NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Petar Kruticki
 
27. septembra (10. oktobar)
PATRIJARŠIJSKI MESTOČUVAR, SVEŠTENOMUČENIK PETAR, MITROPOLIT KRUTICKI
 
Mestočuvar patrijaršijskog prestola, mitropolit Kruticki (u svetu Petar Fjodorovič Poljanski) rodio se 28. juna 1862. godine u selu Storoževom Korotojakskog sreza Voronješke gubernije u porodici sveštenika. Otac Fjodor je imao tri sina: Aleksandra, Vasilija i Petra. Aleksandar je otišao u Petrograd i služio kao državni činovnik. Vasilije se spremao da primi sveštenički čin. Najmlađi, Petar, studirao je na Moskovskoj duhovnoj akademiji koju je završio 1892. godine i tu je i ostao kao pomoćnik inspektora. Za disertaciju na temu „O pastirskim poslanicama“ bilo mu je dodeljeno zvanje magistra bogoslovlja. Godine 1896. Petar Fjodorovič je bio postavljen za nadzornika duhovne škole u Žirovicama. Od 1906. godine je ušao u Školski komitet pri svetom Sinodu i vršio dužnost revizora crkvenih škola. Prešavši u Petrograd, Petar Fjodorovič je postao blizak mnogim istaknutim crkvenim arhijerejima koji su ga često posećivali u njegovom stanu. Meću njima je bio i arhiepiskop Litvanski Tihon Belavin. Petar Fjodorovič je bio živahan čovek koji je sve osvajao svojom vedrinom. Činilo se da nije bilo nikakvih okolnosti koji bi ga mogle primorati da neutešno tuguje i očajava. Gospod ga je obilno obdario moralnim i fizičkim zdravljem i ogromnim duševnim taktom, tako da je, upoznavši ga, čoveku bilo nemoguće da ga ne zavoli.
Godine 1918. boljševici su zatvorili sve crkvene školske ustanove, te je bio ukinut i Školski komitet. Petar Fjodorovič je prešao u Moskvu i tu je učestvovao u Pomesnom saboru 1917/18. godine. Godine 1920. patrijarh Tihon mu je predložio da primi monaštvo, sveštenstvo i episkopstvo i da postane njegov pomoćnik u upravi Pravoslavnom Crkvom. Patrijarhov predlog je bio upućen onda kada je već počelo široko gonjenje Pravoslavne Crkve. Neki episkopi su bili ubijeni, a imena mučenika su ulazila u sam letopis Pomesnog sabora. Ubijali su i one koje je sabor poslao radi razjašnjenja okolnosti ubistava arhijereja. Bili su zverski ubijeni mitropolit Kijevski Vladimir, arhiepiskop Permski Andronik, episkop Toboljski Germogen, arhiepiskop Černjigovski Vasilije i s njima mnogi sveštenoslužitelji i mirjani. U to vreme arhijerejstvo nije obećavalo počasti i udobnosti, već mnoga stradanja, a često i mučeničku smrt. Petar Fjodorovič je prihvatio patrijarhov predlog kao volju Božiju, kao poziv Božiji koji je zazvučao kroz patrijarha – da posluži Bogu i Crkvi.
Bilo mu je već 58 godina. Kao svetovan čovek koji nije bio vezan ni monaškim zavetima, ni svešteničkim činom, on je još uvek imao mogućnost da umre prirodnom smrću, ali ako je prihvatao patrijarhov predlog, takve mogućnosti se gotovo sigurno lišavao.
Petar Fjodorovič je živeo u to vreme u Jermenskoj ulici u Moskvi, u kući svog brata, sveštenika Vasilija, koji je služio u hramu sv. Nikole na Stubovima. Došavši kući, Petar Fjodorovič je ispričao rođacima o patrijarhovom predlogu i dodao:
– Ne mogu da odbijem. Ako i odbijem biću izdajnik Crkve, ali ako pristanem, znam da ću time sebi potpisati smrtnu presudu.
Ove reči su se obistinile. Nakon rukopoloženja za episkopa Podoljskog, vikara Moskovske eparhije, bio je uhapšen i proteran. Progonstvo je vladika Petar izdržavao u Velikom Ustjugu; najpre je živeo kod poznatog sveštenika, a zatim u parohijskom domu pri sabornoj crkvi. Vlasti ga u progonstvu nisu ograničavale i on je često služio zajedno sa ustjuškim sveštenstvom. Vrativši se iz progonstva 1923. godine, patrijarh Tihon ga je uzdigao u čin arhiepiskopa, a nakon godinu dana u mitropolita Krutickog.
Na Blagovesti 1925. godine umro je patrijarh Tihon. Ruska Pravoslavna Crkva je izgubila mudrog prvojerarha koji je u očima većine crkvenih ljudi uživao neosporan autoritet. Nedugo pre svoje smrti, 7. januara 1925. godine, patrijarh je sastavio zaveštanje: „U slučaju naše smrti, naša patrijaršijska prava i dužnosti, pre zakonitog izbora pravog patrijarha, privremeno predajem Visokopreosvećenom mitropolitu Kirilu[1]. U slučaju nemogućnosti da iz bilo kojih razloga počne da vrši pomenuta prava i dužnosti, ista prelaze Visokopreosvećenom mitropolitu Agatangelu“. Ako pak i ovom mitropolitu ne bude pružena mogućnost da ostvari svoja prava, naša patrijaršijska prava i dužnosti prelaze Visokopreosvećenom Petru, mitropolitu Krutickom.[2] Na dan sahrane patrijarha Tihona, 12. aprila 1925. godine, okupio se arhijerejski sabor od 45 arhijereja Ruske Pravoslavne Crkve koji su, upoznavši se sa zaveštanjem pokojnog patrijarha, dali sledeću izjavu: „Uverivši se u originalnost dokumenta i uzimajući u obzir 1) okolnost da pokojni patrijarh u datim prilikama nije imao drugog puta da sačuva u Ruskoj Crkvi prejemstvo vlasti i 2) – da ni mitropolit Kiril, ni mitropolit Agatangel, koji se sada ne nalaze u Moskvi, ne mogu da preuzmu na sebe… dužnosti koje su im poverene, mi, arhipastiri, priznajemo da Visokopreosvećeni mitropolit Petar ne može da izbegne dato mu poslušanje i radi ispunjenja volje pokojnog patrijarha mora da stupi na dužnost patrijaršijskog mestočuvara“.
Prihvativši položaj mestočuvara, mitropolit Petar je preuzeo i sve probleme koji su stajali tada pred Ruskom Pravoslavnom Crkvom. Postavši patrijaršijski mestočuvar, on se našao pred nužnošću izbora crkvene pozicije. Po primeru svojih prethodnika na ovom mestu, svetih mitropolita Petra, Aleksija, Filipa i Germogena, on je odlučio da bude poglavar i voća pre svega većine verujućeg naroda. Mitropolit Petar nije bio političar, nije bio ni diplomata, jedini jasan cilj koji je on imao pred sobom bilo je to da bude sa Hristom i narodom Božijim. I zato je on tada već čvrsto odlučio da se ne obraća ni po kakvim pitanjima predstavnicima GPU, da ih ni za šta ne moli i da ne stupa s njima u pregovore.
Najdosledniji branioci pravoslavlja bili su u tim godinama monasi Danilovog manastira, na čelu sa arhiepiskopom Teodorom Pozdejevskim. Za vreme harange obnovljenaštva Danilov manastir je postao nerazrušivi bedem pravoslavlja. Posle hapšenja patrijarha Tihona mnogi eparhijski arhijereji su pod pritiskom obnovljenaša počeli da popuštaju pred njihovim zahtevima, i nemajući s kim da se posavetuju, obraćali su se Danilovom manastiru i tu su dobijali snažnu podršku i čvrste savete. Starešinu manastira, arhiepiskopa Teodora, nazivali su stubom pravoslavlja. Patrijarh Tihon se odnosio prema vladiki Teodoru s velikim poštovanjem i uvek ga je zanimalo njegovo mišljenje, premda je često i postupao po svome. Mitropolit Petar je počeo da se ponaša u skladu s mišljenjem arhiepiskopa Teodora i njemu bliskih jereja, i, u prvom redu, zato što su oni u njegovim očima bili najautoritetniji i najbolji nosioci crkvenog mišljenja celog verujućeg naroda, bili su čuvari i branitelji čistote pravoslavlja. Monasi su ocenili čvrstinu i vernost pravoslavnog mestočuvara i počeli su često da ga pozivaju da služi u manastiru.
30. avgusta (12. septembra) 1925. godine na hramovni praznik mitropolit Petar je služio u manastiru. Trojicka crkva, gde su stajale mošti prep. Danila i ceo manastir bili su prepuni naroda. Put prema kivotu prepodobnog, prekrivao je tepih od živog cveća i ceo kivot je bio divno ukrašen njime.
Ušavši u hram, mitropolit Petar je prišao moštima prepodobnog i s dubokim poštovanjem ih je celivao. Neki monasi su videli da se, kada je mestočuvar zatim pošao prema soleji, iznad moštiju stvorio kao neki oblak u kojem se mogao razaznati lik prep. Danila. I sve vreme, dok je mitropolit išao prema oltaru, prepodobni ga je pratio.
U to vreme arhiepiskop Teodor je bio uhapšen i na čelu bratije je stajao arhiepiskop Partenije Brjanskih. Njemu je posle službe mitropolit Petar predao novac da ga podeli sveštenoslužiteljima koji su tada bili u progonstvu. Mitropolit Petar je pomagao mnogim zatvorenicima. Lično je slao novac mitropolitu Kirilu Smirnovu, arhiepiskopu Nikandru Fenomenovu, sekretaru patrijarha Tihona Petru Gurjevu i drugima. Ponekad je vladika, dobivši posle službe novac, odmah ovaj davao kao pomoć onima koji su se zlopatili po zatvorima i progonstvima. Na predlog protoprezvitera moskovskih crkava on je blagoslovio da se prihodi parohijskih hramova daju u korist zatvorenika.
Jedan od problema koji su tada stajali pred Ruskom Pravoslavnom Crkvom bilo je razorno obnovljenaštvo. Obnovljenaši su se pripremali za svoj drugi sabor, pojačano nudeći pravoslavnima da se pomire s njima i da uzmu učešće u njemu. Nekima se predlog činio prihvatljivim, te počeše s obnovljenašima pregovore o pomirenju. Došlo je vreme da se odredi svoj stav prema obnovljenaštvu – čvrsto i nedvosmisleno. Mestočuvar je napisao poslanicu pravoslavnoj pastvi. Radi saveta predao je tekst poznatom crkvenom pregaocu tih godina Aleksandru Dmitrijeviču Samarinu. 28. jula 1925. godine mestočuvar se obratio s poslanicom arhipastirima, pastirima i svoj deci Pravoslavne Ruske Crkve[3], ukrepljujući sve kolebljive i malodušne i zadajući smrtni udarac rušiocima Crkve.
Obnovljenaši su pisali o njemu: „… proglas mitropolita Petra odredio je celu liniju ponašanja starocrkvenika… Ton koji su dali ‘kruticki’, već je unapred odredio stav starocrkvenika duž cele linije fronta i kasnije su bile samo moguće varijante jedne te iste politike. Pri tome je u provinciji bilo lako i jednostavno pozivati se na centar, kao što se i vidi zapravo…“ Tako na primer, u Lenjingradskoj eparhiji „među sveštenstvom se pojavila ‘leva skupina’ tihonovaca koja je bila sklona da vodi pomirljivu politiku svetog Sinoda (obnovljenaškog – I.D.). Pre pojave proglasa Petra Krutickog ova skupina je davala nadu da će izvršiti svoj pritisak na episkope i da će se potruditi da ih pokrene s nepomirljive pozicije. Ali čim se pojavio Petrov proglas… oni su počeli da govore drugim jezikom i spustili su svoju zastavu… isto se dogodilo i s tihonovskim mirjanima“. „…Pre nego što je počeo da se širi proglas Petra Krutickog, većina sveštenstva i crkveno-parohijskih saveta Tambovske eparhije je bila spremna da učestvuje u skupovima arhijerejskih namesnika i eparhijskom saboru… na miroljubiv stav ‘donjih slojeva’ snažno je uticao proglas Petra Krutickog. Na eparhijskim saborima koji su se okupili nakon pojave tog proglasa, tihonovci se više nisu pojavljivali…“ „U čitavom nizu eparhija, kako pokazuju navedeni podaci, nepomirljiva linija tihonovaca koja počinje iz Krutica izrazila se u potpunom odbijanju čak i da se razgovara o crkvenom pomirenju. Tihonovski arhijereji ovog tipa ili su ćutali, ili su odmah oštro izražavali svoj negativni i neprijateljski odnos i bojali su se čak i da stupe u bilo kakav odnos sa sinodalnim predstavnicima: očigledno je da su oni doslovno izvršavali direktive svog rukovodstva; ali bilo je i takvih arhijereja s kojima je, kako se to kaže, uspevalo da se ‘zapodene razgovor’, ali ti razgovori su se završavali obično istom nepomirljivošću“.
Posle mestočuvareve poslanice sovjetske novine su počele da štampaju članke u kojima su ga optuživale za kontrarevolucionarnu delatnost[4]. Na obnovljenaškom saboru sveštenik Aleksandar Vedenski je pročitao lažni dokument u kojem se mestočuvar optuživao da održava veze sa inostranstvom.
Već mesec dana nakon smrti patrijarha Tihona GPU je počeo da pravi novi raskol u Crkvi. Predstavnik GPU Poljanski se sreo sa Moskovskim vikarnim episkopom Borisom Rukinom i predložio mu da stvori inicijativnu skupinu „Odbrana pravoslavlja“[5] i da podnese u njeno ime odgovarajuću molbu u SCIK. Predstavnik GPU je uveravao da će Pravoslavna Crkva nakon toga biti odmah legalizovana, pri čemu će se Crkva odlučno ograditi od svih novotarija, uključujući i obnovljenaštvo. Episkop Boris je pristao, ali je objasnio da on sam ne može ništa da uradi, i uputio je predstavnika GPU mestočuvaru, preporučujući ovome da prihvati ponudu GPU. Mestočuvar je odlučno odbio ovakvu nagodbu. Po Moskvi su počele da se šire glasine da je episkop Boris postao crveni boljševički arhijerej i da smera novi raskol. Odnosi između episkopa Borisa i mestočuvara su se potpuno poremetili. Međutim, episkop Boris nije napustio svoje pokušaje da izmeni poredak crkvene uprave i ponovo je stupio u pregovore s predstavnikom GPU. Dogovorivši se o uslovima legalizacije, on je zahtevao od mestočuvara sazivanje arhijerejskog sabora, smerajući da na njemu smeni mitropolita Petra s njegove dužnosti. Kao protivnik patrijaršijske uprave, episkop Boris je hteo ukidanje patrijaršije i vraćanje Ruske Pravoslavne Crkve na sinodalni oblik uprave – kolegijum episkopa. Mestočuvar je odlučno odbacio sve njegove predloge kao provokativne. „Vlasti bez sumnje neće dozvoliti nikakvo slobodno okupljanje arhijereja, a o pomesnom saboru da i ne govorimo“ – rekao je on.
Uslovi legalizacije koje su ponudili mestočuvaru predstavnici GPU, bili su: 1) izdavanje deklaracije koja poziva vernike na lojalnost prema sovjetskoj vlasti; 2) uklanjanje arhijereja neugodnih vlasti; 3) osuda episkopa koji su živeli u emigraciji i 4) kontakt s vladom preko predstavnika GPU.
U jesen 1925. godine mestočuvar je ipak odlučio da sastavi i podnese deklaraciju sovjetskoj vladi, i time pokaže kakvim on vidi odnose između Ruske Pravoslavne Crkve i sovjetske države. Mitropolit Petar je napravio prednacrt deklaracije i pojedine njene tačke i predao ga episkopu Joasafu Udalovu, moleći ga da napiše tekst. Vladika Joasaf je sastavio. nacrt i pročitao ga nekim arhijerejima koji su živeli tada u Danilovom manastiru – episkopima Pahomiju Kedrovu, Parteniju Brjanskih i Amvrosiju Poljanskom – i posle njihovih primedaba uneo u tekst dopune i predao ga mestočuvaru.
Zato deklaracija i nije dobila konačni oblik. Mestočuvar nije hteo da je preda sovjetskim vlastima preko predstavnika GPU, već je hteo da se lično susretne s predsednikom vlade Rikovom. Ali sovjetska vlada nije želela da se sretne s poglavarom Ruske Pravoslavne Crkve i nacrt deklaracije je bio oduzet prilikom hapšenja mitropolita Petra od strane GPU[6].
Krajem novembra 1925. godine uhapšeni su gotovo svi iole istaknutiji arhijereji koji su u to vreme živeli u Moskvi. Mestočuvar je video da se neminovno bliži i njegovo hapšenje. Zato je trebalo pobrinuti se o crkvenoj vlasti i crkvenoj upravi. 6. novembra 1925. godine on je doneo sledeću odluku: „U slučaju da iz bilo kojih razloga ne budem u mogućnosti da vršim dužnost patrijaršijskog mestočuvara privremeno poveravam vršenje te dužnosti Visokopreosvećenom Sergiju[7], mitropolitu Nižegorodskom. Ako pak ovaj mitropolit ne bude u stanju da vrši tu dužnost, privremeni vršilac dužnosti patrijaršijskog mestočuvara bude Visokopreosvećeni Mihail[8], egzarh Ukrajine, ili Visokopreosvećeni Josif[9], arhiepiskop Rostovski, ako mitropolit Mihail bude lišen mogućnosti da sprovede moju odluku.
Pominjanje na bogosluženju moga imena kao patrijaršijskog mestočuvara ostaje obavezno“.
Ovaj korak je bio diktiran blagočastivom revnošću za sudbinu uprave Crkvom, željom da se zaštiti Ruska Pravoslavna Crkva od anarhije i raskola u ubeđenju da dva druga kandidata za mestočuvara koje je postavio patrijarh Tihon, mitropolit Kazanski Kiril i mitropolit Jaroslavski Agatangel, budući da se nalaze u progonstvu, nemaju mogućnost da prihvate crkvenu upravu. Osim toga, posle potvrde izbora mitropolita Petra za mestočuvara od strane sabora arhijereja prava dvojice pomenutih kandidata na položaj mestočuvara prestajala su da budu bezuslovna i nisu se mogla posmatrati mehanički na osnovu zaveštanja patrijarha Tihona, već samo prilikom zahteva prava od strane samih kandidata i prilikom odobrenja od strane arhijerejskog sabora. Patrijaršijski mestočuvar je znao da će korisna biti samo zakonita predaja crkvene vlasti uz blagoslov prvojerarha, da će bezvlašće dovesti Crkvu do anarhije i osvajanja crkvene uprave od strane skupina koje imaju koristoljubive ciljeve, što će, sa svoje strane, dovesti do raskida s kanonima i tradicijama Pravoslavne Crkve.
9. decembra 1925. godine održano je zasedanje komisije za sprovođenje dekreta o odvajanju crkve od države pri CK SKP(b)[10]. Saslušana je informacija OGPU o unutar-crkvenim skupinama: kako razbiti Crkvu, kome pomagati, a koga uništavati. Ličnost mitropolita Petra, njegova plemenitost, duboka obrazovanost, um, uzdržanost i nepromenljiva blagonaklonost prema predstavnicima OGPU, ali bez ikakvog ulagivanja pred njima, izazivali su kod njih, a naročito kod Tučkova[11], bes i zlobu. Predstavnici OGPU su saopštili da će mitropolit verovatno odbiti da sarađuje sa OGPU, budući da je ta saradnja, na kraju krajeva, usmerena rušenju Crkve. Zato su doneli odluku: „Zbog crkvene politike koja je očigledno neprijateljska sovjetskoj vlasti, a koju on (mestočuvar – I.D.) vodi, kao i zbog konkretnih materijala koji ga optužuju, linija koju sprovodi OGPU po pitanju unutar-crkvenih grupacija smatra se ispravnom“. (Tj. mitropolita Petra treba uhapsiti, a arhiepiskopa Grigorija podržati). Istoga dana mestočuvar je bio uhapšen.
Početkom decembra, uoči hapšenja, već ga jasno predosećajući, mestočuvar je odlučio da izloži svoj stav prvojerarha – kakve zadatke postavlja u svojoj crkvenoj upravi i kako gleda na nju i na svoju dužnost pred pastvom. On je pisao: „Očekuju me teškoće, sud ljudski, brz, ali ne uvek milostiv. Ne bojim se napora. Njega sam voleo i volim, ne plašim se ni suda ljudskog – njegovu neblagonaklonost su doživeli na svojoj koži neuporedivo bolje i dostojnije ličnosti od mene. Bojim se samo jednog: grešaka, propusta i nehotičnih nepravdi eto šta mene plaši. Duboko sam svestan odgovornosti svoje dužnosti. To je potrebno u svakom poslu, a u našem, pastirskom, naročito. Ako pastiri ne budu imali svest o svojoj dužnosti, neće biti ni energije, ni evanđelske ljubavi, ni trpljenja u služenju. A ako ona postoji, čuvari vinograda Gospodnjeg mogu samo da se vesele i raduju. Ako je suštinsko obeležje učenika Hristovih, po reči Evanđelja, ljubav, onda njome mora biti prožeta i sva delatnost služitelja oltara Gospodnjeg, služitelja Boga mira i ljubavi. I neka mi pomogne u tome Gospod! Vas pak molim da izvršavate s ljubavlju, kao poslušnu decu, sva pravila, odluke i naredbe Crkve. Njene ustave i pravila mnogi smatraju proizvoljnim, suvišnim, opterećujućim, pa čak i preživelim. Ali mudraci ovoga veka uza svu svoju samouverenost nisu izumeli sredstva da učvrste našu volju u dobru, da čoveku dozvole da oseti sladost duhovne slobode od strasti, mir savesti i trijumf pobede u borbi protiv zla, kao što to čine napori i podvizi koje propisuju ustavi Crkve. Do kakvih nesrećnih posledica može dovesti izbegavanje crkvenih odluka, pokazuje gorko iskustvo naše braće po duhu i telu koja su otpala od jedinstva sa Svetom Crkvom i koja lutaju u mraku predrasuda i time se samovoljno otuđuju od nadanja u život večni. Moliću se, ja nedostojni pastir, da mir Božiji obitava u srcima našim u sve vreme života našeg. Za svakog pravoslavnog čoveka koji duboko doživljava sadašnje događaje, oni ne mogu a da ne izazivaju u njemu bojazan za sudbinu Pravoslavne Crkve, kao i pogubni raskol predvođen episkopima i prezviterima koji su zaboravili Boga i izdaju svoju sabraću i blagočastive mirjane – sve to možda nije još uvek tako opasno za Crkvu Božiju koja je uvek jačala i obnavljala se stradanjima. Ali je strašan i opasan duh obmane koji vodi borbu protiv Crkve i koji radi na njenom razaranju pod maskom brige…“
Saslušanja su počela skoro odmah. 12. decembra je bilo prvo saslušanje. Glavna optužba je bila: pošto mitropolit Petar nije smenio s dužnosti Kijevskog mitropolita Antonija Hrapovickog i nije ga lišio zvanja Kijevskog mitropolita, a mitropolit Antonije je kontrarevolucionar, dakle, kontrarevolucionar je i mitropolit Petar. Vladika se držao smelo, ali ipak nije bio sasvim zadovoljan svojim odgovorima na prvom saslušanju[12],[13].
14. decembra 1925. godine mitropolit Sergije Stragorodski je poslao na ime episkopa koji upravlja Moskovskom eparhijom izjavu da u skladu sa odlukom patrijaršijskog mestočuvara on postaje vršilac dužnosti mestočuvara.
22. decembra skupina od devet episkopa na čelu s arhiepiskopom Jekaterinburškim Grigorijem Jackovskim okupila se u Moskvi. Oni su izjavili da pošto je delatnost mestočuvara kontrarevolucionarna, njegovim je hapšenjem Crkva lišena uprave, te su oni organizovali Najviši privremeni crkveni savet.
7. januara 1926. godine u listu “ Izvestija“ je objavljeno saopštenje o osnivanju NPCS. 14. januara mitropolit Sergije je poslao arhiepiskopu Grigoriju pismo, zahtevajući odgovor u vezi sa ovim samovoljnim činom. Odgovor arhiepiskopa Grigorija o kanonskim osnovama NPCS bio je nezadovoljavajući i mitropolit Sergije ga je 21. januara obavestio da zabranjuje njemu i njegovim arhijerejima istomišljenicima sveštenosluženje, tako da sve službene radnje pomenutih arhijereja (rukopoloženja, postavljenja, nagrade i bilo koje odluke u vezi sa službom), počev od 22. decembra 1925. godine pa nadalje, smatra nevažećim. Izjavom mitropolita Sergija, kao zamenika mestočuvara, radnje u vezi sa organizovanjem Najvišeg privremenog crkvenog saveta lišene su kanonske osnove. Ali Tučkov se veoma mnogo uzdao u svoj sporazum s vladikom Grigorijem, tim pre što mu je ovoga puta uspelo da se sporazume s pravoslavnim arhijerejem koji poseduje autoritet. On je predložio arhiepiskopu da upriliči sastanak s patrijaršijskim mestočuvarem mitropolitom Petrom i od njega dobije saglasnost za osnivanje NPCS. Arhiepiskop Grigorije je sastavio izveštaj na ime mestočuvara Petra, u kojem je pisalo da su nakon hapšenja ovoga u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi počele takve podele koje mogu izazvati raskol, da mitropolit Sergije ne živi u Moskvi, već u Nižnjem Novgorodu, i da ne može da doputuje radi upravljanja crkvenim poslovima, da je mitropolit Mihail odbacio zahtev za vršenje dužnosti patrijaršijskog mestočuvara, a arhiepiskop Josif ne može da ga prihvati zato što mu je potpuno nepoznat. Arhiepiskop Grigorije je predložio svoje kandidate za dužnost najviše crkvene vlasti – sebe i trojicu svojih arhijereja istomišljenika.
Bojeći se za sudbinu crkvene uprave, plašeći se anarhije i raskola, mestočuvar je rezolucijom na izveštaju arhiepiskopa Grigorija poverio vršenje dužnosti patrijaršijskog mestočuvara kolegijumu od tri arhipastira iz kojih je isključio kandidate koje je predlagao arhiepiskop Grigorije, naredivši im da se upute u svoje eparhije, i uključio je u kolegijum arhiepiskopa Vladimirskog Nikolaja Dobronravova i arhiepiskopa Tomskog Dimitrija Belikova koji su mu bili poznati po svojoj čvrstini i predanosti Crkvi.
Ovlašćeni predstavnici OGPU koji su učestvovali u pregovorima, Tučkov i Kazanski, nisu rekli ni reč da arhiepiskop Nikolaj sedi u zatvoru. Zato će arhiepiskop Dimitrije, uveravao je Kazanski, obavezno doputovati iz Tomska. I Tučkov je pokazao mitropolitu Petru lažni telegram u kojem je pisalo da će arhiepiskop Dimitrije za tri do četiri dana biti u Moskvi, dok ovaj, međutim, nije ni čuo za pregovore. Unutrašnji osećaj je govorio mestočuvaru da stvar ne stoji tako kako mu islednici opisuju uz prećutnu saglasnost vladike Grigorija, ali, nalazeći se u potpunoj izolaciji, kako je mogao da sazna kakvo je pravo stanje stvari u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi? Nakon dugih premišljanja mitropolit je zamolio da uključi radi učešća u radu novostvorenog kolegijuma mitropolita Arsenija Stadnjickog. Tučkov je spremno pristao:
– Molim vas, napišite telegram o pozivu, a mi ćemo poslati.
Mestočuvar je napisao tekst telegrama, potpisao ga, predao Tučkovu, ali ga ovaj nije poslao.
Nalazeći se u samici, mitropolit je bio veoma žalostan – neće li njegovi postupci dovesti do nečeg još goreg. Zabrinutost zbog toga da li je njegova odluka o stvaranju kolegijuma ispravna, opšta neodređenost, i što je najvažnije, odsustvo informacija o pravom stanju crkvene uprave i nemogućnost da ih dobije u uslovima potpune izolacije – sve se to odrazilo na njegovo zdravlje. Posle posete arhiepiskopa Grigorija i Tučkova on je oboleo od teškog nervnog rastrojstva i 4. februara je smešten u zatvorsku bolnicu.
U to vreme mitropolitu Agatangelu, kandidatu za mesto patrijaršijskog mestočuvara, vlasti su dozvolile da se iz progonstva vrati u Jaroslavlj. Ali u Permskom zatvoru je bio zadržan radi susreta s Tučkovom. Tučkov mu je opisao težak položaj Ruske Pravoslavne Crkve koji se sve više pogoršava borbom za vlast između arhiepiskopa Grigorija koji se stavio na čelo NPCS, i mitropolita Sergija Nižegorodskog, koji pretenduje na položaj mestočuvara. Tučkov je predložio mitropolitu Agatangelu, navodno radi uspostavljanja crkvenog mira i radi crkvenog dobra, kao drugom kandidatu za mesto patrijaršijskog mestočuvara, kao zameniku patrijarha koji je postavljen na tu dužnost još 1922. godine i najstarijem i najautoritativnijem arhijereju Ruske Pravoslavne Crkve, da preuzme upravu nad Crkvom u svojstvu patrijaršijskog mestočuvara i započne pregovore s vladom u vezi s registracijom crkvene uprave, u čemu je Tučkov obećao da će mitropolitu pružiti svu moguću podršku.
Mitropolit Agatangel je poverovao i, ne razjašnjavajući dalje, ne ulazeći u pregovore po tako važnom pitanju s mitropolitom Petrom, 18. aprila 1926. godine je sačinio u Permu poslanicu o svom preuzimanju prava patrijaršijskog mestočuvara koju je 26. aprila zajedno s propratnim pismom poslao mitropolitu Sergiju, i ne samo njemu nego i mnogim eparhijskim arhijerejima, kao arhijerej koji je već prihvatio dužnost mestočuvara. Vladika Agatangel je još bio u Permu, a njegov proglas je objavljen u celoj Rusiji, praveći novi raskol u Crkvi.
Šest dana posle potpisivanja od strane mitropolita Agatangela poslanice i njenog razašiljanja po Rusiji, održana je sednica komisije za sprovođenje dekreta o odvajanju crkve od države[14]. Predstavnik OGPU je podneo izveštaj o uspesima na polju pravljenja crkvenih raskola. Donesena je odluka: „Liniju koju OGPU sprovodi u pravcu razbijanja tihonovskog dela „crkvenjaka“ treba prihvatiti kao pravilnu i svrsishodnu. Treba ići na raskol između mitropolita Sergija (kojeg je Petar odredio kao privremenog mestočuvara) i mitropolita Agatangela koji pretenduje na patrijaršijsko mestočuvarstvo, jačajući istovremeno treću tihonovsku jerarhiju – Najviši privremeni crkveni savet na čelu s arhiepiskopom Grigorijem kao samostalnu jedinicu. Istupanje Agatangela s proglasom vernicima da je preuzeo dužnost mestočuvara treba prihvatiti kao blagovremeno i svrsishodno“. Slučaj mitropolita Petra treba „izdvojiti i nastaviti dalju istragu tokom jednog do dva meseca. Naložiti OGPU da za to vreme konačno razjasni stanje stvari u vezi s međusobnim odnosima mestočuvara Sergija i Agatangela, nakon čega treba rešiti pitanje o daljem držanju Petra u zatvoru“.
22. maja mitropolit Sergije je dobio od Tučkova dozvolu da razmeni pisma s mitropolitom Petrom i saopštio je mestočuvaru da je mitropolit Agatangel oslobođen, da pretenduje na dužnost patrijaršijskog mestočuvara i upozorio vladiku da ovaj bude oprezan i da se uzdržava od predaje mestobljustiteljstva.
Dobro znajući kakav razdor može da napravi od borbe za položaj mestočuvara, Tučkov je sa zadovoljstvom predao pismo mitropolitu Petru, predloživši mu da se odrekne mestobljustiteljstva, pri čemu je obećao da će u tom slučaju legalizovati crkvenu upravu pod voćstvom mitropolita Agatangela i osloboditi iz zatvora samog mitropolita Petra, nakon čega će ovaj moći neometano da ode na Kavkaz ili na Krim, radi lečenja u skladu sa svojom željom.
Mitropolit Petar, uprkos upozorenju mitropolita Sergija, u pismu od 22. maja je pozdravio odlučnost mitropolita Agatangela da preuzme na sebe dužnosti patrijaršijskog mestočuvara, pretpostavljajući da se pitanje o konačnoj predaji dužnosti razjasni nakon povratka iz progonstva mitropolita Kirila. Ali mitropolit Kiril se nije vratio, i tada je u pismu od 9. juna na ime mitropolita Agatangela mitropolit Petar potvrdio predaju mestobljustiteljskih prava. Mitropolit Petar se nije držao za mestobljustiteljstvo koje je po svom položaju i smislu, kao i patrijaršijska dužnost najsvetijeg Tihona, predstavljalo za njega svakodnevno stradanje. Sve bolesti i muke Pomesne Crkve, sve strele lukavoga, kojima su se trudili da je pogode njeni neprijatelji, najpre su pogađali patrijarha, a sada mestočuvara. Bez kolebanja mitropolit Petar je napisao dokument o predaji mestočuvarstva. Ali iz mudre opreznosti i bojazni da opet bude prevaren, on je dodao: „U slučaju da mitropolit Agatangel odbije da prihvati vlast ili u slučaju nemogućnosti njenog vršenja, prava i dužnosti patrijaršijskog mestočuvara se ponovo vraćaju meni, a dužnost zamenika mitropolitu Sergiju“.
Ovo se nije svidelo Tučkovu, ali je oćutao, iako je znao da se dan ranije mitropolit Agatangel odlučno odrekao mestobljustiteljstva.
Nakon nekoliko dana, 12. juna, mitropolit Agatangel se u pismu na ime mitropolita Petra odrekao dužnosti patrijaršijskog mestočuvara. Posle ovoga mitropolit Petar je bno premešten u Suzdaljski politički izolator, gde je držan u samici, bez ikakvih vesti o događajima koji se odvijaju van zatvora.
Nakon izvesnog vremena Tučkov je došao kod mitropolita Petra s novim predlogom: da osnuje pravoslavni Sinod, uz obavezno uključivanje u njega arhiepiskopa Grigorija. Da li he na zasedanjima Sinoda učestvovati sam mitropolit Petar o tome je ćutao, ali ako je potrebno, primetio je Tučkov, članovi Sinoda mogu dolaziti u Suzdaljski izolator i tu držati svoje sednice. Tučkov je predložio da mitropolit Sergije bude lišen prava zamenika mestočuvara i bude premešten u Krasnojarsku eparhiju[15]. Tučkov se trudio da izazove neprijateljstvo između mestočuvara i mitropolita Sergija, pričajući o njemu sve najgore, optužujući ga za intrige i politikantstvo. Mitropolit Petar je odlučno odbacio ovaj predlog. Nakon nekoliko godina, sećajući se Tučkovljevog predloga, vladika je pisao predsedniku OGPU Menžinskom: „… u odnosu na mitropolita Sergija, jednog od zaslužnih, prosvećenih i najautoritativnijih arhijereja prema kome su se ovi odnosili s poštovanjem i prema kojem je svoju duboku simpatiju izražavala i pastva kojom je upravljao – ponuđena mera bila bi nasrtanje na njegovo dostojanstvo i nečuvena uvreda za njega… To bi prešlo svake granice pravednosti. A što se tiče arhiepiskopa Grigorija, moram da kažem da arhijerej koji je lišen katedre i koji je pod zabranom ne može biti član Sinoda“.
5. novembra 1926. godine patrijaršijski mestočuvar je osuđen na tri godine progonstva. U decembru je mitropolit u robijaškom transportu upućen preko usputnih zatvora u Toboljsk. Tek sada, oslobođen iz samice, saznao je pravo stanje stvari crkvenih poslova u Rusiji i 1. januara je u Permskom zatvoru sastavio proglas u kojem je konačno ukinuo kolegijum, potvrdio zabranu sveštenosluženja arhiepiskopa Grigorija i njegovih arhijereja i saopštio o odluci mitropolita Agatangela da se odrekne preuzete dužnosti mestočuvara patrijaršijskog prestola[16].
21. januara 1927. godine na sastanak s mestočuvarem u Jekaterinburškom zatvoru došao je arhiepiskop Grigorije i mitropolit Petar je potvrdio da je arhiepiskop van molitveno-kanonskog opštenja s njim i upozorio ga da se smutnja koju sprovode on i njegove pristalice ne može trpeti u Pravoslavnoj Crkvi. Tada je mestočuvaru pošlo za rukom da pošalje svoj proglas na slobodu, proglas koji je postao poznat celokupnoj javnosti.
U februaru 1927. godine mitropolit Petar je došao u selo Abalak. Vlasti su mu naredile da se nastani na teritoriji ukinutog Abalačkog manastira. Dok su mu preuređivali sobu koja mu je dodeljena u kući pored seoskog sovjeta, vladika je živeo u selu. Držao se oprezno, znajući da GPU može svaku reč protumačiti protiv njega. Monahinja Jovanovskog manastira, Evgenija Manježnih, pomogla mu je da sredi sobu, ponekad mu je pomagala u domaćinstvu, ali svakodnevni posao je starac sam obavljao – ložio je peć, čistio stan, kuvao hranu. Tu je kratko proživeo. Permski proglas je veoma uplašio vlasti, uplašila ih je sama činjenica obraćanja mestočuvara pravoslavnoj pastvi. Početkom aprila 1927. godine mitropolit Petar je uhapšen i prebačen u Toboljski zatvor. 9. jula SCIK je doneo odluku o sudbini patrijaršijskog mestočuvara: on je bio proteran u polarni krug na obalu zaliva reke 06, u naselje He.
U progonstvu je vladika Petar živeo u atmosferi velikog neprijateljstva od strane mesnih sveštenika, jer su obdorski, abalački i henski sveštenici bili obnovljenaši, pri čemu je to ovaj poslednji skrivao od mitropolita. Mestočuvar u obnovljenaške hramove nije išao, a ugledavši se na njega, prestali su da ih posećuju i vernici kojih je tu ionako bilo malo.
Krajem 1928. godine završilo se mestočuvarevo trogodišnje progonstvo, ali Tučkov nije hteo da čeka završetak progonstva i 11. maja 1928. godine odlukom Posebnog veća OGPU rok mu je bio produžen za još dve godine. Vladičino zdravlje se pogoršavalo, teško je podnosio klimu, naročito za vreme zimskih meseci. 15. jula 1928. godine uputio je izjavu OSO OGPU i SCIK:“… življenje u selu He Obdorskog okruga, daleko u polarnom krugu, u surovoj klimi, suviše se pogubno odražava na moje zdravlje koje je nakon mog trogodišnjeg boravka ovde potpuno potkopano… Dalje držanje u ovoj klimi koju teško podnosim, uz moje bolesti koje se sve više razvijaju (emfizem, miokarditis, hronični laringitis itd.) i uz odsustvo sredstava za njihovo lečenje, jednako je osudi na smrt“. O ovu izjavu vlasti su se oglušile. Nakon godinu dana, 15. marta, mitropolit se ponovo obratio vlastima: „Proboravivši dve godine u selu He, uverio sam se da se moja bolest, emfizem pluća, u poslednje vreme pogoršala, nesumnjivo usled hladne klime. Ali osim emfizema, patim još i od miokarditisa, koja bolest neretko, naročito za vreme jakih mrazeva, otežava disanje i onemogućava mi kretanje… Ovde sam još dobio i reumatske bolove u rukama i nogama… Obaveštenje o primeni amnestije na koju sam imao jednako pravo kao i drugi, nisam dobio, ali sam dobio obaveštenje o produženju roka progonstva za još dve godine. Držanje u ovim surovim klimatskim uslovima bez odgovarajuće medicinske pomoći za mene je preteško, te bi bilo poželjno da u novom roku progonstva dobijem olakšanje svoje sudbine koje bi se moglo izraziti u tome što bih bio premešten na jug ili u takvo naselje u kojem bih imao mogućnost da dobijem lekarsku negu…“ I ovo mestočuvarevo pismo je ostalo bez odgovora. 29. marta 1929. godine GPU je izvršio kod vladike pretres: tražili su prepisku, ali ništa nisu našli. Dobro poznajući GPU i njegovu sitničavost u šikaniranju, mitropolit nije čuvao svoju prepisku.
A pred njim su tek bili teški i žalosni događaji. Skoro u ista mesta, u Surgut, bio je proteran stari mestočuvarev poznanik, najveći poznavalac života i učenja Svetih Otaca Crkve, profesor Ivan Vasiljevič Popov. Oni su se dopisivali. Nekoliko puta je Ivan Vasiljevič slao mitropolitu Petru novac, ne saopštavajući od koga, ali jednom je napisao da taj novac preko njega šalje mitropolit Sergije Stragorodski. Vladiku je duboko pogodilo što se njegov zamenik boji da mu šalje novac otvoreno. Jer patrijaršijski mestočuvar se ne nalazi u progonstvu zbog političkih prestupa, već zbog vernosti Pravoslavnoj Crkvi. Zahvaljujući odluci mitropolita Petra sada stoji mitropolit Sergije na čelu Crkve. Zameništvo mitropolita Sergija je javno, a njihovi odnosi su otvoreni. Zar zamenik ima razloga da skriva da pruža materijalnu pomoć onome koga zamenjuje? Sledeći put je vladika zamolio Ivana Vasiljeviča da napiše mitropolitu Sergiju da mu više ne šalje novčane doznake, jer mu ništa nije potrebno. Sve te neprijatne sitnice, međutim, nisu imale ni najmanjeg uticaja na crkvene odluke.
16/29. jula 1927. godine mitropolit Sergije je objavio deklaraciju o lojalnosti. U leto 1929. godine episkop Damaskin Cedrik je organizovao slanje glasnika mitropolitu Petru[17]. Iz dostavljenih dokumenata ocrtavala se zabrinjavajuća slika. Patrijaršijski mestočuvar je video da je crkveni mir narušen, da neki arhijereji napuštaju administrativnu potčinjenost mitropolitu Sergiju, a to preti raskolom. U decembru 1929. godine mestočuvar je uputio mitropolitu pismo[18].
Ne dobivši odgovor, mestočuvar je u februaru 1930. godine poslao drugo pismo[19]. Ali ni na ovo pismo nije dobio odgovor i tada je u leto predao kopiju decembarskog pisma preko posrednika i istovremeno je dao da se objavi u javnosti[20]. Ovo pismo, kao i mogućnost obraćanja patrijaršijskog mestočuvara svome zameniku, duboko su uznemirili vlast.
17. avgusta 1930. godine GPU je uhapsio mitropolita. Prilikom hapšenja mu nije rečeno šta ga čeka, a rok progonstva se završavao kroz četiri meseca, te je mitropolit skoro sve svoje stvari razdao siromašnima. Posle tromesečnog boravka u Toboljskom zatvoru premešten je u Jekaterinburški zatvor, gde ga je posetio ovlašćeni predstavnik OGPU Poljanski i predložio mu da se odrekne čina mestočuvara. Inače, pretio je on, mitropolita očekuje nova zatvorska kazna. Mitropolit je odbio.
Odricanjem od položaja mestočuvara mitropolita Petra odmah bi bila ukinuta i prava mitropolita Sergija, te bi Pomesna Crkva ostala bez kanonskog zakonitog poglavara, što je moglo samo pojačati i učvrstiti sve započete raskole. Ne, mestočuvar niti je hteo, niti je mogao da svojom rukom doliva ulje u taj oganj geenski. On je dobro znao da se raskoli teško prevazilaze u zemaljskom životu pomesnih crkava. Oduševljenje i nadahnuta propoved raskoloučitelja pretvoriće se u gorke suze potomcima njihovih sledbenika. Greh izazivanja raskola ne može pokriti ni pobožnost ličnog života, niti se može sprati mučeničkom krvlju[21].
U novembru 1930. godine GPU je pokrenuo protiv mestočuvara nov postupak, optuživši ga da je, nalazeći se u progonstvu, vodio „među okolnim stanovništvom defetističku agitaciju, govoreći o bliskom ratu i padu sovjetske vlasti i neophodnosti borbe protiv iste, a takođe je pokušavao da iskoristi Crkvu za borbu protiv sovjetske vlasti“. Načelniku Toboljskog okružnog odeljenja OGPU bilo je naređeno da „prikupi podatke koji dokazuju krivicu Petra Poljanskog u odnosima s crkvenim ljudima i pokušajima rukovođenja Crkvom u antisovjetskom pravcu… da obrati pažnju na njegovu vezu sa toboljskim sveštenstvom… Da potvrdi izjavama svedoka… sve… činjenice antisovjetske agitacije od strane Poljanskog, a naročito činjenice podsticanja vernika na aktivnu borbu protiv obnovljenaša“.
30. novembra mestočuvar je pozvan na saslušanje; on je odgovorio: „Nalazeći se u progonstvu na toboljskom severu, nisam se mešao u poslove upravljanja Crkvom, osim što sam jednom napisao mitropolitu Sergiju pismo u kojem sam mu saopštio da su do mene došle glasine o tome da u Crkvi postoje razdori i podele u vezi s tim što on prelazi granice poverene mu crkvene vlasti i molio ga da sve to ukloni… Zatim, nalazeći se u Abalaku, prognani sveštenik mi se obratio s predlogom koji očigledno potiče iz Toboljska, da nagradim neka duhovna lica. Odgovorio sam mu da mi mesni arhijerej napiše tim povodom. Sa svoje strane imao sam u vidu da to podnesem mitropolitu Sergiju sa svojim mišljenjem“.
12. decembra mitropolit Petar je pozvan isledniku Kostinu koji mu je pročitao optužnicu i predložio da odgovori na neka pitanja. Shvatajući svu važnost odgovora, kao i da će se OGPU hvatati za svaku reč, vladika je pisao izjave svojom rukom: „Ne priznajem nikakvu krivicu za optužbe koje me terete. Defetističkom agitacijom u progonstvu se nisam bavio… Ja uopšte nikada nisam bio protivnik sovjetske vlasti. Sovjetsku vlast priznajem i njenim se odlukama potčinjavam. Ponavljam da protiv sovjetske vlasti bilo kakve razgovore sa bilo kim nisam vodio i to bi bilo bezumlje s moje strane“.
14. januara islednik je saopštio vladiki o završetku istrage i upitao da li želi da dopuni svoje izjave. Mitropolit je napisao: „Odlučno izjavljujem da nisam umešan ni u kakve radnje zbog kojih me optužuju… za radnje besmislene i detinjasto naivne… Znam da mi je savest čista i to me podstiče da molim da se prema meni pokaže sovjetska pravednost, uzimajući u obzir pri tome moju starost, opterećenu bolestima, kao i dugotrajno progonstvo… Mora se uzeti u obzir i to da se optužba za kontrarevolucionarnu delatnost odnosi na vreme od pre četiri godine, a da niko od vlasti nijednom rečju sve do sada mi to nije prebacio“.
Istraga je završena i usledilo je ponovno zatvaranje u samicu. Mitropolit Petar je imao tada 69 godina. Po prirodi dobro zdravlje je bilo uništeno tokom devet godina progonstava i zatvora. Kao da su se nadali u njegovu skoru smrt, mitropolita su stavljali u nepodnošljive uslove; tako je prošla gotovo godina dana Jekaterinburškog zatvora u samici – bez paketa, bez viđenja sa bilo kim osim predstavnika GPU i zatvorskih čuvara, gotovo bez šetnji. U zatvoru su mu se polomile krunice na zubima i on se obratio vlastima da mu pozovu zubnog tehničara, ali vlasti nisu udovoljile njegovoj molbi. Odsustvo krunica i nemogućnost da dobro sažvaće hranu doveli su do toga da je nakon svakog uzimanja hrane dobijao jake bolove u želucu, te mu se na kraju krajeva razvio i katar želuca. Noću je sve češće dobijao napade astme. Sa zebnjom je legao noću na zatvorski ležaj, sumnjajući da li će sutra ustati. Napadi astme su bili najčešći posle ponoći, praćeni neizdržljivim mukama. Za vreme nesvestica bi padao na pod i dugo tako ležao. Ponekad je to trajalo sve dok ne bi ušao nadzornik i preneo starog mitropolita na ležaj.
U proleće 1931. godine u zatvor je došao Tučkov i predložio mestočuvaru da postane obaveštajac OGPU, preteći u slučaju odbijanja novim produženjem zatvorske kazne. Položaj je bio bezizlazan. Mitropolit je rekao nešto neodređeno i odmah se trgao. Osetio je da njegovoj duši preti velika opasnost. Zato je, izgubivši svoju uobičajenu uzdržanost i blagonaklonost koju je uvek zadržavao prema svojim mučiteljima, odgovorio Tučkovu oštro. Tokom svih godina teškog zatvora u samici, odagnavao je od sebe rđave misli i osećanja. Blagodaću Božijom ne samo postupkom, nego ni rečju, nije ispoljavao prema bilo kome neprijateljstvo ili neraspoloženje. I zato mu je razgovor u povišenom tonu bio neprijatan. Tučkov je shvatio da mu je propao plan da upropasti mitropolita i otišao je.
Čudno osećanje je obuzelo starčevu dušu i prošlo je najmanje dva časa pošto je, pomolivši se, uspeo da se smiri i da objasni sebi ono što se dogodilo. Naravno, nije moglo biti ni govora o bilo kakvoj saradnji sa GPU i to je trebalo jasno reći. Istoga dana se obratio nadzorniku da pozove islednika Kostina koji je prisustvovao razgovoru, ali nadzornik je rekao da njega u zatvoru nema. Sledećeg dana mitropolit je zamolio da se pošalje Tučkovu telegram i zatim je napisao pismo Menžinskom u kojem je učtivo, ali odlučno odbacivao predloge. “ Kada bih ja bio samo građanin P.F. – pisao je mestočuvar – moj put bi bio usmeren drugačije, ali kao prvi poglavar Crkve ja ne smem da tražim svoju liniju. U protivnom bi se dobilo ono što se na crkvenom jeziku naziva lukavstvo… Upropašćeno zdravlje i poodmakle godine ne dozvoljavaju mi da se sa svom ozbiljnošću i delikatnošću ponesem prema ulozi obaveštajca, koju mi je nudio drug J. A. Tučkov. Ne treba ni napominjati da su ovakvi poslovi nespojivi s mojim zvanjem i osim toga tuđi mojoj prirodi“.
Vladika nije sumnjao kako treba postupati u slučaju predloga GPU o saradnji. U jednom od svojih zatvorskih pisama je pisao: „Zbog naše slabosti manje ili više odstupamo od onog ideala, one istine koja je zaveštana hrišćanima. Ali važno je to da čovek ne bude zabrinut samo za ono zemaljsko i radi toga da ne ubija gnevno istinu i ne silazi s njenog puta. Onda je bolje potpuno se odreći od Boga… A međutim, ako se govori po savesti, ono što je poslužilo kao uzrok ovakve represije[22], moralno je nedopustivo ne samo za poglavara Crkve, nego i uopšte za svakog hrišćanina u kojem vlada ideja greha i iskupljenja. U toj stvari moralo bi se suočiti s dvama potpuno suprotnim načelima: načelom hrišćanskim i načelom revolucionarnim. Kao osnova prvog načela služi ljubav prema bližnjemu, svepraštanje, smirenje i bratstvo; u osnovi drugog načela je: cilj opravdava sredstva, klasna borba, uništavanje i tome slično. Prihvatajući tačku gledišta tog drugog načela, čovek kreće revolucionarnim putem, izaziva borbu i na taj način se odriče ne samo istinskog simvola hrišćanske vere i uništava njene temelje – ideju ljubavi i druge ideje, nego i načela ispovedanja vere. Nema potrebe da se govori kako mora biti rešena ova dilema – ljubav prema bližnjemu ili klasna borba – od strane ozbiljnog vernika, a naročito ne najamnika, nego pravog pastira Crkve. Teško da bi ovaj znao za spokoj tokom celog svog života ako bi podlegao iskušenju od strane pomenutih protivrečnosti“.
Utisci patrijaršijskog mestočuvara nakon Tučkovljeve posete bili su toliko snažni da je nakon nekoliko dana vladika bio paralizovan, oduzeli su mu se desna ruka i noga. Ruka mu se vremenom povratila u prethodno stanje, ali noga nije do kraja ozdravila, što se osećalo prilikom hoda.
Od vremena hapšenja prošlo je devet meseci, optužnica je bila smešna, ali, izgleda da mestočuvara nisu nameravali da puste iz samice. 25. maja 1931. godine on je pisao predsedniku OGPU Menžinskom: „Sada sam toliko iznuren da mi je teško da se krećem, da stojim, pa čak i da govorim. Napadi gušenja, ponekad praćeni stanjima nesvestice, učestali su i svaki put posle njih se osećam potpuno razbijen i nisam u stanju da mislim. Uskraćivanje nasušnih potreba je suviše veliko i sve moje misli su fiksirane na jednom pitanju: kada će se, najzad, završiti moja potucanja po zatvorima i progonstvima koja traju evo već devet godina… Za sve vreme od kako sam uhapšen još nijednom nisam video sunca. Moram u pravom smislu da se podvizavam, sedeći u samici. Moje šetnje od dvadeset minuta (tačnije, sedenje u hodniku koji vodi u kameni podrum), prema uslovima zatvorskog života obično traju između deset i pola dvanaest noću, a i to s prekidima. Takođe me pritiska izolacija, uskraćivanje prava da se dopisujem s bliskim ljudima i da dobijam od poznanika hranu… Uporno tvrdim da se kontrarevolucijom nisam nikada bavio, da nikada nisam vršio nikakva protiv-vladina dela… Preko Vas se obraćam sovjetskoj pravdi i usrdno molim da me oslobodite iz zatvora i vratite u mesto stalnog boravka, gde bih mogao da se ozbiljno pozabavim lečenjem kod profesora koji su me ranije lečili i da imam opštenje sa saslužiteljima arhijerejima – s mojim zamenikom i drugima“.
23. jula 1931. godine Posebno veće OGPU je saslušalo „slučaj“ mitropolita. „Slučaj“ je razmatran u svetlu odluke prezidijuma SCIK SSSR od 9.6.1927. godine. Donesena je odluka: Poljanskog-Krutickog Petra Fjodoroviča zatvoriti u koncentracioni logor u trajanju od pet godina. Rok izdržavanja kazne se računa od trenutka donošenja ove odluke“. Tj. ne računajući godinu provedenu u samici.
19. avgusta predstavnici OGPU Agranov i Tučkov su uputili administraciji Jekaterinburškog zatvora službeni zahtev s preporukom kako treba držati mitropolita: „… Poljanskog (Krutickog) Petra Fjodoroviča, osuđenog na izdržavanje kazne u koncentracionom logoru… molimo da držite pod stražom u unutrašnjem izolatoru…“
Posle donošenja presude islednik Kostin je posavetovao mitropolitu da se pokaje i da napiše pokajničku izjavu o svom učešću u negdašnjem Savezu ruskog naroda.
– Ne samo što nisam učestvovao u takvoj organizaciji – odgovorio je mestočuvar – nego čak nisam ni čuo da je takva organizacija ikad postojala u Sovjetskom Savezu.
– Onda morate da se pokajete zbog učešća u antisovjetskoj organizaciji – rekao je Kostin.
– Ali ja ni u kakvim sličnim organizacijama nisam učestvovao – odgovori vladika.
Vreme je prolazilo i nade u oslobođenje su bledele. Vladiku je čudilo što je mera osude po svojoj težini uopšte nije odgovarala onoj presudi koja mu je bila pročitana. Počeo je da moli vlasti da ublaže zatvorsku kaznu ili da ga oslobode, uzimajući u obzir da kod njega ne postoji nikakav politički prestup. „Ja se neprestano nalazim pred pretnjom mnogo strašnijom od smrti – kao što je, na primer, paraliza koja je već zahvatila moju desnu nogu – pisao je on – ili skorbut koji me je uhvatio ima već više od tri meseca, te imam snažne bolove čas u listovima, kao da ih neko čvrsto steže gvozdenim obručem, čas u stopalima – kad stanem na noge kao da su mi se u njih ekseri zabili. Naročito me ubija lišavanje svežeg vazduha, jer još nijednom nisam imao prilike da se šetam danju; već treću godinu ne videći sunca, izgubio sam osećaj za njega. Od ranog proleća sam prinuđen da obustavim i noćne izlaske. To ometaju napadi gušenja (emfizema) koji se uveče toliko pojačaju da me potpuno prikivaju za mesto, pa se dešava da mi je teško da u ćeliji napravim i nekoliko koraka. U poslednje vreme su se nastupi gušenja pojačali i učestali su. Ponavljajući se svake noći, oni me svaki čas podižu s postelje. Moram satima da sedim, a ponekad i do jutra, loše mi je i sa srcem teški bolovi u njemu dovode do nesvestica… Mnogo puta sam molio lekara da mi izdejstvuje dnevne šetnje, ishranu koja odgovara mom zdravstvenom stanju umesto zajedničke kuhinje koja je teška i ne odgovara potrebama organizma… ali sve je uzalud; više puta sam se obraćao upravi sa istom molbom, i takođe bez rezultata, a bolesti se sve više i više produbljuju i približavaju me grobu. Govoreći otvoreno, smrti se ne bojim, samo ne bih voleo da umrem u zatvoru, gde ne mogu da primim Svete Tajne i gde će svedoci moje smrti biti samo zidovi. Postupite sa mnom prema odluci… pošaljite me u koncentracioni logor… ma kako mi tamo teško bilo, ipak je neuporedivo lakše od ove samice…“
U junu 1933. godine uslovi zatvora su se još više pooštrili: zamenili su mu noćne i kasne večernje šetnje u zajedničkom dvorištu šetnjama u malom dvorištu koje je predstavljalo nešto poput vlažnog podruma na čijem dnu su se neprestano od kišnice pravile bare, a vazduh je bio prepun isparenja od nužnika koji su bili pored dvorišta. Kada je vladika prvi put ugledao noću svoje novo mesto za šetnju, njemu se smučilo, pozlilo mu je i dobio je napad gušenja, te se, bojeći se da ne padne, jedva dovukao do ćelije i nije odmah mogao da dođe k sebi.
I ponovo starac piše vlastima. Pred njim su dve teme – tema beskrajnih patnji i svojih dužnosti pred Crkvom:“… neprestano sam lišen čak i onih elementarnih prava koja su ovde dozvoljena… od kraja leta 1930. godine pa sve do danas nijednom nisam video sunca… vazduh je ovde… pun zagušljive prašine od kamenog uglja, a zimi… pun dima i čađi koji se u velikim količinama izbacuju iz kotlarnice… Moj boravak u zatvorima, političkim izolatorima i progonstvima traje već više od deset godina ukupno… Zbog izloženih okolnosti… odlučujem se da tražim smanjenje u vidu amnestije mog roka kazne na tri godine, računajući i istražni zatvor… Za vršenje prestupa koji mi se pripisuje ne samo što nisam imao nikakvu želju, nego čak ni fizičku mogućnost… Optužba po 58. članu bila je pokrenuta potpuno neočekivano nakon što sam… izneo suprotno mišljenje povodom odricanja od mestobljustiteljstva,
(Za sebe lično, s tačke gledišta svog prirodnog egoizma, ja ne bih trebalo da se po tom pitanju razilazim s predstavnicima vlasti, ali ja nisam mogao da postupim drugačije).
U suštini mestobljustiteljstvo mene lično ne zanima, naprotiv, ono me sve vreme drži u okovima i u jarmu… Ali ja moram da uzmem u obzir okolnost da rešavanje datog pitanja ne zavisi od moje inicijative i ne može biti čin moje lične volje. Svojim zvanjem sam neraskidivo povezan s duhovnim interesima i voljom cele Pomesne Crkve. Na taj način, pitanje o raspolaganju mestobljustiteljstvom, pošto nije lično pitanje, ne podleže ni ličnom nahođenju, jer bih u protivnom bio izdajnik svete Crkve. Između ostalog i u činu mog stupanja na dužnost postoji napomena da ne smem da odbijem da izvršavam volju patrijarha Tihona, pa prema tome i volju arhijereja koji su potpisali taj akt… jednako kao i volju klira i vernika koji su već devet godina sa mnom u molitvenom opštenju“.
Prolazili su meseci i godine, a u položaju mestočuvara ništa se nije menjalo, osim što su uslovi postajali sve suroviji i stroži: premestili su ga u samicu Gornjeuralskog zatvora za posebne namene; nadzornicima je ovde bilo zabranjeno da ga bilo kuda izvode, gde bi on mogao da se sretne s drugim ljudima.
U Gornjeuralskom zatvoru mitropolit Petar je odležao do isteka roka kazne, 23. jula 1936. godine. Taj dan je prošao, ali ga nisu oslobodili. Još 9. jula 1936. godine održana je sednica Posebnog veća pri NKVD SSSR (za sekretara – Tučkov) na kojem je bilo odlučeno da se produži rok zatvorske kazne mitropolita Petra za još tri godine; poslata je molba u SCIK SSSR da potvrdi taj rok. Na sednici Prezidijuma SCIK, održanoj 25. avgusta, odlučeno je da se usvoji molba Posebnog veća NKVD o produženju roka zatvorske kazne za još tri godine. 1. septembra 1936. godine patrijaršijskom mestočuvaru je saopšteno o produženju roka kazne. Mitropolitu Petru je bilo 74 godine i taj zatvorski rok se već mogao smatrati doživotnim. U svakom slučaju, vlasti su odlučile da svetitelja smatraju umrlim, o čemu su i saopštili mitropolitu Sergiju. U decembru 1936. godine mitropolitu Sergiju je bila dodeljena titula patrijaršijskog mestočuvara. A mestočuvar je još uvek bio živ. I tako je prošla još jedna godina zatvora. U julu 1937. godine je po Staljinovoj odluci razrađeno operativno naređenje o streljanju u roku od četiri meseca svih ispovednika koji su se nalazili po logorima i zatvorima. U skladu sa ovim naređenjem administracija Gornjeuralskog zatvora je sastavila protiv mitropolita Petra optužbu: „Izdržavajući zatvorsku kaznu u Gornjeuralskom zatvoru, izjašnjava se kao nepomirljivi neprijatelj sovjetske države, kleveće postojeće državno uređenje… optužujući predstavnike države da ‘proganjaju crkvu’. Klevetnički optužuje organe NKVD za pristrasan odnos prema njemu, rezultat čega je tobože bila njegova zatvorska kazna, pošto nije prihvatio zahtev NKVD da se odrekne čina mestočuvara patrijaršijskog prestola“.
2. oktobra 1937. godine trojka NKVD za Čeljabinsku oblast osudila je patrijaršijskog mestočuvara mitropolita Krutickog Petra na streljanje. Streljan je nakon nekoliko dana, 10. oktobra, u 4 časa popodne.
 


 
NAPOMENE:

  1. Smirnovu.
  2. Preobraženskom.
  3. Po milosti Božijoj

    Mestočuvar patrijaršijskog prestola, mitropolit Krutickp Smireni Petar

    Ljubljenim u Hristu arhipastirima, pastirima i svoj deci Pravoslavne Ruske Crkve

    Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista

    Beć je više od tri meseca prošlo otkako je Gospodu bilo ugodno da pozove k Sebi kormilara Ruske Crkve, najčasnijeg oca našega, najsvetijeg patrijarha Tihona. Težak je za nas taj gubitak, naročito sada, kada se brod crkveni mora voditi tihom pristaništu usred pobesnelih talasa životnog mora.

    Mnogo neprijatelja ima Pravoslavna Hristova Crkva. Sada su oni pojačali svoju delatnost protiv Pravoslavlja. Podražavajući naš bogoslužbeni obred, naročito u zapadnim oblastima koje su odvajkada pravoslavne, rimokatolici navode verni narod na uniju i samim tim odvlače snage Pravoslavne Crkve od hitnije borbe protiv neverja.

    Takozvani evangelisti ili baptisti, kao i drugi sektaši svuda gde je to moguće propovedaju svoja veroučenja i odvlače naivne duše tobožnjom svetošću svoga života i obećanjem materijalne pomoći. I jadna, nemoćna pravoslavna duša, ne budući u stanju da spozna svu lažnost sektaških učenja, zanoseći se oduševljenjem njihovih propovednika, a neretko i sablažnjavajući se i materijalnim koristima, pije duhovni otrov i gine, otpadajući od Svete Crkve Pravoslavne… Sve se to događa u vreme kada se u vidu širokog talasa razliva neverje, prodirući u sve slojeve našeg društva.

    Na veliku žalost, po Božijem dopuštenju, došlo je do podele i unutar same Pravoslavne Crkve. Po reči Božijoj, od nas iziđoše, ali ne bejahu od nas; jer da bejahu od nas, ostali bi s nama (1 Jn. 2:19). Pod ovim podrazumevamo tzv. predstavnike „žive crkve“, obnovljenaše, „preporoditelje“, „samohirotonisane“ i sl. Svi se oni svojom samovoljnom jerarhijom i samovoljnim uređenjem crkvenog života, kako u iskonskoj Rusiji, tako i u Ukrajini i drugim mestima, odvajaju od jednog Tela Hristovog.tj. od Njegove Svete Pravoslavne Crkve, i time smućuju pravoslavni narod. Po neporecivim rečima Gospodnjim: ono što je skriveno od premudrih i razumnih, Gospod je zaista otkrio bezazlenima (Lk. 10:21). Naš ruski pravoslavni narod je svojim jednostavnim srcem osetio unutrašnju neistinu obnovljenaškog pokreta i svu njegovu opasnost. Gde god može on s pravednim negodovanjem odbacuje ovaj pokret i ne posećuje obnovljenaške hramove. Danas tzv. obnovljenaši sve više i više govore o sjedinjenju s nama. Po gradovima i srezovima priređuju skupove, pozivaju na njih pravoslavne klirike i mirjane radi zajedničkog razmatranja pitanja o sjedinjenju s nama i radi pripreme svog novog lažnog sabora koji oni sazivaju u jesen tekuće godine. Ali treba čvrsto imati na umu da su po kanonskim pravilima Vaseljenske Crkve svi takvi samovoljno organizovani sabori, kao i sabor živocrkvenika održan 1923. godine, nezakoniti. Zato kanonska pravila zabranjuju da njima prisustvuju pravoslavni hrišćani, a tim pre da biraju svoje predstavnike na takav sabor. Po 20. pravilu Antiohijskog sabora, „nikome da ne bude dozvoljeno da saziva sabore svojom voljom, bez onih episkopa kojima su poverene mitropolije“. U svetoj Božijoj Crkvi zakonito i kanonsko je samo ono što je blagosloveno bogoustanovljenom crkvenom vlašću koja se prejemstveno čuva od apostolskih vremena. Sve što je samovoljno, sve što su radili obnovljenaši bez dozvole u Bogu počivšeg najsvetijeg patrijarha, sve što se sada radi bez našeg blagoslova – mestočuvara patrijaršijskog prestola koji dejstvuje u jedinstvu s celom pravoslavnom zakonitom jerarhijom – sve to nema snagu po kanonima svete Crkve (Apostolsko pravilo34, Antiohijsko pravilo 39), jer je istinska Crkva jedna i jedna je u njoj blagodat Svesvetog Duha koja u njoj prebiva: ne može biti dveju crkava i dveju blagodati. Jedno telo, jedan Duh, kao što ste i pozvani u jednu nadu zvanja svoga; jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac svih (Ef. 4:4,5).

    Tzv. obnovljenaši ne smeju da govore o sjedinjenju s Pravoslavnom Crkvom, već moraju da prinesu iskreno pokajanje zbog svojih zabluda. Glavne njihove zablude se sastoje u tome što su, odstupivši samovoljno od zakonite jerarhije i njenog poglavara, najsvetijeg patrijarha, pokušavali da obnove Hristovu Crkvu samovoljnim učenjem („Živa Crkva“, br.111). Oni su izopačili crkvena pravila koja su ustanovili Vaseljenski sabori (odluke lažnog sabora od 4. maja 1923. godine); oni su odbacili vlast patrijarha, saborno ustanovljenu i priznatu od svih istočnih pravoslavnih patrijaraha, tj. odbacili su ono što je priznalo celo Pravoslavlje i osim toga na svom lažnom saboru su ga optužili. Uprkos pravilima svetih apostola, Vaseljenskih sabora i svetih otaca (Apostolsko pravilo 18; 1. vaseljenski sabor pravilo 3,112,48; Sv. Vasilije Veliki 12) oni dozvoljavaju episkopima da budu oženjeni, a kliricima da se žene dva puta, tj. narušavaju ono što cela Vaseljenska Pravoslavna Crkva priznaje kao svoj zakon i što može biti izmenjeno samo Vaseljenskim Saborom. Na taj način oni raskidaju vezu s crkvenim sveštenim predanjem i potpadaju pod saborsku osudu zbog narušavanja predanja (dogmatska odluka Sedmog vaseljenskog sabora). Čak su i prvobitni osnivači obnovljenaškog pokreta (episkop Antonin i drugi) sami shvatili svu nekanoničnost svojih zabluda, o čemu otvoreno i neprekidno govore u svojim propovedima i proglasima…

    Prisajedinjenje svetoj Pravoslavnoj Crkvi tzv. obnovljenaša moguće je samo pod uslovom ako se svaki pojedinačno odrekne svojih zabluda i prinese svenarodno pokajanje zbog svog otpadništva od Crkve. I mi neprestano molimo Gospoda Boga da vrati zabludele u krilo Svete Pravoslavne Crkve.

    Bogomudri i bogoljubazni arhipastiri, časni pastiri i svi ljubljeni pravoslavni hrišćani. U ovako teško vreme koje sada preživljavate, uzdajući se u božansko promišljanje koje se brine o nama, prebivaćemo u savezu mira i ljubavi međusobno, bićemo jedno (Jn. 17:22-23), pomažući jedni drugima, čuvajući našu pravoslavnu veru, pokazujući svugde i svuda primere dobrog života, ljubavi, krotkosti, smirenja i poslušnosti postojećoj građanskoj vlasti u saglasnosti sa zapovestima Božijim (Mk. 12:17; Rim. 13:1; D. ap. 4T8 19) pamteći da Crkva Hristova vodi vernike samo duhovno-moralnom usavršavanju i da u njoj nema nikakvog mesta za političku borbu, da bi građanska vlast to videla i da bi Duh Božiji progovorio kroz nju o Svetoj Crkvi (1 Pt. 2:12-14).

    Usrdno ćemo moliti milostivog Boga da nepokolebljivo sačuva u pravoslavlju našu Rusku Crkvu.

    „Utvrdi, Gospode, Crkvu koju si stekao časnom Tvojom Krvlju“

    (Z.Irmos na Sretenje Gospodnje sv. Kozme Majumskog).

    Patrijaršijski mestočuvar mitropolit Petar Bogom spasavani grad Moskva u leto 1925. jula 28. dana.

  4. Novinski članci sa optužbama protiv mitropolita Petra svakako da nisu bili slučajni. Sovjetske vlasti i GPU su doneli odluku o uništenju mitropolita. 11. novembra 1925. godine komisija za sprovođenje dekreta o odvajanju crkve od države pri CK boljševičke partije je donela odluku: „Naložiti d. Tučkovu da ubrza sprovođenje započetog raskola među tihonovcima… U cilju podrške skupine (arhiepiskopa Grigorija Jackovskog – I.D.) koja se nalazi u opoziciji prema Petru… objaviti u ‘Izvestijama’ niz članaka koji kompromituju Petra, koristivši za to materijale nedavno završenog obnovljenaškog sabora. Pregled članaka poveriti drugovima Steklovu I.I., Krasikovu P.A. i Tučkovu Njima takođe naložiti da pregledaju deklaraciju protiv Petra koju priprema opoziciona skupina (arhiepiskopa Grigorija – I.D.). Istovremeno sa objavljivanjem članaka naložiti OGPU da počne protiv Petra istragu“.
  5. Budući grigorijanci.
  6. Sovjetu narodnih komesara SSSR

    Dekretom Sovnarkoma RSFSR od 23/118 g. kao unapređivanje 4. tačke Ustava (t. 13) proglašenjem odvajanja Crkve od države, svim građanima je bila priznata sloboda ispovedanja bilo koje religije (t. 1) i vršenja religioznih obreda (t. 5) i, kao jemstvo te religiozne slobode „u granicama republike“ bilo je zabranjeno da se izdaju bilo koji mesni zakoni ili odluke koje bi ugrožavale ili ograničavale slobodu savesti ili uspostavljale bilo kakve prednosti ili privilegije na osnovu veroispovedne pripadnosti građana“ (t.2).

    Kasnijim odlukama i propisima odgovarajućih organa vlasti bilo je dozvoljeno objavljivanje i širenje religiozne literature (Cirk. NKJ i NKVD od 15/VIII21 g.; t. 4) i organizovanje bogoslovskih studija (dekret SCIK13/VI21 g. primedba uz t. 3. i objašnjenje 5. odeljenja NKJ od 2/V23 g. br. 280). Izdavanjem dekreta SCIK i SNK RSFSR od 3/ VIII22 g. i instrukcije uz njega NKJ i NKVD RSFSR od 27/IV23 g. vernicima je pruženo pravo unutrašnje crkvene samouprave; sazivanje opšte-gubernijskih i sveruskih sabora svog kulta i organizacija izvršnih organa. Zbog u praksi primećenih odstupanja mesnih vlasti od prethodno izdatih dekreta, instrukcija NKJ po sporazumu sa NKVD od 19/V123 g. (S.U. za 1923. g., br. 72) zajedno sa potvrdom da imaju obavezujuću snagu sve zakonodavne odluke izdate po crkvenim pitanjima, je zabranjivala: „Svim državnim ustanovama da putem administratnvnog uplitanja podržavaju bilo koji kult ili bilo koju crkvenu upravu na štetu drugih kultova ili religioznih zajednica“ (t. 7) i mesnoj vlasti se stavljalo u dužnost da „zaštiti mirno i slobodno vršenje religioznih potreba građana u onom lojalnom obliku kakav oni hoće“ (t. 8).

    I zaista, svakojake veroispovesti na teritoriji SSSR, od primitivnog šamanizma domorodaca niske kulture do svi.h mogućih pravaca sektaštva – uživaju jemstvo religiozne slobode i samouprave koje nije obezbeđeni. One se registruju u granicama koje dozvoljava zakonodavstvo SSSR, i njihove organizacije dobijaju pravo zakonitog postojanja.

    Pravoslavni vernici (ili po terminologiji NKJ „starocrkvenici“) su takođe zajedno s predstavnicima drugih religioznih veroispovesti u pomenutom roku (jun 23. g.) podneli odgovarajućim ustanovama sve materijale koje zahteva zakon (S.U. 23. br. 49) radi registrovanja njihovih religioznih zajednica, uprkos tome što odgovarajući dekret (t. 5) nalaže organima koji vrše registraciju da u roku od mesec dana (koji je produžila odluka Prezidijuma SCIK od 23/VI24. g. protokol br. 19 do 1/H124 g.) ili registruju zajednicu ili njenim osnivačima saopšte razloge odbijanja – ipak sve do sada registracija pravoslavnih zajednica još uvek nije izvršena.

    Instrukcijom o načinu registrovanja religioznih zajednica (br. 92 „Izvestija“ od 27/IV23 g.) predviđena su dva razloga za odbijanje registracije: 1) ako je broj članova zajednice manji od 50 ili 2) ako su ustav, zadatak i metod delatnosti zajednice koja namerava da se registruje u suprotnosti sa ustavom RSFSR i njenim zakonima. Broj članova naših zajednica, kao što je poznato, ne iznosi desetine, već stotine i hiljade; svugde se podnosio tipski ustav, objavljen uz samu odredbu o registrovanju, a o svojoj poslušnosti zakonu i političkoj lojalnosti naša Pravoslavna Crkva je u poslednje vreme davala više izjava.

    Tako je poglavar Pravoslavne Crkve, pokojni patrijarh Tihon, tokom poslednjih godina nekoliko puta svedočio o tome, i u iskrenost njegovih izjava, kako se može suditi na osnovu zvanične štampe posle njegove smrti, verovali su društvenopolitički krugovi. Mi, koji po prejemstvu od patrijarha Tihona sada stojimo na čelu Pravoslavne Crkve, u poslanici vernicima od 28/VII ove godine ponovo potvrđujemo potpunu lojalnost i potpunu neumešanost Pravoslavne Crkve u sve vrste i oblike inostrane i ovdašnje političke borbe. „Crkva – pisali smo mi – vodi vernike samo duhovno-moralnom usavršavanju i u njoj nema mesta za političku borbu“.

    U vezi s problemom nedozvoljavanja registrovanja, položaj Pravoslavne Crkve u nekim provincijskim gradovima tokom protekle godine se još više pogoršao u poređenju s prethodnim godinama. Tamo su organi vlasti od pravoslavnih episkopa, kao neregistrovanih, počeli da oduzimaju dozvole da posvećuju u sveštene činove, tj. da vrše određena sveštenodejstva i da rukovode duhovnim životom vernika onih zajednica koje ih biraju.

    Za dobijanje sveštenoslužitelja organi uprave upućuju naše pravoslavne vernike tzv. obnovljenašima s kojima oni zbog razlike svojih religioznih ubeđenja nemaju nikakve veze. Tamo gde su episkopi negodovali protiv iznesenih zahteva, njih su administrativno iseljavali, a vernici su, ostajući bez episkopa, morali da idu iz grada u grad da bi zadovoljili svoje religiozne potrebe. Takođe se zapažaju činjenice pristrasnog i nepravednog odnosa prema predaji hramova. njihovog oduzimanja od mnogobrojnih pravoslavnih zajednica i predaje beznačajnoj obnovljenaškoj skupini, uprkos višekratnim objašnjenjima NKJ (na primer, 29/11124 g. br. 7792) o nezakonitosti ovakvih dela. Postoje gradovi i sela gde ima po desetak obnovljenaša, a oni imaju većinu hramova, dok se hiljade pravoslavnih tiskaju u jednoj ili dve male crkve.

    Čak i u samoj Moskvi naš bespravni položaj omogućava organima vlasti da materijalnu korist manjine obnovljenaša stavljaju iznad duhovnih interesa većine pravoslavni.h. Tako su sve najpoštovanije pravoslavne svetinje, na primer Iverska ikona Majke Božije, ikona sv. Pantelejmona i druge predate obnovljenašima.

    Obespravljenošću našeg položaja objašnjava se ona neprestana usmena i štampana kleveta koju nam upućuju tzv. obnovljenaši. živocrkvenici, preporoditelji i slični, optužujući nas za nedokazane političke prestupe, kao što je to bilo, na primer, na poslednjem obnovljenaškom kongresu. Pokušali smo da preko državnog tužioca republike uložimo protest protiv klevetničkog istupanja obnovljenaškog mitropolita Aleksandra Vedenskog, ali naš protest je ostao bez rezultata. Molili smo da se naš protest objavi u zvaničnom vladinom organu („Izvestija“) gde su bile objavljene beleške o zasedanjima tog kongresa.

    Dakle, uprkos svim jasnim ukazivanjima i njihovim objašnjenjima, uprkos svoj paradoksalnosti sumnjičenja mase stanovništva za političku nepouzdanost, Pravoslavna Crkva još uvek ne može da dobije slobodu osnivanja verskih škola, samouprave, ravnopravnostn i zakonske zaštite jednako s drugim po broju svoji.h članova mnogo manjim religioznim zajednicama.

    Ovako nenormalan i „bespravni“ položaj pravoslavne zajednice koja je preovlađujuća, naročito među masom seljaštva, prirodno je da uznemirava stanovništvo, stvara atmosferu nezadovoljstva, narušava spokojni tok društvenog života, što je primetila i zvanična štampa (v. u „Izvestijama“ članak sekretara SCIK Kiseljeva o putovanju po naseljima Rjazanske gubernije), primorava stanovništvo da gubi mnogo vremena i sredstava u traženju zaštite svoje zakonom zajemčene verske slobode. Budući da posle smrti pokojnog patrijarha Tihona upravljam Pravoslavnom Crkvom na teritoriji celog Saveza i potvrđujući ponovo političku lojalnost od strane Pravoslavne Crkve i njene jerarhije, obraćam se Sovnarkomu s molbom da u ime proglašene parole o revolucionarnoj zakonitosti uputi kategorične naredbe svim izvršnim organima Saveza o prestanku adminnstrativnog pritiska na Pravoslavnu Crkvu i tačnom sprovođenju u život zakona koje su izdali centralni organi, zakona koji regulišu verski život stanovništva i obezbeđuju svim vernicima potpunu slobodu religioznog samoopredeljenja i samouprave. U cilju praktičnog ostvarenja ovog principa molim da se bez odlaganja registruju svuda na teritoriji SSSR starocrkvene pravoslavne zajednice sa svim pravnim posledicama koje proističu iz tog čina i da se arhijereji koji borave u Moskvi vrate na svoja mesta. Ujedno dajem sebi za pravo da zamolim Sovnarkom o ublažavanju sudbine administrativno kažnjenih duhovnih lica. Neki od njih i to neki u poodmaklim godinama više od godinu dana se zlopate u zabačenim mestima Pečore i Narima sa svojim nelečenim bolestima bez ikakve medicinske pomoći, a drugi na surovom Soloveckom ostrvu obavljaju fizički prinudni rad kojem većina od njih uopšte nije prilagođena. Postoje lica koja je amnestirao SCIK SSSR i koja se već dve godine zlopate u bezvodnim stepama Turkestana, postoje lica koja su izdržala svoj rok progonstva, ali još uvek nisu dobila dozvolu da se vrate u mesta služenja.

    Takođe dajem za pravo da molim i za humaniji odnos prema duhovnim licima koja se nalaze u zatvorima ili su poslata u progonstvo. Sveštenstvo je u ogromnoj većini izolovano pod sumnjom za političku nepouzdanost, te bi se zato pravednosti radi trebalo primenjivati prema njima nešto ublaženi režim koji se svugde i svuda primenjuje prema političkim zatvorenicima. Međutim, danas se naši sveštenici i monasi drže zajedno s okorelim krnminalcima, a ponekad se i registruju kao kriminalci i zajedno s njima zajedničkim transportima upućuju u progonstvo.

    Izražavajući u ovoj molbi opšte i vatrene želje cele moje višemilionske pastve, kao priznati njen najviši duhovni rukovodilac, gajim nadu da želje našeg pravoslavnog stanovništva neće ostaviti bez pažnje najviši vladin organ cele naše zemlje; jer pružiti najmnogobrojnijoj Pravoslavnoj Crkvi prava legalnog slobodnog postojanja kakva uživaju druge religiozne zajednice znači učiniti prema pećini naroda samo čin pravednosti koji će sa zahvalnošću biti prihvaćen i duboko ocenjen od strane pravoslavnog naroda.

  7. Stragorodski.
  8. Jermakov.
  9. Petrovih.
  10. Učestvovali su: zamenik predsednika komisije Popov, Smidovič, Krasikov, Menžinski, Putincev i Tučkov.
  11. Jevgenij Aleksandrovič Tučkov je tokom 15 godina igrao značajnu ulogu u crkvenoj istoriji. On je razradio mnoge planove za uništenje Pravoslavne Crkve koji su se sprovodili tokom 20nh i 30ih godina. Boljševici su ga postavili u tu svrhu na ključno mesto. On je istovremeno predvodio u GPU tajno odeljenje za uništenje Crkve i ulazio je u komisiju za sprovođenje dekreta o odvajanju Crkve od države pri CK SKP(b).

    Tučkov se rodio 1892. godine u Vladimirskoj guberniji u selu Teljakovo. Godine 1903. završio je četiri razreda seoske škole. Godine 1905. počeo je kao dečak da radi u poslastičarnici. Od 1911. do 1915. godine radio je kao pisar u radnonici kože i obuće u gradu Šuji. Zatim je tri godine bio pisar kod pozadinskih vojnih komandanata. Posle revolucije 1917. godine stupio je u partiju boljševika. Godine 1918. stupio je u gubernijsku Vanrednu Komisiju Ivanovo-Voznesenska kao šef pravnog odeljenja. Godine 1919. našao se u Ufi kao organizator odreda za posebne namene. Bio je postavljen na dužnost šefa tajnog odeljenja gubernijske ČK. U proleće 1922. godine prešao je u Moskvu i tu postao zamenik, a zatim i načelnik 6. tajnog odeljenja OGPU i istovremeno sekretar komisije za sprovođenje dekreta o odvajanju Crkve od države, u kojem svojstvu je bio sve vreme postojanja te komnsije. Od 19221923. godine OGPU je izvršio po Rusiji ogroman broj represivnih radnji, povezanih sa oduzimanjem crkveni.h dragocenosti. Tih godina je bilo izvedeno, nezavisno od oduzimanja, mnoštvo operacija koje su imale za cilj unnštenje Crkve. Osim retkih izuzetaka, gotovo svi episkopi su bili skinuti sa svojih katedara, proterani i zatvoreni u koncentracione logore. Istu sudbinu su doživeli i istaknuti sveštenoslužitelji i mirjani. Za zasluge u sprovođenju represija Tučkov je 1923. godine bio nagrađen pištoljem „mauzer“.

    Tokom svih poslednjih godina života patrijarha Tihona Tučkov je skupljao od obaveštajaca podatke o patrijarhu bliskim ljudima, nemilosrdno proganjajući sve one koji su pružali patrijarhu pomoć u svakodnevnom radu u upravljanju Crkvom. Podaci koje je sakupljao Tučkov često se nisu odlikovali velikom verodostojnošću. Na primer, u septembru 1924. godine Tučkov je sačinio spisak na kojem su se našli sveštenstvo i mirjani koji su navodno bili posebno bliski patrijarhu Tihonu i uporno ga nagovarali da ne pusti u crkvenu upravu Krasnjnckog. Podaci su međutim bili toliko daleko od verodostojnosti. da se Tučkov ni sam nije usuđivao da sprovede optužene čak ni kroz Posebno veće OGPU. A podaci su bili ovakvi: „Lično se poznaje sa Tihonom i ima uticaj na njega. što je koristio u pomirenju Tihona s Krasnjickim, trudeći se da ga ne pusti“, „ima uticaj na tihonovce“, „veoma četo biva kod Tihona“, „lično poznat Tihonu“, „odan Tihonu“ itd. Spisak sa 30 imena bio je predat mimo svih sudskih i vansudskih instanci kriminalnom odeljenju OGPU, čija udarna grupa je sve pohapsila i odmah proterala – nekog u Sibir, nekog u Turuhanski kraj. Nakon mesec-dva dana rođaci uhapšenih, zaprepašćeni ovako naglo izvršenim hapšenjima i proterivanjima, počeli su da istražuju slučajeve i da se žale. Pri tome se ispostavilo da su u spiskove aktivnih crkvenih ljudi dospeli i nevernici. Tužilaštvo je zahtevalo preispitivanje. Ali OGPU je u to vreme upravo branio bezgraničnost svojih prava, čvrsto je ostajao pri svome i pristajao samo na ublažavanje presuda, dozvolivši prognanicima da se presele iz zabačene tajge u najbliži sreski grad istog Turuhanskog kraja.

    Za hapšenje i „slučaj“ mitropolita Petra, stvaranje smutnje povezane s mitropolitom Agatangelom Preobraženskim, konačno osnivanje raskolničke skupine arhiepiskopa Grigorija Jackovskog i objavljivanje „Deklaracije“ mitropolita Sergija Stragorodskog, Tučkov je 1927. godine bio nagrađen diplomom i zlatnim časovnikom. Godine 1928. odlučio je da dobije visoko obrazovanje i upisao se na prvu godinu Moskovskog državnog univerziteta. Posle prve godine Tučkov je napustio univerzitet. Od 1929. do 1931. godine Tučkov se aktivno bavio sastavljanjem operativnih i istražnih postupaka po celoj Rusiji, čiji rezultat su bila streljanja mnogih sveštenoslužitelja i mirjana. Godine 1931. načelnik tajnog političkog odeljenja OGPU Agranov uputio je SCIK molbu da Tučkova nagradi za njegov rad, posvećen uništenju Crkve. Karakterišući svog potčinjenog, Agranov je pisao: „Pod rukovodstvom druga Tučkova i uz njegovo neposredno učešće izvršen je ogroman rad na raskolu pravoslavne crkve (na obnovljenaše, tihonovce i čitav niz drugih). U tom radu on je postigao sjajne uspehe.

    Uz njegovo neposredno učešće obavljen je 1921. godine rad na oduzimanju crkvenih dragocenosti u korist gladnih.

    Od 1923. do 1925. godine on je održao dva crkvena sabora (svesavezni sabori crkvenih lica) na kojima je bio svrgnut patrijarh Tihon i donesena odluka o ukidanju manastira, kulta moštiju kao i o lojalnom odnosu crkve prema sovjetskoj vlasti.

    Niz godina drug Tučkov je obavljao ozbiljan posao na raskolu zagranične pravoslavne ruske crkve.

    Sjajno je obavio posao u vezi s neuspehom krstaškog pohoda protiv SSSR koji je objavio rimski papa 1930. godine.

    Zahvaljujući energičnom radu druga Tučkova bila je otkrivena i likvidirana krajem 1930. i početkom 1931. godine Svesavezna kontrarevolucionarna monarhijska organizacija crkvenih lica (Istinska pravoslavna crkva) koja se u svom antisovjetskom radu oslanjala na crnostotinaške klerikalne krugove. Organizacija je imala mnoštvo svojih podružnica – 300 ustaničkih ćelija, vatreno i hladno oružje.

    Crkveno-politički centar koji je predvodio tu organizaciju, a na čijem čelu su bili profesor Losev, Novoselov, episkop Josif i drugi, imao je za cilj ujedinjavanje pod zastavom crkve svih kontrarevolucionarnih snaga radi obaranja sovjetske vlasti i restauracije monarhije.

    Čitav niz podružnica, kao na primer podružnice na Severnom Kavkazu, u centralnim černozemnim oblastima, Nikoljskom okrugu Severnog Kraja i drugima – pretvorile su se u niz kontrarevolucionarnih nastupa pod parolama: borbe protiv kolektivizacije, likvidacije kulaka itd.

    Likvidirana 1929. godine na Severnom Kavkazu ustanička organizacija tzv. „imenoslavaca“, radila je pod rukovodstvom crkveno-političkog centra „Istinska pravoslavna crkva“.

    Pod rukovodstvom d. Tučkova za poslednje dve-tri godine bilo je likvidirano nekoliko stotina krupnih antisovjetskih organizacija i grupacija crkvenih lica ustaničkog i terorističkog karaktera.

    U borbi protiv kontrarevolucionarnog pokreta među crkvenim licima i klerikalno-monarhističkim krugovima koji se grupišu oko crkve. Tučkov je ispoljio ogromnu energiju, inicijativu, odlučnost i snalažljivost.“

    U oktobru 1931. godine Tučkov je nagrađen ordenom Crvene zastave rada. Od 1931. do 1933. godine Tučkov je zauzimao dužnost ovlašćenog predsednika OGPU za Ural. Od 1933. je postao zamenik naročitog zastupnika grada Moskve. U to vreme on je kao i pre rukovodio uništenjem Crkve. Do 1939. godine bogoboračka država je rad na uništenju Crkve smatrala uglavnom završenim. Na slobodi gotovo da nije preostalo pravoslavnih episkopa i sveštenika. U jesen 1939. godine Tučkov je oslobođen iz organa NKVD s formulacijom: „zbog nemogućnosti daljeg korišćenja“. Sav njegov život i rad je bio povezan s uništenjem Crkve i gonjenjem Pravoslavlja; mnoge godine je s Jemeljanom Jaroslavskim zasedao u istim komisijama i otišao je kao predavač u Centralni savez borbenih bezbožnika. Godine 1941. je zauzimao dužnost odgovornog sekretara Centralnog saveza borbenih bezbožnika. S te dužnosti je otišao 1947. godine u penziju. Umro je u Moskvi 1957. godine.

  12. Na saslušanju je vođen potpuni stenogram. Vladika se držao tako da ne dozvoli da bude ni sam zbunjen. niti da drugi budu zbunjeni. U saslušanjima je učestvovalo nekoliko islednika i Tučkov. Svi su se oni trudili da odmah zbune vladiku svojim pritiskom i lukavim pitanjima. Zdravo rasuđivanje im je pružalo otpor. Teško je bilo snaći se i vešto odgovoriti, jedino se moglo ćutati. I vladika je, vrativši se nakon saslušanja u ćeliju i setivši se kako su se islednici hvatali bukvalno za svaku reč, bio nezadovoljan svojim odgovorima i napisao je Tučkovu: „Na prvom saslušanju sam se nalazno u stanju nervne napetosti, kako se izrazno lekar koji me je pregledao… Ne sećam se dobro svojih odgovora na postavljena pitanja, a nekih se uopšte ne sećam. Molim da se tom zapisniku ne pridaje značaj…“

    Na kasnijim saslušanjima vladika se držao još opreznije, odmeravajući i promišljajući svaku reč, odgovarajući jednoznačno ili uopšte ne odgovarajući. Na saslušanju od 17. decembra islednik je pitao mestočuvara:

    – Da li je moguće priznanje od strane Crkve pravednosti socijalne revolucije?

    – Ne, to je nemoguće – odgovori vladika – Socijalna revolucija se gradi na krvi i bratoubistvu, što Crkva ne može da prihvati. Samo još rat može Crkva da blagoslovi, i to ukoliko se u njemu brani država od tuđinaca i pravoslavna vera.

    Posle nekoliko saslušanja na kojima, čini se, islednici nisu hteli da saznaju istinu, beskrajno postavljajući jedna te ista pitanja, mestočuvar je odlučio da objasni suštinu svog stava:

    „Načelniku 6. odeljenja OGPU Jevgeniju Aleksandroviču Tučkovu. Ruska crkvena istorija teško da poznaje ovako teško vreme za upravljanje Crkvom, kakvo je vreme u godinama ove revolucije. Onaj kome je ta uprava poverena, dospeva u težak položaj između vernika (koji najverovatnije pripadaju različitim političkim nijansama), sveštenstva (takođe različitog raspoloženja) i vlasti. S jedne strane, čovek mora da izdrži pritisak naroda i da se trudi da ne pokoleba njegovo poverenje prema sebi, a s druge, da ne uskrati svoju poslušnost vlasti i ne naruši svoje odnose s njom. U takvom položaju se nalazno patrijarh Tihon, u takvo.m položaju sam se našao i ja u svojstvu patrijaršijskog mestočuvara. Nipošto neću da kažem da je vlast pozivala na neke kompromise po pitanjima vere ili se ticala crkvenih temelja – toga svakako nije bilo i ne može biti. Ali narod ima svoje gledište. Na primer, prosta činjenica predaje nekog hrama obnovljenašima, od kojih on okreće glavu s negodovanjem. tumači se u Smislu mešanja vlasti u crkvene poslove, pa čak i gonjenja Crkve, i ma koliko to bilo čudno, u tome je on spreman da vidi i našu krivicu. Između ostalog ću istaći da se među istim tim kritičarima primećuje i težnja prema vlasti, ako uzgred dotakneš pitanje socijalne revolucije i objasniš da je njen zadatak poboljšanje životnih uslova radnih klasa. Sada se postavlja pitanje. kakva u datom slučaju mora biti linija mog ponašanja? Odlučio sam da se zbližim s narodom. Time svakako nisam imao nikakvu nameru da izrazim svoju ravnodušnost prema vlasti ili neposlušnost prema njenim odlukama. Mislio sam da ako to ne činim, to znači da posmatram pravilno i da sebe obezbeđujem od bilo kakvih slučajnosti. Eto zašto sam Vam se veoma retko obraćao sa svojim izjavama. Neću sakriti ni drugi motiv tih retkih obraćanja – ovaj motiv se opet skriva u narodnoj svesti. Izvinite za otvorenost – u čoveka koji često ima veze sa GPU, narod nema poverenja. Naše česte posete GPU, zajedno s mitropolitom Serafimom (Aleksandrovom – I.D.) Tverskim za vreme patrijarha Tihona često nam nimalo nisu išle u prilog, a mitropolita Serafima je narod čak prozvao „Lubjanski“ mitropolit. Primećivao sam da su me se na početku moje uprave Crkvom mnogi klonili. Ova pojava je svakako nenormalna. Kakav sam ja to poglavar Crkve, kada pastva nije sa mnom; mogu li ja tada biti poželjan i za vlast?! Upravo sam zato i hteo da se potpuno oslobodim bilo kakvih prebacivanja od strane naroda i sveštenstva. Kako vidim, ta moja opreznost bila je uzaludna i dovela me je do ovakvog žalosnog rezultata.

    Za moju upravu su bili od značaja i neki uticaji – nisam se trudio da ih izbegavam. Moja sabraća arhijereji su bila različitog raspoloženja u crkvenom pogledu, neki su bili liberalne usmerenosti, a drugi strogo crkvene. Ja sam uzimao u obzir mišljenje ovih drugih i koristio njihove savete, zato što se narod prema njima odnosio sa većim poverenjem, pa je čak neke od njih nazivao i stubovima Crkve. Nisam imao razloga da prekinem vezu sa njima, a osim toga, to bi značilo prekinuti i neku duhovnu vezu s narodom, što bi za mene svakako bilo teško. Ali njihova mišljenja nisu napuštala granice crkvenosti. Karakteristično je da niko od liberalnijih arhijereja nikada nije iznosio čak ni aluziju u smislu osude tih strogo crkvenih arhijereja, niti ih je pominjao kao lica s nekom političkom obojenošću. I u razgovoru sa mnom oni se nisu doticali politike, osim saopštenja ove ili one novosti koja je preuzeta ili iz novina, ili iz javnog mnjenja.

    Lica iz svetovne inteligencije gotovo da nisam ni poznavao. niti imao veze s njima, ako se ne računa Vama poznat slučaj obraćanja A.D. Samarinu, kao svom bivšem oberprokuroru i kao čoveku veoma obrazovanom i u crkvenoj sferi. Istina, izražavane su mi želje da imam čvrst stav i da strogo čuvam pravoslavnu veru i crkveni poredak. Priznajem da te želje nisu bile nevažne, ja sam ih osluškivao i u nekim slučajevima se njima rukovodio. Ali nisam primećivao nikakav očigledni i sistematski uticaj od strane jedne ili druge skupine lica.

    Ova moja jednostavna izjava sasvim pravnlno odražava moj crkveni rad u SSSR. Što se tiče inostranstva, taj rad lično nije bio usmeren utom pravcu, pošto sam bio potpuno po strani od tamošnjih crkvenih ljudi i od njih nisam dobijao nikakve savete i pouke, osim jednog jedinog pisma mitropolita Evlogija (Georgijevskog – I.D.) ličnog karaktera. Njihov kontrarevolucionarni rad i uopšte antisovjetsku propagandu uvek sam osuđivao. Taj rad se suviše teško i žalosno odražava na našem radu i pričinjava nepotrebno uznemirenje vladi. Oni moraju dati odgovor pred crkvenim sudom, jer narušavaju zavete Crkve o tome da je ova apolitična i da nipošto ne sme služiti kao arena za političku borbu.

    Mitropolit Petar Poljanski 14. januar 1926. godine“

    Ali uprkos svim vladikinim objašnjenjima i uprkos tome što nije imao nikakve krivice, 10. parila 1926. godine mestočuvar je optužen za kontrarevolucionarnu delatnost. Vladika je uputno protest sada više ne Tučkovu, već jednom od zamenika načelnika GPU. Tom prilikom je pisao: „Smatram za potrebno da izjavim da odlučno protestujem protiv pomenute optužnice, jer nema nikakvih činjenica koje bi je zasnivale. Moj odnos prema sovjetskoj vlasti je uvek bio ispravan i besprekoran. S monarhističkom partijom nisam imao nikakve veze i ni sa jednim čovekom iz te partije nisam imao ni pismenih, ni usmenih odnosa. Ne molim milost, već pravedan odnos prema meni, bolesnom starcu.“ 5. novembra 1926. godine mestočuvar je osuđen na tri godine progonstva.

  13. Da ne bismo opterećivali mestočuvarev životopis, ovde dajemo samo kratki pregled „slučaja“ na osnovu kojeg je bio uhapšen,i koji se ticao ne samo vladike Petra, nego i cele Ruske Crkve. 11. novembra 1925. godine komisija za sprovođenje dekreta o odvajanju Crkve od države usvojila je odluku da ubrza raskol u Crkvi. Za GPU je to značilo hapšenje crkvene uprave, svih onih koji su mogli da se stave na čelo Ruske Pravoslavne Crkve i koji bi se usprotivili državnoj anticrkvenoj politici. Spisak takvih lica je bio sačinjen i GPU se pripremio za hapšenja. 19. novembra su uhapšeni episkopi Gurije Stepanov, Prokopije Titov i Joasaf Udalov. 20 novembra su uhapsili episkopa Nikona Degtjarenka kojeg su zatim pustili, utvrdivši da se negativno odnosi prema mestočuvaru. Glavna hapšenja su se dogodila 30. novembra. Toga dana su u Danilovom manastiru bili uhapšeni episkopi Partenije Brjansknh, Amvrosije Poljanski, Damaskin Cedrik, Pahomije Kedrov, Tihon Šarapov, German Rjašencev, Nikolaj Dobronravov, arhimandrit Sretenskog manastpra Serafim Krutenj. Takođe su uhapšeni sveštenici Nikolaj Semenjako, Nikolaj Pokrovski, Vasilije Skvorcov, Ivan Skvorcov, Konstantin Skvorcov, Sergej Sidorov, đakon Mihail Šik, čtec Ivan Popov, Aleksandar Samarin koji je pre revolucije bio neko vreme oberprokuror svetog Sinoda, Petar Istomin, bivši pomoćnik oberprokurora Snnoda, a od crkvene inteligencije – Fjodor Čeliščev, Konstantin Vinogradov, Vladimir-Tokarevski, knez Ivan Meščerski. Ostali su pohapšeni kasnije. 2. decembra je uhapšen član crkvenog odbora Sretenskog manastira, čovek blizak episkopu Borisu Rukinu. On je izjavio kako se prethodno uhapšeni čtec Ivan Popov spremao da otruje episkopa Borisa. GPU se uhvatio za tu verziju, pojačao saslušanja, ali se ispostavilo da je sve izmišljotina. Episkop Boris, međutim, koji nije voleo mitropolita Petra, počeo je da potvrđuje legendu GPU kako je navodno patrijarh Tihon pisao pismo u inostranstvo s blagoslovom na carstvo Romanovih i kako je mitropolit Petar pri tome prisustvovao i nastojavao na slanju takvog pisma emigrantima. Čekista Deribas je upitao episkopa Borisa odakle on sve to zna, a ovaj je počeo neodređeno da se poziva na priče mitropolita Serafima Aleksandrova o tome. Mitropolit Serafim, međutim, tu legendu nije potvrdio i prilikom suočenja sa episkopom Borisom odbacio ju je kategorički.

    Videći da hapse sve značajne i čvrste arhijereje, mestočuvar se i sam spremao za hapšenje. Sastavio je zaveštanje o prejemstvu patrijaraške vlasti i pobrinuo se o tome da ono dospe na odredište. 9. decembra mestočuvar je uhapšen. Istraga je trajala do kraja maja 1926. godine. Do tog vremena grigorijanci su se odredili kao određena raskolnička skupina, mitropolit Agatangel se odrekao svojih prava na mestobljustiteljstvo, a mesto zamenika je zauzeo mitropolit Sergije Stragorodski. 21. maja posebno savetovanje pri kolegijumu OGPU je osudilo: episkope Amvrosija Poljanskog, Prokopija Titova, sveštenika Petra Šipkova, čteca Ivana Popova, bivšeg zamenika oberprokurora Snnoda Petra Istomina – na tri godine koncentracionog logora; episkopa Tihona Šarapova i sveštenika Ivana Skvorcova na trn godine progonstva u Kazahstan; episkope Nikolaja Dobronravova, Damaskina Cedrika, Gurija Stepanova, Joasafa Udalova, Partennja Brjanskih, Pahomija Kedrova, sveštenike Nikolaja Pokrovskog, Vasilija Skvorcova, Konstantina Skvorcova, bivšeg oberprokurora Sinoda Aleksandra Samarina, mirjane Vladimira Tokarevskog, Kirila Matvejeva, Fjodora Čeliščeva, na progonstvo u Zirjanski kraj na tri godine; sveštenika Nikolaja Semenjaka na progonstvo u Zirjanskn kraj na dve godine; episkopa Germana Rjašenceva, đakona Mihaila Šika i mirjane Lava Hrenovskog, Ivana Meščerskog – na progonstvo u Kazahstan na dve godine; mirjanina Konstantina Vinogradova na uslovno proterivanje u Zirjanski kraj na dve godine; bivšeg oberprokurora Sinoda Vladimira Sablera i istaknutog predrevolucnonarnog diplomatu Pavla Mansurova – na oduzimanje prava boravka u šest velikih gradova s njihovim oblastima.

    17. avgusta 1926. godine kolegijum OGPU je doneo odluku: da se obustavi istraga protiv episkopa Nnkona Degtjarenka, člana crkvenog odbora Sretenskog manastira Vladimira Andronikova, arhimandrnta Serafima Krutenja, kelejnika pokojnog patrijarha Tihona Konstantina Paškeviča, mitropolita Serafima Aleksandrova koji je bio uhapšen samo radi toga da bi GPU bilo lakše da izvede suočavanje sa episkopom Borisom Rukinom.

    Iz navedenog spiska imena osuđenih očigledno je da je bilo uhapšeno celo vođstvo Ruske Pravoslavne Crkve, odnosno onaj deo koji je još uvek ostao na slobodi. Uhapšena su dva bivša oberprokurora Sinoda i jedan zamenik oberprokurora, tj. ljudi koji su imali iskustvo u upravljanju Crkvom i poznavali crkvene kanone i crkveno pravo.

    Od svih uhapšenih samo Kirila Matvejeva GPU nije planirao da uhapsi. Ovaj dvadesetogodišnji mladić je bio prijatelj Ivana Popova, čteca hrama Borisa i Gljeba. Oni su živeli u istoj sobi i 30. novembra, kada su saradnici GPU došli da uhapse Popova, Kiril je bio kod kuće i prisustvovao je hapšenju. Hapšenje, odbijanje da se izda dozvola viđenja i nedostatak bilo kakvih vesti o prijatelju koji je dospeo u tamnicu GPU toliko su razgnevili Kirila da je 7. novembra poslao kolegijumu OGPU izjavu: „Vi hapsite građanina Popova I.S. samo zbog toga što je vernik i služitelj Crkve. Jer on nikakvu drugu krivicu… u odnosu na sovjetsku vlast nema.

    Budući da sam i sam duboko verujući čovek, i osim toga, čovek koji ne trpi nepravdu, ne mogu da se ne razgnevim na ovakvo nasilje nad nevinim čovekom, a naročito od strane sovjetske vlasti koja sebe smatra oličenjem pravde i pravednosti, a u suštini je duboko nepravedna, te smatram svojom dužnošću da vam tim povodom izrazim svoj ogorčeni

    PROTEST

    Po svom društvenom položaju ja sam službenik koji, uprkos mladosti (20 godina), radi već šest godina u sovjetskoj službi… nadam se da ćete moje jemstvo smatrati dovoljnim i da nećete primorati nevinog čoveka da sedi bez ikakve krivice u zatvoru koji njegovo zdravstveno stanje može dovesti do kobnog kraja.“

    Odgovora nije bilo. i 24. marta 1926. godine Kiril je poslao izjavu SCIK – Kalinjinu, a kopiju GPU – Đeržinskom:

    „Obraćam Vam se kao predsedniku najvišeg organa uprave u SSSR sa sledećim:

    30. novembra je uhapšen moj sobni drug, dalji rođak i dobar prijatelj Ivan Sergejevič Popov zajedno s drugim licima koja su uhapšena te noći, očigledno i sudeći na osnovu sastava uhapšenih – u vezi s crkvenim slučajem. Sve do sada, uprkos svim merama koje sam preduzeo ja i rođaci pomenutih uhapšenih, nije nam uspelo ne samo da nam se omogući viđenje s njima, nego čak i da saznamo suštinu optužnice koja ih tereti. Sve njih drže u unutrašnjem zatvoru OGPU evo već četiri meseca, i sve do sada slučaj nije okončan i, očigledno, sudeći na osnovu informacija koje daje OGPU, to neće biti uskoro.

    Ovakvo stanje stvari smatram potpuno nepravilnim i u osnovi nedopustivim, naročito u SSSR, zemlji koja se oslobodila ‘ropstva i nasilja’ Carske vlade, gde svi građani uživaju potpunu slobodu veroispovesti, savesti itd.

    Građanin I.S. Popov, što mi je poznato iz našeg zajedničkog života u istoj sobi i zbog toga što imam prilike da neposredno posmatram njegov život, vodio je taj život potpuno udaljen od bilo kakve političke delatnosti, nikada nije učestvovao ni u kakvim antivladinim organizacijama, u opšte nikada nije aktivno istupao protiv sovjetske vlasti, te se zato njegovo hapšenje čini kao pojava više nego čudna, a osim toga, držanje u zatvoru bez prava na posete, dopisivanja s rođacima i ostalim uskraćivanjima prava kojima je izložen u unutrašnjem zatvoru, po mom mišljenju, kao i na osnovu zakona koji postoje po tom pitanju, potpuno je nedopustivo isto kao i hapšenje njegovih prijatelja u nesreći.

    No čini se da se u zemlji Sovjeta dela i reči oštro razilaze.

    Postoji zakon koji potpuno odvaja Crkvu od države – međutim, organi vlasti svaki čas ugnjetavaju na onaj ili ovaj način Crkvu: čas oduzimanjem dragocenosti, čas hapšenjima i stavljanjem u pritvor lica koja se nalaze na čelu Crkve. čas ohrabrivanjem i podrškom na sve moguće načine raskola koji se događaju u Crkvi itd.

    Postoji zakon po kome se svako vređanje religioznog osećanja građana sovjetske zemlje kažnjava, međutim, vlasti zatvaraju crkve, prave u njima klubove u kojima se događaju svakojake svetogrdne radnje itd., hapse nevine ljude koji uzimaju makar i najmanje učešće u crkvenim poslovima – žrtva čega je očigledno i bio moj nesrećni sused i njegovi prijatelji u nesreći.

    Kod naše vlade i kod lica koja je predvode očigledno je veoma jako razvijena vera, a što je najvažnije strah od ‘nepostojećeg’ Boga, čim se oni tako usrdno i s takvim žarom trude da iskorene veru u NJEGA kod građana zemlje RUSKE, ne žaleći i ne ustručavajući se da primenjuju sva raspoloživa sredstva, sve do hapšenja nevinih ljudi i nevinih arhipastira Ruske Crkve i njihovog držanja u zatvorima mesecima bez suđenja.

    Ali uzalud se oni nadaju. Suviše je jaka u ruskom čoveku vera u Boga, i nikada i nikome neće poći za rukom da je iskoreni.

    Nikada se neće ugasiti vera u Rusiji, već će, obrnuto, nastati trenutak, i on je blizu, kada će ona jače nego ikada usplamteti i obasjati Rusiju. I teško onda ugnjetačima vere u njoj. Zato je bolje da se ne trude da je uguše.jer što je jače nasilje, to je jače protiv nasilje, i što jača budu ugnjetavanja, to he pre usplamteti hrišćanska vera i zbrisati s lica zemlje njene ugnjetače i neprijatelje.

    Prizovite se pameti, drugovi koji se nalazite na vrhu vlasti, promenite svoj odnos prema Crkvi, prestanite da ugnjetavate pravoslavne hrišćane, prestanite da vodite ateističku propagandu, oslobodite sve nevino zatočene i proterane mirjane i arhipastire, i samim tim (reč je nerazumljiva – I.D.) do mirnog popuštanja veoma teške atmosfere u zemlji.

    Očekujem Vaš odgovor, druže Kalinjin; nadam se da ćete preduzeti mere da razmotrite pomenuti slučaj (uhapšennh 30/HI. 25) i osloboditi iz zatvora barem ove nevine ljude koji stradaju za veru“.

    Na poslednjoj izjavi Tučkov je stavio svoju odluku: „Ovoga tipa treba uhapsiti“.

    Kiril je uhapšen nakon nekoliko dana i optužen za „slanje pretećih pisama predstavnicima vlasti sa zahtevom za oslobađanje uhapšenih.“

    Godine 1956. on se obratio sa žalbom državnom tužilaštvu tražeći rehabilitaciju, ali to mu je odbijeno, jer su vlasti i dalje gledale na njegova pisma iz 1925. godine kao na zločin.

  14. Učestvovali su: Jaroslavski, Putincev, Deribas i Tučkov.
  15. U to vreme mitropolit Sergije je počeo da radi na legalizaciji crkvene uprave. Vlasti su u provinciji registrovale parohije, ali su odbijale da registruju eparhijske uprave, tako da je cela uprava Ruske Pravoslavne Crkve bila nelegalna. Dobivši dozvolu za registraciju eparhijskih uprava, moglo bi se započeti s pripremama sazivanja Pomesnog sabora radi izbora patrijarha. Za rešavanje tekućih pitanja neophodno je bilo dobiti dozvolu vlasti za sazivanje arhijerejskih skupova, barem od 15 arhijereja. Ako se takvi skupovi budu organizovali bez dozvole, vlasti će ih sigurno tretirati kao nelegalne i pohapsiti učesnike. što se već dešavalo. 10. juna mitropolit Sergije je podneo zahtev NKVD s molbom za registraciju. Kao uslov registracije vlasti su uporno zahtevale deklaraciju u kojoj bi bili utvrđeni odnosi s vlastima. Uz zahtev mitropolit Sergije je predložno nacrt deklaracije.

    „NARODNOM KOMESARU UNUTRAŠNJIH POSLOVA

    Dolepotpisani od 14. decembra 1925. godine vrši dužnost mestočuvara Moskovskog Patrijaršijskog prestola.tj. privremeno se nalazi na čelu jerarhije Ruske Pravoslavne Crkve ili Moskovske patrijaršije, čije se granice podudaraju s teritorijom SSSR. Ova dužnost mi nalaže najviše duhovno rukovođenje verskom zajednicom koja broji više miliona članova. Rukovođenje pak pretpostavlja postojanje stalnih odnosa u svesaveznim razmerama. Uprkos mojoj udaljenosti od bilo kakvih administrativnih funkcija. moj rad zahteva određene oblike i određene pomoćne organe, čije je postojanje nemoguće bez zakonske registracije. Međutim, jerarhija naše Pravoslavne Crkve (tzv. „tihonovske“,tj. patrijaršijske) sve do sada nema registraciju. To mora biti praćeno mnogim praktičnim neprijatnostima, pridajući celokupnom našem radu karakter neke nelegalnosti, iako mi ne činimo ništa što zabranjuju zakoni republike. Svi me ovi razlozi, kao i to da moje vršenje dužnosti preti da se otegne na neodređeno vreme, podstiču da molim za registraciju jerarhije Pravoslavne Ruske Patrijaršijske Crkve ili tzv. starocrkvenika (za razliku od obnovljenaša, samosveta i drugih), koja će nam pružiti mogućnost da potpuno legalno i otvoreno vršimo dužnosti koje nam nalažu pravila naše vere u vezi s duhovnim rukovođenjem našom pastvom.tj. onima koji nas dobrovoljno priznaju za svoje rukovodioce.

    Posebno molim:

    1. Da registrujete mene. Sergija Nižegorodskog (građanina Stragorodskog) u svojstvu privremenog vršioca dužnosti mestočuvara moskovskog patrijaršijskog prestola (potpisujem se ‘za patrijaršijskog mestočuvara’) i moju „Kancelariju Moskovske patrijaršije“ koju sačinjava šef i sekretari (od 2 do 4), kao i potreban broj prepisivača, s pravom da imam formulare i pečat. Sedište moje i moje Kancelarije su u Nižnjem Novgorodu privremeno s tim da bi se u slučaju potrebe Kancelarija mogla preseliti u Moskvu. Spisak osoblja Kancelarije biće naknadno dostavljen nakon dobijanja opšte dozvole.

    2. Da se omogući registrovanje od strane mesnih administrativnih organa mesne starocrkveničke jerarhnje: eparhijskih i vikarnih arhijereja.spravom da imaju svoju kancelariju (ako nema drugih pomoćnih organa uprave, onda: eparhijskih, vikarijatskih ili prezviterskih saveta. itd.), te da imaju pravo na formulare i pečat.

    Primedba: Naš dalji zadatak u pravcu dobijanja registracije će se sastojati u organizaciji kolektivnih organa za rukovođenje crkvenim poslovima koji će biti izabrani na odgovarajućim saborima organi su pomenuti gore (tamo, gde ih nema). Organizovavši se tako u unutrašnjosti, mi ćemo pristupiti poslu saziva Pomesnog našeg sabora u svesaveznim okvirima radi izbora patrijarha, organizovanja uz njega svetog Sinoda i Najvišeg crkvenog saveta, kao i ostalih crkvenih poslova.

    Sve do Pomesnog sabora i do organizacije kolektivne uprave uz patrijarha molim da mi se dozvoli da radi razmatranja nastalih crkveno-kanonskih pitanja povremeno okupljam manje skupove arhijereja (od 5 do 15) u Moskvi i drugim gradovima (prvenstveno tamo gde nastane problem) pod mojim predsedništvom ili predsedništvom drugog arhijereja s mojim ovlašćenjem. O takvim skupovima i odlukama donesenim na njima blagovremeno će biti obaveštena mesna administracija.

    4. Molim da mi se dozvoli da se pri pomenutoj kancelariji izdaje periodični list „Glasnik Moskovske Patrijaršije“ radi obaveštavanja parohijskih zajednica o stanju crkvenog života, o odlukama crkvene vlasti i radi objavljivanja članaka o crkvenim i versko-poučnim pitanjima.

    5. Molim da se dozvoli starocrkveničkoj zajednici organizovanje duhovnog obrazovanja, kako visokog (u vidu duhovnih akademija). tako i srednjeg (pastirski tečajevi i škole) za lica starija od 18 godina.

    U slučaju opšte dozvole po tačkama 4. i 5. biće podneseni blagovremeno kratki pregledi i drugi potrebni podaci.

    Ovo moje obraćanje ima za cilj da pokaže moj odnos kao i odnos starocrkvenih pravoslavnih arhijereja koji imaju isto mišljenje, prema sovjetskoj vlasti i aktualnim crkveno-političkim pitanjima.

    10. jun 1926. godine

    Stragorodski I.N.

    (Sergije, mitropolit Nižegorodskn)

    Prebivalište: Nižnji Novgorod, Krstovazdviženski manastir, br. 18

    DEKLARACIJA

    (Nacrt)

    Pravoslavnim preosvećenim arhipastirima i pastirima i pastvi Moskovske patrijaršije

    Jedna od neprestanih briga našeg pokojnog svetog patrijarha bila je da izradi za našu Pravoslavnu patrijaršijsku Crkvu registraciju i zajedno s njom mogućnost potpuno legalnog postojanja na teritoriji SSSR.

    Istina.naše parohijske zajednice postoje potpuno legalno (na osnovu ugovora sklopljenih sa vladom) i kao takve imaju pravo da priznaju iznad sebe u svojim čisto duhovnim poslovima za rukovodioce koga hoće. Prema tome, naša pravoslavna jerarhija u svojim odnosima s parohijskim zajednicama stoji isključivo na kanonskom tlu i, ne pretendujući ni na kakve administrativne spoljašnje pravne funkcije, deluje u okvirima zakona. Ali odsustvo slobode registracije za naše crkveno-upravne organe pravi jerarhiji mnogo praktičnih neprijatnosti. pridajući njenom radu neki skriveni ili čak konspirativni karakter. što, sa svoje strane, stvara mnogo svakojaknh nesporazuma i podozrenja. U cilju pronalaženja izlaza iz ovakvog stanja i sledeći primer svetog patrijarha, obratio sam se NKVD s molbom da registruje našu crkvenu upravu i sada imam radost da Vam saopštim

    da je vlada udovoljila mojoj molbi. Vlada je prihvatila kao moguće

    Dobijajući na taj način prava legalnog postojanja, mi smo istovremeno svesni i da zajedno s pravima preuzimamo i odgovornost u odnosu prema onoj vlasti koja nam ta prava daje.

    Zato sam preuzeo na sebe da u ime cele pravoslavne starocrkvene jerarhije i pastve potvrdim pred sovjetskom vlašću našu iskrenu spremnost da budemo u potpunosti građani koji priznaju zakone Sovjetskog Saveza, građani lojalni njegovoj vladi i da se odlučno ogradimo od bilo kakvih političkih stranaka i poduhvata usmerenih na štetu Saveza.

    Ali, da budemo iskreni do kraja, mi ne možemo da prećutkujemo one protivrečnosti koje postoje među nama, pravoslavnima, i komunistima boljševicima koji upravljaju Savezom. Njihov zadatak je borba protiv Boga i Njegove vlasti u srcima naroda, dok mi sav Smisao i sav cilj postojanja našega vidimo u ispovedanju vere u Boga i u što je moguće šire.m rasprostiranju i jačanju te vere u srcima naroda. Oni prihvataju samo materijalističko shvatanje istorije. a mi verujemo u Promisao Božiji, čudo itd.

    Nipošto ne obećavajući da pomirim nepomirljivo i da prilagodim našu veru komunizmu i religiozno ostajući onakvi kakvi jesmo, starocrkvenici, ili, kako nas nazivaju, Tihonovci, mi crkveni progres ne vidimo u prilagođenosti Crkve ‘savremenim zahtevima’, ne u krnjenju njenog ideala, niti u promeni njenog učenja i kanona, već da se u savremenim uslovima crkvenog života, u savremenim prilikama uspe da zapali i održi u srcima naše pastve sav prethodni oganj revnosti za Boga i da se nauči pastva da u zenitu materijalnog progresa nalazi istinski Smisao svog života ipak posle smrti, a ne ovde.

    Uza sve to mi smo ubeđeni da će pravoslavni hrišćanin, sveto poštujući svoju veru i živeći po njenim zavetima upravo zato i biti svuda poželjan i uzoran građanin bilo koje države, računajući tu i Sovjetsku, u ma kojoj oblasti života imao prilike da deluje: u fabrici, na selu ili u gradu, u vojsci ili u rudniku itd. Ako država zahteva da se odrekne vlasništva, ako treba da svoj život položi za zajedničku stvar, treba li da pokaže primer trezvenosti, poštenja, usrdnosti u službi društvu, svemu tome i poučava hrišćanina njegova vera. U svakom slučaju, pošto u Savezu među građanima ima ne samo komunista, nego i ljudi religiozni, jedan od prvih takvih građana može biti i svaki pravoslavni hrišćanin koji pripada toj ogromnoj većini stanovništva.

    Ali obećavajući potpunu lojalnost, obaveznu za sve građane Saveza, mi, predstavnici crkvene jerarhije, ne možemo da preuzmemo nikakve posebne obaveze ili dokaze za takvu lojalnost. Ne možemo preuzeti na sebe, na primer, nadzor političkog raspoloženja naših jednoveraca. makar se taj nadzor svodno na to da pouzdanost jednih jemčimo, a da druge lišavamo takvog jemstva.

    U tu svrhu sovjetska vlast ima odgovarajuće organe i delotvornija sredstva. Tim više mi ne možemo da preuzmemo na sebe funkciju egzekutora i da primenjujemo crkvene kazne kao odmazdu onima koji ne žele dobro sovjetskoj vlasti. Jedna od tekovina revolucija je sloboda Crkve od bilo kakve političke i državne misije; mi ne možemo nikako da se odreknemo te tekovine, a i verni narod nam neće oprostiti to odricanje. već čvrsto obećavamo da, u onoj meri u kojoj to bude zavisilo od našeg autoriteta, nećemo dozvoliti da ubuduće Crkva bude uvučena u bilo kakvu političku avanturu i nećemo nikome dozvoliti da imenom Crkve pokriva bilo kakve političke težnje.

    Ovde treba razjasniti naš odnos prema ruskom sveštenstvu koje je otišlo sa emigrantima u inostranstvo i tamo stvorilo nekakvo istureno odeljenje Ruske Crkve. Ne priznajući sebe građanima Sovjetskog Saveza i ne smatrajući da su vezani u odnosu prema sovjetskoj vlasti nikakvim obavezama. duhovna lica u inostranstvu ponekad sebi dozvoljavaju neprijateljske nastupe protiv Saveza, a odgovornost za takve nastupe snosi cela Ruska Crkva u čijem kliru i jerarhiji oni i dalje ostaju, kao i onaj deo sveštenstva koji živi na teritoriji Saveza i poseduje njegovo državljanstvo sa svim posledicama koje iz toga proističu.

    Okomiti se na sveštenstvo u emigraciji zbog njegove nevernosti Sovjetskom Savezu bilo kakvim crkvenim kaznama bilo bi neumesno i pružilo bi samo još jedan povod da se govori o tome da nas sovjetska vlast na to primorava. Ali sasvim je poželjno i moguće da izrazimo naš potpuni raskid s takvim politikantskim sveštenstvom i time sebe zaštitimo u budućnosti od odgovornosti za takvo politikantstvo.

    Radi toga je potrebno samo ustanoviti pravilo da svako duhovno lice koje ne želi da prihvati svoje građanske dužnosti pred Savezom, mora biti isključeno iz sastava klira Moskovske patrijaršije i stupiti u nadležnost zagraničnih pomesnih crkava, u zavisnosti od teritorije. Istim obavezama mora biti uslovljeno i postojanje u inostranstvu posebnih ruskih crkveno-upravnih ustanova poput svetog Sinoda ili eparhijskog saveta.

    Ogradivši se na taj način od emigranata, mi ćemo graditi svoj crkveni život u SSSR potpuno van politike, ali imajući na umu našu građansku dužnost pred Sovjetskim Savezom koji nam je dao prostora i prava da legalno postojimo.

    Pozivam preosvećene arhipastire da o ovom mom proglasu upoznaju svoje eparhije i da me obaveste o svemu što se bude odnosilo na njega.

    Za patrijaršijskog mestočuvara, Sergije mitropolit Nižegorodski, 10. jun/28. maj 1926. godine.“

  16. U to vreme, 12. decembra 1926. godine, GPU je uhapsio mitropolita Sergija i po njegovoj odluci crkvena uprava je prešla na arhiepiskopa Ugljičkog Serafima Samojloviča. Kao formalni povod za hapšenje poslužio je pokušaj koji je „otkrio“ GPU da se patrijarh Izabere pomoću pismenih izjašnjavanja arhijereja. Iz materijala istražnog postupka događaj izgleda na sledeći način. Episkop Pavlin Krošečkin je u oktobru 1926. godine posetio mitropolita Sergija Stragorodskog u Nižnjem Novgorodu i saopštIo mu da je, kao i mnogi pravoslavni arhijereji, duboko zabrinut zbog nereda u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi koji su izbili nakon hapšenja mitropolita Petra i koji bi mogli biti uklonjeni izborom patrijarha. Ali pošto je sabor u savremenim okolnostima nemoguć, on predlaže mitropolitu Sergiju da se obrati pravoslavnim arhijerejima odgovarajućim pismom i zatim sakupi njihova mišljenja o datom pitanju. Oprezni i vrlo iskusni mitropolit Sergije je odbio da napiše takav proglas i predložio je da se pravoslavni arhijereji sami obrate njemu sa ovakvom inicijativom, a onda će on sačiniti proglas. Episkop Pavlin je sastavno proglas mitropolitu Sergiju pod kojim je predviđao da se sakupe potpisi pravoslavnih episkopa. Tom prilikom predložno je kandidaturu mitropolita Kirila Smirnova na mesto patrijarha. Episkop je smatrao da ako se većina arhijereja izjasni za kandidaturu mitropolita Kirila, takav izbor će se moći smatrati punovažnim. Psihološki je veoma zanimljivo da se izlazak iz teškog crkvenog stanja pokušavao naći u „demokratskoj“ proceduri „većinom glasova“. U suštini, a inicijatori toga nisu bili svesni, predlagala se uzurpacija crkvene vlasti: bez ikakvog crkvenog suda nasilno se uklanjao zakoniti mestočuvar ispovednik i zamenik kojeg je ovaj odredio. Kao i u slučaju proglasa mitropolita Agatangela iz Permskog zatvora. OGPU je trijumfovao. Dobro znajući sve to, mitropolit Sergije je postavio episkopu Pavlinu uslov – da dobije mišljenje o predloženoj merin od mestočuvara mitropolita Petra. Taj uslov je bio obavezan, ali teško ga je bilo ostvariti. jer se u to vreme mitropolit Petar nalazno u samici Suzdaljskog političkog izolatora. Prema tome, dobiti odziv mitropolita Petra moglo se samo obavestivši o celoj toj idejni GPU. Mitropolit Sergije se samo nasmejao nad tim planom i u šali je rekao da ako bi i pristao da učestvuje u toj meri, to bi bilo samo u slučaju da njega izaberu za patrijarha. Suočivši se sa aparatom OGPU, boravivši u zatvoru i progonstvu, više puta razgovaravši s Tučkovom, neki episkopi su već bili ubeđeni da crkvene nesuglasice potiču od svađa mitropolita koji se bore oko crkvene vlasti. Ali crkvene razdore je smišljalo tajno odeljenje OGPU. Slučaj sa izuzetno uvaženim i iskusnim mitropolitom Agatangelom je očigledan primer toga. Predviđeni kandidat za mesto patrijarha, mitropolit Kiril Smirnov, je to dobro znao. I kada mu je Tučkov došao u progonstvo da mu saopšti da arhijereji mole da postane patrijarh, te su radi toga pokrenuti nelegalni izbori, ali on hoće da zna kako na to gleda lično mitropolit Kiril – vladika je odbio da razgovara na tu temu.

    Mera s tajnim izborima patrijarha, ako i nije bila u celini smišljena u tajnom odeljenju GPU, u svakom slučaju je od GPU-a bila od početka praćena. Za njegovo ostvarenje GPU je odredio mesec dana, u decembru 1926. godine pohapsivši gotovo sve učesnike, uključujući i mitropolita Sergnja. Pre hapšenja episkopu Pavlinu je pošlo za rukom da sakupi mišljenja oko 20 arhijereja: većina se izjasnila za mitropolita Kirila. Poneko je ostao pri svom posebnom mišljenju, a neki su želeli da vide kao patrijarha mitropolita Sergija. „Slučaj“ tajnih izbora patrijarha koji se čuva u arhivi KGB, ne zadovoljava. Mnogih dokumenata nema. Nema teksta nacrta proglasa mitropolita Sergija povodom izbora patrijarha, koji je pronađen prilikom pretresa kod episkopa Pavlina, nema ni mnogih drugih crkvenih dokumenata o kojima se govorilo za vreme saslušanja. Zato je priložena uz „slučaj“ deklaracija „soloveckih episkopa“, koja je uoči hapšenja predata mitropolitu Sergiju da se upozna s njom. Povodom poruke „soloveckih episkopa“ mitropolit Sergije je odgovorio da nije stigao da se s njom upozna. Karakteristično je, međutim, da se nacrt deklaracije koju je on pre toga sačinio u osnovnim mislima podudara s porukom. Zbog važnosti ovog dokumenta navodimo tekst „Solovecke deklaracije“ koja se čuva u „slučaju“ mitropolita Sergija (Kasnije je postao episkop i rukovodilac poslova Moskovske patrijaršije).

    Deklaraciju je doneo iz Soloveckog koncentracionog logora iguman Pitirim Krilov’. Godine 1926. među sveštenstvom koje je bilo oslobođeno iz logora sve više se nametala potreba da episkopat zauzme jasan stav: kakvi treba da budu međusobni odnosi između Crkve i sovjetske države. O nacrtu i ideji se raspravljalo u zatvorskim ćelijama. Glavni autori deklaracije su bili arhiepiskopi Ilarion Trojicki i Evgenije Zernov i profesor patristike Ivan Vasiljevič Popov. Rasprava je trajala dva meseca, raspravljali su uglavnom episkopi, nacrt su poslali po ćelijama radi saveta, a konačnu varijantu su odlučili da pošalju mitropolitu Sergiju Stragorodskom. Neki arhijereji, posebno arhiepiskop Ilarion, su negodovali – neće li to biti nekorektno da ukazuju mitropolitu Sergiju, kao da on sam ne zna, kako treba da postupi. Drugi su smatrali da je to neophodni izraz mišljenja episkopata koji se u tom trenutku nalazi u Soloveckom logoru. Arhiepiskop Evgenije je predao tekst deklaracije igumanu Pitirimu, ovaj ju je stavio u korpu za rublje i, pošto pretresa nije bilo, srećno ju je izneo na slobodu. Tekst je uz blagoslov arhiepiskopa Evgenija dostavljen episkopu Atanasiju Saharovu, a zatim predat mitropolitu Sergiju. Prenosimo ga u celini:

    „Uprkos osnovnom zakonu sovjetskog Ustava koji obezbeđuje vernicima punu slobodu savesti, religioznog udruživanja i propovedi, Ruska Pravoslavna Crkva sve do sada doživljava veoma ozbiljna ugnjetavanja u svom radu i religioznom životu. Ona ne dobija dozvolu da stvori organe centralne i eparhijske uprave, organe koji pravilno dejstvuju; ne može da prenese svoj rad u svoj istorijski centar – u Moskvu, njeni episkopi ili se uopšte ne puštaju u svoje eparhije, ili, ako se i puste. bivaju prinuđeni da se odreknu vršenja najbitnijih obaveza svog služenja – propovedi u Crkvi, posećivanja parohija koje priznaju njihov duhovni autoritet, ponekad čak i rukopoloženja. Mestočuvar patrijaršijskog prestola i oko polovine pravoslavnih episkopa se zlopate u zatvorima, u progonstvu ili na prinudnim radovima. Ne odričući stvarnost ovih činjenica, vladini organi ih objašnjavaju političkim uzrocima. optužujući pravoslavni episkopat i klir za kontrarevolucionarnu delatnost i tajne zavere za obaranje sovjetske vlasti i vaspostavljanje starog poretka. Već je mnogo puta Pravoslavna Crkva, najpre preko pokojnog patrijarha Tihona, a zatim preko njegovih zamenika, pokušavala u službenim obraćanjima vladi da rasprši atmosferu nepoverenja koja je prati. Njihova bezuspešnosti iskrena želja da se učini kraj žalosnim nesporazumima između Crkve i sovjetske vlasti, nesporazumima koji su teški po Crkvu, a nepotrebno otežavaju državi obavljanje njenih zadataka, podstiče rukovodeći organ Pravoslavne Crkve da još jednom s potpunom pravičnošću izloži pred vladom načela koja određuju njen odnos prema državi.

    Oni koji su potpisali ovu izjavu potpuno su svesni toga koliko je teško uspostavljanje uzajamnih dobrih odnosa između Crkve i države u uslovima tekuće stvarnosti i smatraju da o tome ne mogu ćutati. Bila bn to neistina koja ne odgovara dostojanstvu Crkve i pri tome necelishodna i neubedljiva, ako bi počela da tvrdi da između Pravoslavne Crkve i državne vlasti Sovjetskih Republika nema nikakvih nesuglasica. Ali ta nesuglasica se ne sastoji u onome u čemu želi da je vidi politička sumnjičavost i na šta cilja kleveta neprijatelja Crkve. Crkve se ne tiče preraspodela bogatstava ili njihovo podruštvljenje, jer je uvek priznavala da je to pravo države, za čije postupke nije odgovorna. Crkve se ne tiče ni politička organizacija vlasti, jer je lojalna u odnosu na vlast svih zemalja, u čijim granicama ima svoje članove. Ona se saživljava sa svim oblicima državnog uređenja od istočnjačke despotije stare Turske do republike Sjedinjenih Američkih Država. To razmimoilaženje se nalazi u nepomirljivosti verskog učenja Crkve s materijalizmom, zvaničnom filozofijom komunističke partije i vlade Sovjetskih Republika kojom ta partija rukovodi.

    Crkva priznaje postojanje duhovnog načela, komunizam ga odriče. Crkva veruje u Živog Boga, Tvorca sveta, Rukovođu njegovog života i sudbine, komunizam ne dozvoljava Njegovo postojanje, priznaje da je svet sam sebe stvorio i da ne postoje razumni krajnji uzroci u njegovoj istoriji. Crkva smatra da je cilj ljudskog života u nebeskom prizvanju duše i ne prestaje da podseća vernike na njihovu nebesku otadžbinu. makar živela u uslovima najvišeg razvoja materijalne kulture i sveopšteg blagostanja – komunnzam ne želi da zna za čoveka nikakve druge ciljeve osim zemaljskog blagostanja. S visina filosofskog poimanja sveta ideološko razmimoilaženje između Crkve i države spušta se u oblast neposrednog praktičnog znanja, u sferu moralnih načela. Crkva veruje u nepokolebivost načela morala, pravednosti i prava, a komunizam ih smatra uslovnim rezultatom klasne borbe i ocenjuje naravstvene pojave isključivo s gledišta svrsishodnosti. Crkva propoveda ljubav i milosrđe, komunizam drugarstvo i nemilosrdnu borbu. Crkva uliva vernicima smirenje koje uzdiže čoveka, komunizam mu uliva gordost koja ga ponižava. Crkva podržava telesnu čistotu i svetost rađanja, komunizam ne vidi u bračnim odnosima ništa osim zadovoljenja instikata. Crkva vidi u religiji životvornu snagu koja ne samo što pomaže čoveku dostizanje njegovog večnog prednaznačenja, nego i snagu koja služi kao izbor svega velikog u ljudskom stvaralaštvu. osnovu zemaljskog blagostanja, sreće i zdravlja naroda. Komunizam gleda na religiju kao na opijum koji opija narode i slabi njihovu energiju, kao na izvor njihovih nesreća i bede. Crkva hoće procvat religije, a komunizam njeno uništenje.

    Prilikom ovakvog dubokog razmimoilaženja u samim osnovama pogleda na svet između Crkve i države ne može biti nikakvog unutrašnjeg zbližavanja ili pomirenja, kao što je nemoguće pomirenje između potvrđivanja i odricanja, između „da“ i „ne“,zato što duša Crkve, uslov njenog postojanja i smisla postojanja jeste upravo ono što kategorički odbacuje komunizam. Nikakvim kompromisima i ustupcima, nikakvim delimičnim promenama u svom verskom učenju ili njegovom novom tumačenju u duhu komunizma Crkva ne bi mogla da postigne takvo zbližavanje. Žalosne pokušaje ove vrste su učinili obnovljenaši: neki od njih su postavili sebi zadatak da ubace u svest vernika misao kako se navodno hrišćanstvo u svojoj suštini ne razlikuje od komunizma i da komunistička država teži postizanju istih ciljeva kao i Evanđelje, ali na njoj svojstven način, tj. ne snagom religioznih ubeđenja, već putem prinude. Drugi su preporučili da se preispita hrišćanska dogmatika u tom smislu što njeno učenje o odnosu Boga i sveta ne bi podsećalo na odnos monarha prema podanicima i više odgovaralo republikanskim pojmovima; treći su zahtevali da se iz kalendara izbace svetitelji „buržoaskog porekla“ i da se oni liše crkvenog poštovanja. Ti pokušaji, očigledno neiskreni, izazivali su duboko negodovanje vernika.

    Pravoslavna Crkva nikada neće krenuti tim nedostojnim putem i nikada se neće odreći ni u celini, ni u delovima, svog verskog učenja, nadahnutog svetinjom prošlih vekova, za ljubav jednome od društvenih uređenja koja se večno smenjuju.

    Pri ovakvom nepomirljivom ideološkom razmimoilaženju izmeću Crkve i države, razmimoilaženju koje se neizbežno odražava na životu i radu tih organizacija, njihov sukob može biti sprečen samo dosledno sprovedenim zakonom o odvajanju Crkve od države, prema kojem nn Crkva ne sme da ometa građansku vlast u poslovima materijalnog blagostanja naroda. niti država da ugrožava Crkvu u njenom religiozno-moralnom radu. Takav zakon, izdat među prvima od strane revolucionarne vlade, ušao je u Ustav SSSR i mogao bi, uz promene političkog sistema – do izvesne mere da zadovolji obe strane. Crkva nema religioznih razloga da ga ne prihvati. Gospod Isus Hristos je zapovedio da se daje „kesarevo“, tj. briga o materijalnom blagostanju naroda – kesaru, odnosno, državnoj vlasti i nije ostavio Svojim sledbenicima zavet da utiču na promenu državnih oblika i da rukovode njihovim radom. Prema ovom verskom učenju i predanju Pravoslavna Crkva se uvek klonila politike i ostajala je poslušna državi u svemu što se ne tiče vere. Zbog toga, unutarnje tuđa vlasti u staroj rimskoj imperiji ili u donedavnoj turskoj, ona je mogla da ostane i u stvarnosti je ostajala lojalna u građanskom pogledu. Ali savremena država, sa svoje strane, ne može da zahteva od nje ništa više. Nasuprot starim političkim teorijama koje su smatrale da je radi unutrašnjeg jedinstva političkih snaga neophodna religiozna jednodušnost građana, savremena država odlučno izjavljuje da joj nije potrebna pomoć Crkve u postizanju svojih zadataka i da prepušta građanima punu religioznu slobodu.

    U novonastalom stanju Crkva bi želela samo puno i doslovno sprovođenje u život zakona o odvajanju Crkve od države.

    Nažalost, stvarnost nimalo ne odgovara ovoj želji. Vlada, kako u svom zakonodavstvu, tako i u načinu upravljanja, ne ostaje neutralna u odnosu prema veri i neverovanju, već sasvim određeno staje na stranu ateizma, upotrebljavajući sva sredstva državne prinude za njegovo uvođenje, razvoj i širenje nasuprot svim religijama. Crkva kojoj njeno versko učenje nalaže religioznu dužnost propovedi Evanđelja svima, računajući tu i decu vernika, lišena je po zakonu prava da vrši tu svoju dužnost prema licima mlađim od 18 godina. Međutim, u školama i omladinskim organizacijama se i deci i mladima od najranijeg uzrasta nasilno nameću principi ateizma sa svim logičnim posledicama koje iz toga proističu. Osnovni zakon daje građanima pravo da veruju u šta god hoće, ali se on sukobljava sa zakonom koji lišava religioznu zajednicu prava pravnog lica i s njim povezanog prava posedovanja bilo kakve svojine. čak i predmeta koji ne predstavljaju nikakvu materijalnu vrednost, ali su dragoceni i svešteni za vernika isključivo po svom religioznom značaju. U cilju antireligiozne propagande, po sili tog zakona, Crkvi su oduzeti i smešteni u muzeje ostaci svetih koje ona poštuje.

    U načinu uprave vlada preduzima sve mere da suzbije religiju: ona koristi svaki povod da zatvori crkve i pretvori ih u mesta javnih okupljanja, da ukine manastire bez obzira što je u njima uveden radni princip, podvrgava služitelje Crkve svim mogućim ugnjetavanjima u svakodnevnom životu, ne dopušta vernicima da predaju u školama, zabranjuje uzimanje iz javnih biblioteka knjiga religioznog sadržaja, pa čak i samo idealističkog pravca, i ustima visokih državnih funkcionera više puta je izjavljivala da je i ona ograničena sloboda koju Crkva još uživa samo privremena mera i ustupak vekovnim religioznim navikama naroda.

    Od svih religija koje su iskusile na sebi svu težinu nabrojanih ugnjetavanja. u najgorem položaju se nalazi Pravoslavna Crkva kojoj pripada ogromna većina ruskog naroda, stanovništva koje čini ogromnu većinu i u državi. Njen položaj je otežan još i tom okolnošću što je deo sveštenstva koji je otpao od nje i organizovao obnovljenašku shizmu, postao kao neka državna Crkva kojoj sovjetska vlast, nasuprot sopstvenim zakonima, pruža pokroviteljstvo na štetu Pravoslavne Crkve. U zvaničnom aktu vlada je izjavila da kao jedinog zakonitog predstavnika Pravoslavne Crkve na teritoriji SSSR smatra obnovljenaški sinod. Obnovljenaški raskol ima organe najviše i eparhijske uprave koji neometano deluju, njegovi episkopi se puštaju u eparhije, njima se dozvoljava posećivanje parohija. njima su na raspolaganje gotovo svuda predati saborni hramovi koji su oduzeti od pravoslavnih i koji su zbog toga obično prazni. Obnovljenaško sveštenstvo do izvesne mere uživa čak i materijalnu podršku vlade; tako su, na primer, njegovi delegati dobili besplatne vozne karte radi dolaska u Moskvu na njihov tzv. „svešteni sabor“ 1923. godine, i besplatni smeštaj u Moskvi, u zgradi br. 3. Moskovskog Sovjeta. Veliki deo pravoslavnih episkopa i sveštenoslužitelja koji se nalaze u zatvoru ili progonstvu, doživeli su tu sudbinu zbog svoje uspešne borbe protiv obnovljenaškog raskola, borbe koja po zakonu predstavlja njihovo neosporno pravo koje se posmatra kao otpor merama vlade.

    Pravoslavna Crkva ne može po primeru obnovljenaša da tvrdi da religija u SSSR nije izložena nikakvim progonima i da nema druge zemlje u kojoj bi ona imala tako široku slobodu. Ona neće reći naglas pred celim svetom tu potpunu laž koja može biti izazvana samo ili licemerjem, ili servilnošću, ili potpunom ravnodušnošću prema sudbini religije, ravnodušnošću koja zaslužuje bezgraničnu osudu njenih služitelja. Naprotiv, sa svom pravičnošću ona mora da izjavi da ne može prihvatiti kao pravedne i pozdraviti ni zakone koji je ograničavaju u vršenju njenih verskih dužnosti, ni administrativne mere koje mnogo puta uvećavaju ugnjetavajuću težinu tih zakona, ni pokroviteljstvo koje pružana štetu njoj obnovljenaškom raskolu. Svoj sopstveni odnos prema državnoj vlasti Crkva zasniva na potpunom i doslednom sprovođenju u život načela odvojenosti Crkve od države. Ona ne teži obaranju postojećeg poretka i ne učestvuje u delima usmerenim tom cilju, nikoga ne poziva na oružje i političku borbu, povinuje se svim zakonima i odlukama građanskog karaktera, ali ona želi da sačuva u punoj meri svoju duhovnu slobodu i nezavisnost koje joj pruža Ustav, i ne može biti sluškinja države. Lojalnosti Pravoslavne Crkve sovjetska vlada ne veruje. Ona je optužuje za delatnost usmerenu na svrgavanje novog poretka i obnovu starog. Smatramo neophodnim da uverimo vladu da te optužbe ne odgovaraju stvarnosti. U prošlosti je, istina, bilo političkih nastupa patrijarha koji su pružali povod za takve optužbe, ali svi akti ove vrste koje je patrijarh izdao bili su upereni ne protiv vlasti u pravom smislu. Oni spadaju u vreme kada se revolucija ispoljavala isključivo s njene razorne strane, kada su se sve društvene snage nalazile u stanju borbe, kada vlast u smislu organizovane vlade koja poseduje neophodna oruđa uprave nije postojala. U to vreme organi centralne uprave u nastajanju nisu mogli da obuzdavaju zloupotrebu i anarhiju ni u prestonicama, ni u unutrašnjosti. Svuda sudelovale skupine sumnjivih lica koja su se izdavala za agente vlade, a u stvarnosti su to bili samozvanci s kriminalnom prošlošću i još kriminalnijom sadašnjošću. Oni su ubijali i tukli nevine episkope i sveštenoslužitelje, ulazili u kuće i bolnice, ubijali tamo ljude. oduzimali imovinu, pljačkali hramove, a zatim nestajali bez traga. Bilo bi čudno ako bi u takvoj napetosti političkih i koristoljubivih strasti, takvoj mržnji jednih protiv drugih, usred te sveopšte borbe samo Crkva ostala ravnodušni posmatrač takvih nereda.

    Prožeta svojim državnim i nacionalnim tradicijama koje je nasledila od svoje viševekovne prošlosti Crkva je u ovom kritičnom trenutku narodnog života istupila u odbranu poretka, videći u tome svoju dužnost pred narodom. I u tom slučaju ona se nije razišla sa svojim verskim učenjem koje zahteva od nje poslušnost građanskoj vlasti, jer Evanđelje obavezuje hrišćanina da se pokorava vlasti koja upotrebljava svoj mač na dobro naroda, a ne anarhiji koja predstavlja društvenu nesreću. Ali kada je vremenom uspostavljen određeni oblik građanske vlasti, patrijarh Tihon je uputio svoj proglas pastvi o lojalnosti u odnosu prema sovjetskoj vladi. odlučno se odrekao svakog uticaja na politički život zemlje i do kraja svog života patrijarh je ostao veran tom aktu. Njega nisu narušili ni pravoslavni episkopi. Od vremena izdavanja tog proglasa ne može se pomenuti nijedan sudski proces na kojem bi bilo dokazano učešće pravoslavnog klira u delima koja su imala za cilj obaranje sovjetske vlasti.

    Episkopi i sveštenoslužitelji koji u tako velikom broju stradaju u progonstvima, zatvorima ili na prinudnim radovima. bili su izloženi tim represijama ne na osnovu sudskih presuda, već na administrativni način. bez tačno formulisane optužbe, bez pravilno vođene istrage, bez javnog sudskog procesa, bez pružanja mogućnosti odbrane, često čak i bez objašnjenja uzroka, što je neosporni dokaz odsustva ozbiljnog optužnog materijala protiv njih. Pravoslavna jerarhija se optužuje zbog odnosa sa emigrantima u vezi s njihovom političkom delatnošću usmerenom protiv sovjetske vlasti. Ova druga optužba je isto tako daleko od istine kao i prva.

    Patrijarh Tihon je osudio politička istupanja episkopa u inostranstvu, istupanja učinjena u ime Crkve. Katedre episkopa koji su otišli sa emigrantima zamenjene su drugim licima. Kada je s njegovom dozvolom sazvani Karlovački sabor’ prestupio svoja crkvena ovlašćenja, doneo odluku političkog karaktera, patrijarh je osudio njegov rad i raspustio Sinod koji je dozvolio skretanje sabora od njegovog programa. Iako su pravoslavne eparhije koje su nastale u inostranstvu kanonski potčinjene Ruskoj patrijaršiji, u stvarnosti je upravljanje njima iz Moskve i u crkvenom pogledu nemoguće zbog odsustva legalnih oblika odnosa s njima, što skida s patrijarha i njegovih zamenika odgovornost za ono što se događa u njima. Možemo uveriti vladu da ne učestvujemo u njihovom političkom radu i ne nalazimo se s njima ni u otvorenim ni u tajnim odnosima u vezi s političkim stvarima. Odsustvo činjenica koje dokazuju da pravoslavna jerarhija podržava kriminalne odnose sa emigrantima, primorava neprijatelje Crkve, kojima je unosno da izazivaju protiv nas nepoverenje vlade, da pribegava gnusnim krivotvorinama.

    Takav je „dokument“ koji je podneo u oktobru 1925. godine Vedenski koji sebe naziva mitropolitom, na tzv. „sveštenom saboru“ obnovljenaša, i koji se nije postideo svog pretvaranja da je poverovao u originalnost ove grubo isfabrikovane krivotvorine.

    Svoje odnose prema građanskoj vlasti, na osnovu zakona o odvajanju Crkve od države, Crkva zamišlja u sledećem obliku. Osnovni zakon naše zemlje oduzima pravo Crkvi da se meša u politički život. U tom cilju služitelji kulta su lišeni kako aktivnog, tako i pasivnog biračkog prava i njima je zabranjeno da vrše uticaj na političko samoopredeljenje masa snagom religioznog autoriteta. Iz ovoga sledi da Crkva, kako u svojoj javnoj delatnosti,tako i u svom intimnom pastirskom delovanju na vernike, ne sme da podvrgava kritici ili poruzi građanske mere vlade, ali odatle proističe i to da ona ne sme ni da ih odobrava, jer je ne samo kuđenje, nego i odobravanje vlasti mešanje u politiku, a pravo odobravanja pretpostavlja i pravo kuđenja ili barem pravo uzdržavanja od odobravanja koje uvek može biti shvaćeno kao znak nezadovoljstva i neodobravanja. U skladu s tim Crkva i deluje.

    S punom iskrenošću možemo uveriti vladu da se niti u hramovima, niti u crkvenim ustanovama, niti na crkvenim skupovima u ime Crkve ne vodi nikakva politička propaganda. Episkopi i klir će se i ubuduće uzdržavati od raspravljanja o političkim pitanjima u propovedima i poslanicama. Crkvene ustanove, počev od parohijskih saveta, pa sve do patrijaršijskog Sinoda, poneće se prema njima kao prema stvarima koje prevazilaze okvire njihove nadležnosti. One takođe neće biti unošene u program parohijskih skupova. namesničkih i eparhijskih sabora, sveruskih sabora na kojima se neće o njima pacpravljati. Prilikom izbora članova za crkvene ustanove i predstavničke skupove Crkva uopšte neće uzimati u obzir političke poglede, imovinsko stanje, društveni položaj i partijsku pripadnost onih koji se biraju, kakvi god oni bili, zadovoljiće se time što će im upućivati isključivo religiozne zahteve za čistotu vere. revnost za potrebe Crkve, besprekornost ličnog života i moralnog karaktera.

    U republici se svaki građanin kome nisu oduzeta politička prava poziva na učešće u zakonodavstvu i upravljanju zemljom, u organizaciji vlasti i uticaju u zakonom utvrđenom obliku na njen sastav. I to je ne samo njegovo pravo, nego i obaveza, građanska dužnost, u čijem izvršavanju niko nema prava da ga ograničava. Crkva bi prodrla u građansku upravu ako bi, odrekavši se otvorenog raspravljanja o političkim pitanjima, počela da utiče na karakter uprave putem pastirskog uticaja na pojedina lica, savetujući im ili potpuno izbegavanje političke delatnosti, ili određeni program takve delatnosti, pozivajući na to da uđu u neke političke partije radi borbe protiv drugih. Svaki vernik ima svoju pamet i svoju savest koje i treba da mu pokazuju najbolji put za uređenje države. Nipošto ne odbijajući one koji pitaju za religioznu ocenu mera koje se sukobljavaju s hrišćanskim veroučenjem, naravstvenošću i disciplinom u pitanjima čisto političkim i građanskim, Crkva ne sputava njihovu slobodu, savetujući im samo opšta načela morala, pozivajući ih da savesno vrše svoje dužnosti i da deluju u interesu opšteg dobra, ne s malodušnim ciljem da ugađaju sili, već iz shvatanja pravednosti i društvene koristi.

    Uklanjanje Crkve od mešanja u politički život u republici neophodno povlači za sobom i njeno uklanjanje od svakog nadzora nad političkom pouzdanošću svojih članova. U tome se nalazi duboka crta razlike između Pravoslavne Crkve i obnovljenaškog raskola, čiji su organi uprave i sveštenstvo, kao što se to vidi iz njihovih sopstvenih mnogobrojnih izjava u štampi, preuzeli na sebe pred vladom obavezu da nadziru lojalnost svojih vernika, jemčeći u tom pogledu za jedne i odričući to jemstvo drugima.

    Pravoslavna Crkva smatra uhođenje i političko potkazivanje potpuno nespojivim s dostojanstvom pastira. Država raspolaže specijalnim organima nadzora, a članovi Crkve, njen klir i mirjani, u očima savremene vlasti se ničim ne razlikuju od ostalih građana i zato podležu političkom nadzoru u opštem smislu. Iz ovih načela proističe nedopustivost postojanja crkvenog suda po optužbi za političke prestupe. Obnovljenaški raskol, vraćajući sebe u položaj državne crkve. ovakav sud dozvoljava.

    Na tzv. obnovljenaškom saboru 1923. godine na osnovu optužbe za političke prestupe bili su podvrgnuti crkvenim kaznama, koje je pravedno Pravoslavna Crkva poništila, patrijarh Tihon i episkopi koji su otišli sa emigrantima u inostranstvo. Pravoslavna Crkva ovakav sud ukida.

    Oni crkveno-građanski zakoni kojima se rukovodila Crkva u hrišćanskoj državi, posle njenog pada izgubili su snagu, a čisto crkvena zakonodavstva kojima se jedino u sadašnje vreme može rukovoditi Crkva ne predviđaju suđenje kliricima i mirjanima po optužbi za političke prestupe i ne sadrže u svom sastavu kanone koji bi nametali vernicima crkvene kazne za prestupe ovakve vrste.

    U svojstvu uslova legalizacije crkvenih ustanova predstavnici OGPU su više puta upućivali patrijarhu Tihonu i njegovim zamenicima zahtev da dokažu svoju lojalnost u odnosu prema vladi putem crkvene osude ruskih episkopa koji deluju u inostranstvu protiv sovjetske vlasti.

    Polazeći od gore izloženi.h načela, mi ne možemo dozvoliti pretvaranje crkvenog amvona i ustanova u jednostrano oruđe političke borbe, tim pre što politička zainteresovanost inostranog episkopata baca senku na predstavnike Pravoslavne Crkve u SSSR. izaziva nepoverenje prema njihovoj poslušnosti zakonu i ometa uspostavljanje normalnih odnosa između Crkve i države. Pa ipak bili bismo postavljeni u vrlo težak položaj, ako bi se od nas tražilo da izrazimo svoje neodobravanje u nekakvom crkvenom aktu sudskog karaktera, jer skup kanonskih pravila, kao što je rečeno, ne predviđa suđenje za političke prestupe.

    Ali čak ako bi pravoslavna jerarhija, ne uzimajući u obzir tu okolnost po primeru obnovljenaša, i odlučila da pristupi takvom sudu. naišla bi na čitav niz posebnih teškoća koje stvaraju neuklonjive prepreke za zakonito vođenje procesa, u kojem jedino sudske odluke mogu dobiti neporecivi kanonski autoritet i mogu biti prihvaćene od Crkve.

    Episkopima u inostranstvu mogao bi suditi samo sabor pravoslavnih episkopa, ali potpuno autoritetni sabor ne može da se održi zato što se oko polovine pravoslavnih episkopa nalazi u zatvoru ili progonstvu, pa. prema tome. njihove katedre ne mogu imati zakonitog predstavnika na saboru.

    Prema crkvenim pravilima vaseljenskog značaja neophodno je lično prisustvo optuženih na sudu, i samo u slučaju njihovog zlonamernog izbegavanja suda dozvoljava se vođenje postupka u njihovom odsustvu. Episkopi u inostranstvu, koji su u očima sovjetske vlasti teški politički prestupnici, u slučaju njihovog dolaska u SSSR bili bi lišeni jemstva lične bezbednosti, te zato njihovo izbegavanje suda ne bi moglo biti priznato kao zlonamerno.

    Svaki sud pretpostavlja sudsku istragu. Pravoslavna Crkva ne raspolaže organima putem kojih bi ona mogla istraživati slučaj političkih prestupa pravoslavnih episkopa u inostranstvu.

    Ali ona ne bi mogla da donese svoj sud ni na osnovu onog optužujućeg materijala koji su sakupile vladine ustanove, pa čak i ako bi on bio podnesen saboru, jer bi u slučaju primedaba protiv njega od strane optuženih ili podnošenja s njihove strane novih podataka i dokumenata koji ih opravdavaju, sabor bio prinuđen da preispita istragu vlasti, što bi sa strane Crkve bilo potpuno nedopustivo narušavanje građanskih zakona.

    Obnovljenaški sabor iz 1923. godine, koji je napravio pokušaj suđenja, pokušaj koji se od nas zahteva, i koji je prenebregao crkvene zakone koji ga ne dozvoljavaju, samim tim je učinio svoje odluke ništavnim i niko ih ne priznaje. Zakon o odvajanju Crkve od države je dvostran: on zabranjuje Crkvi da učestvuje u politici i građanskoj upravi, ali sadrži u sebi i odricanje države od mešanja u unutrašnje stvari Crkve – u njeno veroučenje, bogosluženje i upravu.

    Potpuno se potčinjavajući ovom zakonu, Crkva se nada da he i država pošteno ispuniti u odnosu prema njoj obaveze u smislu očuvanja njene slobode i nezavisnosti, koje je tim zakonom na sebe preuzela.

    Crkva se nada da neće biti ostavljena u ovom bespravnom i ugnjetenom položaju u kome se sada nalazi, da će zakoni o zabrani predavanja veronauke u školama i lišavanju religioznih zajednica prava pravnog lica biti preispitani i promenjeni u za Crkvu povoljnom pravcu, da će mošti svetih koje poštuje Crkva prestati da budu predmet bogohulnih radnji i da će iz muzeja biti vraćeni u hram.

    Crkva se nada da će joj biti dozvoljeno da organizuje eparhijsku upravu, da izabere patrijarha i članove svetog Sinoda koji deluju zajedno s njim, da sazove radi toga, kada ona smatra za potrebno. eparhijske sabore i Sveruski pravoslavni sabor.

    Crkva se nada da će se vlada uzdržati od svakog javnog ili tajnog uticaja na izbore članova tih skupština i Sabora, da neće ugrožavati slobodu razmatranja religioznih pitanja na tim skupštinama i da neće tražiti nikakve prethodne obaveze koje unapred rešavaju suštinu njihovih budućih odluka.

    Crkva se takođe nada da rad na takav način stvorenih crkvenih ustanova neće biti doveden u takav položaj u kojem bi postavljenje episkopa na katedre, odluke o sastavu svetog Sinoda, kao i odluke koje ovaj donosi, bili pod uticajem državnog činovnika kojem bi bio poveren politički nadzor nad njima.

    Upućujući ovo pismo vladi. Ruska Crkva još jednom smatra mogućim da istakne da je s potpuno.m iskrenošću izložila pred sovjetskom vlašću kako teškoće koje ometaju uspostavljanje uzajamno poželjnih odnosa između države i Crkve, tako i ona sredstva kojima bi one mogle biti uklonjene. Duboko uverena u to da čvrst odnos poverenja može biti zasnovan samo na potpunoj pravednosti, ona je izložila otvoreno, bez ikakvih prećutkivanja i okolišanja, šta može obećati sovjetskoj vlasti, a u čemu ne može odstupiti od svojih načela i šta očekuje od vlade SSSR.

    Ako predlozi Crkve budu prihvaćeni, ona he se radovati pravdi oni.h od kojnh će to zavisiti. Ako pak njena molba bude odbačena, spremna je na materijalna lišavanja kojima je izložena, i dočekaće ih mirno, imajući na umu da njena snaga nije u celovitosti spoljašnje organizacije, već u jedinstvu vere i ljubavi njene odane dece, a najviše polaže svoju nadu u nepobedivu moć njenog Božanskog Osnivača i na Njegovo obećanje o nepobedivosti Onoga što je On sazdao (Crkve; nap. prir)“.

  17. Episkop Damaskin je već izvesno vreme tražio čoveka koji bi mogao da ode kod proteranog mestočuvara i preda mu materijalnu pomoć. kao i da ga neguje, jer je mitropolit Petar bio često bolestan. U leto 1929. godine iz Černjigova u Starodub, gde je u to vreme živeo episkop koji se vratio iz progonstva, došla je monahinja Irina Burova. Ona je bila rodom iz Sibira i nju je vladika zamolio da pođe mitropolitu Petru. Predao joj je pismo mestočuvaru u kojem moli odgovore o mnogim pitanjima crkvenog života. a posebno o granicama ovlašćenja mitropolita Sergija. Zajedno sa svojim pismom episkop je predao i kopije pisama mitropolita Kirila mitropolitu Sergiju, kao i pisma arhijereja koji su iznosili svoja mišljenja o deklaraciji.
  18. Vaše Visokopreosveštenstvo, oprostite velikodušno ako ću ovim pismom narušiti duboki mir Vašeg Visokopreosveštenstva. Obavešten sam o teškim okolnostima koje su nastale za Crkvu u vezi s prelaskom granica poverene Vam crkvene vlasti. Veoma mi je žao što se niste postarali da me posvetite u svoje planove upravljanja Crkvom. A međutim, Vama je poznato da se ja mestočuvarstva nisam odricao, pa, prema tome, ja i dalje zadržavam najvišu crkvenu upravu i opšte rukovođenje crkvenim životom. U isto vreme usuđujem se da izjavim da (reč je nerazumljiva – I.D.) zamenika Vama su data ovlašćenja samo radi obavljanja tekućih poslova, da budete samo čuvar tekućeg poretka. Bio sam duboko ubeđen da bez prethodnog savetovanja sa mnom nećete preduzeti nijednu odgovornu odluku, jer Vam nikakva osnivačka prava nisam davao, sve dok vršim dužnost mestočuvara i dok je živ mitropolit Kirilj i dok je bio živ mitropolit Agatangel. Zato i nisam smatrao potrebnim da u svom naređenju o postavljenju kandidata za zamenike pomenem ograničenje njihovih dužnosti; za mene nije bilo sumnje da zamenik utvrđena prava neće prepravljati, već će me samo zamenjivati, pokazaće se, da tako kažem, kao onaj centralni organ preko kojeg bi mestočuvar mogao da ima opštenje s pastvom. Sistem upravljanja koji Vi sprovodite ne samo što isključuje to, već i samu potrebu postojanja mestočuvara, a crkvena svest svakako ne može da odobri tako krupne korake. Ja nisam napravio omaške koje bi ograničavale obaveze zamenika, i iz osećanja dubokog poštovanja i poverenja prema postavljenim kandidatima, i pre svega prema Vama imajući u vidu pri tome i Vašu mudrost. Teško mi je da nabrajam sve podrobnosti negativnog odnosa prema Vašoj upravi, o čemu se čuju protesti i vapaji od strane vernika, jerarha i mirjana. Slika crkvenih razdora izgleda potresno. Dužnost i savest mi ne dozvoljavaju da ostanem ravnodušan prema ovako žalosnoj pojavi, podstičući me da se obratim Vašem Visokopreosveštenstvu s najusrdnijom molbom da ispravite učinjenu grešku koja je stavila Crkvu u ponižavajući položaj koji je izazvao u njoj razdore i podele i ocrnio reputaciju njenih jerarha. Isto tako Vas molim da uklonite i ostale mere kojima ste prekoračili Svoja ovlašćenja. Ovakva Vaša odlučnost će, nadam se, stvoriti dobro duhovno stanje u Crkvi i smiriti izmučene duše njene dece, a u odnosu prema Vama na našu zajedničku radost sačuvaće onu blagonaklonost koju ste zasluženo uživali i kao arhijerej i kao čovek. Položite svu nadu u Gospoda, i Njegova pomoć će uvek biti s Vama. Sa svoje strane ja kao prvojerarh Crkve pozivam sve sveštenoslužitelje i crkvene ljude da pokažu u svemu što se tiče građanskog zakonodavstva i uprave potpunu lojalnost. Oni su dužni da se bez pogovora potčinjavaju odlukama vlasti, ako ove ne narušavaju svetu veru i nisu suprotne hrišćanskoj savesti; i ne smeju se baviti bilo kakvom delatnošću protiv vlasti, ne smeju da izražavaju ni u hramovima, ni u privatnim razgovorima, ni odobravanje, ni kuđenje njenih postupaka, niti uopšte da se mešaju u stvar koja se ne odnosi na Crkvu. Usuđujem se, međutim, da se nadam da stvarnost ne može pokazati među predstavnicima pravoslavnog episkopata i klira slučaj takve nelojalnosti. Ni za vreme moje neposredne uprave, niti kasnije, nije se čulo ni za jedan politički prestup od strane duhovnih lica. Ukoliko bi se dogodili takvi prestupi, treba pretpostaviti da bi krivci bili dovedeni na javno suđenje; ali na suđenjima političkim prestupnicima ne pominju se predstavnici sveštenstva. Vrlo sam spreman da priznam da se i sama vlada odavno ubedila u apolitičnost Pravoslavne Crkve i Vi, vladiko. možete da zamislite s kakvim vapajem kod nas moraju da se ponesu sveštenoslužitelji, naročito oni koji se zlopate u zatvorima i progonstvima, prema neosnovanim izjavama o rečima i delima. a zatim i o gorkoj sudbini koja je zadesila mnoge. Između ostalih, pišu mi da Vam je episkop Vasilije o poslovima u moje ime podneo izveštaj. Moram da primetim da ni njemu, ni drugom mom sabratu nisam davao nikakve naloge koji se tiču crkvenih poslova. O sebi ću lično reći da sam prošao sve vrste stradanja koja se mogu zamisliti, činilo se da poznajem samo jedno godišnje doba – doba nevolje, ali Gospod me očigledno ne ostavlja. On podržava moje snage. oslabljene teškim uslovima progonstva, i unosi u dušu spokoj koji ponekad može da pokvari samo bol zbog Crkve. Milost Božija da bude s Vama. Vašeg Visokopreosveštenstva smireni poslušnik M.P.
  19. „Stalno mislim o tome da ste Vi bili utočište svim istinski verujućim ljudima – pisao je mestočuvar. – Priznajem da su od svih bolnih vesti koje sam imao prilike da dobijem, najbolnija bila saopštenja o tome da mnoštvo vernika ostaje van hramova u kojima se uznosi Vaše ime. Ispunjen sam i duševnim bolom zbog nastalih razdora oko Vaše uprave i drugih žalosnih pojava. Možda su ta saopštenja pristrasna, možda nisam dovoljno upoznat s karakterom i težnja.ma lica koja mi pišu. Ali vesti o duhovnoj pometenosti dolaze iz raznih mesta, i to uglavnom od klirika i mirjana koji vrše na mene snažan pritisak. Po mom mišljenju, usled nenormalnih uslova života Crkve, kada su normalna pravila upravljanja izložena svakojakim kolebanjima, neophodno je postaviti crkveni život na onaj put na kojem je on stajao tokom prvog Vašeg zameništva. Zato i blagoizvolite da se vratite toj Vašoj delatnosti koju svi poštuju. Ja sam svakako daleko od pomisli da ćete odlučiti da se potpuno odreknete vršenja Vama naloženog poslušanja – to ne bi poslužilo na dobro Crkve. Ponavljam da mi je veoma žao što mi niste pisali i što me niste posvetili u svoje namere. Kada mi stižu pisma od drugih, nesumnjivo je da bi došlo i Vaše. Pišem Vam otvoreno kao meni najbližem arhipastiru kojem mnogo dugujem u prošlosti i od čije sam svetiteljske ruke primio postrig i blagodat sveštenstva…“
  20. U propratnoj poruci uz pismo on je pisao: „Dugo ne dobijam nikakvih vesti. Da li su u Vaše ruke dospela moja dva preporučena pisma, poslata na adresu: Sokoljniki, ulica Koroljenka br. 3/5? Šta je bilo preduzeto u vezi sa njima, odnosno, u vezi s prvim pismom, jer je drugo napisano da bi skrenulo Vašu pažnju na to pismo. Kopiju ovog drugog za svaki slučaj šaljem preko svog poverljivog čoveka i molim Vas da se uverite da je moja odluka da Vam predložim da ispravite grešku i ukinete sve mere. Vaša ovlašćenja su Bogom blagoslovena i imaju obavezujuću snagu. Patrijaršijski mestočuvar mitropolit Petar“.
  21. Objašnjavajući zašto ne može da pristane na predlog GPU, mitropolit Petar je u izjavi Menžinskom, 27. marta 1931. godine pisao: „Pre svega ja bih narušio utvrđeni poredak po kome mestočuvar ostaje na svom položaju do saziva Pomesnog sabora. Sabor, sazvan bez sankcija mestočuvara, smatraće se nekanonskim, a njegove odluke nevažećim… Dalje, moje smenjivanje mora povući za sobom n odlazak mog zamenika mitropolita Sergija… Prema ovakvoj okolnosti ja ne mogu da se odnosim ravnodušno. Naš istovremeni odlazak ne može zajamčiti da crkveni život neće potresati moguća trvenja, te ću krivicu, naravno, snositi ja. Zato je u datom slučaju neophodno naše zajedničko razmatranje, kao i zajedničko razjašnjavanje pitanja u vezi s mojim pismom mitropolitu Sergiju od decembra 1929. godine. Najzad, moja odluka koja je donesena u zatvoru, nesumnjivo će izazvati priče, nagađanja, biće protumačena kao iznuđena, s raznim neželjenim zaključcima… Otvoreno ćy reći da se lično za sebe ne brinem: meni je još ostalo malo od života a i, čini se, da sam već izgubio zanimanje za život, potucajući se više od osam godina po zatvorima i progonstvima. Samo se brinem da takvom odlukom i nepromišljenošću mogu prekršiti svoju dužnost i uneti smutnju među vernike“.
  22. Njegovo zadržavanje u zatvoru i nova presuda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *