednog i političkog konkurenta, kao i da zagospodare njenim prostorima radi iscrpljivanja njenih ogromnih prirodnih bogatstava. Uništavanje pak tradicionalnih ruskih staleža – plemstva, seljaštva, građanstva, sveštenstva i monaštva – obezbeđivalo im je stvaranje jedne obezbožene, obeskorenjene i bezoblične mase koja će postati poslušno roblje proizvođača i ogromno tržište potrošača zapadnog „materijalnog obilja“, gomila sledbenika pseudoreligije obožavalaca progresa.
Uprkos padu tzv. „totalitarnih komunističkih sistema“ ova politika nije ni danas napuštena. Sada u službi mondijalizma, naslednici boljševika, sledbenici marksizma i levičara svih boja sada su i dalje na vlasti u istočnoj Evropi. Presvučeni u „demokrate“, oni su u raznim političkim strankama, kako na vlasti, tako i u opoziciji, drže ključna mesta u kulturi i informisanju, otkupljuju za mali novac državnu imovinu, potkopavaju državu, veru i naciju preko raznih „nevladinih organizacija“. Ujedinjeni sa svojom levičarskom sabraćom sa Zapada u Četvrtu internacionalu – Savet Evrope, oni ostvaruju svoj demonski globalistički projekat na osnovu istog ideala: internacionalizma i kosmopolitizma. Zašto ne treba prestati govoriti n iznositi istinu o komunističkim zločinima? Zato što njihovi naslednici i dalje ponavljaju laži o „progresivnoj prirodi“ Oktobarske revolucije o „velikom napretku“ koji je predstavljao Sovjetski Savez u odnosu na „zaostalu“ carsku Rusiju, o njenom „demokratskom karakteru“ itd.
Da bi čitalac stekao što potpuniju sliku o pravoj prirodi sovjetskog režima navešćemo još neke činjenice koje, uz one sadržane u knjizi igumana Damaskina, potpuno razbijaju levičarsku teoriju o „progresivnosti“ Sovdepije.
Lenjinova ruska socijaldemokratska radnička partija (RSDRP) je težila i radila na porazu Rusije u dva za nju teška rata: u rusko-japanskom, u kojem je poginulo 50.000, i u Prvom svetskom ratu u kojem je poginulo oko 1.700.000 ruskih vojnika. Za tu partiju su, dakle, neprijatelji Rusije bili uvek saveznici. Danas je već nepobitno dokazano da je Lenjina i njegove planove za rušenje ruske države od 1915. do 1917. godine finansirala Nemačka koja je tada bila u ratu s Rusijom. O tome govori čak i zvanični izveštaj ministra inostranih poslova Nemačke fon Kilmana caru Vilhelmu Drugom od 3. decembra 1917. godine. Zahvaljujući novčanoj pomoći Nemaca, sa zadovoljstvom je isticao fon Kilman, boljševici su uspeli da stvore „jaku materijalnu bazu“ i izdaju „jedan tako koristan list kao što je ‘Pravda'“ („Otadžbina“. 1990. br. 11, s. 43). A u arhivu američkog Huverovog instituta sačuvana je i fotokopija priznanice koju je izdao jedan od ondašnjih Lenjinovih saradnika, „internacionalista“ A. L. Helfand (Parvus), čuveni „trgovac revolucije“: „29. decembra 1915. godine primio sam milion rubalja u ruskim novčanicama za jačanje revolucionarnog pokreta u Rusiji od nemačkog predstavnika… u Kopenhagenu. Dr. A. Helfand (potpis)“ (isto, s. 44). Zaista neobična saradnja između kremaljskih komunističkih vođa “ proleterske države“ p njihovih klasnih neprijatelja, bankara sa Volstrita. Takođe je već postalo opštepoznato da se Lenjin i ranije u periodu od 1912. do 1914. godine bavio podrivačkim radom protiv sopstvene zemlje, radom koji je finansirao austrougarski generalštab (nije slučajno sovjetsko rukovodstvo odbijalo da povuče svoje trupe iz Austrije, okupirane 1945. godine, sve dok mu se ne preda arhiv tog generalštaba). Ali ni to nije sve: još 1904. godine u vreme rusko-japanskog rata, Lenjinov list „Napred“ izdavan je japanskim novcem. Lenjinova RSDRP je takođe novac, dobijen za izdaju, koristila za uništenje ruske armije posle oktobarskog prevrata. Još pre sklapanja mira s Nemcima i njihovim saveznicima boljševici su počeli da vrše sabotažu putem demobilizacije vojnika na frontu p tom prilikom razorili su čitavu vojnu organizaciju, uvodeći izbornost komandnog kadra. Sada su Nemci mogli neometano da dođu do Pskova, Vitebska, Belgoroda i Rostova na Donu što su i učinili tokom februara i maja 1918. godine.
Lenjin je u martu 1918. godine predao Nemcima znatan deo teritorije i 26% stanovništva Rusije – bili su to ogromni ustupci da Nemci ne bi boljševički režim zamenili nekim drugim, još popustljivijim. Taj čovek je cinično tvrdio da poklanjati ili ne poklanjati šakom i kapom ruske zemlje jeste pitanje koje „treba rešavati… isključivo s tačke gledišta najboljih uslova za razvoj i jačanje socijalističke revolucije“ (V.I. Lenjin: Celokupna dela, t. 35, s. 349). Današnji levičari svih boja i dalje sebe smatraju naslednicima Lenjinove partije koja je nastavila da trguje Rusijom na sve strane. Tako su od februara do oktobra 1920. godine boljševici predali Finskoj okrug Pečengi u Zapolarju, Estoniji Ivangorod i Pečerski srez Pskovske gubernije, Letoniji deo Ostrovskog sreza (sada Pitalovski okrug Pskovske oblasti). Cilj je bio da Sovdepija po svaku cenu sklopi mir da bi se komunisti učvrstili na vlasti, obezbeđujući uslove za „razvoj i jačanje socijalističke revolucije!“
Boljševici na žrtvu revoluciji nisu prinosili samo ruske zemlje, nego i ceo ruski narod. Već od samog početka oni su jedan deo tog naroda osudili na fizičko uništenje. Navodimo nekoliko odlomaka iz materijala koji je sakupila Specijalna komisija Vrhovnog komandanta oružanih snaga na jugu Rusije A.I. Denjikina 1919. godine.
„U grad Jekaterinodar boljševici su ušli 1. marta 1918. godine. Istoga dana je bila uhapšena grupa mirnih građana, pre svega intelektualaca, i svi zatvorenici, ukupno 83 lica, bili su ubijeni, zaklani i streljani bez ikakvog suda i istrage… Među ubijenima su identifikovana… deca od 14 do 16 godina i starci preko 65 godina. Na žrtvama su se iživljavali tako što su im sekli prste ruku i nogu, polne organe i unakažavali lice“.
U istom Jekaterinodaru pod vlašću „Predsednika CIK kubanocrnomorske republike“ Abrama Rubina „boljševici su u proleće 1918. godine izdali dekret… po kojem su devojke od 16 do 25 godina starosti podvrgavane ‘socijalizaciji’… Inicijator ovakve ‘socijalizacije’ bio je komesar unutrašnjih poslova Jevrejin Bronštajn. On je i izdavao ‘mandate’ za tu ‘socijalizaciju’… Na osnovu ovakvih mandata crvenoarmejci su pohvatali više od 68 devojaka – mladih i lepih, uglavnom iz građanskih porodica i učenica mesnih škola… Neke od njih su nakon raznovrsnih i surovih mučenja, bile ubijene i bačene u reke Kuban i Krasun. Tako je, na primer, učenica petog razreda jedne jekaterinodarske gimnazije punih 12 dana bila izložena silovanju od strane skupine crvenoarmejaca, da bi je zatim boljševici privezali za drvo, pekli vatrom i na kraju streljali“.
U Stavropolju su u leto 1918. godine boljševici „svuda ubijali ljude: oko njihovih domova, blizu železničke stanice, u kasarnama, leševi su se nalazili na ulicama, u kanalima, u obližnjoj šumi itd.; među zaklanima bilo je civila, oficira, staraca, gimnazijalaca… Na svim leševima otkrivene su mnogobrojne rane nanesene vatrenim i hladnim oružjem, uglavnom po glavi, licu i očima, tragovi udaraca, iščašenja, pa čak i davljenja, mnogima su glave razmrskane, a lica iskasapljena…“
„Nakon izvesnog vremena boljševici su počeli da izlaze iz školske zgrade, svi umazani krvlju koju su spirali sa sebe i sa svog oružja, sa sekira i lopata u koritima koja su se nalazila u dvorištu, a zatim su se ponovo vraćali u školu da nastave svoj krvavi posao“ („Otadžbina“, 1990. br. 10, s. 4113).
Boljševici se nisu ustezali ne samo da prolivaju rusku krv… nego i da pretvaraju Ruse u industrijsku šljaku… U januaru 1918. godine u Taganrogu „crvenoarmejci su u železari bacili u visoku peć oko 50 vojnih pitomaca i oficira pošto su im prethodno vezali noge i ruke u polupresavijenom položaju. Kasnije su ostaci ovih nesrećnika pronađeni u šljaci železare“ (Isto, s. 45). Evo još dvoje „naprednih“ učesnika komunističkog pokreta, čije „nasleđe“ mnogi priznaju – Bela Kun (pravo ime i prezime Aron Kogan) i Rozalija Zemljačka (pravo prezime Zalkind). Prvi je član RSDRP od 1916. godine; partijski staž druge traje još od 1896. kada marksističke organizacije u Rusiji još nisu uspele da se stope u jedinstvenu partiju. Samo od novembra 1920. do januara 1921. godine pod rukovodstvom predsednika Krimskog oblasnog revolucionarnog komiteta Kuna i člana oblasnog revolucionarnog komiteta Zemljačke, na Krimu je, po podacima udruženja krimsknh lekara,“ bnlo ubijeno bez suda i istrage oko 120 hiljada ljudi – muškaraca i žena, od staraca do dece… Zvanični podaci navode cifru od 56 hiljada“. „Svedočim – nastavlja očevidac ovih događaja, poznati ruski pisac I. S. Šmeljov da je na Krimu bila retka ruska porodica koja nije imala jednog ili nekoliko streljanih. Kao što sam više puta imao priliku da čujem od zvaničnika: ‘očistiti Krim gvozdenom metlom’. Oni su se trudili radi ‘statistike’. Tako su se cinično hvalili izvršioci naređenja – ‘treba dati dobru statistiku’. I dali su je“ (Šmeljov I.S.: Duša Otadžbine. Zbornik. Pariz, s. 187188).
Istrebljivanje desetina n stotina hiljada Rusa radi statistike nije ništa drugo do najočigledniji genocid. Nameće se pitanje: gde su onda bili borci za demokratiju i ljudska prava da se suprotstave boljševičkom teroru i genocidu?
Evo još jednog poslenika „komunističkog pokreta“ koji je revnosno sprovodio genocid nad ruskim narodom Jona Jakir… Član RSDRP od 1917. godine, kandidat za člana (1930-1934) i član (1934-1937) CK SKP(b)… „U pozadini naše vojske – podučavao je u zimu 1919. godine ratne komesare član Revolucionarnog ratnog saveta 8. armije crvenih Jakir – i dalje će izbijati pobune ukoliko ne budu preduzete mere koje u korenu presecaju samu pomisao na iste. Te mere su: uništenje svih pobunjenika, streljanje na licu mesta svih koji poseduju oružje, pa čak i procentualno istrebljenje muškog stanovništva“ („Otadžbina“, 1990. br. 7, s. 43).
Oruđe ovog genocida nisu bila samo streljanja na koje je podsticao i drug Lenjin (setimo se njegovom čuvenog pisma Politbirou iz 1922. godine povodom događaja u Šuji), nego i ekonomska politika „ratnog komunizma“ koji je ovaj sprovodio od 1918-1921. godine. Tu je ruski narod prinesen na žrtvu marksističkoj teoriji koja je zahtevala potpuno podržavljenje ekonomije, uništenje privatne svojine i trgovine – po toj sumanutoj teoriji država he i bez trgovine raspodeliti među ljudima sve što im je potrebno… Držeći se ove utopijske sheme, boljševici su zabranili slobodnu trgovinu žitom, a sami nisu uspeli da njime snabdeju gradove. Upropašćena od strane boljševičkog režima, industrija nije imala šta da ponudi selu u zamenu za žito, te su zato počeli da ga silom otimaju od seljaka. Seljak je, naravno, pružao otpor pljački i skrivao je žito, smanjivao setvu. A pokušaje seljaka da stupe u neposrednu razmenu s varošanima, zaobilazeći boljševičke organe, čekisti su presecali kao „špekulaciju“ i „kontrarevoluciju“. Rezultat toga je da su ruski gradovi počeli da izumiru od gladi koju su zapravo sistematski organizovali komunisti (v. o tome u „Ruski poredak“, br. 79, 1996, s. 8 – članak kandidata istorijskih nauka D. Volgina).
A onda su komunisti organizovali glad i na ruskom selu iz kojeg su oduzimali celokupno žito. Godine 1920. boljševički režim je izazvao masovnu glad čak i u najžitorodnijim ruskim gubernijama Tambovskoj, Voronješkoj i Saratovskoj. Kada su gomile izgladnelih seljaka dolazile vlastima s molbom da im daju barem malo žita, čekisti su po njima otvarali mitraljesku vatru… A kada je zbog gladi u tambovskom kraju izbio seljački rat, vlasti su počele da izdaju vojsci i ovakva naređenja: „… zauzeti Koptevo, konfiskovati svu stoku, oduzeti inventar, zalihe žita i svu hranu uopšte… zapaliti selo Koptevo sa četiri strane… Uništiti bandu u Novoseljsku, konfiskovati stoku, žito i svu hranu“ („Vojnoistorijski časopis“,1993,br. 1,s. 51).
A šta je potom bilo sa žitom koje su boljševici oduzeli od gladnih ruskih seljaka? Stanovnici ruskih gradova koji su 1920. godine umirali od gladi nisu ga dobili. Štaviše, upravo te iste godine boljševici su počeli da silom primoravaju radnike na rad u preduzećima – jer je samo tako bilo moguće zadržati gladne ljude od bekstva na selo… A šta je bilo sa crkvenim dragocenostima koje su oteli komunisti tobože radi kupovine žita u inostranstvu? Treba napomenuti da je vrednost otetih dragocenosti iznosila 2,5 milijardi zlatnih rubalja, a žito su kupili samo za jednu milijardu.
Komunisti su dragocenosti izvozili pre svega u Ameriku i za dobijeni novac su nabavljali oružje pomoću kojeg su održavali svoju vlast u Rusiji nasiljem, borili se protiv bele armije i bavili se širenjem svetske revolucije. Osim toga, boljševičke vođe su otvarale svoje račune u stranim bankama na kojima su gomilale taj novac. Žito i novac su išli pre svega crvenoarmejcima i čekistima – tim dželatima ruskog naroda. Treba podsetiti i na to da se njihov značajan deo sastojao od ljudi neruskog porekla Jevreja, Estonaca, Letonaca, Mađara, Čeha, Nemaca, pa čak i Kineza. General Ruske armije A. V. Turkul se sećao crvenoarmejaca Kineza koji su „na prstima nosili zlatne burme, skinute sa streljanih, a u džepovima su im nađene tabakere i časovnici, takođe od streljanih“ („Stavljam krst“, Moskva, 1995, s. 147). U Crvenoj armiji je tada bilo oko 300 hiljada takvih „internacionalista“.
Pogledajmo sada na primer, kako je izgledao jelovnik predsednika SČK Đeržinskog, nesuđenog rimokatoličkog sveštenika, koji se sačuvao u tajnom arhivu:
„Ponedeljak: divljač, sveža lososovina, karfiol na poljski način;
Utorak: čorba od gljiva, teleći kotleti, spanać sa jajetom;
Sreda: pire supa od špargle, kuvana govedina, kelj;
Četvrtak: bojarska supa, zelen, grašak…“
I tako dalje, sve do nedelje („Strogo poverljivo“, 1996, br. 5, s. 22). Dakle, u vreme kada su dnevno hiljade ljudi umirale od gladi u Rusiji, glavni čekista se sladio mesom divljači, lososovinom i bojarskom supom.
Istih godina u evropskim i američkim bankama su otvoreni i računi boljševičkih vođa.
Na ime druga Trockog (Bronštajna) otvoren je račun na iznos od milion dolara i 90 miliona švajcarskih franaka. Na ime druga Zinovjeva (Apfelbauma) 80 miliona švajcarskih franaka. Na ime druga Ganeckog (Firstenberga) 10 miliona švajcarskih franaka. I najzad, na ime druga Lenjina – svega skromnih 75 miliona švajcarskih franaka. Već sam ovaj spisak članova „sinagoge satane“, odnosno, Lenjinovog Politbiroa, svedoči da su ruski narod više desetleća predvodili, pljačkali i istrebljivali najobičniji kriminalci i dželati. A vođa „permanentne revolucije“ Trocki s ganutošću priča kako nije mogao da zaboravi kako se 1917. godine na njega sručilo obilje crvenog kavijara: „Tim divnim kavijarom su obojene, i to ne samo u mom sećanju, prve godine revolucije“ (Tamo).
A što se tiče ruskog naroda, pogledajmo kako je on živeo još 1925. godine, godine koju mnogi vole da prikazuju kao epohu nekakvog izobilja koje je nastalo „zahvaljujući Lenjinovom NEP-u“.To pokazuju i neki navodi iz pisama koja su pripadala arhivu OGPU. Iz sela Iljino Kuzminske opštine Lipeckog sreza Tambovske gubernije: „I u našem srezuje već 50% gladnih“. Iz Lodejnog Polja: „Stvar sa žitom u Lodejnopoljskom srezu stoji vrlo loše. Kod privatnih trgovaca žita nema, a deoničarima daju po nekoliko funti. Seljaci svoje žito nemaju i idu desetine vrsta za dve-tri funte“. Iz Pskovske gubernije: „… Seljaci žive vrlo siromašno. Stanovništvo siromaši i gladuje“. Iz Jaroslavske gubernije: „Brašna nema… Kuliči, Šumarovo i druga mesta su bez hleba i gotovo svaki dan nas opsedaju sa zahtevima da im se dostavi pečeni hleb“. Iz Semipalatinska: „Selo je strašno siromašno, niko gotovo da nema hleba. Nema šta da se seje“ („Nauka i život“, 1994, br. 3, s. 12,13,16). A „zaostala“ carska Rusija je ne samo imala dovoljno žita da ishrani sopstveno stanovništvo, nego gaje i izvozila!
Treba pomenuti i to da je nacionalni dohodak još 1928. bio 1215%, a rentabilnost industrije 50% niža nego 1913. godine u „mračnoj carskoj Rusiji“ („Pitanja“, 1990, br. 11, s. 30). Proizvodnja industrijskih proizvoda po glavi stanovnika je 1928. bila niža nego 1913. za 1720% (tamo). I to ako se još uzme u obzir da se stanovništvo zemlje znatno smanjilo u građanskom ratu koji su izazvali boljševici i da je usled genocida Rusija izgubila 13 miliona ljudi („Istorija SSSR“, 1990. br. 2, s. 26).
Ali boljševicima ni ovo nije bilo dovoljno. Od 1929. do 1933. godine oni su preduzeli protiv ruskog naroda novi talas genocida putem tzv. „kolektivizacije“. Tada su ponovo jedan određeni deo ruske nacije osudili na fizičko uništenje – ovoga puta to je bio najbolji deo ruskog seljaštva koji istovremeno i u najvećem broju je bio pravoslavan i živeo po verskim i nacionalnim tradicijama. Samo u periodu od 1930. do 1931. godine čekisti Genriha Jagode (pravo ime i prezime Genar Jehuda) razorili su i proterali u zabitu tajgu u Sibiru 381 026 ruskih seljačkih porodica.tj. najmanje milion i po ljudi („Pitanja istorije“, 1994, br. 10, s. 54). Te ljude koji su bili pretvoreni u specijalne naseljenike, očekivala je lagana smrt od gladi, hladnoće i robijaškog rada u rudnicima i na eksploatacijama šume. Još nekoliko desetina hiljada ruskih seljaka doživelo je istu sudbinu u logorima GULAGa koji su pripadali OGPU – pod rukovodstvom Lazara Kogana, Matveja Bermana, Semjona Firina i Zinovija Kacneljsona… Ali Lenjinovim naslednicima i ovo je bilo malo. Kada su krajem 1932. godine oduzeli svu hranu seljacima na jugu Rusije, u rodnim oblastima nastala je glad 19321933. godine. To je bilo planirano i smišljeno uništenje ruskog naroda, pri čemu su specijalni odredi sprečavali gladnima da dođu do žitorodnih mesta; oni su ih terali natrag s ciljem da tamo umru od gladi. Prema najskromnijim proračunima, od ove gladi koju su komunisti organizovali pomrlo je 7 miliona ruskih seljaka u Velikoj, Maloj i Beloj Rusiji (tamo, s. 56). I najzad, još nekoliko hiljada onih koji su se suprotstavljali pljački, član Politbiroa CK SKP(b) i Staljinova desna ruka Lazar Kaganovič koji se, inače, proslavio time što je, pre nego što je pritisnuo dugme uređaja koji će podići u vazduh crkvu Hrista Spasitelja u Moskvi, u zanosu uskliknuo:“ Zadignimo suknju majčici Rusiji!“ – uništio je pomoću tenkova, avijacije i otrovnih gasova. Prema nekim proračunima samo glađu 1932. i 1933. godine komunisti su uništili približno svakog petnaestog Rusa – oko 7% ruskog naroda!
Uoči Drugog svetskog rata, kada je komunistički režim shvatio da mu je ruski vojnik potreban radi odbrane od Nemačke, taj genocid je zadobio nešto blaže, ali perfidnije oblike. Tako je, na primer, ruskom seljaku skraćivan život time što mu je snižavan životni standard ogromnim porezima i niskim otkupnim cenama za žito, lan i krompir. Ali je možda jedna od najužasnijih akcija ovog genocida bilo svesno trovanje ruskog naroda radijacijom.
Kada su 1949. godine u kombinatu plutonijuma u Čeljabinsku40 (danas je to grad Ozersk u Čeljabinskoj oblasti) svi rezervoari postali prepuni radioaktivnih otpadaka, član Politbiroa CK SKP(b) Lavrentije Berija bez oklevanja je naredio da se ti otpaci bacaju u rečicu Teču, što je činjeno sve do kraja 1951. godine. Pri tome vlast nije ni na koji način ni pokušavala da upozori narod na veliku opasnost. Kao rezultat toga u Čeljabinskoj i Kurganskoj oblasti nastradalo je više od 120 hiljada ljudi, od kojih je 30 hiljada dobilo velike i teške doze radijacije. Najgore su prošli deca i omladina zato što se smrtonosni stroncijum naročito brzo skuplja u mladim kostima koje još nisu ojačale“ („Nauka i život“, 1996, br. 5, s. 35).
Ali komunisti nisu samo vršili fizički, nego i duhovni genocid ruskog naroda. Dovoljno je podsetiti se bezbroj slučajeva kako su brisali nacionalno pamćenje i nacionalnu samosvest ruskog naroda, kako su prljali i gazili njegovo nacionalno sećanje, veru i duhovnost, pretvarajući ga u bezobličnu i obeskorenjenu masu. Ruskom narodu se sugerisalo da ne živi u Rusiji, već u „međunarodnoj otadžbini proletarijata“, da je patriotizam pogrdna reč, da je spomenik Minjinu i Požarskom samo gomila “ bronze od šest hiljada pudova klasnih neprijatelja…“ O tome kako su rušili crkve, manastire i spomenike, menjali imena gradovima, trgovima i ulicama, spaljivali knjige sa „jatovima“ i „jerovima“, postoji ogromna literatura u koju spada i ova knjiga igumana Damaskina. Navešćemo još samo jedan primer da bi se shvatile razmere ovog duhovnog genocida.
Bilo je to u gradu Nikolajevu, u jesen 1926. godine, na trgu kraj Admiraltejske saborne crkve koja je osuđena na rušenje. Komisija u sastavu drugova Barceviča, Fejermarka, Pobeljackog i Berlovskog rukovodi rušenjem grobnice osnivača grada, saborca slavnog Potemkina – Tavridskog Mihaila Faljejeva. Srušili su nadgrobni spomenik i otvorili grobnicu. Sišavši u nju, predstavnik NKVD Berlovski je odmah počeo da lomi Andrejevsku zastavu i zastavu Rusije koje su bile prislonjenje uza zid. Bilo im je stalo da što pre unište te njima tako mrske simbole ruske slave! Ostatke Faljejeva su zatim sahranili na drugom mestu. Međutim, slavni heroj Borodinske bitke, knez Petar Bagration, bio je komunistima opasan čak i sahranjen na drugom mestu, te su zato 1932. godine digli u vazduh njegov grob! Opasan im je bio i doživotni načelnik Faljejeva knez Potemkin koji je Rusiji pripojio Krim, koji je stvorio Crnomorsku flotu, koji je ojačao rusku armiju, koji je oličavao snagu i veličinu Rusije 18. veka.
Zato su, iskopavši Potemkinove ostatke iz groba, izložili te ostatke radi poruge u Hersonski antireligiozni muzej. Tako su još 1932. godine posetioci tog muzeja mogli da pročitaju natpis. „Lobanja ljubavnika Katarine Druge Potemkina“.
U svojoj patološkoj mržnji prema prošlosti ljudima su nadevali i nova groteskna imena potpuno u duhu njihove bezbožničke i anti-tradicijske ideologije. Tako su se posle revolucije pojavila sledeća „moderna“ imena: Traktor, Buldožer, Barikada, Petoletka, Domna (visoka peć) ili imena postala od skraćenica: Borkomin (borac komunističke internacionale), Velior (veliki organizator revolucije), Kim (komunistička internacionala omladine); treba se samo setiti Solženjicinovih junakinja iz romana „U prvom krugu“ koje se zovu Dotnara (kći radnog naroda) i Dinera (dete nove ere)!
Ali uništenje nacionalne tradicije je crvenim magovima i članovima đavolskog sinedriona i u ovakvom obliku bilo nedovoljno. Njihova sumanuta utopijska svest ih je nagonila da čovekovu suštinu pretvaraju u nekakvo dresirano čovekoliko, tačnije, majmunoliko biće koje se sparuje isključivo po instrukciji „vatrenih revolucionara“: „Polno odabiranje se mora graditi na liniji klasne, revolucionarno-proleterske svrsishodnosti – poučavao je u knjižici, koju je 1924. godine izdao Komunističkog univerziteta ‘Sverdlov’, izvesni Aron Zalkind … polni nagon prema klasno neprijateljskom objektu je ista takva izopačenost kao i polni nagon čoveka prema krokodilu ili orangutanu“ („Otadžbina“. 1991, br. 8, s. 44). „Socijalizam nosi sobom odumiranje porodice“ – tvrdio je 1929. godine još jedan teoretičar marksizma, S. J. Voljfson (tamo, 1995, br. 9, s. 55).
Ovo se nastavilo i kasnije, dakako u ublaženom i perfidnijem obliku. Još 80ih godina ruskom narodu su ulivali u glavu da je on vredan samo toliko ukoliko predstavlja deo sovjetskog naroda. Zato bi bilo još ponajbolje da se zajedno s drugim narodima Rusije sasvim rastvori u toj anacionalnoj masi. U vezi sa brisanjem ruske istorije treba se setiti da je jedan od prvih uništenih ruskih spomenika bio spomenik čuvenom „Belom generalu“ M. D. Skobeljevu u Moskvi koji je uništen na Lenjinovu inicijativu.“ Vladimir Iljič – svedoči jedan komunista koji ga je dobro poznavao – uopšte nije mogao da trpi spomenike carevima, velikim knezovima, svakojakim generalima koji su se proslavili pod carem… Mi ćemo očistiti svu tu starudiju, izjavljivao je on“ (T. M. Maljkov: „Zapisi komandanta Kremlja“. Moskva, 1967, s. 128).
To je, dakle, suština boljševičkog bogoboračkog režima o kojem toliko potresno priča ova knjiga. Ruski narod bi u obračunavanju sa ovom pošašću morao, na kraju krajeva, da učini još samo jedno: da izvadi iz Kremlja ostatke svih boljševičkih vođa, počev od Lenjina, da ih spali i baci u kanalizaciju!
U ovom trenutku istinski preporod ruskog naroda vodi kroz pokajanje vraćanju pravoslavnoj veri i vaspostavljanju prave samodržavne carske vlasti. Jer bez duhovnog ozdravljenja naroda, nema ni nacionalnog, ni političkog, ni državotvornog ozdravljenja. Ostvarenju tog cilja će svakako pomoći i monumentalno delo igumana Damaskina. A u našoj sredini koja. nažalost, još uvek nema ovakvih poduhvata, nadam se, da će podstaći slične napore na poslu istraživanja i pisanja ovakvih žitija o srpskim mučenicima i ispovednicima pravoslavlja koji su u 20. veku, doživevši istu sudbinu kao i ruski narod, postradali od komunista, Hrvata i Šiptara. Večan im pomen!
 
Zoran Buljugić
12. novembar 2002. godine Beograd

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *