Питање:
Помоз Бог, Прво, желим да се захвалим на претходном одговору који сте ми послали. Имам још једно питање и недоумицу у вези следећег. Упознала сам преко пријатељице једног монаха који тврди да је стигао (не знам када) са Свете Горе и да припада реду Зилота. Можете ли несто рећи о њима с обзиром на то да их има по Србији доста, а су против екуменизма и нашег Патријарха Павла. За њега ми је чак рекао да је Патријарх масон – ово стварно не бих коментарисала. Уз то, он увек зове на мобилни и тако заказује сусрете. Такође прича како се код нас на Богословском факултету изучава да душа није бесмртна; говори против неких свештеника да кажу како се не треба превише молити Богу…и тако има ту још ствари. Мени је непријатно да водим разговоре на ту тему са било ким, а камо ли са монахом! Питам се какав је то монах, који осуђује свог ближњег и то још свог надређеног, а да не говорим старијег од себе. Тај монах иначе не одржава хигијену = еуфемизам (чини ми се да има вашке јер стално нешто вади из главе) , итд. Морала бих исто да додам да ми је давао савете за које мислим да су у реду али то све не вреди ако ће да штети на крају крајева. Један од савета је тај што ми је на пример поклонио акатист Св. Пантелејмону и тако. И на крају, један пријатељ ме је упозорио да са тим Зилотима нешто није у реду и да га се манем, приде што ми је унео пометњу својим опречним понашањем да не кажем лицемерним, а и доводи ме у ситуацију да га оговарам. Ја бих се сложила са тима али сам хтела да чујем и ваше мишљење и да ми дате благослов да га се оканем ако тако треба. И још једна ствар, трудим се да нађем спасење и нећу да ми то неко поквари и баш сам забринута. Била сам на ходочашћу под Острогом да се поклоним Св, Василију и десило ми се да сам се испред једног манастира, иначе из доба Макарија Соколовића (дакле не под Осрогом) оклизнула и пала. То ми је било у најмању руку “необично” и плашим се за себе. Ионако имам пуно искушења па ми само још ово фали! Унапред захвална
Н.Н.
Одговор:
Драга сестро, монаху је место у манастиру или некој постињи, или онима строжијег иподвижничког живота у пећини. Не вођење личне хигијене у свету (у мирском животу) јесте саблазан, јер греши против Господњег савета, да онакој који жели да пости да умије своје лице и тако избегне људску хвала а задобије ону вечну. Прави монах у својој усамљености неће никога да саблажњава док у свету хоће, јер “посипа своје лице пепелом”, да виде сви како пости”. Господ рече умиј се када постиш, што значи: немој много да штрчиш, да се издвајаш, да тражиш пажњу и славу, да се она не би задржала само на земљи.
Важно је да се каже да “ред зилота” уопште не постоји у Православној цркви, и сам тај појам “редови” дошао је из западног схватања монаштва. У православном монаштву постоји само два искуства монаштва: прво је општежиће а друго је отшелништво. Општежиће је живот монаха при монашкој заједници (манастиру) , којом управља игуман, искусни старац, и који надгледа духовни узраст и падове братије. Отшелништво је врло тежак, али слободно изабрани крст, када се монах по благослову свог духовника удаљи у пустињу, или у слична безљудна и сурова места и тамо подвизава. Благослов за то не даје се свакоме и сваки монах који скита по свету, и “у свету”, није монах, него човек препуштен својој вољи и индивидуалном поимању спасења. Такви људи су лажемонаси. Заједница може да буде мирска или монашка, а отшелници живе у самоћи али су обавезни да припадају некој заједници зоб евхаристијског општења, о чему сведоче житија многих светих отшелника.
Не желим да судим тог поменутог монаха, али мобилни телефон (многоглагољивост) и строг подвижнички изглед – прљавштина и смрад наше смртности, не иду заједно у свету. Ако си у свету умиј се јер тако нећеш да саблажњаваш, ако си искрени монах, удаљи се из света и заборави све ово што је светско па и купање.
Што се тиче самих зилота који се шећкају по изровареној посткомунистичкој Србији треба рећи да су заиста вукови у јагњећој кожи, и обмањивачи. Они исто као и књижевници и фарисеји, чувајују суву форма “закона” са којом су много пута и Сина Божијег осудили, а да се одричу основних истина хришћанског учења. Њима су канони постале “догме” (закон) и тако нису способни да разумеју да је господ дошао да спасе грешниек а не праведника.
“Монаха” без манастира који се тек тако шећкају по ономе чега су се давно одрекли (овог света) треба се чувати, јер ништа добро од њих не може да дође.
Ваш
оЉубо Вероватно је тај “монах” присуствовао у ложи па је видео како су нашег патријарха произвели у неки масонски степен. Да, овакви глаголи губе многр хришћанске душе, и они се зову сплеткарења и оговарања.
