ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ

 

ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ
 

 
ПЕТЕ ЖЕТВЕ
 
Велике жетве са малих њива.
 
Рани изјутра Домаћин света, Бог Слово, позва у виноград Свој прво Јевреје. У трећи час позва Грке и друге незнабошце у границама Римског царства. У чести час – у подне – када жега мира и господства раслаби и Рим и Византију, Он позва Ските, Русе, Србе и све остале Словене.
У девети позва све нехришћанске народе из колонијалних царстава белих људи: црне, полуцрне, жуте и црвене расе. А у једанаести час позва остатак острвљана, који стајаху беспослени, изван винограда, то јест, изван Цркве Божје (Матеј 20: 1-7). Све оне дакле, које стоје изван Цркве Христове, назива “беспосленим”, јер клањајући се лажним боговима они заиста беспосличише.
Два три века пре Руса, примише Балкански Словени са Румунима и Албанезима Свету Веру, и почеше живети по њој и мучити се за њу. И Жетве Господње умножаваху се из покољења у покољење. Највише допринеше усвајању нове вере, пустињаци и кнежеви, они, дакле, који су бежали од људи и они, који су владали над људима.
Народ је трчао за онима који су бежали од њега, а слушао оне који су владали над њим. Обе ове врсте путовођа народних, одликовали су се великим смирењем и трудом у славу Божију.
Најславнији од Светаца српских, Свети Сава, потписивао је себе “последњи из грешника, монах Сава”, а најмоћнији од српских владара, цар Душан – “раб Христа Бога нашега”. Тако су се потписивали и пустињаци и кнежеви румунски, бугарски и албански. Кандила су горела пред ликом Христа Спаситеља, како по кнежевским дворима, тако и по испосничким пештерама.
Након неколико ефемерних династија у Србији, дошла је једна јака и благословена династија Стефана Немање, која је у току 200 година украсила ову српску земљу, па и околне земље, чудесним храмовима у славу Христа и Његових древних Светаца. Већина владара из те династије завршили су као монаси у манастирима које су они сами подигли. Тако и њихове жене, кнегиње, краљице и царице.
Њиховом примеру следило је мноштво простих људи, жена и девојака из народа. Сви они из реда, знатни и незнатни, припремаху се на тај начин за Царство Небесно, јер “не гледаху на оно што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види за вријеме, а оно што се не види вијечно.” (2. Кор. 4: 18)
И они који осташе у свету, као и они који се удаљише од света, у зидине манастирске, трудише се за своје спасење, свак на свој начин, не губећи из вида двоје: смрт и Судију. Блиску смрт и неизбежног Судију.
Први се спасавају вером и молитвом, умереним постом и милостињама, трудољубљем и покајањем, рађањем и васпитањем деце, и трпљењем од болести и других животних искушења. А ови други се спасаваху познатом духовном атлетиком по Православним манастирима. И многе генерације, и једних и других, кроз векове пловећи преко бурног океана живота, искрцаваху се у тиха пристаништа Царства Небеснога. Дивне Жетве Господње.
У то време Света Гора Атонска била је препуњена монасима из свих Православних народа. То је била самостална Монашка Република, достоинство Матере Божије, коју су обилато помагали и украшавали сви балкански Православни народи, и властелини и властелинке; византијски, румунски, бугарски, грузински, а нарочито српски. А када по Божијем Промислу паде Балкан под власт Исламску, те нестаде хришћанских владара на Балкану, ту бригу о Светој Гори наставише кнежеви и цареви руски.
Мати монаштва за све Православне народе у Европи, Света Гора, је за последњих четрнаест столећа дала Господу Христу велике жетве. Може се мислити колике су те жетве биле за тако дуг период времена, када се прочитају извештаји из четрнаестог и петнаестог столећа, да се на Светој Гори у појединим генерацијама, подвизавало 20, 30, па и 50 хиљада монаха. И те се жетве још увек попуњују и у наше време, мада у много смањеном броју, добровољним страдалцима монасима, то јест, онима који изоштреним духовним видом, јасније виде од светских људи да “овдије немамо града који ће остати него тражимо онај који ће доћи” (Јевр. 13: 14)
У 14. и 15. столећу, вођене су крсташке војне Православних Балканаца против бесног надирања Турака из Азије. У једној од тих војни, умро је српски цар Стефан Душан у Тракији. Мало после, једна српска војска од 60 000 ратника, сва је изгинула у рату са Турцима на реци Марици, 1371. године. У години 1380-ој, баш када је кнез Димитрије Донски победио Мамаја Кана на Куликову, плативши ту победу са 50 000 руских жртава, српски војсковођа Милош Обилић, победио је Турке у бици на Плочнику, не без хришћанских жртава.
Само девет година доцније, 15. јуна, 1389. године, догодила се одсудна и страшна битка на Косовом пољу, између Срба и Турака, где је изгинула српска војска око 100 000 људи, и где су погинула оба цара: турски цар Мурат и српски цар Лазар. Српски народ овековечио је ову битку епском поезијом, као битку за хришћанство, физички изгубљену, али морално добијену.
У Косовској епопеји, пуној мистичног надахнућа говори се, како је птица ластавица донела књигу цару Лазару из Небесног Јерусалима, у којој му је писано, да се мора пре битке приволети или царству земаљском, или Небесном. У првом случају он ће победити Турке, у другом Турци њега. После дугих размишљања, Лазар се приволео Царству Небесном, говорећи:
 
“Земаљско је за малена царство,
А Небесно увјек и довјека.”
 
Његове свете и чудотворне мошти, очуване су у целости до данашњега дана.
Нешто доцније, пао је и Цариград и силна је хришћанска војска изгинула, заједно са царем Константином. Румунски кнежеви и војводе продужили су борбу још за неко време. Албански Православни војсковођа, Ђорђе Кастриотић, са ретким успехом, ратовао је против Турака, више од 20 година. Два султана су лично водили велике војске против њега и оба пали у кланцима кршне Албаније. А кад је најзад полумесец завладао целим хришћанским Балканом, крсташки барјак остао је уздигнут кроз векове тешког робовања, само у Црној Гори, и делимично у српским земљама са леве стране Дунава.
И тако пред оне две споменуте врсте Божијих угодника, дошли су и ратници и мученици за Крст и Слободу. Како је то огроман број, нека покаже овај пример: у време српског цара Душана, број Срба износио је три и по милиона, а Енглеза у то време било је такође три и по милиона.
После 500 година, Срба је било опет три и по милиона, а Енглеза четрдесет милиона. Где су остали српски милиони?И сви Православни милиони Балкански? Изгинуло у крсташким ратовима, масакрирано по селима и градовима, или пак одведено у Азију и на пијацима за робље продано. Сходно историји, Турци су одводили често велике групе хришћана, од 50 000 или 70 000 и 100 000 душа, на пијаце азијске. Тако је ного било тога робља, да су појединци продавани од једне до пет меџидија турских.
Где је тај многомилиони народ хришћански, који се за своју Свету Веру борио до крви и страдао до смрти? Где је, ако не у близини Онога, Који је обећао плату и за чашу воде, а камоли за реке суза и крви Својих следбеника?
Ваистину, Балкански народи кроз своју историју представљају малене њиве са великим Жетвама Господњим.

Comments are closed.