NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Sergije Srebrjanski
 
23. mart (5. april)
PREPODOBNOISPOVEDNIK SERGIJE SREBRJANSKI
 
Prepodobnoispovednik Sergije (u svetu Mitrofan Vasiljevič Srebrjanski) rodio se 1. avgusta 1870. godine u selu Trehsvjatskom Voronješkog sreza Voronješke gubernije u svešteničkoj porodici. Godinu dana posle rođenja sina o. Vasilija su premestili u selo Makarije tri kilometra od Treshvjatskog. Kao i većina svešteničke dece, Mitrofan Vasiljevič je završio bogosloviju, ali nije odmah postao sveštenik.
Deo obrazovanog društva onog vremena bio je nastrojen protiv Pravoslavne Crkve i onaj ko je goreo od želje da posluži svom narodu i ko nije bio ravnodušan prema moralnim pitanjima, prilazio je društvenim pokretima, najčešće socijalističkim.
Pod uticajem narodnjačkih ideja Mitrofan Vasiljevič se upisao na veterinarski fakultet u Varšavi. Tu je među studentima ravnodušnim prema veri, u katoličkoj Poljskoj, počeo usrdno da posećuje pravoslavnn hram. U Varšavi se upoznao sa svojom budućom ženom, Olgom Vladimirovnom Ispolatovskom, kćerkom sveštenika koji je služio u Pokrovskom hramu u selu Vladičnja Tverske eparhije; ona je završila Tversku gimnaziju, spremala se da radi kao učiteljica i dolazila je u Varšavu da poseti rođake. 29. januara 1893. godine oni su se venčali.
U Varšavi je Mitrofan Vasiljevič ponovo počeo da razmišlja o pravilnosti izbora svog puta. U duši mu je bila vatrena želja da služi ljudima, ali da li je dovoljno zadovoljiti se spoljašnjim služenjem, postati stručnjak i pomagati narodu, seljacima, i to samo u vođenju gazdinstva? Mladićeva duša je osećala nepotpunost ovakve vrste služenja, te je odlučio da stupi na polje svešteničkog služenja.
2. marta iste godine episkop Voronješki Anastasije je rukopoložio Mitrofana Vasiljeviča u čin đakona Stefanovske crkve predgrađa Lizinovke Ostrogoškog sreza. U činu đakona o. Mitrofan je služio kratko. 1. marta 1894. godine je postavljen za sveštenika 47og dragonskog Tatarskog puka, a 20. marta episkop Ostrogoški Vladimir rukopoložio ga je u sveštenički čin.
15. januara 1896. godine o. Mitrofan je premešten na upražnjeno mesto drugog sveštenika Dvinskog vojnog naselja u sabornoj crkvi i 1. septembra iste godine stupio je na dužnost veroučitelja
Dvinske osnovne škole. 1. septembra 1897. godine o. Mitrofan je premešten u grad Orel i postavljen za pastira 51. dragonskog Černjigovskog puka, čiji je pokrovitelj bila njeno carsko visočanstvo velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna.
Od tog doba je počeo relativno dugotrajni period života o. Mitrofana u Orelu. Tu je on celoga sebe predavao služenju Bogu i duhovnoj pomoći pastvi. Bio je utešitelj mnogih, izvrstan i ozbiljan propovednik, čiju su reč slušaoci upijali kao što žedna zemlja upija kišu. Pastva je pošla za iskrenim i revnosnim pastirem, stvorena je jaka parohija i to je omogućilo o. Mitrofanu da preduzme težak posao izgradnje hrama koji je on sa uspehom završio. U parohiji je osnovao biblioteku i školu. Sva sredstva koja je dobijao od dobrotvora o. Mitrofan je davao za hram, školu i biblioteku. Godine 1900. bio je nagrađen zlatnim naprsnim krstom sa dragim kamenjem.
U leto 1903. godine u Sarovu je bilo svečano proslavljenje prep. Serafima. Na tim svečanostima je učestvovao i o. Mitrofan. Tu je bio predstavljen velikoj kneginji Jelisaveti Fjodorovnoj i ostavio je na nju najpovoljniji utisak – svojom iskrenom verom, jednostavnošću i odsustvom bilo kakvog licemerja.
Godine 1904. počeo je rusko-japanski rat. 11. juna 51. dragonski Černjigovski puk krenuo je u pohod na Daleki Istok. Zajedno s pukom krenuo je i o. Mitrofan. Sveštenik nije imao ni senke sumnje niti pomisao da izbegne svoju dužnost. Tokom sedam godina služenja kao pukovski sveštenik u Orelu on se toliko saživeo sa svojom vojničkom pastvom, da je ona postala za njega kao nekakva porodica, s kojom je delio sve tegobe vojničkog života. Svuda gde mu se pružala mogućnost, on je sa svojim pomoćnicima postavljao vojničku crkvu i služio. Zajedno s pukom učestvovao je u bitkama. U službenom formularu o. Mitrofana zapisano je kratko: „Bio je u bitkama: 1) kod LaoJanga – 1315.8.1904. g.; 2) kod Šangaja – 25.9.7.10.1904.; 3) prilikom napada na Inkou 25.12.19047.1.1905; 4) kod Mugdena 15.2.7.3.1905; 5) kod sela San Vaj Đi od 1718.6.1905. g. u Svim pomenutim bitkama pod neprijateljskom vatrom je vršio bogosluženja, pričešćivao ranjenike i sahranjivao ubijene“.
Za vreme služenja u vojsci o. Mitrofan je vodio podrobni dnevnik koji je štampan u časopisu „Vesnik vojnog sveštenstva“, a zatim je objavljen kao posebna knjiga. Dnevnik pruža punu predstavu o njemu kao smirenom pastiru, vernom svojoj svešteničkoj dužnosti. Tu, u uslovima ratnih nedaća i teških bojeva, gde su vojnici i oficiri rizikovali život, on je video koliko ruski čovek voli svoju otadžbinu, s kakvim smirenjem daje za nju svoj život, video je i to kako razorno po posledicama i suprotno stvarnosti opisuju prestoničke novine ono što se dešava na ratištu, kao da to ne piše ruska, već neprijateljska, japanska štampa. Tu je video koliko se duboko podelio po veri ruski narod, kada su pravoslavni i nevernici počeli da žive kao dva različita naroda.
15. marta 1905. godine o. Mitrofan je kao iskusni pastir i duhovnik postavljen za ahijerejskog namesnika 61. pešadijske divizije i u toj dužnosti proslužio do završetka rata. 2. juna 1906. godine zajedno s pukom se vratio u Orel. Za izuzetne pastirske zasluge koje je pokazao za vreme rata, o. Mitrofan je 12. oktobra 1906. godine uzdignut u čin protojereja i nagrađen naprsnim krstom na Georgijevskoj lenti.
Godine 1908. velika kneginja, prepodobnomučenica Jelisaveta, mnogo se trudila na poslu stvaranja Marto-Marijinske obitelji. Nekoliko lica je dalo predlog za osnivanje te obitelji. Dao je svoj projekt i o. Mitrofan; njegov projekt se toliko dopao velikoj kneginji, da je upravo njega uzela za osnovu obitelji. Radi njegovog ostvarenja pozvala je o. Mitrofana na mesto duhovnika i starešine hrama u obitelji.
O. Mitrofan je navikao da služi u Orelu, gde je imao divne odnose s pastvom kojoj je davao sve svoje vreme i snage i niti je on hteo da se rastane s njom, niti ona s njim. “ Dešavalo se, završim da dajem krst na celivanje posle Liturgije, a narod stalno ide i ide. S jednim porazgovaram, drugi moli savet, treći žuri da ispovedi svoj jad – i tako satima… moja žena me čeka na ručak, ali ja pre pet sati popodne nikako ne mogu da dođem iz crkve“ – sećao se o. Mitrofan.
Ne smejući da odbije predlog prepodobnomučenice Jelisavete o. Mitrofan je obećao da će razmisliti i kasnije odgovoriti. Na putu iz Moskve u Orel on se setio svoje voljene pastve koju je mnogo voleo i zamislio je kako će im biti težak rastanak. Od tih razmišljanja i uspomena njegova duša je došla u stanje pometenosti, te je odlučno da odbije predlog velike kneginje. Istog trenutka kada je to pomislio, osetio je da mu se oduzela desna ruka. Pokušao je da podigne ruku, ali bez uspeha: ne može ni prste da pomeri, ni da savije ruku u laktu. O. Mitrofan je shvatio da ga to očigledno Gospod kažnjava zbog suprotstavljanja Njegovoj svetoj volji, te je odmah počeo da moli Gospoda i obećao je da će, ako ozdravi, preći u Moskvu. Malo mu se ruka povratila i nakon dva časa sve je prošlo.
Došao je kući potpuno zdrav i bio je prinuđen da kaže parohijanima da ih napušta i prelazi u Moskvu. Čuvši ovu vest, mnogi su počeli da plaču i da ga mole da ih ne ostavlja. Videći kako to teško preživljava pastva, dobri pastir nije mogao da ih odbije, te je, iako su ga uporno zvali u Moskvu, stalno odlagao odlazak. Čak je ponovo odlučio da odbije predlog i ostane u Orelu, tim više što se brinuo da neće moći da izađe na kraj s novim i složenim obavezama u obitelji, gde se od njega očekuje duhovno iskustvo koje on kao porodični sveštenik ne može imati. Uskoro posle toga primetio je da mu je bez ikakvog vidljivog razloga počela oticati desna ruka, i to je počelo da mu pričinjava teškoće u službi. Obratio se za pomoć jednom od svojih rođaka, doktoru Nikolaju Jakovljeviču Pjaskovskom. Pregledavši ruku, lekar je rekao da nikakvih uzroka za tu bolest ne nalazi, niti može da u tom slučaju da bilo kakvo medicinsko objašnjenje i da mu, prema tome, pomogne.
U to vreme su iz Moskve u Orel dovezli čudotvornu Iversku ikonu Majke Božije. O. Mitrofan je pošao da se pomoli i stojeći ispred čudotvorne ikone obećao je da će bezuslovno prihvatiti predlog velike kneginje i otići u Moskvu. S dubokom pobožnošću i strahom je celivao ikonu i uskoro je osetio da mu je ruka bila bolje. Shvatio je da za njegov prelazak u Moskvu i dolazak u MartoMarijinsku obitelj postoji blagoslov Božiji koji mora prihvatiti.
Posle toga, želeći da dobije blagoslov staraca, pošao je u Zosimovu pustinju. Sreo se sa shijeromonahom Aleksijem i drugim starcima i ispričao im o svojim sumnjama i kolebanjima: neće li breme koje preuzima na sebe biti preteško za njega. Ali oni su ga blagoslovili da prihvati poduhvat.
O. Mitrofan je podneo molbu da bude premešten u obitelj i 17. septembra 1907. godine sveštenomučenik Vladimir, mitropolit Moskovski, postavio ga je za starešinu Pokrovske i MartoMarijinske crkve na Velikoj Ordinki, pošto je MartoMarijinska obitelj počela s delovanjem tek 10. februara 1909. godine, kada je velika kneginja Jelisaveta prešla u kuću koja je bila dodeljena manastiru.
Sama prepodobnomučenica Jelisaveta je u prelasku o. Mitrofana u tek osnovanu obitelj videla znak naročitog blagovoljenja Božijeg. „Gospod je blagoslovio ovaj naš poduhvat preko sveštenika pisala je ona Caru – kojem su u Orel iz daleka ljudi dolazili po utehu i podršku – i eto, on malo po malo napreduje“.
Naselivši se u obitelji, o. Mitrofan se odmah latio posla, predavši mu se svom dušom – kao što je to bilo u Orelu, kada se bavio građenjem crkve, osnivanjem škole i biblioteke, kao što je to bilo i za vreme rata, kada je postao otac duhovne dece koja su se svakodnevno izlagala smrtnoj opasnosti. Često je služio i neumorno poučavao one još malobrojne sestre koje su došle da žive u obitelji.
“ Onih nekoliko sestara – pisala je prepodobnomučenica Jelisaveta – koje žive sa mnom dobre su devojke, vrlo religiozne – ali i celo naše služenje je zasnovano na religiji i živi od nje. Otac sveštenik ih poučava, tri puta nedeljno imamo izvrsna predavanja na koja dolaze i gosti. Zatim još na jutarnjem pravilu otac čita iz Novog Zaveta i drži kratku propoved… Pijemo čaj svi zajedno, i sveštenik sa svojom ženom takođe, i čaj se završava razgovorom o veri…
Očeva predavanja su vrlo zanimljiva, jednostavno izuzetna, jer on nije samo duboki vernik, već još i beskrajno načitan čovek. On počinje iz Biblije, završava crkvenom istorijom i sve vreme pokazuje kako će i šta sestre moći da govore i čime da pomognu onima koji doživljavaju duševna stradanja… Ovamo mnogi dolaze iz daleka u našu malu crkvu i dobijaju snagu na njegovim divnim, jednostavnim propovedima i na ispovestima. To je širok čovek u kome nema ničeg od ograničenog fanatika, čovek koji je u celini utemeljen na beskrajnoj ljubavi u Gospodu i svepraštanju – istinski pravoslavni sveštenik koji se strogo pridržava naše Crkve, za naš poduhvat on je blagoslov Božiji, jer je udario temelj kakav treba da bude. Koliko njih je on vratio veri, uputio na put istiniti, koliko ljudi mi zahvaljuje zbog velikog dobra da imaju mogućnost da ga posećuju“.
Igumanija obiteljn je u potpunosti shvatila i ocenila sveštenika kojeg im je poslao Gospod. Pisala je o njemu Caru:“ On me ispoveda, daje mi duhovnu hranu u crkvi, pruža mi ogromnu pomoć i daje primer svojim čistim, jednostavnim životom, tako skromnim i uzvišenim po njegovoj beskrajnoj ljubavi prema Bogu i Pravoslavnoj Crkvi. Porazgovaravši s njim samo nekoliko minuta, čovek vidi da je on skroman, čist i čovek Božiji, Božiji sluga u našoj crkvi“.
O. Mitrofan je u potpunosti delio hrišćansko stanje duha velike kneginje koja je težila u prvom redu da spase svoju dušu na putu samopregornog služenja bližnjima. Kao autor projekta obitelji, on je u potpunosti izrazio ideju njenog osnivanja u objašnjavajućoj besedi koju je napisao: „O novootvorenoj Marto-Marijinskoj obitelji u Moskvi“.
„Danas se način života – pisao je o. Mitrofan – veoma udaljio od zaveta drevnog hrišćanstva i savremeno društvo je uglavnom sačuvalo samo svoj naziv hrišćanskog; usled toga opadanje vere i zaborav zaveta Hristovih učinili su život nepodnošljivo teškim, stvorili su nezadovoljstvo njime i snizili njegovu vrednost kako među siromašnima, tako i među imućnima. Dobar deo savremenih ljudi utonuo je u novo paganstvo za koje se može reći da je gore od onog prvog, jer su ljudi postali licemerni. Drevni pagani su otvoreno obogotvoravali svoje strasti i razne prirodne sile, a današnji, licemerno se pokrivajući hrišćanstvom i civilizacijom, čine isto ono što i neznabošci Sodoma i Gomore: ista surovost, ista nemilosrdnost, isti razvrat. Život je postao nenormalan i plod te nenormalnosti jeste mnoštvo fizičkih i duhovnih stradanja.
Čovečanstvo je to shvatilo i preko svojih najboljih ljudi, poznatih društvenih dobročinitelja, stupilo je u borbu sa grehom života i njegovim plodovima – ljudskim stradanjima, radi čega su oni stvorili i stvaraju čitave nizove odgovarajućih ustanova da bi olakšali život siromašnima, bolesnima, kao i onima kojima je potrebna podrška uopšte. Sve te ustanove u većini slučajeva imaju specijalne ciljeve i tiču se različitih strana materijalnog života, ali, osim toga, malo ili uopšte nemaju živu vezu s religijom i Crkvom, te iz toga proizlazi nepotpunost njihovog rada i plodova njihovog napora. Međutim, ova pojava jasno pokazuje da društvo shvata rane savremenog života i poseduje težnju da ih izleči, govori o probuđenoj težnji prema ljubavi, milosrđu, preobražaju, govori o traganju za izvorima zdravog, istinski ljudskog života. Ali… izvor vode žive, tj. istinskog, zdravog, duhovno-telesnog života davno je dalo Nebo čovečanstvu u Licu Bogočoveka Hrista Koji je pravilan način života pokazao u Crkvi. Dakle, prilikom uviđanja i shvatanja rana savremenog života radi njihovog izlečenja treba se obratiti Hristu i Njegovoj Crkvi. Šta to nalazimo ovde? Preporod i spasenje čoveka hrišćanstvo vidi u buđenju i jačanju u njemu svesti o našem usinovljenju prema ličnom, živom Bogu, otuda i ljubav i težnje prema svetosti, vrlini i večnosti. Prema tome, uzrok nenormalnosti i patnji života hrišćanstvo vidi u skretanju od božanske norme, od zakona, u grehu. Zato, stupajući u borbu protiv zla i stradanja, hrišćanstvo ima u vidu ne samo fizička stradanja, ne pruža samo milosrđe čoveku u materijalnoj oskudici: gladnome daje hleb, promrzlom krov i odeću, bolesniku medicinsku pomoć, ali ništa manje, čak i više od toga, teži da pruži milosrđe čovekovoj duši, pozivajući ga moralnom preobražaju, obnovljenju po primeru i uz pomoć Hrista. Religija poziva čoveka da se seti da je on sin večnog Boga, sin večnosti ona ga uzdiže iznad zemlje i vaspitava da omrzne greh i da živi ne od uskih, samo čisto zemaljskih interesa, već da pripremi svoje duhovno-telesno biće tako da postane sposobno da živi večnim životom u najbližem opštenju s Bogom. Ovo milosrdno delanje od pamtiveka je uz pomoć Duha Svetoga vršila sva Crkva Hristova svim svojim sastavom i uređenjem. Ali od najstarijih vremena hrišćanstva na osnovi služenja Bogu, bližnjima i svom spasenju počeli su da se izdvajaju ljudi koji su se u vatrenoj odlučnosti da posluže samo Hristu i Njegovom delu dobrovoljno izdvajali iz sredine ostale verne braće svoje i, položivši zavet samopregornog služenja Bogu, išli su u borbu protiv zla i stradanja u sebi i u drugima radi sticanja blažene večnosti.
Ti ljudi su se odvajkada delili na dve vrste, išli su Gospodu dvama putevima: monaškim i đakonskim ili đakoniskim. Oba ta puta u suštini imaju isti koren i izrasli su na istom tlu. Njihov koren je ovo: kako monahinja, tako je i đakonisa nesumnjivo ili nepokolebivo verovala u Boga u Svetoj Trojici i u Hrista Bogočoveka, Iskupitelja sveta; imale su nepokolebivu odlučnost da samopregorno rade u slavu Božiju, za dobro bližnjih i spasenje svojih duša za večnost, odrekavši se radi toga ne samo od sujete, nego i od mnogo onog što je dozvoljeno, kao što je, na primer, brak, svojina… Njihovo tlo je Crkva, zajednička mati s njenim duhovnim i nepotrošivim kapitalom: biblijsko-evanđelskim učenjem, svetootačkim predanjima i spisima i svim njenim čudesnim bogoslužbeno-ustavnim uređenjem. Razlika je samo u tome što se monaštvo spasava više podvigom unutarnjeg preobražaja čoveka posredstvom pojačanog molitvenog, samozadubljenog i sazrcateljnog napora. Ono tim podvigom tako oplemenjuje čoveka, tako ga čini čistim da obnavlja i druge koji, dolazeći ovoj duhovnoj riznici, obilno zahvataju iz nje sebi potrebno rukovodstvo. Zasluge samopregornog rada monaštva na očišćenju i unutarnjem uzdizanju čoveka su ogromne. Đakonise su služile Bogu, spasavale su bližnje i svoje duše delotvornijom ljubavlju, trudom milosrđa za jadnog, palog, tužnog i ucveljenog čoveka, ali obavezno radi Hrista i u Njegovo ime“.
Uprkos teškoći i novini preduzetog posla, obitelj se blagoslovom Božijim, smirenjem i radom igumanije, duhovnika obitelji o. Mitrofana i sestara sa uspehom razvijala i širila. Godine 1914. u njoj je bilo 97 sestara, imala je bolnicu sa 20 kreveta, ambulantu za siromašne, sirotište za 18 devojčica, nedeljnu školu za devojke i žene koje su radile u fabrici i u kojoj se školovalo njih 75, biblioteku od 2000 knjiga, narodnu kuhinju za siromašne žene, opterećene porodicom i radom za nadnicu, kružok dece i odraslih „Dečija lepta“ koji se bavio ručnim radom za siromašne.
9. avgusta 1916. godine privremeni upravitelj Moskovske eparhije episkop Volokolamski Teodor je podneo Sinodu molbu da nagradi o. Mitrofana mitrom „zbog svog odličnog i usrdnog služenja Svetoj Crkvi, zbog svojih napora koje je pokazao u ratno vreme i korisnog rada u … obitelji“. Velika kneginja od koje su tražili saglasnost kao igumanije, s radošću se pridružila odluci da bude nagrađen za besprekornu i usrdnu službu. 2. oktobra 1916. godine o. Mitrofan je nagrađen mitrom.
„Hoću da radim za Boga i u Bogu – pisala je 1909. godine prepodobnomučenica Jelisaveta Caru – za čovečanstvo koje strada, a u starosti, kada moje telo više neće moći da se trudi, nadam se da će mi Gospod dati mogućnost da se odmorim i pomolim – za delo koje sam započela. I tada ću otići iz delatnog života i pripremaću se za onaj veliki dom. Ali sve dok imam zdravlje i snagu, a oko mene je toliko nesrećnih, i koraci Hrista-kormilara / se čuju / među stradalnicima, a kroz njih mi pomažemo Njemu“.
Ali Gospod je dosudio drugačije. Na polju hrišćanskog rada velika kneginja je služila do mučeničkog kraja. Zajedno s njom (sve do samog zatvaranja obitelji) trudio se i o. Mitrofan. Nastala je 1917. godina – februarska revolucija, Carevo odricanje od prestola, hapšenje carske porodice i oktobarski prevrat.
Gotovo odmah posle revolucije je izvršen napad naoružanih ljudi na Marto-Marijinsku obitelj. N. J. Pestov je ovako izložio priču o. Mitrofana o ovom odgađaju: „Obitelji je prišao kamion u kojem se nalazilo nekoliko naoružanih vojnika s podoficirom i jednim studentom. Student očigledno nije imao pojma kako se rukuje oružjem. Sve vreme je držao u ruci revolver sa uperenom cevi na svakog koji govori s njim. Odred koji je sišao s kamiona zahtevao je da ih odvedu do nastojnice obitelji. Tada su sestre pozvale i o. Mitrofana.
– Došli smo da uhapsimo caričinu sestru – izjavio je podoficir koji je predvodio odred. A student je prišao majci igumaniji, uperivši u nju cev svog malog revolvera. Majka je sa svojim uobičajenim spokojstvom stavila ruku na revolver uperen u nju i rekla:
– Spustite svoju ruku, pa ja sam žena. Zbunjen njenim mirom i osmehom student se odmah pokunji, spusti ruku i istog trena nestade iz sobe. O. Mitrofan se obrati vojnicima:
– Koga ste došli da uhapsite? Pa ovde nema zločinaca. Sve što je imala mati Jelisaveta, sve je dala narodu. Od njenih sredstava je sagrađena obitelj, crkva, sirotište, dom za decu bez roditelja, bolnica. Pa zar je to zločin?
Podoficir, zagledavši oca malo bolje, odjednom upita:
– Oče, niste li vi otac Mitrofan iz Orela?
– Da, ja sam.
Lice podoficira se odmah promeni. Obraćajući se vojnicima koji su Ga pratili, reče:
– Evo ovako, momci! Ja ostajem ovde i sve ću sam srediti. A vi idite natrag.
Saslušavši reči o. Mitrofana i shvativši da nisu naumili nikakvo dobro delo, vojnici su poslušali i vratili se natrag svojim kamionom“.
Ali uskoro je velika kneginja bila uhapšena. Malo uoči njenog hapšenja ona je predala zajednicu brizi o. Mitrofana i sestre-blagajnice. Velika kneginja je odvezena na Ural, u Alapajevsk, gde je 5 (18) jula 1918. godine primila mučeničku smrt.
20. marta 1919. godine navršilo se 25 godina svešteničkog služenja o. Mitrofana. Toga dana njegova mnogobrojna duhovna deca su mu uputila čestitke pune iskrenog osećanja zahvalnosti svome pastiru koji im je bio dat i u dane mira, i na ratištima, kao i u vreme još gorih i težih iskušenja.
U pismu su, između ostalog, pisali: „Usred svakojakih neprilika, pritisaka i lišavanja Vi nosite na svojim plećima veliki trud duhovnog upravljanja i rukovođenja mnogoljudnom obitelji – i ko može potpuno da shvati koliko Vas to košta, koliko prepreka morate da savladate, koliko da stradate, braneći i održavajući uređenje i ustav obitelji i one večne evanđeljske zavete nesebične ljubavi prema Bogu i bližnjima koji su postavljeni u njene temelje.
… Vašom brigom blagoustrojena sveta obitelj, kao buktinja blista usred sveopšteg mraka zla i nevolja. Samo u njoj, u njenim svetim hramovima, za vreme njenog veličanstvenog bogosluženja, u Vašim besedama i poukama nalazimo sebi sada jedinu radost i utehu. Ovamo nosimo i svoje nevolje, i nedoumice, i sumnje, i slabosti duševne i telesne – i uvek oživljavamo dušom, postajemo hrabri, osvećujemo se blagodatnim tajnama, lečimo nemoći, i od taštine i nevolje zemaljske uznosimo se duhom naviše!“
25. decembra 1919. godine najsvetiji patrijarh Tihon koji je dobro poznavao o. Mitrofana, zahvaljujući mu na mnogim naporima, dao mu je prvopastirski blagoslov s poveljom i ikonom Spasitelja. U to vreme su o. Mitrofan i njegova supruga Olga rešili pitanje monaštva. Mnogo godina živeći u braku, oni su vaspitali tri sirote nećake i želeli da imaju svoju decu, ali Gospod im nije dao da im se želja ispuni. Videvši u tome volju Božiju, koja ih poziva na poseban hrišćanski podvig, oni su dali zavet uzdržavanja od supružanskog života. To je bilo već nakon njihovog prelaska u Marto-Marijinsku obitelj. Za taj podvig niko nije znao, ali kada je izbila revolucija i nastalo vreme sveopšteg rušenja i gonjenja Pravoslavne Crkve, oni su odlučili da prime monaški postrig. Postrig je bio izvršen s blagoslovom svetog patrijarha Tihona. O. Mitrofan je bio postrižen pod imenom Sergije, a Olga pod imenom Jelisaveta. Uskoro je posle ovoga patrijarh Tihon odlikovao o. Sergija činom arhimandrita.
Godine 1922. bezbožničke vlasti su sprovele oduzimanje crkvenih dragocenosti iz hramova. Mnogi sveštenoslužitelji su bili uhapšeni, a neki streljani. Jedna od optužbi protiv njih je bila i čitanje u crkvi poslanice patrijarha Tihona, koja se odnosila na oduzimanje crkvenih dragocenosti. O. Sergije je u potpunosti delio patrijarhova mišljenja i smatrao je da se ne sme dozvoliti svetogrđe i davati crkveni sasudi. I premda je oduzimanje iz hramova obitelji prošlo bez ikakvih ekscesa, o. Sergije je pročitao u hramu patrijarhovu poslanicu, zbog čega je 23. marta 1923. godine bio uhapšen. Pet meseci je ležao u zatvoru bez ikakve optužbe, i zatim je po naređenju GPU od 24. avgusta 1923. godine proteran na godinu dana u Toboljsk. Tu se upoznao i zbližio s toboljskim podvižnikom Fjodorom Ivanovom koji je kasnije primio mučeničku smrt.
Iz progonstva se o. Sergije vratio u Moskvu 27. februara 1925. godine. Sutradan se kao bivši prognanik javio u GPU da bi saznao za odluku o svojoj daljoj sudbini. Žena islednik koja je vodila njegov slučaj, rekla je da se svešteniku dozvoljava da vrši crkvene službe i da drži na bogosluženju propovedi, ali da ne sme da obavlja nikakvu administrativnu dužnost u parohiji i da mu je zabranjeno da učestvuje u bilo kakvoj poslovnoj ili administrativnoj parohijskoj delatnosti.
O. Sergije se vratio u Marto-Marijinsku obitelj. Naselio se u nekadašnjem stanu koji se nalazio u jednoj od zgrada manastira na prvom spratu. Vrata su sa stepeništa vodila u malo predsoblje odakle je posetilac ulazio u veliko predsoblje iz kojeg su vrata nadesno vodila u sobu, gde su obično sveštenika čekali posetioci. Pravo iz predsoblja su vodila vrata u kabinet o. Sergija. U njemu je između dva prozora stajao veliki pisaći sto; s leve strane ceo zid su zauzimale ikone, a s desne je stajao harmonijum. Na njemu je o. Sergije svirao crkvene napeve, irmose, i uz pratnju harmonijuma pevao. U obitelji je bila bašta i otac je sve dok je tu boravio, svake večeri, kada je dvorište bilo prazno, šetao po bašti i molio se.
O. Sergije nije imao prilike da dugo služi u Marto-Marijinskoj obitelji. Godine 1925. vlasti su donele odluku da je zatvore, a monahinje da proteraju. Deo zdanja je bio oduzet i pretvoren u polikliniku. Neki od njenih radnika su odlučili da oduzmu manastirski stan o. Sergiju i u tu svrhu su napisali dostavu OGPU, optuživši sveštenika za antisovjetsku agitaciju među sestrama obitelji time što je, navodno, skupljajući ih govorio da sovjetska vlast proganja religiju i sveštenstvo. Na osnovu ove dostave 29. aprila 1925. godine o. Sergije je uhapšen i zatvoren u Butirski zatvor. Izvesno vreme uopšte nije znao razlog svog hapšenja. Tek 11. maja je bilo prvo saslušanje na kojem je saznao za šta ga optužuju.
– Recite, građanine Srebrjanski – obratio se islednik o. Sergiju – kome od sestara iz obitelji ste govorili da sovjetska vlast proganja religiju i crkvene ljude?
– Nikada o tome zlobno nisam govorio – odgovori on – ali sam mogao reći da su mnogi crkveni ljudi proterani zbog sumnje za političku nepouzdanost, koja je kod nekih i mogla biti, ali ja se nadam da će se vratiti poverenje sovjetske vlasti prema nama.
Saznavši za šta ga optužuju, monahinja Jelisaveta je došla da moli za njegovo oslobođenje. Napisala je izjavu koju je predala Vladimiru Čertkovu koji je radio u ustanovi pod nazivom „Obaveštavanje i ekspertiza u vezi s poslovima religioznih struja“. Čertkov je podržao molbu i, proprativši je svojim objašnjenjima, uputio je 25. juna 1925. godine Petru Smidoviču koji je istoga dana poslao sva dokumenta Tučkovu. 30. juna slučaj je bio razmotren i doneta je odluka da se sveštenik oslobodi. 2. jula kolegijum OGPU je obustavio postupak i o. Sergije je oslobođen.
Dok je o. Sergije bio u zatvoru, Marto-Marijinska obitelj je zatvorena, a sestre pohapšene. Neke od njih su bile proterane relativno blizu – u Tversku oblast, ali većina je proterana u Kazahstan i Srednju Aziju.
O. Sergije i mati Jelisaveta su otišli u selo Vladičnja Tverske oblasti i naselili se u brvnari pokrivenoj šindrom u kojoj je nekada živeo monahinjin otac, protojerej Vladimir Ispolatovski. U prvo vreme o. Sergije nije služio, već je često išao da se moli u Pokrovski hram u kojem je počeo da služi 1927. godine.
Odmah nakon dolaska, a još više nakon što je o. Sergije počeo da služi u Vladičnji, počela su da ga posećuju mnoga njegova duhovna deca. Među okolnim ljudima on je bio poznat kao molitvenik i čovek svetog života. Ljudi su počeli da mu se obraćaju za pomoć i neki su po svojoj veri i molitvama pravednikovnm dobijali iscelenja. Bez obzira na tamnice koje je preživeo i teško vreme gonjenja, o. Sergije je nastavio da se podvizava kao duhovnik i propovednik. Koristio je vreme za poučavanje u veri, podršku i prosvećivanje bližnjih. Duhovna deca su mu donosila hranu i odeću, čiji je veći deo davao siromašnima.
Ali u selu je bilo i ljudi koji su mrzeli Crkvu i koji su hteli da radi zaborava svojih grehova zaborave na Boga, te su se odnosili neprijateljski prema o. Sergiju zbog njegove otvorene propovedničke delatnosti. Život koji je on vodio razobličavao je njihovu savest i, namislivši da ga unište, obratili su se za pomoć vlastima.
30. i 31. januara 1931. godine OGPU je ispitao ove ljude. Oni su izjavili: „Po svom javnom i veštom pristupu narodu sa religiozne strane zaslužuje posebnu pažnju. Deluje isključivo religioznom obmanom. Oslanja se na neprosvećenost, izgoni demone iz čoveka… Naročito je sposoban za propovedi koje drži po dva časa. U svojim govorima sa amvona poziva na jedinstvo i podršku Crkvi i religioznim ciljevima…
Rezultati ovakvih propovedi su tu… selo Gnjesci je kategorički odbilo da uđe u kolhoz. Jednom rečju, moram da kažem da je sveštenik Srebrjanski politički štetan element koji mora biti odmah uklonjen…
Osnovni metod rada: deluje na osećanja replikama, putem svih mogućih besmislenih glasina… koje izlaže u svojim propovedima. Desilo se da je jednog radnika na stanici Krjučkovo ubio voz. To je iskoristio Srebrjanski govoreći da ovaj nije verovao u Boga i govorio je neka ga kazni Bog, ako postoji i zbog toga je kažnjen… Koristi članke iz novina u svojim propovedima govoreći da su… strani studenti koji nisu verovali u Boga i bili su bezbožnici počeli da se ubijaju i završavaju život samoubistvom…“
Na osnovu ovih izjava o. Sergije je bio nakon nekoliko dana uhapšen, ali je „materijal“ za „stvaranja slučaja“ bio nedovoljan i 14. februara su islednici ispitali žitelje sela Vladičnja, zadržavajući u postupku izjave samo onih svedoka koji su potvrđivali optužbu. Ali i kroz prizmu lažnih svedočanstava se vidi da je o. Sergije bio za narod istinski starac i podvižnik, čijim molitvama su se zbivala iscelenja mnogih bolesnih.
“ O svešteniku Srebrjanskom znam toliko da mu iz celog okruga dolaze seljaci da bi dobili iscelenje od bolesti. Dolazili su mu i onda kada nije služio u crkvi i kada je primao kod kuće…
Pop Srebrjanski je u okrugu važio za svetog čoveka i iscelitelja, i narod mu je dolazio u kuću…“
Bio je saslušan drugi sveštenik koji je služio u Pokrovskoj crkvi u Vladičnji. Odgovarajući na pitanja islednika, on je rekao: „Sveštenika Srebrjanskog poznajem od trenutka njegovog dolaska u selo Vladičnja; koje godine je došao ne sećam se, godinu i više dana nije služio ali ga je narod posećivao; zašto ga je posećivao ne znam. Ponekad sam s njim razgovarao jer mi je pričao o čudu koje se dogodilo prilikom otkrivanja moštiju Mitrofana Voronješkog: ‘Jedan komesar je prilikom otkrivanja moštiju uzeo Mitrofanovu ikonu koju je doneo kući i bacio je na pod, rekavši gazdarici stana: evo vam bacam vašeg Boga, i On me ne kažnjava. I odjednom mu je pozlilo, razboleo se, i počeo je da moli da ga odvedu do Mitrofanovih moštiju, što su mu i ispunili i tamo je ozdravio’.
Više nisam razgovarao s njim, ili, tačnije, razgovarali smo o svakodnevnim stvarima; tako mi je, na primer, pričao kako je video Cara Nikolaja za vreme proslavljanja Serafima Sarovskog i da je tamo bilo vrlo svečano. Ranije, dok još nisam poznavao Srebrjanskog, čitao sam njegovu knjigu o rusko-japanskom ratu, čija je osnovna misao bila da narod uči veri, Caru i Otadžbini…
U leto su mu dolazili gradski stanovnici… ali ko su oni ne znam. Treba istaći da je on bio vrlo dobar propovednik, ali su se propovedi ticale isključivo verskih pitanja“.
10. marta vlasti su saslušale o. Sergija. Ispričavši o svojoj službi u svojstvu pukovskog sveštenika, o. Sergije je nastavio: „Od 1904. do 1906. godine bio sam na ratnom poprištu u Mandžuriji, kao nagradu dobio sam skufiju i kamilavku. Dobio sam sledeće nagrade za ratne zasluge: Ana trećeg stepena, Ana drugog stepena, Vladimir četvrtog stepena i nakon završetka rusko-japanskog rata dobio sam naprsni krst na Georgijevskoj lenti. Od 1909. do 1918. godine služio sam u Moskvi kao starešina crkava i duhovnik Marto-Marijinske obitelji milosrđa; od 1910. do 1918. godine igumanija je bila Jelisaveta Fjodorovna Romanova, a projekat stvaranja ove obitelji je bio moj… Godine 1905. izdao sam dnevnik o rusko-japanskoj kampanji u kojem su opisani dani boravka na ratištu, kao i izvodi iz mojih propovedi. Prema revolucionarima sam se odnosio kao prema pobunjenicima koji su narušavali mir u zemlji, iako stranačke programe nisam poznavao i sam nisam bio član nikakvih društava. U propovedima sam isticao da njih, pobunjenike, treba predavati u ruke pravosuđa; ubistvo Sergija Aleksandroviča od strane Kaljajeva na mene je tada ostavilo snažan utisak i smatrao sam da je počinio zločin protiv Otadžbine. Događaje u Moskvi i drugim gradovima 1905 godine smatrao sam zločinačkim, jer su upereni protiv Cara, Otadžbine i Crkve. Lično nikada nikoga od revolucionara nisam izdavao vlastima, njih čak nisam ni poznavao, ni video. O mom radu sve piše u mojoj knjizi. Uopšte do revolucije 1917. godine verovao sam u monarhiju kao u organ uprave, ali prema pričama Jelisavete Fjodorovne o životu dvora bivše carske porodice bio sam razočaran u sastav osoblja monarhijskog aparata. U ovo vreme o monarhiji kao o vrsti uprave nisam govorio; bilo je slučajeva kada sam govorio sa sveštenikom Hrenovom da je Nikolaj Drugi na mene kao čovek ostavio dobar utisak, ali sam se video s njim samo na nekoliko minuta u Sarovu prilikom proslavljanja Serafimovih moštiju; taj susret je bio slučajan i na njegovu molbu sam samo osveštao ikone; bila je još jedna prilika 1904 godine, kada je Nikolaj Drugi putujući prolazio kroz grad Orel i bio je za vreme službe u crkvi u kojoj sam služio, ali tada nisam razgovarao s njim. Živeći u poslednje vreme u Vladičnji, nisam vodio agitaciju protiv sovjetske vlasti, ponekad sam u razgovorima sa Hrenovom govorio da je ‘život postao težak, da je stvaranje kolhoza teorijski dobro, ali narodu je teško da shvati kako će se to praktično izvesti, ali ako uspe, to je veliki pomak’; u propovedima sam govorio o jednakosti siromašnih i bogatih na načelima hrišćanske Crkve. Više ništa nisam govorio. Narod me je posećivao kod kuće, a ja sam se trudio da se izbavim tih poseta, jer sam se osećao loše, a takoće nisam hteo da se šire bilo kakve glasine. Jedna žena mi je dolazila i pitala: ‘Da li da idem u kolhoz? Ja sam joj rekao: ‘U kolhoz treba ići’. Ona reče: ‘A kažu da u Boga ne treba verovati’. Ja joj rekoh: ‘Ko će iščupati iz duše verovanje u Boga?’ Hrenovu sam govorio o slučaju s komunistom prilikom otvaranja moštiju Mitrofana Voronješkog: nakon što je počeo da gazi Mitrofanovu ikonu, njemu je pozlilo, a kada su ga odvezli do Mitrofana, on se iscelio. Kao vernik u čudo sam verovao, ali to sam nisam video, i govorio sam na osnovu priče. Dolazili su mi vernici tražeći pomoć od bolesti, tražeći da molitvom isteram demona; verujem i u to da postoji mogućnost da se demon useli u čoveka, ali sam lično samo služio moleban i slao sam ih lekaru. O slučaju radnika na stanici Krjučkovo govorio sam na osnovu priče samo sa svojim bliskim ljudima, a ne u propovedima, kako je radnik govorio da ga eto Bog ne kažnjava što ne veruje, i čak pre no što je došao do železničke stanice pregazio ga je voz.
Ne priznajem da sam kriv za navode optužnice…“
Na ovom je istraga bila završena i 23. marta je donesena presuda: „Optuženi Srebrjanski, kao služitelj kulta, od predrevolucionarnog vremena do 1930. godine ima neprekidni lanac aktivne borbe protiv revolucionarnog pokreta… Objavljena knjiga ‘Dnevnik sveštenika 51. dragonskog Černjigovskog njenog carskog visočanstva velike kneginje Jelisavete Fjodorovne puka Mitrofana Srebrjanskog’ živo opisuje život i delatnost optuženog kao monarhiste i njegovu borbu protiv revolucionarnog pokreta 1905. godine. Osnovna misao koja se nalazi u knjizi može se okarakterisati rečima optuženog: ‘Čvrsta vera u svete principe – vera, Car i sveta Otadžbina’.
Videći da talas revolucionarnog pokreta zahvata mase, Srebrjanski je pozivao na nemilosrdnu borbu protiv revolucionara: ‘Ne samo što nećemo slušati pobunjenike, već se, naprotiv, potrudnmo da ih urazumimo, izobličimo, privedemo poslušnosti Bogu i Caru, a ako to ne žele, bez prikrivanja i popustljivosti ih predajmo u ruke pravosuđa’.
Ubistvo kneza Sergija Aleksandroviča od strane revolucionara Kaljajeva izazvalo je buru negodovanja kod optuženog: Gnusno ubistvo velikog kneza Sergeja Aleksandroviča mnogo me je pogodilo. Zločinci, vi vičete o slobodi, a sami delujete nasiljem. Carstvo nebesko mučeniku za pravdu’.
Revolucija u prestonici je takođe izazvala napade optuženog: ‘Našlo se tako mnogo izdajnika, lažnih Rusa koji organizuju štrajkove i koji traže sramni mir…’
Oktobarska revolucija Srebrjanskog nije promenila i 1922. godine on pojačano podržavao kontrarevolucionarni proglas patrijarha Tihona za skrivanje crkvenih dragocenosti, za šta je bio osuđen od strane kolegijuma OGPU na progonstvo. Ova kaznena mera takođe nije na njega delovala, te je došavši u okrug potpune kolektivizacije, Srebrjanski u cilju uzdizanja autoriteta počeo da se izdaje za ‘svetog čoveka’, pri čemu su mu gomile žena dolazile radi izlečenja bolesti…
Optužen je da je kao pristalica monarhijskog načina vladavine, sistematski vodio antisovjetsku agitaciju u cilju ometanja mera koje sprovodi sovjetska vlast na selu, koristeći religiozne predrasude masa, što je kažnjivo po članu 58. tačka 10. deo 2. Krivičnog zakonika“[1].
7. aprila 1930. godine trojka OGPU je osudila o. Sergija na pet godina progonstva u Severni Kraj. Sveštenik je tada imao 60 godina i posle nekolikih zatvorskih kazni, progonstva, etapnih zatvora, on se teško razboleo od miokarditisa. Bilo je to vreme najteže za prognanike. Prošla je kolektivizacija. Seljačka gazdinstva su bila razorena. Hleb se prodavao samo na kartice i u ograničenoj količini. Moglo se preživeti samo ako je čovek dobijao pakete, ali paketi su dolazili samo u vreme kada se na reci odvijao brodski saobraćaj koji je prestajao tokom zimskog perioda i u vreme seče šume.
Oca Sergija su naselili u jednom selu na reci Pinegi. Tu je živelo mnogo proteranog sveštenstva. Ovamo su mu dolazile monahinja Jelisaveta i Marija Petrovna Zamorina koja je poznavala o. Sergija još u periodu njegovog služenja u Orelu; kasnije je i ona primila monaštvo pod imenom Milica. Prognani sveštenici su radili ovde na seči drveća i na splavarenju drvne građe. O. Sergije je radio na prevozu balvana tako što je vodio ledenim kolosekom konja koji je vukao brvna. Ovaj rad, iako je bio lakši od seče i testerisanja drveta u šumi, zahtevao je veliku veštinu i brzinu. O. Sergije, monahinja Jelisaveta i Marija Petrovna živeli su u kućici, kao mala manastirska zajednica. Zahvaljujući svom podvižničkom životu, neprestanoj molitvenoj nastrojenosti, duhovnim savetima i sposobnosti da teši nevoljnike u najtežim prilikama, o. Sergije je uskoro postao poznat kao duboko duhovni starac kojem su mnogi poveravali svoje nevolje i u čije su molitveno posredovanje verovali.
Severna zimska priroda je ostavila veliki utisak na ispovednika.“Ogromne jele, umotane u snežne pokrivače i zasute gustim injem, stoje kao začarane – sećao se on – takva lepota od koje čovek ne može oka da odvoji i oko tebe neobična tišina… oseća se prisustvo Gospoda Tvorca i čovek hoće da Mu se beskrajno moli i da Mu zahvaljuje za sve darove, za sve što nam šalje u životu, da se moli bez kraja…“
Uprkos bolesti i poodmaklim godinama starac je uz pomoć Božiju ispunjavao normu koju mu je zadavala uprava. Kada je morao da krči panjeve, to je činio sam i za kratko vreme. Ponekad je gledao na sat da bi saznao za koje vreme će mu uspeti da iskrči panj na kojem je radilo ponekad n po nekoliko ljudi.
S mesnom upravom o. Sergije je uspostavio najbolje odnose; svi su voleli svetog starca i neumornog radnika koji je sa smirenjem prihvatao svoju sudbinu prognanika. Deci je isekao od drveta i zalepio, a zatim obojio maketu voza s putničkim i tovarnim vagonima koje deca nikada nisu videla u životu, zbog toga što su ta mesta udaljena od železničke pruge.
Nakon dve godine progonstva vlasti su zbog poodmaklih godina sveštenika i njegove bolesti i zbog uspešno obavljenog rada odlučile da ga oslobode. Godine 1933. o. Sergije se vratio u Moskvu gde je boravio godinu dana – oprostio se sa zatvorenom i razorenom obitelji i otišao s monahinjom Jelisavetom i Marijom Petrovnom u Vladičnju. Ovoga puta su se naselili u drugoj kući koju su kupila njegova duhovna deca. Bila je to omanja brvnara s ruskom peći, keramičkim ležajem uz peć i prostranim dvorištem. Tu su protekle poslednje godine starčevog života. Pokrovski hram u Vladičnji je bio zatvoren i o. Sergije je išao da se moli u Iljinski hram u susedno selo. Kasnije su vlasti počele da izražavaju nezadovoljstvo povodom njegove pojave u hramu, te je bio prinuđen da se moli kod kuće. Poslednji period života o. Sergija bilo je vreme staračke brige za svoju duhovnu decu i pravoslavne koji su mu se obraćali za pomoć, što je bilo naročito bitno u ono vreme kada je većina hramova bila zatvorena i mnogi sveštenici uhapšeni.
Za vreme Otadžbinskog rata, kada su Nemci osvojili Tver, u Vladičnji se nalazila vojna jedinica i očekivala se na tom mestu velika bitka. Oficiri su predlagali stanovnicima da odu što dalje od prvih borbenih linija; neki su otišli, a o. Sergije i monahinje Jelisaveta i Milica su ostale. Skoro svaki dan iznad položaja vojne jedinice su leteli nemački avioni, ali nijednom nijedna bomba nije pala ni na hram, ni na selo. To su zapazili i sami vojnici koji su imali osećaj da se selo nalazi pod nečijom molitvenom zaštitom. Jednom je o. Sergije krenuo na drugi kraj sela sa Svetim Darovima da pričešćuje teškog bolesnika. Morao je da prođe pored stražara. Jedan od njih je zaustavio o. Sergija, i zapanjen izgledom starca koji je smelo prolazio kroz selo, i nehotice je izrazio misao koja je vladala duhom mnogih vojnika: „Starče, ovde se neko moli“.
Iznenada je jedinica bila povučena s položaja, jer su bitke počele u drugom pravcu, nedaleko od sela Mednog. Mesni stanovnici, očevici ovih događaja, pripisuju čudesno izbavljenje sela od smrtne opasnosti molitvama o. Sergija.
Godine 1946. o. Sergije je sastavio za svoju duhovnu decu podsetnik[2]. Za ispovednički podvig, za pravedni život i duboko smirenje Gospod je nagradio o. Sergija darovima prozorljivosti i iscelenja. Sa smirenjem o. Sergije je pričao jednom N. Sokolovoj da ga ljudi smatraju prozorljivim, ali „to deluje blagodat sveštenstva“ – govorio je on. – „Eto, na primer, tako mi je letos došao mladi čobanin. Plače, udara se u grudi. Tri krave iz stada su mu nestale.
– Mene će – kaže – osuditi, a ja imam porodicu.
– Pa gde si ih tražio? – pitam.
– Dva dana i ja i rođaci i drugovi ceo kraj smo obišli i nema tri krave! Propao sam sada!
On i ja smo pošli prema ostacima srušene crkve koji su se nalazili oko dvesta metara od moje kuće. Tamo je hrpa razbijenih cigala na mestu svetog prestola. A pred Bogom je to mesto ipak sveto. Tamo gde je bio oltar. Tamo se vršila Tajna, tamo je silazila blagodat. I tamo smo se pastir i ja pomolili Spasitelju i zamolili Ga da nam pomogne da nađemo krave. Rekoh pastiru:
– Ti idi sada s verom na to i to brdo, sedi i sviraj u svoju frulu, i one će ti na zvuk doći.
– Oh, oče, pa tamo smo ja i braća svaki žbun pretresli!
I tako je i bilo. Sedeo je pastir i svirao na svojoj fruli i njemu su se u roku od pola sata pojavile sve tri krave. Gledam – kaže – riđa iz grmlja izlazi, a za njom uskoro i bela… Malo kasnije, i treća se pojavila! Kao iz zemlje da su izrasle!'“
U selu Gupka Tverske oblasti, kako svedoči starosedelac ovih mesta Tamara Ivanovna Krug, jednu devojku je zabolela noga i bolest je postala toliko teška da su joj lekari savetovali da ide u Tver u oblasnu bolnicu na operaciju. Pre nego što će poći u bolnicu, devojka je sa svojom majkom došla o. Sergiju. On se pomolio za iscelenje devojke i rekao:
– U bolnicu pođite, ali ćete se brzo vratiti.
Pred polazak u Tver one su rekle svojima u porodici da je bolest zadobila takav karakter da treba bolesnicu dočekati na stanici, jer ona inače neće moći da dođe. Majka i ćerka su sele na voz u Lihoslavlju i otišle u Tver. Ali u vozu je došlo do potpunog iscelenja bolesnice, tako da kada su došle u Tver, devojka je izašla na peron potpuno zdrava.
Tokom poslednjih godina života arhimandrita Sergija, počev od 1945. godine, njegov duhovnik je bio protojerej Kvintilijan Veršinski koji je služio u Tveru i često dolazio starcu. O. Kvintilijan je i sam bio nekoliko godina u zatvoru i dobro je znao šta znači nositi breme i gorčinu progona tokom mnogih godina. On se sećao o. Sergija: „Svaki put kada sam razgovarao s njim, slušao njegovu nadahnutu reč, preda mnom se iz dubine pomaljao lik podvižnika-pustinožitelja… On je sav bio obuzet božanskom željom… To se osećalo u svemu, naročito kada je govorio. Govorio je o molitvi, o trezvenosti – bile su to njegove omiljene teme. Govorio je jednostavno, poučno i ubedljivo. Kada je prilazio suštini teme, tada njegova misao kao da je doticala krajnje visine hrišćanskog duha, on je dospevao u nekakvo ushićeno-sazrcateljno stanje, te su se, očigledno, pod uticajem uzbuđenja koje ga je obuhvatilo, njegove misli zaodevale u ruho duboko duševnog i pesničkog iskaza.
‘Zvoni za svenoćno bdenije – govorio je on – za molitvu sladosnu, ulazim u hram… Polumrak, svetlucaju kandila, oseća se miris tamjana, dah nečeg nezemaljskog, čistog i sladosnog, sve je zamrlo… Oseća se prisustvo velike stvaralačke sile, svemoćne, premudre, dobre, koja će svaki čas planuti i početi da stvara… Sa drhtajem čekam… Kada će se završiti to tajanstveno ćutanje i razleći moćni Božiji glas: ‘Neka bude vaseljena i život u njoj!’ Odjednom čujem: ‘Ustanite, Gospode, blagoslovi!’ ‘Slava Svetoj Jednosuštnoj i Životvornoj Trojici’. Neposredno iza ovoga se peva psalam ‘Blagoslovi, Dušo moja, Gospoda’ kojim psalmopevac David prikazuje stvaranje sveta… Šta ću reći ja, ništavan, o osećanjima koja ispunjavaju moju dušu u to vreme? Ne stidim se da prnznam da sam gotovo uvek u to vreme plakao suzama umilenja od duhovnog uzbuđenja od sećanja i doživljaja čudesne, stvaralačke i životvorne delatnosti Svete Trojice koja se tako divno prikazivala u tom obredu… ophođenja hrama s kađenjem. Tako je jasno moja duša spoznavala neophodnost te delatnosti Božije za ljude, i ja sam se molio, kajao se zbog grehova, zahvaljivao Gospodu za sve, za sve u životu sveta, u lično mom životu, molio i preklinjao da nas ne ostavi same… Bilo mi je neizrecivo radosno na duši kada sam video, osećao i doživljavao to jedinstvo Boga i čoveka, Boga i celog sveta ispunjenog životinjama, pticama, ribama, biljkama i cvećem. Činilo mi se da ću se izliti u suzama radosti i ushićenja…’
Pred misaonim sazrcateljnim pogledima starca razotkriva se tajanstveni duhovni svet s nebrojenim lepotama i umilenjem… On je u svetu vodio život pustinjaka. Nesumnjivo je da je ta sposobnost sazrcanja bila u vezi s njegovom duševnom čistotom. Njegova anđeoska čistota i bestrašće kojima je bila prožeta poslednja predsmrtna ispovest koju sam primao od njega, dovela me je do nekog sveštenog užasa. Posle toga sam shvatio duševno stanje Petra kada je uskliknuo: Gospode, idi od mene, jer sam čovek grešan’. U njemu me je sve zadivljavalo, sve je bilo neobično. Zadivila me je njegova nezlobivost. Jednom je primetio: ‘Loših ljudi nema, postoje ljudi za koje se treba posebno moliti’. U njegovim besedama nije bilo čak ni trunke neprijateljstva prema ljudima, iako je od njih mnogo stradao. Ništa manje zapanjujuće je bilo i njegovo smirenje. Jednom mi je rekao: ‘Vi ste srećni, vrlo srećni, jer stojite kraj prestola Božijeg, a ja sam eto zbog svojih grehova i nedostojnosti lišen te milosti Božije’. S ljudima je bio neobično krotak i ljubazan. U sagovornikovoj duši je brzo pronalazio bolesno mesto i lečio ga je. On je nesumnjivo imao dar da teši ljude. To sam doživeo i na sebi. Jednom sam mu došao s teškim osećanjem na duši. Čim sam prekoračio prag njegove uboge kućice, on sa naporom ustade sa svoje stolice. Tada se već teško držao na nogama, skrstivši svoje ruke na grudima, uperivši pogled naviše, umesto uobičajenog pozdrava, on mi kaže: ‘Stradam i molim se za vas’; poćutavši malo, nastavi: ‘Kad biste samo znali koliko ste vi srećni, kakva milost Božija počiva na vama’. Na tome se njegov govor prekide. Nisam smeo da ga iskušavam pitanjima. Kada sam odlazio od njega, čini mi se da sam sve breme sa svoje duše ostavio kraj njegovih nogu.
Pošao sam od njega radostan, iako me tuga nije dugo napuštala, ali sam je već sada podnosio sa začuđujućom lakoćom. Nesumnjivo je da je imao dar neprestane molitve. ‘Događalo se, dođem kod njega govorila mi je jedna stanovnica sela – a on, siromašak, kleči u prednjem uglu, podigavši ruke uvis, kao mrtav, ja tako malo stojim i krenem…’
Nastalo je nezaboravno prolećno jutro – sećao se o. Kvintilijan – na Istoku je zarudela zora koja je nagoveštavala izlazak prolećnog sunca. Još je bio mrak, ali su se oko kućice u kojoj je živeo starac skupljali ljudi. Uprkos prolećnoj neprohodnosti puteva, oni su se okupljali da bi odali poslednju počast pokojnom starcu. Kada sam ušao u kućicu, ona je bila prepuna naroda koji je svu noć proveo kraj starčevog sanduka. Počelo je opelo. Bilo je to sveopšte ridanje. Plakale su ne samo žene, nego i muškarci…
Uz veliki napor smo izneli sanduk kroz mali uzan trem na ulicu. Nameravali smo da ga stavimo na teretne saonice, pošto je bilo nemoguće nositi ga, jer je put do groblja na nekim mestima bio pretvoren u duboko blato, a na nekim bio potpuno prekriven vodom. Ipak iz gomile se iznenada izdvojiše ljudi koji podigoše sanduk na ramena… Ispružiše se stotine ruku da samo dodirnu kraj sanduka, i tužan sprovod je uz neprekidno pojanje ‘Sveti Bože’ krenuo prema mestu poslednjeg počinka. Kada dođoše na groblje, sanduk postaviše na zemlju, a gomila nagrnu prema sanduku. Svi su žurili da se oproste. Celivali su ruke starcu, pri tome neki kao da su zamirali, mnogi su vadili iz džepa bele maramice, ubruse, ikonice, dodirivali njima telo usnulog i ponovo stavljali u džep.
Kada su sanduk spuštali na dno groba, pevali smo ‘Svetlosti tiha’. Peskovita zemlja, a ovlaženi krajevi rake pretili su da se obruše. Uprkos upozorenju, gomila je pojurila prema grobu i pregršti peska su zasule sanduk pokojnika. Uskoro se začuše tupi udarci smrznute zemlje o poklopac sanduka.
Nastavili smo da pevamo, ali nismo bili sami. Građani – začu se neki glas – gledajte, gledajte’. To je vikao čovek s rukom podignutom uvis. I zaista, pred našim očima se ukazala divna slika. Spustivši se iz nebeskog plavetnila neobično nisko, iznad samog groba je kružila ševa i pevala svoju živahnu pesmu. Da, nismo pevali sami, nama kao da se pridružila tvorevina Božija, hvaleći Boga, čudesnog u svojim izabranicima.
Uskoro je na mestu starčevog upokojenja izrasla humka. Poboli su veliki beli krst sa neugasivim kandilom i natpisom: ‘Ovde počiva telo sveštenoarhimandrita Sergija – protojereja Mitrofana. Preminuo je 1948. godine, 23. marta. Dobar rat ratovah, trku svrših'“.
Još za života otac je govorio svojoj duhovnoj deci: „Ne plačite za mnom, kada umrem. Doći ćete na moj grob i reći ćete šta vam treba, i ja ću vam, ako budem imao smelost pred Gospodom, pomoći.“
Posle smrti arhimandrita Sergija njegovo poštovanje kao podvižnika i molitvenika ne samo što se nije smanjivalo, nego je vremenom sve više raslo. Mnogi vernici dolaze na grob o. Sergija da se pomole, da dobiju utehu i zauzimanje. Ponekad se blagodatni znaci da se otac seća svoje duhovne dece izražavaju u čudesnim znamenjima.
Jednom su došla na grob o. Sergija njegova duhovna deca iz Orela, Jelisaveta i Olga Grišajeve. Pomolile su se, malo su posedele kraj groba i počele da tuguju i jadikuju kako više nemaju duhovnog oca da im nešto kaže. U tom trenutku one odjednom osetiše da se oko njih razlio neobičan miomiris koji su one povezale sa o. Sergijem. Taj miomiris ih je pratio na celom putu s groblja i išao za njima do kraja polja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kasnije su, 1989. godine, vlasti revidirale slučaj optužnice o. Sergija, i on je bio proglašen nevinim po svim tačkama optužnice.
  2. „Mislim da radi pravilnog rasta duhovnog života svaki hrišćanin i hrišćanka moraju što češće da sebe pitaju imaju li u sebi:

    1) Veru u Boga Oca našeg nebeskog nesumnjivu, živu, tj. opravdanu delima života, počev od misli, želja, reči itd. Sumnje treba smatrati teškim grehom i odgoniti ih odmah pokajanjem. Bog je Otac naš, a Crkva mati, te zato ljudi kao istinska deca Boga i svete Crkve moraju bez sumnje da veruju da je svaka reč Božija i svako pravilo, obred i odredba svete Crkve neoboriva istina.

    2) Ljubav prema Bogu, koja se izražava pre svega u molitvi plamenoj n neprestanoj, u podizanju hrama Svetoj Trojici u srcu našem i u predstajanju pred Njegovim prestolom, kao goreće kandilo, s kratkom ali čestom, molitvom trudeći se da se njom ispuni i dan i noć kada ne spavaš. Tada he postati jasna reč apostola Petra drevnim hrišćanima: ‘I vi sami kao živo kamenje zidajte se u dom duhovni, sveštenstvo sveto. da biste prinosili žrtve duhovne, blagoprijatne Bogu, kroz Isusa Hrnsta’ (1 Pt. 2:5). Na taj način, u tom hramu Svete Trojice, što ga je čovek postavio u svom srcu, njegova duša će i sama biti sveštenik koji prinosi svete molitvene žrtve za sebe i za sve. Obično ljudi u molitvi traže nasladu, a meni se čini da je molitva naša dužnost, sveštena obaveza pred Bogom, n zato je glavno u molitvi pažnja i napor, a ostalo, kako Bog da, ako blagoslovi Gospod naš molitveni napor radošću zahvalićemo, a ako nas nagradi hladnoćom takođe ćemo zahvaliti, jer smo radosti nedostojni. Ljubav prema Bogu se izražava u bogomisliju, u čitanju reči Božije, u bezuslovnoj i trenutnoj poslušnosti svetom Božijem Zakonu i svetoj Crkvi n u tome najzad, da ne pravimo sebi idola, tj. da ne volimo više od Boga nikoga i ništa.

    3) Nadu hrišćansku koja se izražava u svecelom predavanju sebe Promislu Božijem Premudrom, Sveblagom i Svemogućem, u neprestanom uzdanju u pomoć Božiju blagodaću Svetoga Duha.

    4) Uvek se treba držati za ruku Božiju, kako govori sv. David u 15. psalmu, stih 8: ‘Svagda videh pred sobom Gospoda, jer mi je On s desne strane da ne posrnem’, tj. treba uvek imati na umu sveprisutnost Božiju i saprisustvo Boga čoveku.

    5) U životu uopšte, a naročito u duhovnom, treba čuvati sveto rasuđivanje koje je duhovna so koja ne dozvoljava životu da se kvari n ona čuva pravilnost i neokrnjenost duhovnog života.

    6) Ljubav prema bližnjemu; ona treba da se zasniva na čvrstom ispovedanju da je celo čovečanstvo jedna porodica koja ima za svog oca Samog Gospoda Boga i praroditelje Adama i Evu. Odatle proističu zaključci: a) na zemlji nema tuđinaca, svi su srodnici; b) na zemlji nema zlih i zla, već postoje samo bolesna braća i sestre. n postoji velika bolest duha celog čovečanstva koja se izražava ili u otuđenju od Boga i Njegovog svetog Zakona, ili u mlakosti. Treba istaći da su u očima pravde Božije otuđenje od Boga (neverovanje) i mlakost jednaki i već je Gospod objavio da će hladan i mlak biti izbačen iz usta Božijih, tj. iz Carstva nebeskog, ako se ne pokaju. Na taj način, zemlja je bolnica, svi ljudi su bolesni dušom i telom i svi su braća i sestre, i u odnosu jednih prema drugima oni su duhovna braća n sestre milosrđa. Karakteristično svojstvo pak istinske braće i sestara milosrđa jeste da samopregorno vole sve ljude i da služe njihovom privremenom i večnom spasenju. Uopšte treba živeti tako da se iz svakog čoveka izliva samo radost, mir, uteha i krotkost na sve druge ljude.

    7) Greh ima trn stepena: a) nasrtaj.tj. misaoni podsticaj grehovni (greh je napao um), b) činjenje greha u mašti n v) reč ili delo kada se taj nasrtaj ili maštanje ispoljavaju na reči ili na delu. Zato se treba naučiti neprestanoj (veoma čestoj) kratkoj molitvi Bogu, Majci Božijoj. anđelima i svetima n trenutnom unutrašnjem pokajanju kojim se odmah odbija nasrtaj, ne dopuštajući mu da dođe do maštanja. Borba protiv nasrtaja je jedna od glavnih delanja u duhovnom životu i ako je ona ozbiljna i uporna, čovek se preobražava po Hristovom liku. Prilikom ozbiljne borbe protiv nasrtaja kod hrišćanina se pojavljuje odlučnost da u sebi vaspitava neiznalaženje greha u drugome, da bi unutrašnjom molitvom za grešnika, pre osuđujuće ili gnevne reči o njemu, zaustavio u sebi nastup gneva ili osude, n u čoveku će se obrazovati mirnoća ili krotkost, i taj čovek he sebe i sve i svja pobediti i dovesti do spasenja.

    8) Vrlo je važno za duhovni život da hrišćanin sebi izabere društvo ljudi među kojima bi našao odmor svojoj duši, dobijao pomoć, naročito duhovnu. To se postiže poznanstvom, naročito u hramovima, sa dostojnim ljudima i čitanjem duhovne literature. Najvažnije je naučiti sebe da se uvek bude u društvu Samog Gospoda Boga Trojedinog, Majke Božnje, svetnh anđela i svetih ugodnika Božijih, što se postiže molitvom, bogomislijem n pobožnim razmišljanjima uopšte, kao i čitanjem žitija svetih i njihovih dela. Na taj način, nalazeći se misaono, ljubavlju srca i molitvom sa svetim štivom, što predstavlja razgovor s tim zemaljskim i nebeskim svetim prijateljima, čovek se oduhovljuje i oblagodaćuje.

    9) Pomisao na smrt uništava vezanost za sve privremeno, zemaljsko i široko otvara vrata za sve večno i nebesko. Po sebi se razume kako je spasonosno učiti sebe sećanju nasmrt.

    10) Neophodno je pamtiti da je cilj čovekovog života bogoupodobljenje, sinovstvo Bogu n bratstvo sa ljudima.

    11) Na svaki posao ili službu u zemaljskom životu treba gledati kao od Boga nam dato poslušanje u svetu ili u manastiru, koje treba savesno vršiti.

  3. Najzad, ono što sve to kruniše jesu Svete Tajne Crkve i bogosluženje sa svim crkvenim obredima. Svi hrišćani moraju neizostavno znati smisao i značenje svake primljene ili primane Tajne, sećati se toga, razmišljati i proveravati sebe. Pre svega, setite se već primljenih tajni krštenja i miropomazanja. Dali ste zavet za ceo večni život: odricanje od satane i zlih dela njegovih i sjedinjenje sa Hristom. zaronili ste u svete vode kupelji, potopili ste i ubili ste praroditeljski greh, i grehove učinjene pre krštenja, kao i samo greholjublje, uronili ste u Hrista celog čoveka, njegovo telo n dušu, sav njegov život, u postrigu ste odsekli svoje sopstvo i obećali da ćete živeti samo po volji Božijoj, po zapovestima, po pravilima i uopšte po rukovodstvu svete Crkve. U kupelji je čovek umro grehu, umro je zemaljskom životu i vaskrsao je (izronio) sa Hristom n u Hristu za blaženu n večnu besmrtnost. U tajni miropomazanja čovek je dobio naročitu blagodat Svetog Duha koja osveštava hrišćanina n njegova dela, i koja mu pomaže. Ovo treba čvrsto imati na umu i nikada se ne gubiti, ma šta se desilo u životu, nikada ne klonuti, ne biti pometen teškoćama života, nesrećama i bolestima – a jednako i zemaljskom srećom, pamteći uvek da je s nama blagodat svetoga mira Svetoga Duha, koja nam je naročito data radi pomoći. Njoj i slava, čast i blagodarenje a uninija i gordosti da ne bude! Zatim treba pamtiti da je tajna pokajanja kao neko drugo krštenje, ono vaspostavlja nevinost,te joj zato treba ne jednom godišnje, već joj pribegavati što je moguće češće, i ne samo na opštoj ispovesti, već što je najvažnije, na pojedinačnoj ispovesti, kada nam se pruža mogućnost da u potpunosti položimo račun o svom životu u Hristu, da dobijemo razrešenje grehova, da se umijemo u duhovnoj kupelji pokajanja, naročito suznog, da dobijemo rukovodstvene savete duhovnika n hrabro idemo obnovljeni u mukotrpan duhovni život! Naročito posle ispovesti treba sebe podsećati da čovek koji je odlučio da ozbiljno živi na hrišćanski način mora obavezno i odmah primeniti u životu date mu savete, a ne odlagati pod raznim izgovorima, samo na rečima se oduševljavajući rukovodiocima i savetima koje nam oni daju. Prisećam se ovde reči ap. Pavla o hrišćanima, a naročito o ženama koje neprestano uče i ničemu ne mogu da se nauče upravo zato što sa zadovoljstvom slušaju, a u životu ne primenjuju ono što su čule. Tajna svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom jeste vraćeno Drvo Života, ono sjedinjuje suštinski čovekovo telo i dušu s Bogom, i ljudi celog sveta, pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom, ne samo štose svaki ponaosob sjedinjuju s Bogom, nego se svi sjedinjuju s Hristom u njegovoj svetoj čaši u jednu celovitu Zajednicu Ljubavi. Muž n žena dobijaju blagoslov Božiji i blagodat radi uzajamnog dostizanja večnog spasenja i radi rađanja i vaspitanja dece takođe za život večni. Bezbračni mladići i devojke posredstvom zaveta devstvenosti svoje duše kao neveste sjedinjuju s Hristom-ženikom, i to je takođe brak… Tajnu jeleosvećenja za iscelenje duše i tela moraju da primaju svi hrišćani, jer su svi bolesni telesno i duševno od grehova; a u tajni jeleosvećenja jerej se posebno moli za iscelenje duše od grehova, naročito onih zaboravljenih, i u toj tajni se gresi doista smatraju bolešću duše. Svi hrišćani obavezno moraju da proučavaju smisao bogosluženja n crkvenih obreda, a naročito njihov istorijski i simvolični smisao, i da se nauče da, prisustvujući bogosluženjima i obredima, duhovno-molitveno doživljavaju taj smisao“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *