NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Petar Zverev
 
25. januar (7. februar)
SVEŠTENOMUČENIK PETAR ZVEREV, ARHIEPISKOP VORONJEŠKI
 
Sveštenomučenik Petar (u svetu Vasilije Konstaninovič Zverev) rodio se 18. februara 1878. godine u porodici sveštenika koji je najpre služio u hramu sela Višnjaci kod Moskve, a zatim bio postavljen za starešinu hrama Aleksandra Nevskog pri domu moskovskog gubernatora. Posle ubistva general-gubernatora Moskve, velikog kneza Sergeja Aleksandroviča, otac Konstantin je prešao da služi u Sergijevski hram pri Čudovom manastiru u Kremlju.
O. Konstantin Zverev i njegova žena Ana imali su četvoro dece: tri sina – Arsenija, Kasijana i Vasilija i kćer Varvaru. Karakteri braće su se odredili još u detinjstvu i bili su veoma različiti. Arsenije je voleo da piše po raznim hartijama i postao je činovnik. Kasijan je voleo da se igra rata, postao je oficir i poginuo je na ratištu 1914. godine. Vasilije je voleo da se igra crkvene službe.
U ranom detinjstvu je žurio da dođe na početak bogosluženja u parohijski hram u Višnjacima i na službu je uvek išao zajedno sa ocem. Videvši sveštenika kako ide, zvonar bi udario tri puta u zvono i dečak je smatrao da dva puta zvoni ocu, a treći put njemu.
Kasnije je ponekada pričao deci o svom detinjstvu radi pouke. „U detinjstvu sam bio vrlo debeo i punačak, te su odrasli voleli da me štipaju, a ja to nimalo nisam voleo. I jednom sanjam san. Sedi za stolom Spasitelj u plavocrvenoj odeždi i drži me na rukama. A ispod stola je strašan pas. Spasitelj uzima moju ruku i pruža je pod sto psu s rečima: ‘Jedi je, ona se tuče’. Probudio sam se i od tada se nikada više nisam tukao, već sam se trudio da u svemu sebe uzdržavam, da se ne ljutim i da ne činim ništa loše. Vi, dečaci, uvek hoćete da probate da pušite. A naš otac je bio vrlo strog i jednom nam je rekao: ‘Ako neko od vas bude pušio, usne ću mu iščupati!’ Ali ja sam ipak hteo da probam. Popušio sam cigaretu i krenuo sam u crkvu. Bila je nedelja pred Veliki post. Pevalo se: ‘Ne odvrati lica Tvoga od čeda Tvoga, jer tugujem, brzo me usliši…’ To je bila moja najomiljenija pesma. Ali odjednom mi se neizdrživo zavrtelo u glavi i morao sam da izađem. Od tada više nisam pokušavao da pušim“.
Godine 1895. Vasilije je završio gimnaziju i upisao se na Istorijsko-filološki fakultet Moskovskog univerziteta. Godine 1899. Vasilije Konstantinovič je podneo molbu da se upiše na prvu godinu Kazanske duhovne akademije i posle prijemnih ispita savet Kazanske duhovne akademije je doneo odluku da ga primi. Nakon godinu dana bio je postrižen u monaštvo sa imenom Petar i rukopoložen u čin jeromonaha. Godine 1902. jeromonahu Petru je dodeljen stepen kandidata bogoslovlja s pravom predavanja u bogosloviji za disertaciju „Egzegetska analiza prvih dveju glava poslanice ap. Pavla Jevrejima“. Nakon završetka akademije jeromonah Petar je bio postavljen za profesora u Orlovskoj bogosloviji. Godine 1903. je premešten u crkvu kneza Vladimira pri Moskovskom eparhijskom domu s postavljenjem na dužnost eparhijskog misionara. Godine 1907. jeromonah Petar je postao inspektor Novgorodske bogoslovije. U junu 1909. godine sveti Sinod je doneo odluku da postavi jeromonaha Petra na dužnost starešine Beljevskog Spaso-Preobraženskog manastira Tulske eparhije.
Manastir se nalazio nedaleko od Optnnske pustinje i starešina je imao stalnu mogućnost da opšti sa optinskim starcima. Starci su sa svoje strane visoko ocenili duhovnu nastrojenost jeromonaha Petra i često su mu upućivali ljude radi duhovnog rukovodstva. On je više puta bivao u Sarovskom i Divjejevskom manastiru, a naročito poverenje je gajio prema bl. Praskovji Ivanovnoj Divjejevskoj, i ova mu je uzvraćala istom takvom naklonošću. Blažena mu je poklonila grubo platno koje je sama izradila i od kojeg su mu kasnije sašili arhijerejsku odeždu; on ju je brižljivo čuvao, nameravajući da bude u njoj sahranjen.
U nedelju 8. avgusta 1910. godine episkop Partenije Levicki je u crkvi odlikovao igumana Petra činom arhimandrita.
19. oktobra 1910. godine u Beljevu, na inicijativu predsednika školskog saveta arhimandrit Petar je u korist crkvenih škola grada održao predavanje na temu „Starčestvo i starac Amvrosije Optinski kao glavni njegov predstavnik“. Predavanje je doživelo ogroman uspeh i episkop Partenije koji je prisustvovao na njemu obratio se slušaocima s besedom u kojoj je izrazio svoju radost povodom ovako velikog skupa koji svedoči o tome da ljudi u Beljevu ne žive samo radi ovozemaljskih briga, već se zanimaju i za religiju.
Na dan praznovanja Kazanske ikone Majke Božije u manastiru je bilo svečano osvećenje Spaso-Preobraženske saborne crkve koja je tada naporima starešine detaljno obnovljena i ukrašena.
Arhimandrit Petar nije svodio svoje služenje samo na poverenu mu obitelj, nego je često posećivao seoske crkve Beljevskog sreza. Jedan očevidac ovako opisuje njegovo služenje u selu Peskovatom: „18. i 19. maj 1913. godine zauvek će ostati u sećanju parohije. Slava od služenja arhimandrita Petra, od ljubaznog i pažljivog odnosa prema običnom narodu stvorila mu je ogromnu popularnost ne samo u Beljevskom srezu. Kao najnižem staležu, seljacima je potrebna pomoć, a naročito duhovna. Oni dolaze o. Petru s molbama da se pomoli za njih, ponekad da porazgovaraju i da ispričaju o svom zaista gorkom životu. I niko ne odlazi od oca Petra neutešen. Arhimandrit Petar je došao u selo oko šest časova uveče, i odmah je počelo svenoćno bdenije. Uskoro je došao i hor od deset devojčica.
Hram u selu Peskovatom stoji na brdu iznad reke Oke. Pored njega je borova šuma. Širom su otvorena sva vrata hrama. Sunčevi zraci klize po bezbrojnim redovima naroda koji nije mogao da uđe u crkvu. Nema uobičajenog došaptavanja i ravnodušnosti prema službi. Poznate molitve poje ceo narod. Za vreme pojanja ‘Slava na visini Bogu…’ svi se spuštaju na kolena. Velike reči, masa ljudi koja kleči i moli se svim srcem, svim umom, do te mere ganu i umiruju da se čovek i nehotice moli.
Spustio se mrak. Na pripratu je izašao arhimandrit Petar i uputio se sveštenikovoj kući, a za njim ceo narod koji peva ‘Hristos vaskrse’. Daleko po celom okrugu se raznosilo ovo radosno pevanje
Sutradan je odslužena Liturgija. Naroda je bilo još više nego na prethodnoj službi. Posle otpusta arhimandrit Petar je izašao na amvon i počeo da govori. Obične reči, jasan pogled. Govorio je o Hristu Spasitelju, o siromaštvu hrama u parohiji i najzad, prešao na razobličavanje jeresi. Najviše je govorio o mesnim sektašima škopcima i hlistovcima. Snažno i ubedljivo arhimandrit Petar je opovrgavao ono što su sebi sektaši stavljali kao zaslugu i opravdanje, prikazivao je sliku laži, sebičnosti, gotovanstva, okrutnosti, štete po telo i dušu koju zbog svog neznanja i fanatične zaslepljenosti pričinjavaju te sekte svojim pristalicama. Jedan od škopaca se progurao prema izlazu i snuždeno se odvukao kući. Utisak od propovedi je bio ogroman“.
Za vreme jedne epidemije koja je izbila u to vreme arhimandrit Petar se obratio stanovništvu s posebnom besedom: „Još uvek iz raznih mesta stižu saopštenja da se po našoj zemlji šire zarazne bolesti koje odnose u grob na hiljade ljudi. I ne čudi to što prilikom ovakve strašne pojave ljudi postaju uznemireni i trude se da izmisle sva moguća sredstva da bi otklonili smrtnu pretnju… Ali naša nevolja je u tome što mi nikako da pronađemo ono sredstvo koje bi nas zaista izbavilo od užasne bolesti koja nikoga ne štedi. Trudimo se da koristimo razne serume i vakcine… Sve komisije i ogroman broj ljudi savršeno zapostavljaju duhovno načelo u čoveku – njegovu dušu, samo o njoj ne žele da misle, uostalom, oni i ne mogu da žele da misle o njoj, jer, čini se, i ne naslućuju da je zaista imaju i da ona zahteva daleko više brige od tela… Oni su se toliko udaljili od svega duhovnog, da ne mogu da poveruju da glavno i jedino zlo svih bolesti, nesreća i stradanja na zemlji, jeste greh koji i treba uništavati, s kojim se treba boriti po svaku cenu, svim silama, ma koliko to bilo teško. A svi ti mikrobi i bacili su samo oruđe i sredstvo u rukama Promisla Božijeg, Koji traži spasenje ljudskoj duši. Zna Bog da nam je drag zemaljski život, da nam je drago telo, i upravo na to usmerava Svoje udarce, da bismo se prenuli i pokajali. Šaljući pomor na ljude, Gospod nas samim tim podseća da uvek imamo pred svojim očima smrt, a posle nje i strašni sud iza kojeg sledi večna kazna nepokajanih grešnika… Upravo se Njemu i treba pre svega obraćati s molitvom za pomilovanje i otklanjanje Njegovog pravednog gneva, ali moleći se, treba se truditi da budemo dostojni milosti Božije. Neophodno je priznati svoje grehe, pokajati se zbog njih, odlučiti voditi svoj život u skladu sa zapovestima evanđeljskim. S pokajanjem treba sjediniti post i uzdržanost, treba se odreći barem privremeno raznih zadovoljstava, zabava, priredbi i ispraznog provođenja vremena. Ali čoveku nekako postaje strašno kada vidi oko sebe: s jedne strane, ljudi kao da se boje zaraznih i smrtonosnih bolesti, boje se smrti i u isto vreme se predaju neobuzdanom veselju, zabavama, priredbama, potpuno zaboravljajući svoje sveštene dužnosti prema svom zvanju pravoslavnih hrišćana… Iako je već beskrajni broj puta rečeno i ispričano o tome da je naša inteligencija daleko od naroda, da ga ne poznaje i ne shvata, ali bi čovek još jednom hteo da poviče tako da čuju, najzad, oni koji treba da čuju: ‘Ta stanite, radi Boga, budite pošteni i nepristrasni, siđite s visine svoje veličine i oslušnite ono što govori narod! Poštedite, požalite dušu narodnu! Vi raspravljate o prosveti, žalite se da je naš narod neobrazovan, gradite škole, a sami u isto vreme unosite mrak u njegovu sredinu, razvraćate ga, zamenjujete istinu Hristovu lažju paganstva, doprinosite vraćanju naroda paganskim običajima!… I kako da ne budu smrtonosne bolesti u našoj zemlji, kada odstupamo od Boga i navlačimo na sebe Njegov pravedni gnev! Još se treba diviti neizmernom dugotrpljenju Božijem što nas On milostivo kažnjava, treba Mu iz sveg srca zahvaliti što nas konačno nije pogubio, i sa suzama Ga moliti da se zlo ne ostvari i da otvori oči srca onima kojima je povereno staranje o duši narodnoj. Pokajmo se svi, ispravimo se i obratimo se Bogu od Kojeg smo otpali!'“
Kao i svakog podvižnika, čoveka duboke vere, arhimandrita Petra je zanimao podvig drugih. O jednom od skromnih služitelja Tulske eparhije, protojereju Aleksiju, on je smatrao za potrebno da napiše osvrt i objavi ga radi pouke drugima u eparhijskom listu. „Ovih dana mi je dolazio – pisao je arhimandrit Petar – jedan seoski protojerej o. Aleksije. Visokog rasta, vitak, mršav, sav sed, dobrih prodornih očiju, smiren, ljubazan, dobrodušan – on je ostavio na mene najbolji utisak. Odavno je sveštenik, ali u siromašnoj parohiji: ‘Moj prihod je jednak prihodu čteca iz okolnih sela – govorio je on – ali ja nikada nisam sebi tražio bolju parohiju; verujem da mi je Gospod blagoslovio da se potrudim upravo ovde. Oh, koliko sam video na sebi milosti Božijih. Ja vas odavno pominjem, i roditelje vaše pominjem. (Treba reći da smo se videli prvi put, i da do sada nisam nikada ni čuo za oca protojereja). Ja imam ovakvo pravilo pominjem sve. Živih pominjem preko sedamsto, a usnulih ne znam ni sam koliko. Pa to nije teško. Znate, oni su svi zapisani. Na proskomidiji, za vreme Heruvimske pesme i ‘Dostojno’ čitam njihova imena, a zatim uzdahnem (tu otac protojerej stavi ruku na grudi, uperi svoje oči u nebo i ceo pogled njegov se nekako prosvetli – kao da je video Gospoda i molio Ga za žive i usnule), zatim ponovo čitam i ponovo uzdahnem, i uvek tako. Protojerej sam postao nedavno. Time me je udostojio preosvećeni koji je obratio pažnju na to da nikad ni na jednoj svadbi ne venčavam ako mladoženja i mlada ne znaju Simvol vere i molitvu Gospodnju napamet i sa objašnjenjima; teško ih je učiti, ali oni ipak uče… Sva odeća na meni je tuđa, ne mogu da je pravim sebi, nemam sredstava, ali hvala Bogu za sve.’ I zaista, otac protojerej je veoma siromašno odeven. Kada smo počeli da se opraštamo, o. protojerej je prišao ikonama, celivao ih, pomolio se i počeo srdačno da mi želi nebeske darove od Boga.
Preda mnom se jasno ocrtava sva veličina i lepota starčeve duše. Zamislio sam sledeću slnku: siromašna seoska parohija udaljena od gubernijskog grada 150 vrsta, grub seoski narod, sve više i više razvraćen tokom poslednjih godina, neprestani napori, brige, službe, trebe, vođenje domaćinstva, bavljenje parohijanima, oskudica, tako da pred kraj života ne samo što nije ušteđeno za crne dane, nego čak nema sredstava ni odeću sebi da sašije, jer su oskudna sredstva bila potrebna siromašnima koje je trebalo još i vaspitavati, kao i njegovoj siromašnoj deci u Gospodu. Osim siromaštva, za starost mu je još ostala bol u nogama o kojoj o. protojerej govori nekako dobrodušno, kao da je nema on, kao da se ne oduzimaju njegove noge. To su, da tako kažemo, sve spoljašnje nevolje, a koliko nevolja je nevidljivih, unutrašnjih, o kojima on nema snage da priča, zato što ih je tako mnogo i one su tako svima dobro poznate! Pomislite sada, kakva mora biti snaga duše, kakva veličina duha, kakva nepokolebivost u postizanju cilja, kakva predanost volji Božijoj, kakvo smirenje, vera, trpljenje, samilost, ljubav prema Bogom datim parohijanima, ako se, uprkos svim teškoćama, naporima, lišavanjima, nevoljama i napastima, otac protojerej nije predao lukavom duhu koji često mnoge od nas prelašćuje, nije se prelastio ni bogatstvom, ni slavom, ni skupocenom odećom, već je ostao do kraja svog života na svom mestu, u zabiti, u nepoznatosti, u naporima, među svojom voljenom pastvom, ostao je da deli s njima do groba sve njihove potrebe, nevolje i radosti!
A kakva je njegova nesebičnost! On se moli za žive i za usnule, poznate i nepoznate, moli se samopožrtvovano, bez nade ne samo da će dobiti zahvalnost za svoje dobro delo, već čak i bez nade u to da će za to saznati oni živi za koje uznosi molitve. On se moli prosto zato što je molitva njegovo disanje, zato što on kao pastir smatra potrebnim da se moli, jer zna da je sve od Boga, zna kakav veliki značaj ima molitva za žive, a tek za umrle koji sami sebi više nikako ne mogu da pomognu! On se ne moli samo za svoje rođake ili poznanike, ne, on se moli čak i za one koje nikada nije video i nije poznavao. On zna samo jedno, daje njima potrebna molitva, i on skromno, tiho i neprimetno čini dobro delo i milostinju.
I eto upravo na takvim molitvenicima još i stoji svet, na njima se upravo i drži naša vera i naš život…
Takve podvižnike i molitvenike može vaspitati i imati samo pravoslavlje. I daj Bože da ih bude što je moguće više!“
Od samog početka ratnih operacija 1914. godine u Spaso-Preobraženskom manastiru je napravljena vojna bolnica sa 12 kreveta od kojih su 5 bili potpuno o trošku manastira.
U oktobru 1916. godine sveti Sinod je doneo odluku da stavi arhiepiskopa Petra na raspolaganje episkopu Aleutskom Evdokimu Meščerskom radi misionarske službe u Severnoameričkoj eparhiji. Ali do puta nije došlo i umesto Amerike 1916. godine o. Petar je otišao kao propovednik na ratište, gde je boravio do februarske revolucije1917.godine.
Godine 1917. arhimandrit Petar je postavljen za starešinu Uspenskog manastira u Tveru. Ovde je imao prvi put prilike da doživi nevolju zatočeništva: bačen je u zatvor kao talac.
14. februara 1919. godine u Moskvi je u patrijaršijskom dvoru na Trojickom podvorju održano narečenje arhimandrita Petra za episkopa. Sutradan, na praznik Sretenja Gospodnjeg, on je bio hirotonisan od strane svetog patrijarha Tihona za episkopa Balahnjinskog, vikara Nižegorodske eparhije, gde je u to vreme arhijerej bio arhiepiskop Evdokim Meščerski kojeg je vladika dobro poznavao iz službe u Beljevu, kada je ovaj bio episkop Kaširski i vikar Tulske eparhije.
Episkop Petar je bio visokog rasta, suvonjav, duge kose koju nikada nije šišao, riđe brade i svetlih plavih očiju. Imao je vrlo jak glas i dobru dikciju; kada je služio u hramu Hrista Spasitelja i držao propoved, u celom hramu se čula svaka njegova reč.
U Nižnjem Novgorodu episkop se naselio u Pečerskom manastiru na obali Volge. Mesto je bilo poznato po nedavnim događajima: tu je živeo episkop Lavrentije Knjazev koga su boljševici streljali 6. novembra 1918. godine.
U starini se Pečerski manastir nalazio dve vrste od Nižnjeg Novgoroda, ali pre oko 300 godina došlo je do odronjavanja, te su se manastirske zgrade srušile u Volgu; ostao je samo jedan hram i monasi su se naselili bliže gradu u tzv. Bližim Pešterama[1]. Početkom 20. veka manastir je počeo da propada. Bratija je bila malobrojna i s episkopom Petrom je došlo nekoliko monaha. Po dolasku episkop je uveo u manastiru službu po tipiku. Služio je sve velike i male praznike, za vreme svenoćnog bdenija je uvek stajao u hramu na arhijerejskom mestu naspram mnogopoštovane ikone Pečerske Majke Božije, a često je i sam čitao šestopsalmije.
Profesionalni pojci su teško izdržavali dugotrajna bogosluženja i episkop je pridobio i narod da učestvuje u službama. Za desnom pevnicom se stavljao analoj i tu se nalazio tipikar; ovamo su dolazili svi koji su hteli usrdno da poju i čitaju. Na male praznike služba je trajala oko 5 časova, a nedeljom 6 časova. Na 12 velikih praznika trajala je 7 časova, tj. od 5 časova uveče do ponoći.
Episkop je služio polako, razgovetno i glasno izgovarajući svaku reč. Za vreme kađenja je išao bez žurbe, tako da su stizali da otpevaju ceo polijelejni psalam. „Hvalite ime Gospodnje“ pevao je ceo narod na dve pevnice atonskim napevom, oba psalma u celini. Za vreme prvog časa i posle Liturgije episkop je blagosiljao narod. Pridajući ogroman značaj učešću parohijana u bogosluženju, episkop se trudio da uvede isto takvo svenarodno pojanje i u drugim hramovima eparhije. S blagoslovom episkopa Nižegorodskog Evdokima on se obratio s poslanicom arhijerejskim namesnicima Nižegorodske eparhije, pozivajući ih da u svojim namesništvima uvedu opštenarodno pojanje i objašnjavao im njegovu korist.
U obične dane episkop je služio Liturgiju u manastirskoj crkvi. Na svaki praznik posle bogosluženja držao je propoved. U manastiru je uveo veronauku deci, pri čemu im je lično predavao. Deca su se tako vezala za njega da su se često sakupljala u gomili kraj njegovog trema u očekivanju neće li poći nekuda vladika da ga prate. Usput im je nešto pričao, često iz svog života.
Ponekad je episkop Petar služio svenoćna bdenija celu noć. Uoči Božića svenoćno bdenije je počinjalo u 10 časova uveče i posle njega je odmah služena Liturgija. Zahvaljujući dugotrajnim službama i najjednostavnijem pojanju, hram je uvek bio pun naroda. Akatiste za vreme svenoćnog bdenija episkop nikada nije čitao, ali je zato zahtevao da se u celini čitaju katizme; akatisti su se čitali samo na molebanima. Episkop Petar je naročito voleo Psaltir koji odražava svu raznolikost duševnih doživljaja i okolnosti u koja čovek dospeva; ta bogonadahnuta knjiga nas uči kako i za šta da molimo Boga. Jednom su episkopa pozvali da služi u nekom hramu i za vreme svenoćnog bdenija su gotovo potpuno izostavili katizme. Episkop Petar je pozvao starešinu i rekao mu: „Zašto ne voliš cara Davida? Voli cara Davida.“
Pomene je episkop uvek služio u celini, po tipiku, sa sedamnaestom katizmom, bez ikakvih skraćivanja.“ Ko će meni odslužiti ovakav pomen?“ – govorio je on. Kada je nekome služio opelo, služio je bez ikakve žurbe. Voleo je da se moli zajedno sa Crkvom rečima crkvenih pesnika i svetih podvižnika. U tim rečima, kao i u crkvenim tipicima, sadržao se beskrajni život i u njima se još na zemlji osećalo nebesko. Budući u Voronježu, vladika je govorio svom kelejniku Inokentiju: „U svemu je tvoj Petar grešan, samo tipik nikada nije narušavao“.
U Pečerskom manastiru drevna saborna crkva u čast Uspenja Majke Božije bila je u to vreme jako zapuštena. Zidovi i tavanica su bili crni od čađi. Episkop se obratio narodu, moleći za pomoć da se saborna crkva sredi i sam se prvi popeo na merdevine i oprao deo tavanice. Nedugo uoči Vaskrsa vladika je sam išao da očisti od snega manastirsko dvorište. Neko ga upita:
– Zašto vi to radite, vladiko sveti?
– Nego šta ću? Treba na Veliku Subotu ići u litiji, a okolo je sneg i nema gde da se prođe.
Uoči praznika Uspenja u hramu su svakodnevno počinjali da se služe molebani s akatistom Majci Božijoj po primeru Kijevo-Pečerske lavre – tako se episkop zajedno s narodom spremao da dočeka praznik Bogorodičinog Uspenja.
Zanosno, revnosno služenje, iskrenost u veri, smirenje, otvorenost prema svima – sve je to narod odmah osetio, ocenio i zavoleo kod episkopa. Počeli su da ga pozivaju na sve hramovne praznike u gradskim crkvama. Pozivali su njega, pozivali su i eparhijskog arhijereja, ali stalno rastuća popularnost episkopa Petra među vernicima nije se dopadala arhiepiskopu Evdokimu; ovaj je počeo da zavidi svom vikaru i na kraju krajeva ga je omrznuo. Ljudi za to nisu znali, te su ih kao i pre pozivali da služe zajedno. Bilo je to teško iskušenje za obojicu, kada su morali zajedno da stoje na katedri.
Vladika Petar je tražio izlaz iz ovog stanja i odlučio je da postupi onako kako je zapovedio Hristos. Pred početak Velikog posta 1920. godine na Bele poklade visokopreosvećeni Evdokim je služio u gradu, poslavši episkopa Petra da služi u Sormovo koje se nalazilo tada prilično daleko od Nižnjeg Novgoroda. Kočijaša u to vreme nije bilo, i episkop je išao u hram na službe peške. Vraćajući se posle službe u Pečerski manastir, on je svratio u Divjejevsko podvorje, gde je živeo arhiepiskop, da bi zamolio oproštaj pred Veliki post. Ušao je u dvor episkopa Evdokima, okrenuo se ikonama, pomolio se, zatim se poklonio arhiepiskopu do zemlje i podigavši se rekao:
– Hristos među nama.
Umesto uobičajenog: „I jeste i biće“ arhiepiskop odvrati:
– I nije i neće biti.
Episkop Petar se ćutke okrenu i izađe.
Kasnije je, kao što je poznato, arhiepiskop Evdokim otpao od Pravoslavne Crkve, prešavši u obnovljenaški raskol.
Počela je prva nedelja Velikog posta. Episkop Petar je služio svaki dan, službe su trajale po 1314 časova dnevno.
Često je služio u Sormovu i, upoznavši ga pobliže, mnogi radnici su ga zavoleli. Kada su u maju 1921. godine vlasti uhapsile episkopa, radnici su objavili štrajk i nisu radili tri dana. Vlasti su obećale radnicima da će pustiti arhijereja, ali su ga poslali u Moskvu u ČK na Lubjanku. Optužili su ga za raspirivanje religioznog fanatizma u političke svrhe.
Na Lubjanki je episkop Petar sedeo u samici s nekim mornarom. Radi zabave oni su napravili štapiće od razbijenog stakla i igrali se njima pomoću slamčica. Dok su bili zajedno razgovarali su. Ti razgovori su se završili time što je vladika skinuo sa sebe krst koji je nosio oko vrata i stavio ga mornaru.
S Lubjanke su episkopa premestili u Butirski zatvor, a zatim u Taganski. Kada su ga odvodili iz Butirskog zatvora, s njim su se opraštali svi zatvorenici u ćeliji, mnogi su plakali, čak su i nadzornici došli da se oproste. „Setio sam se tada opraštanja apostola Petra“ – govorio je episkop, pričajući o svom boravku u zatvoru.
U Taganskom zatvoru se okupilo tada oko 12 arhijereja i mnoštvo sveštenstva. Vernici su donosili u zatvor prosfore, odežde, te je sveštenstvo vršilo u ćeliji sabornu službu. Oko malog stola stajalo je toliko arhijereja, da nisu imali gde da stave služabnike. Đakona nije bilo nijednog. Tada je veliku jekteniju počinjao mitropolit, a dalje su svi arhijereji po starešinstvu govorili jektenije redom.
U Taganskom zatvoru episkop je teško oboleo od iscrpljenosti, dobio je čireve na glavi i smestili su ga u bolnicu. Krajem jula episkopa Petra su s robijaškim transportom poslali u Petrograd. Pre polaska dozvolili su da se vidi sa svojom duhovnom decom. Kada su ga izveli iz Taganskog zatvora, ona su prišla vladiki i išla zajedno s njim kroz ceo grad do Nikolajevske železničke stanice u pratnji stražara. Vojnici koji su čuvali arhijereja nisu to sprečavali i nisu im smetali da razgovaraju. Do polaska voza je ostalo još nekoliko časova i dozvolili su im da ih provedu zajedno. Episkop je mnogo pričao o svom boravku u zatvoru i na kraju razgovora rekao: „Kako bih hteo da vam otvorim svoje srce i da vam pokažem kako stradanja čiste srce“.
U Petrogradskom zatvoru episkop je proboravio do 4. januara 1922. godine i na dan velikomučenice Anastasije Uzorešiteljnice bio oslobođen i otputovao je u Moskvu. Svenoćno bdenije i Liturgiju uoči Božića služio je u hramu Marto-Marijinske obitelji, a na drugi dan praznika u hramu Hrista Spasitelja. U Moskvi je dobio od patrijarha postavljenje za episkopa Starickog, vikara Tverske eparhije.
Otišavši u Tver, vladika se ponovo nastanio u Uspenskom Želtikovom manastiru gde je 1918. godine bio starešina. Tu se odmah latio da uvede red na bogosluženju, uvodeći isti onaj poredak kakav je držao u Nižnjem Novgorodu. Narod ga se sećao i dočekao ga je s radošću. U Tveru je episkop Petar uveo bogosluženje po tipiku i blagočastivi običaj pokloništva po mesnim svetinjama. Ponekad je lično putovao s duhovnom decom u Toržok, udaljen 60 kilometara. Išli su peške, usput je vladika čitao akatist prep. Jefimiju, a pravoslavni koji su ga pratili pojali su pripev. U Marjinu bi prenoćili i sutradan bi došli u Toržok.
U proleće 1922. godine svima su postale očigledne razmere nove nesreće – gladi koja je pogodila Donje Povolžje, i episkop Petar je odlučio da, ne čekajući ni dozvolu svetovnih vlasti, ni bilo kakve odluke crkvenih vlasti, pruži svu moguću pomoć gladnom stanovništvu. Arhijereja, arhiepiskopa Serafima Aleksandrova u to vreme u gradu nije bilo, te je faktički episkop Petar upravljao eparhijom. U martu je sazvao savet članova kancelarije koja je postojala pri Tverskoj arhiepiskopiji; na njemu je bilo odlučeno da se odmah pristupi prikupljanju dobrotvornih priloga. Odlučeno je da se organizuje ciklus opšteobrazovnih predavanja s tim da sav prilog od tih predavanja bude upotrebljen za pomoć gladnima. Donesena je odluka da se proglas arhiepiskopa Serafima koji je bio kod njih pošalje igumanijama manastira s pozivom da prime u obitelj decu gladnog Povolžja.
31. marta 1922. godine episkop Petar se obratio tverskoj pastvi poslanicom koja je bila razaslana po svim parohijama i manastirima eparhije[2]. U to teško vreme on je objavio da će služiti svaki dan celu nedelju kao sveštenik, i ujutro i uveče. Dešavalo se da neko od parohijana, videći da arhijerej trpi oskudicu, odseče od svoje oskudne porcije od 100 grama polovinu hleba, i, zavivši ga u čistu hartiju, da je vladiki. Episkop Petar nije odbijao: zahvali, osmehne se i uzme komadić od 50 grama hleba – često mu je to bila jedina hrana za ceo dan. Počinjao je da služi u 9 časova ujutru, a završavao izmeću 3 i 4 popodne. Svaki dan se obraćao ljudima propoveću da pomažu gladnima. Dešavalo se da su parohijani, slušajući episkopa, plakali i davali ono poslednje što su imali.
On je i sam davao u korist gladnih sve iole vrednije stvari iz hrama. Neki su mu to prebacivali. On je tada govorio: „Kod nas su one beskorisne. Suvišne su nam i nepotrebne. Kod nas će, dakle, one stajati, a tamo će ljudi umirati od gladi“. Na jednoj propovedi je rekao:“ Jednom dečaku je umro otac, a zatim mu je umrla majka. Susedi su odneli mamu na groblje, a on je išao iza sanduka. Kada su svi otišli, on je ostao. Sedeo je na grobu i plakao. I poslao je pismo Gospodu u kojem je napisao: Gospode! Gospode! Zašto ne dolaziš, pa mama je rekla da ćeš doći, a Ti ne dolaziš. Ja Te stalno čekam, a Ti ne dolaziš’. I tako je on sedeo na majčinom grobu, plakao i govorio: ‘Mama, čuješ, poslao sam Gospodu pismo, a On ne dolazi’. Tako je sedeo i plakao i najzad zaspao.
Uskoro dođe jedan čovek, probudi dečaka i upita ga zašto tu spava. Dečak mu sve ispriča.
‘Eto – reče čovek – Gospod me je poslao tebi’. I on uze dečaka kod sebe da ga vaspita.
Eto vidite kako treba moliti Gospoda, i kako dečija molitva dolazi do Gospoda.“
Sredinom leta službenici eparhijske uprave, svi oni koji nisu učestvovali u bogosluženju, ostali su bez sredstava za život i episkop se obratio arhijerejskim namesnicima s molbom za pomoć.
U leto 1922. godine počeo je obnovljenaški raskol; raskolnici su uz podršku sovjetskih vlasti počeli da ruše Crkvu. U junu 1922. godine mitropolit Sergije Stragorodski, arhiepiskop Serafim Meščerjakov i arhiepiskop Evdokim Meščerski su objavili proglas u kojem su priznali zakonitost obnovljenaške NCU kao najviše crkvene vlasti.
Neki sveštenici su – neko pod uticajem primamljivih argumenata, neko pod pretnjom smrti – prišli obnovljenaštvu. Episkop Petar je odmah takvima zabranio sveštenosluženje, obnarodovavši tu zabranu da bi upozorio pravoslavne mirjane na opasnost njihovog otpadanja od Crkve.
19. septembra 1922. godine episkop Petar se obratio tverskoj pastvi proglasom u kojem je objašnjavao suštinu obnovljenaškog pokreta i odnosa Pravoslavne Crkve prema njemu[3]. Tekst proglasa je bio dat cenzoru tverskog odeljenja GPU radi dobijanja dozvole objavljivanja. Cenzura GPU je odbila episkopu da objavi proglas: „Zbog toga što proglas huška jedan deo sveštenstva i vernika protiv drugog – pisao je cenzor – što je zabranjeno dekretom o odvajanju Crkve od države, koji daje pravo svakom građaninu i udruženju da veruje u šta hoće i da se moli kome i kako hoće, odbija se zahtev za štampanje ovog proglasa, a episkop Petar se poziva na odgovornost zbog nepotčinjavanja sovjetskoj vlasti zbog primene predrevolucionarnog pravopisa u proglasu“.
Optužba zbog pisanja pisma predrevolucionarnim pravopisom bila je nedovoljna i zamenik šestog tajnog odeljenja GPU Tučkov, koji je vršio nadzor nad Crkvom, zahtevao je od tverskog GPU da dokaže da je episkop Petar širio proglas. GPU je počeo da saslušava sveštenike bliske arhijereju. Prvog su saslušali starešinu Vladimirske crkve protojereja Vasilija Kuprijanova. Islednik je pitao kakav je njegov odnos prema sovjetskoj vlasti.
– Pokoravam se po hrišćanskoj savesti – odgovorio je sveštenik.
– Kako gledate na obnovljenaški pokret i NCU?
– NCU, kao samozvanu organizaciju, ne priznajem.
– Šta možete reći o nedozvoljenom proglasu episkopa Petra… i smatrate li ga zločinom, jer on predstavlja huškanje kako sveštenstva, tako i mirjana jednih protiv drugih?
– S moje strane, tu ne nalazim ničeg prestupnog.
– Kako se širi proglas među sveštenstvom?
– Ne znam one koji su ga širili, a takođe ne znam da li je bio širen.
Islednik je ponovo pitao o obnovljenaškom NCU. Najzad je to dosadilo svešteniku i ovaj je napisao: “ Ako NCU predstavlja upravu državne Crkve, onda to treba biti javno saopšteno i onda će se svi oni koji se povinuju sovjetskoj vlasti prirodno povinovati i NCU. A pošto se Crkva sada po zakonima smatra odvojenom od države, za mene je NCU nepoznata organizacija; nije poznato po kakvim zakonima i pravilima se ona organizovala; po crkvenim kanonima, budući da nema uporišta u crkvenoj saborskoj vlasti, ona je za mene neprirodna i samovoljna organizacija, na štetu pravilnim međusobnim odnosima između sovjetske vlasti i Pravoslavne Crkve.“
Na saslušanju je bilo dovoljno izneti i najmanju simpatiju prema procesu obnove i reformisanja, a islednici su odmah pitali:
– Na koji način predlažete da se izvede pokret obnove?
– Sazivanjem sabora, a pre saziva ovoga ja NCU ne priznajem i smatram je samozvanom – odgovorio je sveštenik Aleksej Benemanski koji je pozvan na saslušanje u GPU povodom slučaja episkopa Petra.
Mesni GPU se bojao da uhapsi episkopa i vodi njegov slučaj u Tveru i 15. novembra je saopštio Tučkovu: „Za episkopa Petra je prethodnom istragom utvrđeno je da je širio proglas koji nije dozvolila cenzura i ovih dana biće uhapšen s celom gomilom tihonovaca. Molimo vašu dozvolu da vam odmah posle hapšenja pošaljemo episkopa Petra i njegovo društvo zajedno s celim materijalom da bismo izbegli pobunu fanatika“.
Istoga dana tajno odeljenje GPU je odgovorilo da predlaže „slanje episkopa Petra i drugih lica umešanih u slučaj“ u Moskvu. 24. novembra 1922. godine episkop je uhapšen. Zajedno s njim su uhapšeni protojereji Vasilije Kuprijanov i Aleksej Benemanski, blagajnik Novotorškog Boriso-Gljebskogmanastira jeromonah Venijamin Trojicki, episkopov sekretar Aleksandar Preobraženski i Aleksej Sokolov. Sutradan su islednici saslušali episkopa.
– Vaše gledište i odnos prema sovjetskoj vlasti?
– Kao na radničko-seljačku vlast koju ja u potpunosti priznajem i potčinjavam joj se.
– Vaša lična materijalna pomoć gladnima?
– Bio je jedan slučaj u Gornjem Voločku, gde je bilo mnogo skupljenih priloga u korist gladnih – pet miliona rubalja koje su zvanično zabeležili skupljači. Kasnije se moja pomoć gladnima pokazala u skupljanju priloga na bogosluženjima približno po milion rubalja svaki put, a bilo je čak i takvih slučajeva da su mi se neposredno u mom dvoru obraćali gladni za pomoć i dobijali su je. Ponekad u vidu odeće, hleba ili novca. Ali glavna moja zasluga nije lična pomoć, već poziv sveštenstvu i mirjanima da pomognu gladnima
– Kojim sredstvima raspolažete?
– Sredstva dobijam u vidu novca koje parohije izdvajaju za izdržavanje eparhije i on je iznosio tokom cele 22. godine oko 30 miliona rubalja, drugo, pomoć pojedinih vernika (ali ne sveštenstva). Pomoć vernika se sastoji u tome što mi daju hleb, krompir i druge namirnice.. Drugih izvora nemam. Sve što imam u dvoru, kao što su, na primer: nameštaj, stolovi, tepisi i ostalo pripada manastiru.
– Vaš odnos prema obnovljenaškom pokretu sveštenstva i posebno, prema organizaciji Najviše crkvene uprave?
– Pokret obnove smatram neophodnim u crkvi, ali u okvirima neprikosnovenosti dogmata NCU smatram kanonski nezakonitom i samozvanom ustanovom do njegovog priznanja od strane Pomesnog sabora Ruske Crkve.
– Šta ste preduzimali radi suprotstavljanja delatnosti NCU i koji je uzrok organizovanja Saveta uz episkopa?
– Odlukama NCU se nisam potčinjavao, ali nisam preduzimao nikakav otpor njegovoj delatnosti. Savet uz episkopa su izabrali sveštenstvo i mirjani 17. avgusta ove godine na moju molbu, a zbog moje bolesti. Izbor Saveta nije se dogodio na moju inicijativu, zato što nisam molio da mi se izabere Savet, već samo lica koja će mi pružiti pomoć. Pomenuti Savet se nijednom nije sastao, koliko mi je poznato, usled toga što ga organi vlasti nisu registrovali.
– Uzrok aktivne borbe, tj. rečju i delom, protiv pristalica NCU?
– Njihovo jeretičko učenje, tj. odricanje raja i pakla i tome slično; osim toga, oni su po mom mišljenju politički radnici, što jasno proizlazi iz niza članaka i beležaka kako u časopisu „Živa Crkva“, tako i u periodičnoj štampi.
– Vaše gledište i odnos prema patrijarhu Tihonu?
– Priznajem ga za poglavara Ruske Crkve u crkvenim poslovima.
– Kada ste saznali za zabranu vašeg poslednjeg proglasa od strane cenzure?
– 23-24. oktobra.
– Ko je i gde prekucavao na mašini s vašeg koncepta proglas, u kojem broju primeraka i kako su se oni širili?
– Neko od pobožnih ljudi je od mene uzeo da prepiše da bi dao vojnom cenzoru i da mi vrati otkucano.
– Koliko puta i gde ste lično čitali pomenuti proglas?
– Samo jednom u crkvi sv. Nikole na vojnom vežbalištu.
– Kod koga od članova episkopskog Saveta se sada čuva eparhijska prepiska, kao i ona pisma koja nisu pronađena u kovertima prilikom pretresa?
– Episkopskog saveta u eparhiji nema i zato sam svu prepisku, računajući i proglase u kovertima koji su pronađeni prilikom pretresa, predao kancelariji s rezolucijama.
– Kakve ste podatke i odakle dobijali o rezultatima širenja vašeg proglasa?
– O tome uopšte ništa ne znam.
30. novembra uhapšenici su otpremljeni u Moskvu i zatvoreni u Butirski zatvor. U decembru im je uručena optužnica zbog širenja proglasa episkopa Tverskog Petra pod naslovom „Ljubljenoj u Gospodu vernoj deci Crkve Tverske“, usmerenog „otvoreno protiv svakog obnovljenaškog pokreta u crkvi i kao podršku Tihonovoj kontrarevolucionarnoj politici“.
26. februara 1923. godine komisija NKVD za administrativna progonstva osudila je episkopa Petra, sveštenike Vasilija Kuprijanova i Alekseja Benemanskog i mirjanina Aleksandra Preobraženskog na progonstvo u Turkestan na dve godine, a mirjanina Alekseja Sokolova na progonstvo u Narimski kraj takođe na dve godine.
Posle donošenja presude sve zatvorenike su premestili u Taganski zatvor. Sredinom marta tokom pete nedelje Velikog posta, na „pominjanju Marije Egipatske“, episkop Petar je u velikom robijaškom transportu upućen u Taškent. Pred polazak su mu dozvolili da se vidi s duhovnom decom. Episkop je zbog slabe ishrane dobio avitaminozu, te mu je cela glava bila u zavojima. Transport je pratila pojačana straža i sve vreme dok su išli od Taganskog zatvora do Kazanske železničke stanice, odakle je kretao voz, nikome od onih koji su ih pratili nisu dozvolili da priđu osuđenicima.
U aprilu je transport prispeo u Taškentski zatvor. Na Svetli četvrtak su svi bili pozvani iz zatvora u komandanturu GPU. Tu je osuđenicima saopšteno ko treba da ide dalje. Pri tome su im uzeli pismenu obavezu prema kojoj su morali da napuste Taškent istoga dana. U komandanturi je postalo jasno da će ih na progonstvo poslati u različita mesta. Episkopu Petru je bilo određeno da ide u Perovsk, a protojerej Aleksej Benemanski je upućen u Samarkand. Ali kako bilo, nakon petomesečnog zatvora, oni su prvi put izašli iz zatvora. Izašavši iz komandanture, prekrstili su se – Slava Bogu za sve! – i pošli da traže prijatelje. Dugo bi ih oni verovatno tražili da im Gospod već na samom početku njihovog traganja nije poslao u susret poznatu ženu. Ona ih je dovela do kuće pored saborne crkve, gde im je bila pripremljena soba. U kući su ih već očekivali članovi parohije saborne crkve i pobožni parohijani. Povodom dolaska prognanika pripremljen je ručak, a parohijani su doneli mnoštvo kuliča[4], čaj, šećer, i svim prognanicima su poklonili po jednu košulju od tkanine iz tog kraja.
Tolika ljubav prema ispovednicima koji su došli bila je toliko očigledna i toliko velika, da je kao nikada ranije bilo jasno da se s takvom nesebičnom ljubavlju jedni prema drugima mogu odnositi samo hrišćani. Jedni su ostali s pridošlicama, drugi su, uzevši njihove dokumente, krenuli na stanicu da kupe karte. Voz za Samarkand kojim je trebalo da krene protojerej Aleksej Benemanski polazio je u 11 časova uveče. Za voz kojim je trebalo da putuje vladika nije bilo karata, te je ovaj morao da ostane. U 7 časova uveče počeli su da se opraštaju. Episkop Petar je održao besedu onima koji su odlazili, a uzvratnu besedu je održao protojerej Aleksej. Episkop je zaplakao, zaplakali su i svi prisutni. Rastajali su se na dve godine, i to pod takvim okolnostima, kada niko nije mogao tačno da predvidi budućnost. Uzbuđenje vladike je bilo tako veliko da je požurio da ode u sobu koju su mu pripremili.
Prognano sveštenstvo Tvera nije uspelo odmah da uspostavi međusobnu prepisku. Pisma slana poštom su nestajala, a pouzdani ljudi koji bi je prenosili nisu se mogli uvek naći. Ponekad im je polazilo za rukom da se dogovore s mašinovođom lokomotive koji je donosio pisma. Episkopov kelejnik je tada prilazio vozu, mašinovođa je otvarao prozorče i bacao paket pisama na sneg. Kelejnik ih je donosio episkopu. Ovaj je odmah sedao za mali stočić i počinjao da čita, a kelejnik je sedao pored peći. Episkop je čitao i davao mu pisma, a ovaj ih je bacao u peć. Posle toga episkop je pisao odgovore. Tek nakon godinu dana sveštenici su počeli redovno da se dopisuju preko monahinje Olimpijade Porohovicke. U martu 1924. godine episkop Petar je pisao protojereju Alekseju Benemanskom: „Žurim da Vam saopštim veliku radost, kao i da podelim s Vama i svoju radost: povodom Lenjinove smrti mnogima je objavljena politička amnestija, između ostalih i nama; amnestija skraćuje rok izdržavanja kazne za polovinu, a pošto smo mi već izdržali polovinu kazne, možemo uskoro da očekujemo povratak kući…“
Događaji iz protekle godine – obnovljenaški raskol, hapšenje patrijarha Tihona, pokušaj obnovljenaša da osvoje crkvenu vlast nametali su jedno isto pitanje: kako treba postupiti, ne žrtvujući Hristovu istinu i interese Crkve i u isto vreme izbeći otvoreni sukob s vlašću. Želja da se izbegne raskol vodila je politici kompromisa, ali to nije umirivalo savest, trebalo je pronaći čvrstu kanonsku i pravnu osnovu. Vreme je nametalo nasušna pitanja crkveno-kanonskog karaktera, a mnogi nisu bili spremni da na njih daju suštinske odgovore. U jednom svom pismu episkop Petar je pisao o. Alekseju Benemanskom: „U nedelju na Liturgiji odjednom sam jasno shvatio kakvo gledište je trebalo da imam po pitanju pominjanja svjatjejšeg.[5] Morao sam čvrsto imati na umu da najsvetiji patrijarh nije imao prava da samovoljno ukine ona kanonska pravila koja su prihvaćena i potvrđena od strane Crkve… Prema tome, ukoliko bi ih on i ukinuo, to bi bilo nezakonito, i oni koji se s tim ne slažu bili bi u pravu…“
Godine 1923. iz zatvora je oslobođen Sveti patrijarh Tihon. On je predao vlastima spisak arhijereja bez kojih nije mogao da upravlja Crkvom. Među njima je bio i episkop Petar. Krajem 1924. godine vladika je došao u Moskvu, a 16. jula 1925. godine, već posle smrti patrijarha Tihona, mestočuvar patrijaršijskog prestola Sveti mitropolit Petar ga je poslao u Voronjež kao pomoć mitropolitu Vladimiru Šimkoviču kojem je tada bilo 84 godine.
Episkop Petar je služio u ogromnom hramu sa pet oltara posvećenom Silasku Svetoga Duha na Trnovoj poljani, ali je češće služio u Pokrovsko-Preobraženskom hramu bivšeg Devičjeg manastira u kojem je i živeo. Za vreme njegovih bogosluženja hram je uvek bio pun vernika; bilo je tako tesno da čovek nije uvek mogao podići ruku da se prekrsti. Episkop je sa svima bio srdačan, pažljiv i ljubazan, sve je voleo, svi su mu bili rođeni i bl iski, i narod ga je takođe ubrzo zavoleo.
Episkop je boravio u Voronježu do jeseni 1925. godine kada je bio pozvan u Moskvu kod Tučkova. 23. novembra, oprostivši se sa voronješkom pastvom, otputovao je u Moskvu.
6. januara 1926. godine uoči Božića, umro je mitropolit Voronješki Vladimir. Pokojnikovo telo su uneli u crkvu uz veliki plač naroda. Na pomenima je bilo tako mnogo ljudi, da su se sveće zbog zagušljivog vazduha gasile. Voronješka pastva je osetila da je osirotela. Mnogi su pitali: kada će doći vladika Petar? Voronješka blažena, Teoktista Mihajlovna, koja je živela u to vreme u Devičjem manastiru, govorila je: „O mesojeđu će doći“. Episkop Petar je došao 10. januara zajedno s mitropolitom Kurskim i Obojanskim Natanailom Trojickim da služe opelo pok. mitropolitu. Sahrana mitropolita Vladimira na kojoj se okupilo mnoštvo vernika, prerasla je u narodni sabor koji je jednodušno želeo da se preosvećeni Petar popne na Voronješku katedru.
Da bi unapred zaštitili arhipastira od mogućih pritisaka sovjetske vlasti, njemu su pravoslavni parohijani postavili uslove neučestvovanje u političkim skupinama koje istupaju protiv sovjetske vlasti, i lojalnost prema ovoj. S svoje strane parohijani su davali svoje jemstvo za političku pouzdanost pastira. Istovremeno s tim oni su se obavezivali da će davati dva delegata u slučaju da arhipastir bude pozvan u organe sovjetske vlasti, da bi bili potpuno obavešteni o političkom radu svog arhijereja. 12. januara zastupnici pravoslavnih parohija Voronješke eparhije su uputili episkopu Petru izjavu na koju je on dao svoj odgovor: „Od sveg srca zahvaljujem pravoslavnim vernicima Voronješke eparhije što su mi ukazali veliku čast da me pozovu na njihovu slavnu arhiepiskopsku katedru, kao i na ukazanom mi poverenju. Videći u ovom jednodušnom izboru glas Božiji, ne usuđujem se da odbijem i izražavam svoju punu saglasnost na zauzimanje Voronješke katedre; što se tiče uslova koji su mi predloženi, smatram da potpuno odgovaraju mojim ubeđenjima i mom stanju duha, jer, s jedne strane, čvrsto verujem da se istinsko hrišćanstvo sadrži samo u Svetoj Pravoslavnoj Crkvi koju ispovedamo, a nipošto u nekakvim religioznim organizacijama koje su se nedavno pojavile i koje su s kanonske tačke gledišta nezakonite, a s druge, sve vreme sam priznavao i priznajem sa svim trudbenicima sovjetsku vlast protiv koje nisam istupao i ne istupam ni rečju, ni delom, te zato dobrovoljno i rado prihvatam date uslove i obećavam da ću ih ispunjavati nepokolebivo, što potvrđujem svojim potpisom“.
Posle narodnog izbora na Voronješku katedru, episkop je otišao u Moskvu da bi dobio potvrdu narodnog izbora od najviše arhijerejske uprave. Zamenik mestočuvara mitropolit Sergije je priznao ovaj izbor i postavio je episkopa Petra na Voronješku katedru s njegovim uzdizanjem u čin arhiepiskopa, rekavši pri tome da šalje u Voronjež najboljeg propovednika Moskovske patrijaršije.
Vernici koji su dočekali arhiepiskopa Petra na železničkoj stanici su saopštili da ga već mnoštvo pravoslavnih čeka u Aleksejevskom manastiru i želi da odsluži pomen pok. mitropolitu Vladimiru.
U manastiru su vladiki poklonili ikone svetih Mitrofana i Tihona, i jedan radnik, parohijanin hrama, održao je pozdravni govor, poželevši arhiepiskopu Petru kao Voronješkom arhipastiru da ga molitvama tih svetitelja Gospod sačuva na Voronješkoj katedri.
Stanje crkve u Voronježu je bilo takvo da su u to vreme mnoge hramove zauzeli obnovljenaši kojima je tada rukovodio lažni mitropolit Tihon Popov. Iako je bio ubeđeni protivnik obnovljenaštva, mitropolit Vladimir nije mogao da mu pruži značajniji otpor, jer je bio star i nemoćan, te su vernici Voronježa svojim snagama pokušavali da se bore protiv obnovljenaša. U vreme dolaska episkopa Petra u Voronjež 1925. godine, još za života mitropolita Vladimira, obnovljenaši su pokušavali da zauzmu Pokrovsko-Preobražensku crkvu bivšeg Devičjeg manastira; vernici su uputili u Moskvu predsedniku Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta Kalinjinu predsednika crkvenog saveta Semjona Cikova s molbom da vlasti učine kraj bezakonju. Pred polazak na put Semjon je došao kod episkopa Petra da uzme blagoslov. Episkop Petar ga je blagoslovio i zamolio ga da ode u Moskvu kod mestočuvara mitropolita Petra i podrobno mu ispriča o crkvenim događanjima u Voronježu i da uzme od njega za voronješkog arhipastira odežde. Izaslanik je sve to obavio kako valja, što je izazvalo nezadovoljstvo vlasti kada su za to saznale.
Boravak arhiepiskopa na Voronješkoj katedri, njegovo usrdno bogosluženje, ljubav prema vernicima – sve je to razorno delovalo na obnovljenaše. Blagodat Božija je preko svog izabranika vidljivo spaljivala laž, licemerje i podmuklost obnovljenaškog pokreta i obnovljenaši su preduzimali mnogo napora da uklone arhiepiskopa iz Voronježa, delujući preko svetovnih vlasti.
S delom voronješkog sveštenstva arhiepiskop Petar nije uspostavio bliske odnose, pre svega zbog toga što su mnogi od njih bili protivnici dugotrajnog bogosluženja; neki su, ne čekajući kraj svenoćnog bdenija, odlazili iz crkve kada su služili sa arhiepiskopom. U Voronježu je arhiepiskop bio veoma blizak s narodom koji se okupljao na službama u velikom mnoštvu. S njim je arhiepiskop provodio sve svoje vreme – i u crkvi, i kod kuće; njemu su neprekidno sa svojim potrebama dolazili ljudi. I često se moglo videti s kakvim su snuždenim licima ulazili k njemu posetioci, a izlazili su utešeni i radosnih lica.
Arhiepiskop je služio po atonskom činu: kanoni, katizme, stihire – sve se čitalo i pojalo bez žurbe i skraćivanja, te su zato službe trajale po nekoliko časova, ali narod nije odlazio iz hrama pre završetka bogosluženja.
Arhiepiskop Petar nije voleo partesno pojanje[6] i uveo je u hramu pojanje naroda da bi pojala cela crkva. Često bi stojeći na katedri sam zapevao „Hvalite ime Gospodnje“, a zatim su svi pevali u celini oba psalma atonskim napevom. Središte narodnog pojanja u hramu sačinjavao je neveliki hor koji su u šali nazivali „kapelom“; njime je upravljao talentovani i neumorni horovođa arhimandrit Ignatije Birjukov. Pevničkom poslušanju on je dao mnogo godina života, skupljajući iz mnogih mesta, a zatim uvodeći u crkvenu upotrebu drevne napeve. Nakon službe ljudi su prilazili arhiepiskopu da uzmu blagoslov, a u to vreme ceo hram je pojao stihire i tropare. Zbog ogromnog broja naroda na arhiepiskopovim bogosluženjima, radnici vernici su preuzeli na sebe dužnost dobrovoljnih redara.
Pod visokopreosvećenim Petrom počelo je vraćanje hramova iz obnovljenaštva u pravoslavlje. Čin primanja u pravoslavlje arhiepiskop je vršio veoma svečano. Vladika je stajao na katedri, a sveštenici pokajnici su sa amvona prinosili arhijereju i celom narodu svoje pokajanje. Zatim se pokajnik klanjao do zemlje i pojala se pohvalna pesma sv. Amvrosija Milanskog „Tebe Boga hvalimo“. Sveštenici koji su se pokajali nisu odmah puštani da služe – njima je arhiepiskop blagoslovio da u prvo vreme budu za pevnicom. Pre početka bogosluženja obnovljenaški hramovi su se ponovo osveštavali. U svim crkvama koje su se vraćale u pravoslavlje, arhiepiskopa Petra su dočekivali s litijom i barjacima uz ogroman broj naroda. Sve je to izazivalo gnev obnovljenaša kojima je preostajalo sve manje crkava. Rad arhiepiskopa Petra u Voronježu obnovljenaši su na svom eparhijskom skupu nazvali „petrozverijadom“.
Večiti saputnik i saslužitelj arhiepiskopa Petra bio je arhimandrit Inokentije Beda. Čovek tih i krotak, on je bio arhijerejev najbliži pomoćnik. Njega je arhiepiskop poslao u Sarovski manastir po notni akatist prepodobnom Serafimu koji se zatim služio svake srede.
Odmah po dolasku u Voronjež vladika je došao u administrativno odeljenje. Objasnio je činovnicima da je postavljen u Voronježu kao eparhijski arhijerej i došao je da preuzme upravu eparhije. Zatim je zamolio da ga administrativno odeljenje registruje kao eparhijskog arhijereja Voronješke eparhije. Tu mu je bilo rečeno da ga vlasti ne poznaju, ne priznaju, da s njim nisu imale posla i da ne žele da imaju posla. Kao predstavnici radničko-seljačke vlasti uzimaju u obzir samo volju radnika i predstavnika vernika.
Posle ovakvog odgovora vlasti radnici vernici su sami preuzeli brigu oko legalizacije eparhijske uprave pod vođstvom arhiepiskopa Petra. Nekoliko puta su radnici išli predsedniku izvršnog komiteta Šarovu i uporno ga molili da registruje eparhijsku upravu. Administrativno odeljenje je na kraju krajeva dozvolilo opštegradski sabor vernika koji je trebalo da sasluša deklaraciju arhiepiskopa i da izabere članove eparhijske uprave. OGPU je zahtevao od arhiepiskopa da utiče na radnike da ovi ne šalju delegacije i da ne idu predsedniku izvršnog komiteta. Koliko je to od njega zavisilo on je tu molbu ispunio. U zamenu za to OGPU je obećao da će se po pitanju registracije dogovoriti s vlastima.
Stanje u gradu je postajalo sve više usijano: nekoliko puta je arhiepiskop dobijao preteća pisma, a bilo je slučajeva kada su ga sa krova gađali kamenjem. Na kraju krajeva, radnici su predložili da se osnuje obezbeđenje arhijereja koje bi ga pratilo na ulici i ostajalo kod njega u kući da prenoći u slučaju provokacije. Najčešće su u arhiepiskopovoj kući noćivali Petar Atamanov, Semjon Cikov, Vasilije Siroštan i Ivan Nemahov. Arhiepiskop je malo verovao u efikasnost obezbeđenja, osim od sitnih provokacija, ali nije mogao da odbije vernicima pravo da brane poglavara eparhije. Bojeći se naroda, vlasti su svakako mogle da odlože arhiepiskopovo hapšenje, ali se nisu spremale da ga potpuno povuku. Starac Nektarije Optinski kojem se arhiepiskop Petar obraćao za savet, poručio mu je: ako stvar bude i dalje tako trajala, arhiepiskop neće izbeći hapšenje. Vladika je bio zahvalan ljudima zbog njihove brige i uvek je uveče pre nego što će leći da spava silazio u predsoblje da vidi da li su oni nahranjeni i da ih blagoslovi pred počinak.
Priznanje arhiepiskopa Petra za poglavara eparhije koje je sam narod potvrdio nije vladiki olakšalo služenje na Voronješkoj katedri zato što su vlasti priznavale samo obnovljenašku crkvu, a Pravoslavna Crkva, iako je postojala, bila je gotovo nelegalna. Ovakvo stanje je otežavalo arhiepiskopov obilazak seoskih parohija u eparhiji; ovi obilasci su se smatrali za kontrarevolucionarnu delatnost; za njih je svaki put bila potrebna dozvola vlasti, a one je nisu davale. S molbom vlastima da dozvole arhiepiskopu obilazak eparhije, pošao je predsednik crkvenog saveta Semjon Cikov, ali bez rezultata. Predstavnik vlasti je na sve molbe odgovorio: „Što se vi, gradski ljudi, brinete za selo? Kod vas arhiepiskop služi u gradu – i to je dosta, a za selo vi ne brinite“. Posle ovakvog odgovora, Semjon Cikov je poslao izaslanike u seoske parohije da kažu da oni pošalju svoje zastupnike da bi zajedno izdejstvovali dozvolu da arhiepiskop obilazi eparhiju. Seoske parohije su sačinile svoje jemstvo za političku pouzdanost arhijereja, ali i ova nastojanja nisu ni do čega dovela. Što se više ljudi zauzimalo za arhiepiskopa Petra, to je veću mržnju izazivao kod vlasti. Stanje u gradu je u to vreme bilo takvo da je arhiepiskop smatrao za neophodno da se obrati poslanicom voronješkoj pastvi, istovremeno poslavši njen tekst listu „Voronješka komuna“ s molbom da je objavi[7], želeći da na taj način ublaži napetost u odnosima između Crkve i vlasti u Voronježu.
Arhiepiskopa Petra su počeli da pozivaju na saslušanja u OGPU. On se prilikom tih poseta držao mirno. Ušavši u islednikov kabinet, osvrtao se kao da traži ikonu, koje, naravno, tu nije bilo, krstio se prema desnom uglu, poklonio se do pojasa, i tek onda počinjao razgovor sa službenikom. Priča se da su službenici OGPU i nehotice, kada bi se on pojavio, skidali kape sa glava.
Za vreme Uspenskog posta arhiepiskop je svaki dan služio akatist Uspenju Majke Božije nakon kojeg je išla litija oko hrama Aleksejevskog manastira.
U jesen 1926. godine je trebalo da se pod rukovodstvom Tučkova održi kongres obnovljenaša i u vezi sa tim OGPU je sprovodio pretrese kod pravoslavnih arhijereja. Vrativši se jednom iz crkve, arhiepiskop je ugledao kod vrata svoje kuće milicionere koji su ušli odmah iza njega i, pokazavši mu nalog, počeli da vrše pretres. Za vreme pretresa, kraj kuće se okupila ogromna gomila. Posle pretresa zamenik načelnika odeljenja milicije je predložio arhijereju da pođe s njim radi saslušanja. Pokazujući mu gomilu koja se okupila ispred kuće, arhiepiskop ga je upozorio na moguće neprijatnosti. Zamenik načelnika je odgovorio da kako bilo, on ima nalog da dostavi arhijereja u odeljenje milicije i on će taj nalog izvršiti. A da ne bi bilo neprijatnosti usled mogućeg sukoba naroda s milicijom, predložio je arhiepiskopu da izađe izvesno vreme nakon odlaska milicije. Tako je vladika i učinio.
Kada je arhiepiskop Petar izašao iz kuće, dočekala ga je gomila od oko 300 ljudi koja je pošla za njim i zaustavila se kraj ulaza u miliciju. U samu zgradu ušlo je nekoliko ljudi koji su odlučno ušli u kabinet načelnika odeljenja OGPU, gde se održavalo saslušanje i zahtevali odgovor – iz kojeg razloga je zadržan arhiepiskop. Takođe su zahtevali da se saslušanje obavi u njihovom prisustvu. Načelnik odeljenja je odgovorio kategoričkim odbijanjem i odlučno je zahtevao da odmah napuste prostorije. Radnici su izašli na ulicu i, obrativši se narodu, rekli da vladiku hoće da uhapse, a milicija nema prava da poziva arhiepiskopa na saslušanje, već mora da ga sasluša u njegovoj kući. Ljudi na ulici su se uznemirili. Milicioneri koji su izašli na ulicu pokušali su da silom rasteraju gomilu, ali bez uspeha. Sa svih strana su se čuli krici, jauci, plač, ali ljudi se nisu razilazili. Videći da ništa ne pomaže, načelnik odeljenja je zapretio episkopu da će, ako se neredi ne obustave, pozvati konjičku miliciju i rasterati vernike.
Iziđite pred narod i recite mu da mi se ništa neće desiti i ljudi će se smiriti i razići – posavetovao ga je arhiepiskop.
Ne, idite vi sami i recite – odgovori načelnik. Arhiepiskop je izašao pred narod i pokušao da ga umiri, ali ljudi su povikali da lično načelnik izađe pred njih i da im da reč da arhiepiskop neće biti uhapšen. Ovaj je izašao i to im obećao, ali ljudi se nisu razilazili, zahtevajući arhijerejevo oslobađanje. Načelnik odeljenja milicije je izdao naredbu da se uhapse ljudi koji su bili naJbliži arhiepiskopu – svi oni koji su ulazili kod njega u kabinet. Milicioneri su se bacili u gomilu, ali ljudi su pružali otpor, opkoljavajući čvrstim obručem svakog od onih koje su milicioneri pokušavali da uhapse. Uz velike napore im je pošlo za rukom da uhapse nekoliko ljudi, među kojima i Nemahova, Ogarkova i Suhovceva. Hapšenje je ostavilo na ljude mučan utisak i neki su počeli da se razilaze. Na kraju je bio pozvan konjički odred milicije koji je rasterao preostale. Kada je nakon saslušanja vladika pošao kući, na ulici ga je očekivalo svega nekoliko ljudi.
29. oktobra 1926. godine arhiepiskop je pozvan u voronješki OGPU. Pred polazak iz kuće on je namerno i podrobno sve o tom pozivu ispričao svom kelejniku. U OGPU su arhiepiskopu pokazali telegram u kojem je stajalo da se poziva u Moskvu Tučkovu radi savetovanja s mitropolitima Sergijem Stragorodskim i Agatangelom Preobraženskim. Kada se arhiepiskop vratio odande, ispred kuće i u samom stanu već ga je čekalo mnoštvo ljudi. Od njemu bliskih ljudi bili su tu Cikov, Atamanov, Polovnjikov, Moskaljev, Gorožankin i neki drugi. Arhiepiskop je izjavio da su mu vlasti predložile da ode u Moskvu. Neko od prisutnih je posavetovao da pošalju u Moskvu Tučkovu delegate da ga zamole da odloži arhiepiskopov poziv, kao i da sazna zašto ga uopšte pozivaju i u čemu je stvar. A dotle su odlučili da mole načelnika i OGPU za odlaganje puta, da bi radnici mogli za to vreme da uzmu odsustvo radi putovanja u Moskvu. Sutradan su vladiku ponovo pozvali u OGPU i ovoga puta je rekao službenicima tajne policije: „Vi sami idete protiv naroda, sami ga izazivate i uzrujavate; ja s vama, čekistima, više neću razgovarati, razgovarajte sami s narodom i čupajte se kako znate i umete“.
Istoga dana svetitelju su došli predstavnici radnika i saopštili mu da polaze u Moskvu radi pregovora s Tučkovom, a takođe šalju delegaciju na vanpartijsku radničku konferenciju koja će se održati u Moskvi 27. novembra. Oni će naći predsednika voronješkog izvršnog saveta Šarova i zamoliti ga da sa svoje strane razgovara s Tučkovom.
Vladika je blagoslovio njihov put i saopštio im kućnu adresu Tučkova. Istoga dana arhiepiskopu su doneli nacrt dvaju telegrama: jedan Tučkovu, a drugi na ime Petnaeste svesavezne partijske konferencije. Vladika ih je blagoslovio da ih pošalju, posavetovavši se pre toga sa Dimitrijem Moskaljevom koji je nekada bio pravnik.
Došavši u Moskvu, Semjon Cikov i Aleksej Gorožankin su došli kod Tučkova kući da bi se objasnili povodom poziva Voronješkog arhijereja u Moskvu. Ugledavši na pragu svog stana radnike koji su došli da se zauzmu za arhijereja, Tučkov se razbesneo do krajnjih granica i gnevno im posavetovao da dođu kod njega u OGPU. Nakon posete OGPU moglo je uslediti hapšenje, i radnici su se umesto da idu na Lubjanku uputili u Dom Sovjeta, gde su tražili voronješke delegate, a posebno predsednika voronješkog izvršnog komiteta Šarova, kojeg su molili da se zauzme za arhiepiskopa Petra. Šarov ih je ćutke saslušao, ali je na jednoj od sledećih sednica gradske konferencije radnika istupio s napadima na arhiepiskopa. Tom prilikom je rekao: “ Petar Zverev je duhovno lice koje pod zastavom religije može voditi i vodi radnike tamo kuda ne treba“. Zatim je pročitao telegrame: „Moskva. Prezidijum Petnaeste svesavezne konferencije. Preko Mesnog voronješkog OGPU Tučkov zahteva da u Moskvu dođe jedini od strane naroda izabrani pravoslavni arhiepiskop Petar Zverev. Pravoslavnih je u Voronješkoj guberniji 99%, i to isključivo radnika i seljaka. Poziv upućen arhiepiskopu uznemirava vernike radnike, naročito usled glasina koje šire obnovljenaši da će naš arhiepiskop biti proteran. Da bi prestalo uznemirenje vernika radnika i naroda zamolite Tučkova da se izjasni o uzrocima poziva upućenog arhiepiskopu. Sklopivši ugovor s arhiepiskopom prilikom njegovog izbora i obavezavši se da ćemo pomno pratiti njegov rad, smatramo za potrebno da znamo razlog i svrhu njegovog pozivanja. Radi razjašnjenja pitanja o prestanku nemira zahtevajte da u Moskvu dođe delegacija vernika radnika na železnici. Odgovorite. Voronjež. Trnova crkva – radnicima“ (dalje slede potpisi – I.D.).
Nakon čitanja telegrama neki delegati su skočili sa svojih sedišta i počeli da viču: „Takve ljude treba žigosati“.
Istog dana je usvojena rezolucija: „Konferencija zahteva brižljivo ispitivanje delatnosti Petra Zvereva, koja razbija jedinstvo radničke klase i neprijateljska je radničkom pokretu… Zahteva da se on odmah izoluje i udalji iz Voronješke gubernije…“ I zatim:“ Isključiti devet ljudi koji su potpisali telegram iz sindikata i udaljiti ih iz proizvodnje. Razmotriti pitanje njihove delatnosti i izvesti ih pred sud. Pokrenuti proces koji treba da služi kao primer! Izvesti na sud Petra Zvereva! I najzad – odmah uhapsiti arhiepiskopa Petra Zvereva“.
Saopštenje o svemu tome je odmah objavljeno u novinama „Voronješka komuna“. To je bio prvi dan Božićnog posta i arhiepiskop Petar je služio Liturgiju. Verovatno predosećajući da je hapšenje blizu, bio je tužan. Iste noći kod njega su došli saradnici OGPU da bi izvršili pretres i hapšenje. Kada su počeli da kucaju na vrata kuće, vladikin kelejnik, arhimandrit Inokentije je čvrsto zatvorio vrata i nije ih puštao sve dok vladika nije spalio sva pisma i dokumente koji se odnose na druge ljude, a kojima su ti dokumenti mogli naškoditi. Nakon pretresa arhiepiskop Petar je odmah bio prebačen u OGPU. Ujutru se vest o hapšenju arhijereja pronela gradom i mnogi ljudi su pošli prema zgradi zatvora da bi saznali za sudbinu svog arhipastira. Videli su ga tek uveče, kada je straža izvela arhiepiskopa i smestila u automobil da ga odveze na železničku stanicu. Vernici su pojurili prema stanici, ali su je saradnici OGPU opkolili i nisu nikoga puštali na peron sve dok nije otišao voz sa uhapšenim arhieppskopom. Nakon dolaska u Moskvu smešten je u unutrašnji zatvor OGPU na Lubjanki.
Zajedno s arhiepiskopom Petrom uhapšen je i arhimandrit Inokentije i drugi njemu bliski ljudi, uglavnom radnici: Vasilije Siroštan, Ivan Nemahov, Semjon Cikov, Petar Timofejev, Dimitrije Moskaljev, Georgije Puškin, Marija Marčenko, Agripina Budanova. Svi su oni zatvoreni u Butirski zatvor. Istragu je vodio zastupnik šestog odeljenja SO OGPU Kazanski. On je pitao arhiepiskopa Petra:
– Kakve ste razgovore povodom položaja Crkve u državi vodili ponekad sa crkvenim licima koja su dolazila iz eparhije? Zašto ste isticali stav o neophodnosti mučeništva?
– Moje gledište po ovom pitanju jasno je barem iz dokumenata i proglasa deklarativnog karaktera koje sam podneo – odgovorio je arhiepiskop. – Lično nikada u razgovorima to pitanje nisam pokretao, ma s kim razgovarao, ali ako bi me pitali, odgovarao sam. Verovatno sam imao prilike da iznesem svoje mišljenje o tom pitanju povodom toga što u Pravoslavnoj Crkvi postoji skupina koja se nepomirljivo odnosi prema državi i koja je izabrala mučeništvo, tj. kako ja shvatam, ograničavanje svojih prava itd., umesto regulisanja odnosa. Možda sam, upoznajući se sa ovakvim gledištem, ponekad ispuštao iz vida da izjavim slušaocima da to gledište nije moje, jer, ponavljam, uopšte ne smatram da je mučeništvo danas korisno za Crkvu. U svakom slučaju, mislim da je moje gledište bilo slušaocima poznato, barem iz proglasa koje sam slao. Elementa zlonamernosti u razgovorima o mučeništvu apsolutno nije bilo.
Krajem marta istraga je bila završena. U optužnici islednik Kazanski je pisao:“ Uspon crkvenjačkog aktivizma podudario se s dolaskom u grad Voronjež Petra Zvereva koji je došao u svojstvu vođe reakcionarne crkve u guberniji… Ime Zvereva je postalo simbol nastupa voronjeških crnostotinaša. Oni su zahtevali za njega svakojake garancije i isključivi pravni položaj, koristeći prilikom svojih nastupa te zahteve kao parole. Nastupi koji su počeli obilascima raznih ustanova i predstavnika vlasti od strane pojedinih zastupnika, uskoro su bili zamenjeni mnogobrojnim deputacijama predsedniku izvršnog komiteta i drugima; te deputacije se nisu zadovoljavale da idu po ustanovama, već su često dolazile i u stanove odgovornih radnika i u povišenom tonu isticale određene zahteve. Nakon izvesnog vremena obilasci tih deputacija su počeli da poprimaju karakter svojevrsnih demonstracija, pri čemu su u ovome učestvovala ne samo crkvena lica, već i drugi građani Voronježa…“
26. marta 1927. godine Posebno veće pri Kolegijumu OGPU je osudilo arhimandrita Inokentija, Ivana Nemahova, Semjona Cikova na tri godine zatvora u koncentracionom logoru; Mariju Marčenko, Agripinu Budanovu na tri godine progonstva u Srednju Aziju; Georgija Puškina na tri godine progonstva. Ostalima su hteli da daju veće rokove izdržavanja kazne, ali ne želeći da stvar dođe na sud, dobili su od Prezidijuma CIK dozvolu da sami donesu presudu; 4. aprila Kolegijum OGPU je osudio arhiepiskopa Petra i Dimitrija Moskaljeva na 10 godina zatvora u koncentracionom logoru, a Vasilnja Siroštana na 5 godina zatvora.
Svojevremeno je bl. Paša Sarovska govorila vladiki da će tri puta biti u zatvoru. Tri zatvora su već bila iza njega i on je počeo da misli – četvrtog više neće biti. Nedugo pre hapšenja divjejevska bl. Marija Ivanovna mu je poručila da mu kažu: „Neka vladika sedi spokojno…“
Robijaški transport je kretao u koncentracioni logor sa Jaroslavske železničke stanice. Vlasti su dozvolile duhovnoj deci da isprate arhiepiskopa. Ugledavši ih, vladika povika.
– Ima li tu iz Divjejeva?
Među ljudima koji su ga ispraćali bile su dve divjejevske sestre. On im reče:
– Prenesite moj pozdrav bl. Mariji Ivanovnoj.
U proleće 1927. godine arhiepiskop je došao u Solovecki konc-logor. Bio je dodeljen 6. radnoj četi 4. odeljenja koja se nalazila u okviru Soloveckog kremlja, a zatim je premešten u 4. četu 1. odeljenja koja se nalazila na istom mestu. Tu je radio kao čuvar zajedno s arhiepiskopom Kurskim Nazarijem Kirilovom. Posle oslobođenja arhiepiskopa Prokopija Titova koji je radio kao računovođa na skladištu namirnica, gde je radilo samo sveštenstvo, na njegovo mesto je postavljen arhiepiskop Petar. Živeo je na istom mestu, u prostoriji pored skladišta, u maloj sobi, zajedno s episkopom Pečerskim Grigorijem Kozlovom. U to vreme u Solovcima je još delovala crkva prep. Onufrija Velikog, koja je bila ostavljena soloveckim monasima koji su radili kao najamni radnici, tako da je molitva za vreme službi u hramu bila za njega ogromna uteha.
Iz Solovaka se vladika trudio da piše što je moguće češće, koliko su to dozvoljavali zatvorski uslovi, gotovo u svakom pismu pominjući voronješku bl. Teoktistu Mihajlovnu koju je on veoma poštovao, proseći njene svete molitve.
Svojoj voronješkoj pastvi iz Soloveckog logora arhiepiskop je pisao:
 
„7. avgusta 1927. godine. Da vas sačuva Gospod sve u miru, zdravlju i sreći. Svih se s ljubavlju sećam, za sve se molim. Svima se klanjam i sve blagosiljam. Za sada smo po milosti Božijoj živi, zdravi i srećni. Vršim dužnost stražara zajedno s Kurskim arhiepiskopom. Slava, slava Bogu! Za sve blagodarim Gospodu! Meni može da piše ko i koliko hoće na grad ‘Solovci’. Ne zaboravi da se moliš za grešnog arhiepiskopa Petra.
 
24. avgusta 1927. godine. Često ti pišem, voljeno u Gospodu čedo moje, nadam se da će nekako ovo pismo doći do tebe. Ni od tebe, ni od drugih još uvek nisam dobio pisma, zato ne znam kako živite i spasavate se. Pisao sam nekima za praznike pisma, ali ne znam da li su ih dobili. Za sada sam milošću Božijom živ i zdrav, duhom sam uvek sa svima vama i molim se za vas neprestano. Hoću da mislim da me niste zaboravili i da se za mene molite, barem u tajnosti pominjući moju malenkost. Znam da je kod vas bio i služio preosvećeni Aleksije i da vam je sada privremeno postavljen mitropolit Natanail. Da li je došao, kako su ga dočekali, kakav je odnos prema njemu? Daj mu Bože da pravilno upravlja rečju istine Hristove… Gospod da blagoslovi tebe i sve. Pozdrav svima…
 
19. septembar 1927. godine… Živim od uspomena i čuvam u svom srcu Bogom datu mi pastvu, za koju se molim i koju blagosiljam. Slava Gospodu za sve što mi je poslao! Vašim molitvama mi smo zdravi i bodri duhom. Gospod da vas blagoslovi i da vam da dobra u svemu. Vaš molitvenik i dobroželatelj, grešni arhiepiskop Petar.
 
6. oktobar 1927. godine. Ljubljeno u Gospodu čedo moje, oče Mitrofane! Čestitam praznik Pokrova Presvete Bogorodice tebi i svima onima koji me se sećaju. Svih se neprestano sećam i molim se za sve svojim slabim i grešnim molitvama. Neka vam Sama Vladičica po Svojoj milosti uzvrati za sva dobra koja pružate meni nedostojnom. Ne šalji mi ikone i knjige ukoliko ih ja ne zatražim, jer se mogu izgubiti, a i prilikom selidbi mi predstavljaju samo opterećenje. Poslednju pošiljku sam dobio juče; ovoga puta je stigla oštećena, zato što se tegla s medom probušila i med je iscureo, zasladivši sve ostale predmete. Da te spase Gospod za usrdnost, brigu i pažnju.
… Čestitam vam, voljena u Gospodu A.L., predstojeće praznike Hristovog Rođenja, Obrezanja i Krštenja Gospodnjeg. Molitveno vam želim od Gospoda svaku milost i spasenje duševno – a poslednje je najvažnije: ako bude Njega, biće i sve ostalo, samo se potrudite da zavolite Hrista, potrudite se da samo Njime dišete i živite, samo o Njemu da mislite, Njemu da težite, o Njemu da govorite, Njegove reči u Evanđelju da čitate, da ih učite i primenjujete u životu. Potrudite se da zavolite Hrista i svima oko vas biće toplo, spokojno i lako. Pomolite se da i mene Gospod nauči toj jedinoj potrebnoj nauci. Zahvaljujem vama i svima, naročito onima koji su se pomolili i malo tugovali zbog mene povodom godišnjice mog rastanka s vama. Ta godina i udaljenost koja nas razdvaja ne samo što nisu ohladili moje srce, nego vas sve još više volim u Gospodu i svima dobra želim. Budite zdravi, spokojni i srećni, i neka vas sve čuva Majka Božija i naši svetitelji. Mir svima i Božiji blagoslov. Grešni arhiepiskop Petar.
Ocu Inokentiju je loše, ako umre, poslaću telegram, i svi se tada pomolite za upokojenje njegove duše, svi čitajte za njega Psaltir i barem po jednu katizmu tokom šest nedelja, a usrdni i do godinu dana.
 
27. decembar 1927. godine. Pišem vam, najmilija V.A., ne samo po svojoj želji, nego i na molbu umirućeg o. Inokentija kojeg sam upravo sada posetio. On je smršao do neprepoznatljivosti i jedva govori; njegovo stanje je beznadežno… Duhom je bodar, sa svima je pomiren, predao se volji Božijoj, kao hrišćanin očekuje smrt; a kada sam odlazio, ne budući u stanju da se pokloni, on je napravio rukama pokret, govoreći ‘Molim vas da prenesete moj pozdrav svima’ – što i žurim da ispunim. Neka ga ukrepi Gospod! Nešto sam se i ja razboleo od prehlade. Zabolelo me je grlo, sada mi je bolje. Neka se niko ne ljuti zbog toga što retko dobija od nas pisma – sada će pošta ići ređe i nama i vama: više od mesec dana ne primamo pisma. Srce me boli za sve vas. Celoj vašoj porodici… svim vernima Božiji blagoslov i poklon. Arhiepiskop Petar.
 
13. januar 1928. godine. Ulazeći u novu godinu, pozdravljam vas i sve, šaljem vam blagoslov i iskreno vam želim sve najbolje u ovom zemaljskom životu punom nevolja. Zahvaljujem vam na brigama u uverenju da će vam Gospod uzvratiti Svojim bogatim milostima. Kamilavke sam na vreme dobio. Zahvaljujem onima koji su ih napravili tako dobro, i zahvalnost sam odmah poslao sa izveštajem. Za sada smo živi i zdravi, ali vesti nemamo nikakvih već dva meseca, jer poštanski saobraćaj još uvek nije uspostavljen, a, očigledno, još uvek nemaju nameru da poštu šalju avionom. O. Inokentija smo sahranili, gorko oplakavši njegov gubitak. Ali u svemu je volja Božija. On je umro pomiren sa svime i sa svima, ne izgovarajući nijednu reč roptanja ili neprijateljstva. Mir i blagoslov vam…
 
20. januar 1928. godine. Tek sada imam mogućnost da vam pošaljem razglednicu s paraklisom Sv. Varvare, koju ste mi tražili. Rečima ne mogu da izrazim svoju najdublju zahvalnost na svemu i mogu samo da se molim za vas sve dok mi Gospod da života. Neka vas sačuva Bog od svih zamki đavolskih zbog vaše čiste i nesebične usrdnosti! Molitvama mnogih ja sam još uvek živ i zdrav. Naročito me je dirnula vaša želja da na praznik ne osećam jaki bol i tugu. Neka vas spase Gospod… Ja sam krvno povezan sa svojom pastvom i ne mogu da se ne molim za nju i da se ne brinem za njen život, mir, zdravlje i spasenje. Vama, vašim ukućanima i svima mir i Božiji blagoslov. Zahvalnost. Na adresama ne pišite čin…
 
13. februar 1928. godine. Žao mi je što niko od vas ne dobija od mene pisma, ali to se dešava samo zato što je sada zima i pošta neredovno ide. Ali me čudi što sve do sada još uvek ne znate za smrt o. Inokentija koji se upokojio na sam Badnji dan, 24. decembra u 3 časa ujutro, i ja sam obavestio njegovu rodbinu telegramom. Sutra mu već molitveno služimo 40dnevni pomen. Vašim molitvama sam milošću Božijom živ i zdrav, kao i ostali, svima pišem kad god imam mogućnosti. Srdačno vam zahvaljujem za poslatih 20 rubalja od 1/14. januara. A moj svetovni imendan će biti 28. februara, a rođendan 18. februara. Od vas takođe malo dolazi vesti, iako znam da vi svi pišete, i sećate se i molite se. Ako ne primate pisma od mene, neka niko ne misli kako sam tobože nekoga izbacio iz svog srca ili sećanja: sve u Gospodu volim, sećam se i zahvaljujem i blagosiljam. Neka Bog svima vama da svako dobro. Večiti vaš molitvenik…
 
2. mart 1928. godine. Evo i prva nedelja Velikog posta bliži se kraju i sada već treba čestitati praznik Blagovesti i ja čestitam tebi i svima i molitveno želim svima da se prožmu nebeskom radošću i još većom ljubavlju prema Uzročnici našeg spasenja, našoj Zastupnici i Pokroviteljki. Milošću Božijom sam živ i zdrav i bodar duhom i sve svoje nadanje polažem u Gospoda. Kako vas Gospod miluje? Da li ste zdravi? Jeste li svi dobro? Davno sam od vas dobio još decembarska pisma, a za to vreme nema ništa. Izgleda da još uvek niste dobili telegrafsko obaveštenje o smrti 24. decembra o. Inokentija kojem smo već služili i 40dnevni pomen 1. februara. Sada ću pisati samo jednom nedeljno, zato i ne očekujte da vam češće pišem i ne mislite da ne pišem, ako ne budete primali pisma. Svima zahvaljujem na sećanju, molitvama i podršci. Sve to ohrabruje i teši kada je čovek toliko odvojen od svojih najmilijih. Ali ljubav se ne može vezati – ona deluje na rastojanju i molitveno spaja ljude u jedno i pred Bogom smo uvek zajedno. Kada opet otpočne plovidba, svake nedelje šaljite po pet dikirija i trikirija sveća: stearin nam ne treba, takođe nam ne treba sapun, ali u prvoj sledećoj pošiljci pošalji kamilavku, samo je složi bolje, da se ne izgužva. Molim vaše molitve. Tebe i sve blagosiljam. Gospod da vas sve čuva u zdravlju i dobru. S ljubavlju, arhiepiskop Petar.
 
4. mart 1928. godine. Sigurno se čudite, dobivši ovu dopisnicu – prvu od mene u nizu drugih vama i drugima. Ali ne čudite se, već to shvatite samo kao nužnost. I vašu dopisnicu i pismo sam dobio. Na svemu vam duboko zahvaljujem. Ne mogu rečima da izrazim koliko cenim vaše brige i koliko sam vam duboko zahvalan. Vaše saosećanje i vaša briga ublažava naš život i hrabri naše duše. Ako sam vam postao drag i blizak zbog toga što ste mnogo propatili zbog mene, kako da vam kažem koliko ste mi svi dragi i bliski, kada sam i ja trpeo i trpim za sve vas da vi budete spaseni, ali ja ne očajavam i na svemu Bogu zahvaljujem, iako ne znam da li ću vas više videti i da li ću morati da ostavim svoje kosti pored našeg pokojnika[8]. Da bude volja Gospodnja! Veoma me teši vest kako se molite za pokojnika, da dajete milostinju i čitate Psaltir. Sve je to ono najneophodnije za pokojnike, sve je to nasušna ishrana njihovih duša. Za sve će vam uzvratiti Gospod. Hvala Bogu, živ sam i zdrav. Na svu sreću, zima je kod nas blaga, nema velikih hladnoća zbog blizine mora. Kod vas je hladnije. Ali se ovde velika vlažnost vazduha nepovoljno odražava na organizam – bole me kosti, često se prehladim, malo mi otiču noge zbog slabog rada srca. Koliko je moguće lečim se i, naravno, čuvam se… Sada su razglednice ukinute i mogu da vam pišem samo jednom nedeljno. Molim vas da svima prenesete moj pozdrav, poklon i ostalo. Za sve se molim neprestano, sve iskreno želim da vidim. Ne klonimo duhom u nevoljama, živimo nadom u milosrđe Božije. Zamolite molitve od Teoktiste Mihajlovne…
 
9. mart 1928. godine. Srdačno zahvaljujem svima vama zbog sećanja na moju hirotoniju i rođendan, a što je najglavnije, na vašim molitvama i na tome što se srcem ne odvajate od mene. Ali nisam mogao da ispunim vašu molbu i prenesem o. Inokentiju vaš pozdrav, jer moj nezaboravni o. Inokentije već sada stoji pred Prestolom Božijim i, oslobodivši se svake bolesti, tuge i uzdisanja, moli se za sve one koji ga pominju i vole. Pre mog dolaska ovamo nisam pretpostavljao da će se njegova bolest tako brzo razvijati, ali ovde mi je postalo jasno od čega boluje i da su mu dani izbrojani. Od tog trenutka sam počeo da se pripremam za njegov odlazak, ne skrivajući to od njega. Najpre mu je bila teška pomisao na smrt, ali se on zatim potpuno pomirio s njom i pokorio se volji Božijoj… Milošću Božijom ja sam za sada živ i zdrav. Radim kao računovođa na skladištu namirnica, u kojem rade samo sveštenici. Tu takođe i živim, u maloj sobici zajedno s preosvećenim Grigorijem, episkopom Pečerskim iz Nižnjeg. Ali ovde boravim samo telom, dok sam duhom uvek s vama i među vama, uvek vas blagosiljam i dobra vam želim. Svih se, naravno, sećam i molim da svima prenesete moj poklon i dobre želje. Gospod da vam pomogne u svemu… Nadam se da ćete mi i ubuduće pisati o sebi i o svojima…
 
24. mart 1928. godine. Mnogopoštovana i predobra naša starateljko i dobrotvorko. Ako sam se od mladosti navikao da se s ljubavlju odnosim čak i prema onima koji su gajili prema meni neprijateljska i zlobna osećanja, odatle možete da zaključite kakvom je zahvalnošću i blagonaklonošću ispunjeno moje srce prema onima koji me i vole i čine mi dobro, premda to nije zasluženo s moje strane. Aln čak i kada toga ne bi bilo, ipak bi moje srce bilo puno ljubavi, kao što i jeste, jer duhovna veza je jača od svih drugih veza, i zato što su moja osećanja diktirana mojom dužnošću i mojim obavezama. Kako i vi, tako ni ja ne treba da dokazujem svoja osećanja, jer svi vi dobro znate šta sam podnosio i šta podnosim radi vašeg istinskog i večnog dobra. Iz ljubavi prema vama sam i išao kod vas, znajući tačno šta mi predstoji, a ljubav prema svima vama nas je i razdvojila, davši vam mogućnost da svojim brigama i staranjima saučestvujete u ovom mom stanju u kome se nalazim. Ali znajući blagonaklonost prema me ni i ljubav mnogih, nisam sebe zavaravao mišlju o ljubavi većine. Ali ja sve volim i o svima se brinem, i svima želim potpunu sreću i duhovnu i duševnu i prosto telesnu. Iako se zanimam za vaš život, ništa ne znam o njemu i o mnogim stvarima se brinem, iako sada ni za šta nisam odgovoran. A vi ste neiskusni, i mnogo toga vam nije poznato, usled čega i vaše greške ne mogu biti toliko teške. Oni pak koji bi bili dužni da vam pokažu pravilan put, ponešto prećutkuju iz ličnih razloga. Vas i sve pozdravljam vaskršnjim pozdravom, čuvajući sve vas u svom iskreno ljubećem srcu“.
Arhiepiskop Petar je u svojoj sobici primao sve one koji su hteli da ga vide i s njim razgovaraju. postio ih je čajem i hranio. Pomišljao je na to da organizuje pomoć zatvorenom sveštenstvu. Uskoro je logorskoj administraciji bilo dojavljeno da se u sobi arhiepiskopa Petra okuplja sveštenstvo, te iako su razgovori vođeni isključivo na religiozne teme, logorska uprava je odlučila da kazni arhiepiskopa – on je bio poslat u Trojicki kazneni odred 6. odeljenja, koji se nalazio na ostrvu Anzer. Početkom oktobra 1928. godine dva sveštenika su pratila visokopreosvećenog Petra od Soloveckog kremlja do Filimonova, gde se u to vreme nalazio arhiepiskop Ilarion Trojicki.
 
25. decembra 1928. godine arhiepiskop je pisao: „Od sveg srca vas pozdravljam, najprepodobnija, a preko vas bez izuzetka svoj mojoj deci duhovnoj čestitam praznike Rođenja Hristovog i Krštenja. Neprestano molim Gospoda našega da čuva sve vas u pravoj veri, u miru, zdravlju i sreći i da blagoslovi Svojim nebeskim blagoslovom. Iskreno zahvaljujem svima vama na molitvama, sećanju i podršci. U mislima sam uvek s vama i među vama, naročito u dane naših praznika kada se okupljate u hramu, gde sam nekada i ja bio s vama i radovao se u uzajamnom opštenju u Bogu. Bez obzira na to što sam odavno otišao od vas, vaš život i vaša interesovanja su mi i dalje draga srcu, kao i sopstvena, ako ne i više, jer se zbog mog služenja vašem spasenju i nalazim u sadašnjem položaju i mestu. Uvek hoću da pišem svakome od vas, ali mogu da pišem samo dva pisma nedeljno, te zato moram i u tome da se uzdržavam, moleći vas da se ne ljutite na mene zbog nepisanja, iako sve vas imam u mom molitvenom sećanju i srcu… Vašim svetim molitvama sam još uvek živ i zdrav na svom novom, usamljenom i pustom boravištu. Bodar sam duhom, pokoravam se volji Gospodnjoj, koja me ne ostavlja nevoljama i iskušenjima. Sada je plovidba obustavljena i pošta će ređe stizati. Ako budete pisali, šaljite dopisnice sa odgovorom, jer je nama teško da nabavimo dopisnice… Sve što ste mi poslali dobio sam sa zahvalnošću. Ne popuštajte u molitvama i dobročinstvima, da se svi udostojimo u svoje vreme milosti Gospodnje. Pozdrav i molbe za molitve Teoktiste Mihajlovne. Predajem sve vas Gospodu i njegovoj Prečistoj Majci. S ljubavlju u Gospodu grešni arhiepiskop Petar.
 
15. januar 1929. godine. Slava Bogu za sve što sam za ovo vreme morao da doživim i doživljavam. Ovoga puta sam nekako posebno tužno i žalosno dočekao i provodim praznike, kao nikada ranije jer evo već šesti put kako te praznike provodim van kuće, bez onih sa kojima bih želeo da ih slavim. Ali sve to treba trpeti. No, šta da se radi. Ne mogu da živim kako ja hoću, već kako Bog zapoveda. Pisma ni od koga odavno ne dobijam, verovatno zbog obustavljanja plovidbe i saobraćaja čamcima koji retko idu. Verovatno su i od mene počela pisma ređe da stižu, iako može biti i drugih okolnosti koje od nas ne zavise. Do sada sam vašim molitvama živ i zdrav… Kod nas je zaista prava zima, s vetrovima i mećavama, tako da nas vetar maltene obara s nogu… Živim u usamljenom i pustom mestu na obali dubokog morskog zaliva, nikoga ne viđam osim onih koji žive sa mnom i zato mogu da se osećam kao pustinožitelj…“
 
U svom poslednjem pismu uoči smrti arhiepiskop Petar je pisao: „Čestitam tebi, oče Mitrofane, i svima vama praznik Sretenja Gospodnjeg, i molitveno želim svima vama zdravlje, veselje i sve milosti Božije. Toga dana će se napuniti već deset godina od dana moje hirotonije, te zato toga dana molim da se posebno pomolite za mene, da mi učini Gospod Svoju milost, da mi još daruje da poslužim svetoj Crkvi trpljenjem, podnošenjem bez roptanja svih nevolja i napasti, pokornošću volji Božijoj, smirenjem, ljubavlju prema bližnjima, a najviše prema mojoj pastvi, i molitvama za nju. A ako Bog pošalje po moju dušu, i u smrti neću biti daleko od onih koji su mi bliski srcu. Mnogo se misli roji u mojoj duši, ali za njih je tesna i mala dopisnica, te ih zato ne delim s vama, iako bih to želeo. Milošću Božijom i molitvama mnogih za sada sam živ i relativno zdrav, ako se ne računaju reumatični bolovi u kostima. A teško mi je i tužno što sam daleko od groba oca Inokentija. Molitveno ga pominjem, zahvaljujući Gospodu za to što ga je izbavio od ovog života i naselio tamo gde nema tuge, žalosti i uzdisanja… Zbog zime pošta odavno ne stiže i odavno ni od koga ne primam pisma. Verovatno i vi takođe, iako svake nedelje nekome pišem po jedno pismo. Kod nas su počeli poprilični mrazevi, i zima je u punom jeku. Kako ste? Svima bez izuzetka vernima Gospodu molim da prenesete mir, blagoslov i pozdrav. Sve vas da čuvaju molitve Majke Božije i svetih Mitrofana, Tihona i Antonija, velikih svetitelja Voronjeških. Kao i pre živim u usamljenom i pustom mestu, za sve blagodareći Gospodu i u svemu smireno se pokoravajući Njegovoj volji. Molim te da budeš smiren, da ne misliš o sebi visoko, da se moliš Gospodu i da ne upadaš u sablazan i prelast lukavoga koji se trudi da prelasti, ako je moguće, i izabrane, po reči Gospodnjoj. Mir tebi i svima“.
 
U jesen 1928. godine na Anzeru je počela epidemija tifusa; od 1000 zatvorenika koji su se u to vreme nalazili na ostrvu, tokom zime 1928-1929. godine umrlo je 500 ljudi. Iskopane su velike zajedničke grobnice blizu hrama Vaskrsenja Gospodnjeg odmah iza manastirskog groblja; tamo su cele zime slagali umrle, a odozgo su jame pokrivali jelovim granama. Kada je počela epidemija, u Golgotskom skitu je smeštena bolnica. Mnogo godina pre toga, 18. juna 1712. godine,Majka Božija je, javivši se monahu Isusu, rekla: „Na ovom mestu neka bude sagrađen skit u ime stradanja Moga Sina. Neka žive dvanaest monaha i neka sve vreme poste, osim subote i nedelje. Doći će vreme te će vernici na ovom brdu u stradanju ginuti kao muve“. Kasnije su na tom mestu podignuta dva hrama: kameni u čast Raspeća Gospodnjeg s paraklisom u čast Uspenja Presvete Bogorodice, gde je za vreme epidemije tifusa i u vreme gonjenja Crkve, kada je manastir bio pretvoren u koncentracioni logor, bila smeštena bolnica – i drveni hram Vaskrsenja Gospodnjeg, ispod brda gde je neko vreme bila smeštena mrtvačnica.
U januaru 1929. godine arhiepiskop Petar je oboleo od tifusa i odvezen u bolnicu, u bivši Golgotski skit.
U istoj sobi s arhiepiskopom ležao je veterinar, njegov duhovni sin. Na dan smrti arhiepiskopa Petra, 7. februara, u 4 časa ujutru, on je začuo šum kao od jata ptica koje je doletelo. On otvori oči i ugleda svetu velikomučenicu Varvaru sa mnogim svetim devojkama među kojima je prepoznao svete mučenice Anisiju i Irinu. Velikomučenica Varvara je prišla vladikinoj postelji i pričestila ga Svetim Hristovim Tajnama.
Monahinja Arsenija koja se u to vreme nalazila u zatvoru na Anzeru čuvala je stvari visokopreosvećenog Petra. Ona je više puta slala vladiki odeždu u kojoj je bio postrižen, ali svaki put joj je vraćao natrag. 7. februara su joj javili da je kriza prošla i da je u bolesti nastupio preokret.
Monahinja Arsenija upita:
– A u čemu leži?
– U zatvorskoj kratkoj košulji – odgovoriše joj.
Tada ona posla vladiki odeždu koju je čuvao za smrt. Kada su mu je dali, on reče:
– U pravi čas ju je poslala. Sada me obrišite sunđerom.
Istoga dana u 7 časova uveče vladika je umro. Pred smrt je nekoliko puta napisao olovkom na zidu:“ Više neću da živim, Gospod me zove k Sebi“.
Sahrana je bila zakazana za nedelju 10. februara. Jedan sveštenik je pošao načelniku 6. odeljenja da moli dozvolu da se upriliči sahrana pokojniku i da se na grobu stavi krst. Još kad je vladika bolovao iz tvrđave su mu poslali mantiju i mali omofor. U stolarskoj radionici su naručili sanduk i krst. Dozvolu da učestvuju u sahrani dobila su tri sveštenika i dvojica mirjana. Ali nije bilo dozvoljeno svečano opelo i pogreb u odeždama. Nakon izvesnog vremena je postalo jasno da je načelnik odeljenja odlučio da baci vladikino telo u zajedničku grobnicu koja je u to vreme već bila do vrha puna umrlih. Uveče su se sveštenici uputili načelniku i zahtevali da ispuni dato obećanje. Ovaj je odgovorio da je zajednička grobnica po njegovoj naredbi već zatrpana zemljom i snegom i da neće dozvoliti da se iz zajedničke grobnice vadi telo arhiepiskopa Petra. Noću su saznali da ovo naređenje logorske uprave nije bilo izvršeno i da grobnica nije bila pokrivena. Opelo vladiki bilo je izvršeno u kancelariji radionica, a zatim su sanduk i krst odvezli na Golgotu. Četiri čoveka su u to vreme kopala poseban grob naspram oltara Vaskrsenskog hrama. Sa zajedničke grobnice su skinuli jelove grane. Vladika je ležao u dugačkoj košulji s rukama prekrštenim na grudima, a lice mu je bilo zasuto jelovim iglicama. Tri sveštenika su ga na čaršavu podigla iz grobnice, očešljala kosu, obrisala lice, i počela na snegu da ga oblače. Sav je bio beo i mek, kao da je tek juče umro. Obukli su vladiku u novu ljubičastu mantiju, kamilavku, omofor, u ruke su mu stavili krst, brojanice, i Evanđelje n izvršili opelo. Pre nego što će staviti u vladikinu ruku razrešnu molitvu, sva tri sveštenika su se potpisala na njoj.
Monahinja Arsenija upita:
– Zašto se potpisujete? Pa na molitvi se ne potpisuje? Oni odgovoriše:
– Ako se vremena promene, biće pronađene vladičine mošti i saznaće se ko ga je sahranio.
Na opelu se okupilo dvadesetak ljudi. Nakon opela ko je hteo održao je govor, a zatim su spustili ostatke sveštenomučenika u grob, stavili na njemu krst i natpis. Jedan od sveštenika koji su sahranjivali arhiepiskopa pričao je kasnije da su, kada su zakopali grob, ugledali kako iz njega izlazi stub svetlosti i u njemu se javio vladika i blagoslovio ih.
U proleće 1929. godine po odluci logorske uprave svi krstovi na Soloveckim grobljima su skinuti i pretvoreni u drva.
9. juna 1999. godine Njegova Svetost patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej Drugi blagoslovio je izvođenje radova na utvrđivanju mesta sahrane i pronalaženju moštiju sveštenomučenika Petra. Posle radova koji su trajali tri dana, 17. juna 1999. godine mošti sveštenomučenika Petra su bile pronađene.
 


 
NAPOMENE:

  1. Bliže Peštere – bliske pećine – prim. prev.
  2. Po milosti Božijoj smireni Petar, episkop Staricki,

    Ljubljenoj u Gospodu decu crkve Tverske pastirima i pastvi

    Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.

    Strašnom nesrećom je Gospod posetio zemlju našu. Zbog pomanjkanja vere i zbog umnožavanja bezakonja velika glad je nastala u najplodnijim krajevima naše otadžbine. Stotine hiljada naše braće stradaju i u teškim mukama umiru. Užasi gladi se ne mogu opisati. Oni kojn su videli gladne sa suzama kažu da se pred potresnom slikom neizrecivih stradanja smekšava n najsurovije srce n spremno je da sve da samo da olakša stradanja nesrećnika.

    Bogu hvala, mi ne doživljavamo muke gladi. Da li su nam usrdni napori naši za obradu polja dali letinu prošle godine? Ili nas je Gospod poštedeo zbog pravde naše? Ali ko će se usuditi tako da pomisli? Nije li po milosti Svojoj Gospod rodio žito nama da bi nas možda učinio oruđem iste takve milosti prema našoj braći?

    Pomilovani Bogom i sami ćemo milovati one kojima je potrebna milost.

    Nismo ostali tuđi i ravnodušni prema stradanjima gladnih i na poziv najsvetijeg oca našeg patrijarha odmah smo, čim su počeli da dolaze glasovi o nevolji, bili spremni da idemo da pružimo pomoć tamo gde su pod uticajem gladi ljudi počeli da se hrane strašno je to reći – ljudskim mesom.

    Sada i sovjetska vlast svojim dekretom od 23. februara 1922. godine zahteva da krenemo u pomoć gladnima i da damo crkvene dragocenosti radi spasenja nesrećnih. Crkvena imovina se skupljala vekovima i uglavnom se skupljala od malo novca siromašnih trudbenika koji su s ljubavlju i usrdnošću nosili svoje lepte na ukrašavanje kako hramova i ikona, tako i bogoslužbenih predmeta uopšte. I mi smo sa svom brižljivošću i revnošću čuvali to vlasništvo Crkve i, hvala Bogu, sačuvali smo ga do danas.

    Mi ne sumnjamo da je sovjetska vlast pre izdavanja ovog dekreta dobro promislila kakvu odgovornost preuzima pred celim svetom danas i pred strogim. neumoljivim i nepristrasnim sudom istorije u budućnosti.

    Mi pak, kao pravoslavni hrišćani. koji pamte zavete našeg Spasitelja Koji stoji kraj dveri srca svakoga od nas sa pruženom rukom u licu gladnih, moramo da učinimo sve n da uložimo sve napore da bismo spasli hiljade onih koji umiru od gladi – i odrasle n decu.

    Zato blagosiljamo vernu decu svete Crkve Tverske da daju kao prilog od crkvene imovine za ovu svetu stvar sve ono što nije suštinski neophodno radi vršenja bogosluženja (suštinski neophodno mora se nalaziti u hramu – v. dekret od 23. februara 1922. godine), sve što nije spojeno sa vršenjem svete tajne Evharistije i na šta pristaje savest vernika.

    Što se pak tiče predmeta neophodnih za vršenje svete tajne Evharistije, predmeta s kojima je naročito povezano religiozno osećanje vernika i sa čijim se davanjem ne bi mirila njihova savest, u odnosu na takve, u slučaju zahteva komisije za oduzimanje, mi blagosiljamo vernike da izražavaju svoje pismene proteste, da stupaju u pregovore s predstavnicima vlasti i da se zauzimaju za zamenu sveštenih predmeta da bismo, s jedne strane, našom samilošću i korektnošću, a s druge, dalekovidim izlaskom vlasti u susret vernicima, mirno vršili sveto delo milosrđa – pomoć braći i sestrama našima koji stradaju.

    Ali, čineći dobro po zapovedi Gospodnjoj, moramo da pogledamo na same sebe i na svoj život, da pojačamo naš post i molitvu da bismo pokajanjem i ispravljanjem svog života umilostivili Boga i udostojili se da čujemo od Njega u onaj dan: „Hodite blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh i napojiste me; stranac bejah i primiste me… Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste“. „Budite“ ljubljena u Gospodu deco Svete Crkve milosrdni „kao što je Otac vaš nebeski milosrdan“.

    Blagodat i mir sa svima vama. Amin.

    Smireni Petar, episkop Staricki

    1922. god, meseca marta 18/31 dana, Tver

  3. Ljubljenoj u Gospodu vernoj deci Crkve Tverske,

    Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusi Hrista.

    Molim vas, braćo moja ljubljena, rečju apostolskom: „Ne dajte se zavesti različitim i tuđim učenjima“ (Jevr. 13:9).

    Svim ostalim iskušenjima kojima nas je posetio, Gospod nam je dodao još i ono najteže n najbolnije za nas – podelu i smutnju u Crkvi Pravoslavnoj. Neki su arhijereji i sveštenici, uprkos odvajkada utvrđenim pravilima, pogazili kanonski zakonitu crkvenu vlast i, odbacivši je, sami su osvojili vlast, obrazovavši svoju tzv.“najvišu crkvenu upravu“ i izdvojivši se u posebnu religioznu skupinu koju su nazvali „živa crkva“. Za svoj cilj oni su postavili reformisanje svih strana crkvenog života, počev od preispitivanja dogmata i kanona, pa sve do obreda. I to reformisanje oni, opet nasuprot odvajkada utvrđenim pravilima, nameravaju da sprovedu sada, pre sazivanja zakonitog Pomesnog sabora Ruske Crkve, mada se izvesna pitanja, kao preispitivanje i ukidanje dogmata i kanona, mogu rešavati samo na Vaseljenskom Saboru. Ova verska skupina je unela veliku smutnju i razdor u život vernika. Po dužnosti arhipastirskog staranja o poverenoj mi od Gospoda duhovnoj deci, smatram neophodnim da se kao upozorenje čvršćima u veri i kao ukrepljenje slabi.h izjasnim povodom skupine „živa crkva“.

    Po svom poreklu skupina „živa crkva“ je raskolnička pojava, a po svojoj suštini je sektaška. NCU je samozvana ustanova i ne može imati moralnu snagu nad onima koji nisu s njima. Narodni komesar pravosuđa prema zakonima Ruske Republike mora nas štititi od svakog njihovog mešanja u naš verski život – kao od nama po duhu tuđe organizacije. S njima nama, kao s jereticima, ne dolikuje da stupamo u bilo kakvo opštenje. Bolje je postradati, nego ogrešiti dušu. U životnim pitanjima se još i mogu dozvoliti izvesni kompromisi, ali u pitanjima vere je to zločin. Ako sve dosada nismo bili lažljivci, ako smo ubeđeni u istinitost svega onoga što smo ispovedali i propovedali, kako se onda možemo. makar i u najmanjem delu, odreći toga i ostati časni i verni istini? Ako pođemo s njima, ne znači li to da su Crkvu nadvladala vrata pakla, da je Hristos Spasitelj rekao neistinu, da Sveti Duh nije sačuvao čistotu Crkve. Ne, ne i ne. Potrebna je obnova ne Crkve, već nas samih. Mi više ne umemo, mi smo se odučili da usvajamo i razumemo blagodatni du.h crkvenih pravila, pa nam se zato i mnogo od toga čini suvišnim, nepotrebnim i zastarelim. A zašto nam sveti ugodnici koji su po celoj zemlji zasijali u Pravoslavnoj Crkvi, nisu kazali da je naša Crkva u paralizi ili da je čak umrtvljena? Ili onda oni nisu sveti? Crkva je sveta, čista i nije joj potrebna obnova, bivajući uvek pod vođstvom duha Božijeg. Naprotiv, pravednik i veliki molitvenik o. Jovan Kronštatski ovako govori o našoj Pravoslavnoj Crkvi: „Naša vera i Crkva su slični najpoštovanijoj, svetoj, bogomudroj, najčvršćoj i večno mladoj starici u kojoj uvek živi mladalački, živi duh koji oživljava njenu vernu decu“. Mi „naročito moramo da poštujemo Crkvu, da osećamo strahopoštovanje pred njenom svetošću, starinom, nepokolebivom čvrstinom, pred njenom bogopreosvećenom mudrošću i duhovnim iskustvom. pred spasonosnim njenim odlukama, njenim bogosluženjem. tajnama i obredima“. Svetitelj Teofan Zatvornik Višinski u svom zaveštanju duhovnoj deci ovako je pisao: „Spasavajte se i spasite se u Gospodu. Ne umem ništa bol,e da vam poželim. Sve će biti kada budete spaseni. Put spasenja vam je poznat, poznato vam je i spasonosno ustrojstvo Božije. U tom pogledu dovoljno je da vas podsetim na reči ap. Pavla: ‘O Timoteju, predanje sačuvaj’. Sačuvajte ono što su Gospod i Njegovi sveti apostoli predali Crkvi i ono što jedno pokolenje hrišćana prenosi drugome. Prinuđen sam da vas na to podsetim zbog toga što je sada mnogo lažnih učenja među nama. učenja… koja potkopavaju temelje vere, koja ruše porodičnu sreću, razaraju blagostanje države. Pričuvajte se radi Gospoda tih učenja. Postoji kamen kojim se isprobava zlato. Probni kamen za vas neka bude učenje koje se odvajkada propoveda u Crkvi. A ono što nije u skladu sa ovim učenjem odbacujte kao zlo, ma pod kakvim se privlačnim imenom ono prikrivalo. Vi samo to sačuvajte, a sve ostalo će vam se samo od sebe dodati. Van Pravoslavne Crkve nema istine. Ona je jedina verna čuvarka svega što je zaveštao Gospod preko svetih apostola i zato je istinska Apostolska Crkva. Ljudi takvu ne mogu da stvore. Gospod neće dopustiti da vrata paklena nadvladaju Apostolsku Crkvu. Ona jeste n biće po Njegovom obećanju do skončanja veka i to je naša Pravoslavna Crkva“. Eto kako su razmišljali nama savremeni veliki pravednici.

    Ma koliko bila žalosna pojava razdora i smutnje u Crkvi, moramo da zahvaljujemo Bogu zbog njih jer će se u to vreme odvojiti pšenica od kukolja i svaki će se osvrnuti na sebe i otkriće u kojoj meri je pravoslavni hrišćanin. Molim Boga da sačuva u istinitoj Crkvi što više ljudi, iako i po Pismu znam i iz zapažanja o okolnom svetu vidim da će ostati malo pravih vernika tome vodi vreme: „Gle, ubrzo dolazi“ jasno se čuje u svemu. Budimo svi verni do smrti. Ne izdajmo ni u najmanjoj meri našu Majku Crkvu, ne prljajmo se opštenjem s jereticima i otpadnicima ali se nećemo odnositi prema njima onako kako se oni odnose prema nama; onaj koji ima duh Hristov u sebi ne vrši nasilje, ne ugnjetava, ne nanosi uvrede. Zar se iz postupaka obnovljenaša ne vidi kojeg su oni duha? Neka nas sačuva sve Gospod od ovoga duha lukavoga.

    Nemojte misliti iz mojih reči kako sam ja protiv Sabora, ili da ne želim savršeni poredak u uređenju oblika života Crkve, ili da ne želim da raspravljam o pitanju belog (oženjenog) episkopata. Spreman sam da sa svom revnošću raspravljam o svemu tome. Ali sve mora biti blagoobrazno i po činu, mora se rešavati ne od strane skupine lica koja niko nije ovlastio, već od strane merodavnih sabora, i Pomesnog i Vaseljenskog. I ja čvrsto verujem da će takav merodavni Sabor svojevremeno biti sazvan, jer on je neophodan. A pošto sada ne postoji kanonski zakonita Najviša crkvena uprava i sve su eparhije po blagoslovu zamenika patrijarha mitropolita Agatangela samostalne i pošto su međusobno razjedinjene i, po priči, neke u većoj meri, druge u manjoj pometene n kolebaju se zbog pojave reformatorskog pokreta u Crkvi, pozivam sve da ne žure da se kolebaju i da pre saziva merodavnog Pomesnog sabora zauzmu sopstveni stav i mirno rade na svom spasenju, rukovodeći se Svetim Pismom, sveštenim kanonima i ustavima naše Pravoslavne Crkve.

    Kod tih živocrkvenika-obnovljenaša nema ničeg religioznog; oni se religijom samo prikrivaju, oni su političari, mada mnogi od njih to ni sami ne shvataju. Mn politikom ne treba da se bavimo, to nije naš pocao. Mi moramo da priznajemo sovjetsku vlast, da joj se pokoravamo no hrišćanskoj savesti, da ne dozvoljavamo sa svoje strane ništa upereno protiv vlasti, da se držimo strogo dekreta o odvajanju Crkve od države.

    Kod obnovljenaša je sve klimavo i nesigurno, jer je sve zasnovano na laži i na svesnoj obmani. Već su se episkopi Antonin i Vasijan odvojili od njih i sastavljaju novu skupinu „preporod Crkve“. Ali ni s tom skupinom ne možemo imati ničeg zajedničkog. Mi ne možemo i ne smemo da verujemo onim licima koja su bila članovi „žive crkve“ tj. pogazila svoju arhijerejsku i svešteničku zakletvu, pokazala se kao krivokletnici i podležu sudu merodavnog Sabora. Oni će se nesumnjivo i dalje cepati, kao protestanti, i rasuće se u sitne sekte. Samo je strašno to što ljudi propadaju za večni život. Po rečima sv. Jovana Zlatousta. nema većeg greha od greha crkvenog razdora. Taj greh se, po njegovim rečima, ne može sprati ni krvlju mučeništva.

    Zato vas molim, pastiri Hristovi, ne propuštajte da objavljujete ljudima svu volju Božiju, pazite na sebe i na celo stado u kojem vas je Duh Sveti postavio kao čuvare pastve Crkve Gospoda i Boga koju je On stekao krvlju Svojom. bdite, pojačajte svoje molitvene podvige, držite se ustava svete Crkve, ne uvodite nikakve novotarije u bogoslužbene činove i svojom čvrstom i nepokolebivom istrajnošću za istinu dajte dobar primer svojoj deci u Gospodu, jer teško nama ako zbog naše nemarnosti ili, još gore, zbog naše sablazni pogine neka duša hrišćanska.

    Molim i vas, verna deco svete naše Crkve. budite čvrsti i nepokolebivi u veri, ne smućujte se nikakvim vetrom učenja, budite verna deca vaše Majke Crkve koja vas je odgajila, ne idite za raskolnicima i zajedno se sa svojim pastirima molite Spasitelju našemu da ne upadnemo u napast, da nas ukrepi u pravoverju i da nam da… da nepokolebljivo branimo istinu.

    Uvek ćemo imati na umu reči ap. Pavla: „Samo živite dostojno Evanđelja Hristova, da vas kada dođem vidim ili ako vam ne dođem da čujem za nas da stojite u jednome duhu, jednodušno boreći se za veru Evanđelja. I ni u čemu da se ne plašite od protivnika; to je njima znak pogibelji, a vama spasenja i to od Boga. Jer je vama darovano od Hrista ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega“ (Fil. 1:27-29).

    Smatrao sam za svoju dužnost da vam kažem ovo. braćo i oci, kao upozorenje protiv ove pogibeljne pojave smutnje i razdora da kao što Evu prevari zmija lukavstvom svojim, da se tako i misli vaše ne odvrate od prostodušnosti (2 Kor. 11:3). Ne budite više mala deca koju ljulja i zanosi svaki vetar učenja, obmanom ljudskom i lukavstvom radi dovođenja u zabludu (Ef. 4:14). Već budite čvrsti, nepokolebljivi (1 Kor. 15:37). Bdite, stojte u veri, muški se držite, snažite se (1 Kor. 16:13), čuvajući jedinstvo duha u savezu mira, i Bog istine, mira i ljubavi biće s vama. Amin.

    Božijom milošću smireni Petar,

    Episkop Staricki upravitelj Tverske eparhije,

    Tver 6/19 septembar 1922. godine

  4. Vaskršnji kolač – prim. prev.
  5. Ima se u vidu obaveznost pominjanja na bogosluženju imena patrijarha Tihona, uprkos tome što je ovaj privremeno predao crkvenu vlast mitropolitu Agatangelu.
  6. Partesno pojanje, od latinske reči partes – delovi, deonice; višeglasno pojanje koje se u Rusiji razvilo u 17. veku pod uticajem zapadnoevropske crkvene muzike – prim. prev.
  7. Ljubljenoj u Gospodu deci Pravoslavne Voronješke Crkve,

    U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

    Još za života svoga u Bogu počivši visokopreospećeni Vladimir,mitropolit Voronješki, pritisnut godinama starac, slab telom, ali krepak duhom, čvrsti i nepokolebivi stub naše pravoslavne vere, izrazio je želju da mene ima za svog naslednika na Voronješkoj arhiepiskopskoj katedri. I mitropolitova želja se ispunila. Mnogobrojni pravoslavni hrišćani koji su se okupili na njegovoj sahrani, čak i iz udaljenih mesta, po drevnom su crkvenom običaju, u hramu, jednodušno mene izabrali za episkopa Voronješkog i Zadonskog. Ali pošto su pravoslavni hrišćani, s jedne strane, žalili i žale zbog toga što je tokom poslednjih godina počelo da se pojavljuje mnogo novih verski.h skupina koje ne nailaze na simpatije među vernicima, a s druge, bolno su doživljavali i doživljavaju kao građani to što između građanske vlasti i pravoslavnog sveštenstva postoji nekakav nesporazum koji izaziva nepoverenje vlasti prema pravoslavnom sveštenstvu, prilikom izbora meni su vernici predložili uslove koje moram obavezno da ispunjavam: 1) da ne stupam ni u postojeće, ni u ponovo nastajuće verske grupacije koje se odvajaju od istinskog Pravoslavlja koje 19 vekova ispoveda Vaseljenska Crkva n 2) da iskreno priznajem sovjetsku vlast, da budem u odnosu prema njoj potpuno lojalan i korektan, da ne istupam protiv nje ni rečju, ni delom, da ne učestvujem ni u kakvim kontrarevolucionarnim organizacijama i da budem apsolutno apolitičan. Pošto su ovi uslovi u potpunosti odgovarali i odgovaraju mojim uverenjima i mom duhovnom stavu, ja sam iskreno, i to u pismenom obliku, preuzeo na sebe obavezu da se čvrsto i nepokolebivo pridržavam uslova koje su mi ponudili vernici.

    Sada, stupivši na upravu mnogobrojnim pravoslavnim parohijama gotovo cele Voronješke eparhije kao najviši duhovni rukovodilac i čvrsto se nadajući s pomoću Premilosrdnog i Svemogućeg Boga, molitvama episkopa naših Mitrofana i Tihona, da dovedem u mir i dobro uredim Voronješku eparhiju uz složni i jednodušni zajednički rad sa mnom sveštenstva i mirjana, ja – vaš duhovni rukovodilac pozivam sve da sveto n nepokolebivo izvršavaju uslove koje su mi postavili vernici i koje sam prihvatio: 1) da se čvrsto i nepokolebljivo drže Pravoslavne vere koja se nepromenljivo ispoveda tokom 19 vekova, pamteći da je „ova vera apostolska, ova vera otačka, ova je vera pravoslavna, ova vera vaseljenu utvrdi“, i 2) dajući Božije Bogu. da daju i kesarevo kesaru, tj. zadržavajući svoja religiozna ubeđenja, u isto vreme da sa svim trudbenicima priznaju sovjetsku vlast, koju sam i ja priznavao i priznajem, da budu prema njoj lojalni, da izvršavaju njene zakone p da nipošto ne mešaju politiku u verske poslove.

    Nepoštovanje ovih uslova od strane sveštenstva i mirjana preti svetoj Pravoslavnoj Crkvi mnogim nesrećama. Ali da ne bude toga milošću Božijom! Nadam se da će svaki verni pravoslavni hrišćanin, a pre svega pastir, ovo shvatiti i uložiti sav napor da razjasni ono nepoverenje vlasti prema nama koje je do sada postojalo. Pozivajući sve na nepokolebivo izvršavanje ponuđenih mi uslova. upozorava.m da će ako primetim da neki od sveštenstva krše te uslove, i s moje strane biti podvrgnuti novčanim kaznama.

    Molim Gospoda i Njegovu Prečistu Mater da nas sve blagoslovi mirom i da nam pomogne da radimo za dobro naroda.

    Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa svima vama, braćo. Amin.

     

    Smireni Petar, arhiepiskop Voronješki i Zadonski,

    Voronjež, 19. maj/1.jun 1926. godine,

    Redakciji „Voronješke Komune“,

    Arhiepiskop Petar

  8. Arhimandrit Inokentije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *