NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » ŽETVE GOSPODNJE

ŽETVE GOSPODNJE

 

ŽETVE GOSPODNJE
 

 
Razgovor I
 
– O čemu to razgovarate, sveta braćo moja, da čujem o čemu razgovarate?
– Ako je zaista Valaamova magarica progovorila čovečijim jezikom, onda je opravdana Budistička vera u reinkarnaciju; opravdana i Biblijom potvrđena (IV Mojs. 22: 28-30).
To ste čuli na nekom skupu okultista. Pa pitate, kako se to slaže sa Hristovom naukom?
Aj, braćo sveta, bolje da niste išli na taj skup. Bolje da ste otišli u crkvu i čuli Jevanđelje o bogatašu i Lazaru. Kako umre neki bedni i bolesni siromašak, kojega usta Gospodnja imenuju Lazarom. ; a potom umre jedan luksuzni bogataš, čije ime usta Gospoda neće ni da spomenu. I kako duša Lazareva ode u nebesnu radost, a duša bezimenog bogataša u paklenu muku.
Nije li nebesni Znalac, Gospod Spasitelj, ovom pričom definitvno presekao legende o seljenju duša? Nije li On, Vidilac svih tajni neba i zemlje, ovim jasno posvedočio, da se duše ne sele iz tela u telo nego pravo i za navek odlaze u onu obitelj, koju su zaslužile delima svojim na zemlji?
A što je Valaamova magarica progovorila, to nije otuda što je u njoj bila reinkarnirana duša nekog čoveka, nego je to od Boga. Bog je hteo da kroz beslovesnog skota postidi nevaljalog čoveka, jahača na skotu. A magarica, kada je govorila na čovečjem jeziku, naravno nije bila svesna šta govori. Isto onako kao što gavran, koji je odnosio hranu Proroku Iliji u pustinju, nije znao ni kome ni od koga nosi. Mada bi okultisti svakako hteli da je u gavranu bila svesna duša nekog umrlog čoveka.
– Pa kako su mogli neki učeni ljudi, čak i neki ruski filosofi, usvojiti tako pogrešno učenje?
– Mogli su, braćo moja sveta, šta sve ljudi ne mogu? I učeni, kao i prosti padaju u velike zablude. Jer ne poznaju Pisma ni Sile Božije. A znate, da lažno zlato blješti jače od pravoga zlata. I okrugao kamičak liči na jaje, ali života u njemu nije. Pa se ljudi lako prevare.
Zabluda zabludelih neka posluži vama za pouku i za strašnu opomenu. Za pouku – da ne verujete brzo ljudima, koji niti su vas kad znali ni ljubili, nego da verujete Spasitelju, Koji vas je znao od pre stvorenja sveta i ljubio vas toliko, da se predao smrti samo radi vas.
Za strašnu opomenu pak – da ne tešite sebe rečima: kad umrem, ja ću se opet roditi u drugom telu na zemlji, i opet i opet, i po hiljadu puta, pa ću imati vremena za popravku. Utešna je, ali i strašna istina, da je čoveku dat samo jedan rok života na zemlji, a potom sud. Za ovaj kratak rok, svak može zaslužiti bespovratno, ili večiti život ili večitu muku.
I Panteizam je, velite, zahvatio veliki broj učenih Hrišćana, kao na žalost i grofa Tolstoja u starosti.
Pored okultizma to je drugo veliko zlo, koje je bilo i jeste i biće među onima, koji su kršteni, a ne krste se. To su oni koji veruju, poput drevnih jelinskih stoičkih filosofa, u neko etarno božanstvo, i smatraju duše ljudske kao kaplje toga etra u grubim telima. Kada se telo raspadne, onda se one kaplje etarne – duše ljudske – prelivaju u beskrajni etarni okean božanstva, gubeći ličnost i individualnu svest.
Drugi se opet drže Spinozine zablude, po kojoj su i duh i materija večni i nestvoreni. Bog kao Duh večno je vezan za materiju i materija za Boga. Prema tome, Bog je i materija i duh u isto vreme. Slično kornjači, kažem vam, i po nekoj prastaroj fabuli ovaj svet leži na kornjači. Po smrti duša čovečja preliva se u večni duh, a telo u večnu materiju. I da bi svaku svoju ubistvenu filosofiju učinio privlačnim, on ju je nazvao „Etikom“!
Kao prozirući u opasnost filosofije svoga zemljaka Spinoze, Sveti Pavle ostavio je Hrišćanima večnu opomenu govoreći: „Braćo, čuvajte se da vas ko ne zarobi filosofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovečijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu.“ (Kološ. 2: 8).
Ta Apostolska opomena važi, manje više, i za ostale ljudske filosofije, koje uče da je ovaj vidljivi svet nestvoren od Ličnoga Boga, i da je večan i beskrajan. Sa tim premisama oni se potpuno odriču Hrista, kao što se i Hristos odriče od njih.
Spasitelj je otkrio i pokazao Svojom apsolutnom Ličnošću da je Bog Ličnost, Vrhovna Ličnost, a ne uspavani ili polusvesni duh, ili neki princip, ili priroda, ili prirodni zakon.
Nije Gospod Hristos, braćo moja, nije On dokazivao Boga pomoću tvari, nego je objašnjavao tvar pomoću Boga? Kakvog Boga? Trikratno Ličnog. On je potpuno potvrdio istinitost onog sveopšteg verovanja svih naroda: verovanja, istina, iskvarenog i pomućenog, ali neiščezlog, a to je verovanje u boga, ili bogove, kao svesne ličnosti, kao i verovanje u svesni i individualni život čovekov posle smrti.
Nikada se narodi sveta nisu mogli pomiriti sa filosofskim učenjima o bezličnom Bogu i o bezličnoj besmrtnosti čoveka. Zato se javio Bog u Ličnosti Sina Svoga Isusa Hrista, Koji „ne beše da i ne, nego u Njemu sve beše da.“ (2. Kor. 1: 19-20), sve pozitivno i sve potvrdno što je ikad čovečije srce moglo poželeti – i više od toga. Čovečanstvu je tada spao teret i mrak sa duše.
Zato se žaljahu Fariseji: „vidite da ništa ne pomaže: gle, svijet ode za Njim.“ (Jovan 12: 19). Zbog toga: „svi navaljuju da uđu u Carstvo Nebesno.“ (Luka 16: 16), gde caruje Bog kao Trojedina Ličnost, i gde je od postanja sveta pripremljeno mesto za svaku ličnost čovečiju, koja se odazove pozivu Hristovom.
Za vas i za mene, braćo sveta, najvažnije od svih pitanja i problema jeste: da li ćemo se blagovremeno odazvati pozivu Hristovom. Jer, Anđeli Njegovi dan i noć žanju Žetvu Gospodnju, bez prestanka i predaha, i odnose u nebesne žitnice. Šta – ako nas srp Anđelski odbaci, kao šturo klasje i ostavi da nas svinje pogaze?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *