NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Sveštenstvo i monaštvo » Žena budućeg sveštenika

Žena budućeg sveštenika

Pitanje:
Blagoslovite oče
Imam jednu nedoumicu, da li žena budućeg sveštenika može dobiti blagoslov za posao, a reč je o završenom Medicinskom fakultetu, dakle u humanom i mislim još uvek časnom pozivu? Znam da, ko oltaru služi od oltara može i treba da živi, ali nije u pitanju materijalna strana već iskrena ljubav prema tom pozivu, ali i iskrena ljubav i prema jednom teologu.
N.N


Odgovor:
Bog te blagoslovio draga sestro, Ovde treba da govorimo o opšteprihvaćenim prilazima i tradicijama prema svešteničkom pozivu i praktiki raznih pomesnih crkava. Idealno je da svešenik radi samo na polju Hristovog evanđelja i da tako širi istine Pravoslavne vere. To je idealno. Ali nigde nije uslov kako kanonski tako još više evanđelski, nego čak naprotiv, živo bogoslovlje savetuje trud i rad radi duhovne koristi. Evanđelje poziva na rad, na polodove ruku naših a tako i borbu sa lenjošću, koja je vrlo opasna u životu jednog hrišćanina. Realno iskustvo u nekim pomesnim crkama govori da su sveštenici bolji i aktviniji, i veći misionari čak i šire obrazovani, i plodniji hrišćanski pisci, iako su službenici raznih poštenih i časnih građanskih poslova. Nažalost, mora da se kaže da su često bolji od onih kojima je pastirski poziv sva obaveza; onih u kojem rešavaju i finasijsku sigurnost kao dužnost prema svojoj porodici i da čak tako rasterećeni i dalje na misionarskom polju uopšte ne postoje kao pastiri. Neka „kaprizna“ prepreka od strane Crkve ne postoji da sveštenik ne sme da radi nego samo mora „od oltara da živi“, i nije čudo da neki to štite kao neku dogmu a u stvari u pozadini postoji odbojnost prema radu. Neke rad plaši što uopšte nije dobro u tom duhovnom pogledu, jer asketsko bogoslovlje izrazito traži rad da ne bi um lutao („bludničio“) . U misionarskom radu, u toj izuzetnoj svetinji i podvigu, najiskrenije se otkriva istina da sveštenici koji su u nekoj radnoj obavezi pokazuju koliko vole širenje Evanđelja (u Dijaspori) , koji svoj poziv primaju u ljubavi i besplatno a ne kao obavezu, i oni su zaista divni delatnici na njivi evanđelja Hristovog.
Nedavno smo videli na nacionalnoj ruskoj televiziji reportažu o Vadimu, koji misionari u Bruklinu, koji ima građanski posao a nalazi vreme da služi i čak za tzv. manje praznike. On nalazi vreme da obilazi beskućnike i pijanice; propale emigrante; bolesnike po ulicama Bruklina, i da ih hrani i odeva, i zbrinjava, krštava i venčava; a posebno se trudi na privođenju Crkvi jevreja ruskog porekla kroz pogruženje starog i ustajanje novog čoveka u svetom Krštenju. Evo, on je divan primer da posao ne može da bude prepreka pastirstvu, i to onog ranga o kojem većina nas može samo da pozavidi, a posebno da se samopreispitamo: a šta mi činimo čak pokriveni tom suvom kanonskom formom, kada ne radimo ništa drugo da bi zaradili, jer tako malo postižemo na širenju Evanđelja i na očuvanju naše pastve koju svakodnevno gubimo? Nije posao greh nego je greh nezainteresovanst za pastirstvo. Nažalost, na toj pomenutoj formi i neki naši episkopi principijalno insistiraju, u kojoj se ruši sloboda ličnosti a ponajviše sloboda porodice, a u njoj i opšta hrišćanska sloboda koja je zagarantovana našim Tvorcem. Čovek je pred Bogom ličnost i nju ne sme niko da ruši! Porodica sveštenika nije rob svešteničkog poziva gde se traži neko njihovo prepoznavanje u tom datom „paketu“ nego su članovi Crkve kao i svi ostali (zato se i „ne ženi sveštenik“) . U njoj ne sme da se nešto relativizuje, da prodica sveštenika mora da ispunjava neko posebno super članstvo u Crkvi u odnosu na druge; da je drugima nešto dozvoljeno a njima nije. Porodica sveštenika može i treba da bude primer, ali nije njena obaveza van normalnog moralnog i etičkog života da bude pod lupom crkvenih vlasti više od ostalih hrišćana – članova Crkve. U ovom pitanju kao da se stvaraju „dva ideala Hristova“ kao u onima o kojem je pisao sveštenomučenik i bogoslov Ilarion Tojicki, ali ovde izražena između svešteničkih porodica i mirjana, analogno onom njegovom rešavanju problema nepostojeće razlike svetog života monaha i mirjana. To što može član Crkve ne može član svešteničke porodice, samo zato što je sveštenik podređen jerarhijskoj vlasti, jeste neko psihološko opredeljenje prema porodicama sveštenstva da Crkva jednima snishodi i prašta a drugima ne. Sveštenički poziv jeste teška stvar i najčešće veliki krst za ostali deo porodice, i kada se nekom spoljšnjom formom on dotatno otežava onda je to destruktivno za plodan rad pastira na njivi Hristovoj, jer se rukopoloženi u njoj cepa i deli.
U pokušaju da bolje reše tu koliziju katolici su se opredelili na celibat a upravo radi te potpune „predanosti crkvi“, a to znači da je jeftinije za nju da je njihov sveštenik poptuno predan crkvi sa namerom da ga ništa drugo sa strane ne uznemirava. A pokazalo se da to „sa strane“ danas razara njihov crkveni establišment, i da je katastofalan promašaj uprkos glavnom razlogu na takvu odluku što je bilo centralno nadgledanje sveštenika nekog vojničkog tipa.
U ustrojsvu SPC mnogo čega se zadžalo „latinskog“, i nažalost neko nepošteno rešava šta da se izbaci a šta da se zadrži, a između ostalog zaržan je taj odnos prema sveštenstvu kao bezmalo ličnoj svojini nekih naših episkopa. Valja da se ovde kaže da česta premeštanja sa parohija na parohiju, sa razlogom da se sveštenik „ne srodi“ sa lokalnom Zajednicom, jesu čisto katoličko iskustvo, kao i ta izmišljena i nepravoslavna jurisdikcijska podela eparhije, gde pored ostalog sveštenik iz zabačenijih mesta ne može direktno da opšti sa svojim episkopm nego preko nekih tamo „namesnika“ korz“ latino- jurudički“ šablon u pravljanja. (U današnjoj crkvenoj praksi vlasti nekih itekako se ne smatra „latinskim“ a ide se dotle da se i sam Ustav SPC računa latinizacijom Crkve) . Ne kažem da postoji kao pravilo neki lični hir episkopa, jer je ovo sa čime se suočavamo nasleđeno uticajem prilika u našem istorijski pritešnjenom kulturnom razvijanju, ali ima slučajeva kada se episkopi uopšte ne snalaze sa svojom vlašću van jerarhijskog ustrojstva pa tako stvaraju pogrešan odnos i prema porodici sveštenika. Očigledno se otkriva da ne razumeju svoju svoju službu pa prekoračuju „ovlaštenja“, pa antievanđelski ruše dosotojanstvo ličnosti članova porodice i njihovo pravo na slobodu u poslušanju u prihvaćenim normama. Ovakav pogrešan prilaz je vrlo kontrapruduktivan a počesto manipulativan ličnim sujetama i privatnim potrebama za vlast, kada se finansijskim načinima – tim uvek dobro proverenim efektima, kontroliše sva porodica i tako podređuje do inferiornog kompleksa u poptunom gubljenju ličnosti pred episkopom.
Porodica sveštenika u vodećim zemljama poimanja ličnih prava i dostojanstva života svakog čoveka sasvim drugačije drži odnos prema vlasti kao „vlasti“ u Crkvi. Tu je i ta finansijska sigurnost da i supruge sveštenika privređuju, ili neuporedivo više zarađuju od svojih muževa, a da se pitanje njihove porodice i vaspitanja dece rešava korz parohijske edukativne strukture (što i jeste bogoslužbeni a u krajnjem evanđelski poziv) . Žena sveštenika nije u apriori „dogmatski“ predodređena da bude „domaćica“, uz gubljenje prava stvaranja i umnožavanja svojih talenata, jer Evanđelje ne opredeljuje da se samo od muškarca traži njihovo umnožavanje. Lepo je da ona vaspitava svoju decu (ali je to vrlo teško odvojiti od zdrave zajednice i crkvenosti da je sada potrebno i neko dodatno „privatno vaspitavanje“) , i da prima učešća u prarohijskom životu samo tada ako ona ili njena porodica i ne gubi svoj identitet u njemu. Ako se u njenoj blagotvornoj delatnosti razvijaju neka shvatanja da je to i njena obaveza, čak do iživljavanja uvek postojećeih loših elementata u parohiji, onda ona ničim nije obavezna osim privatnog dogovora sa svojm mužem (i sveštenikom) da nešto uradi. Ako supruga sveštenika nesablažnjivo živi episkop nema nikakva kanonska prava nad njom više od onih uobičajenih prema svakom drugom koja se tiču tog ličnog odnosa prema Crkvi. Svako „autoritetativno“ mešanje u prodiicu van ovih opredeljenja jeste grubo i nekanosnko narušavanje njenog integriteta. U Dijaspori, na tom ogromnom misionarskom polju, nešto je najnormalnije da sveštenik ima dodatni izvor prihoda, dok kod nas tamo u otadžbini to nije prihvaćeno, a ako ima slučajeva oni su dijameralno različiti. Ako su apostoli živeli od dela ruku svojih i uspešno propoverdali Evanđelje nikakav kanon ne bi mogao da nas liši tog iskustva i naše iskrene ljubavi u širenju Evanđelja.
Ovo vaše pitanje se najviše tiče stava episkopa pod čijem omoforom se nalazi sveštenik i tu se sva „prava sa strane“ u vezi ovog pitanja završavaju. Vladika odlučuje a mi ove možemo samo da pričamo. Ali moramo da kažemo da uopšte nije neuobičajeno niti nešto protivkanonski ako sveštenik ima građansku službu a da uz nju uspešno vrši i pastirsku, uzimajući u obzir i to da vreme menja i neke disciplinarne kanone o čemu svedoči barem jedna trećina nepostojećih ili odmenjenih kanona zvaničnog Kanonskog zbornika Pravoslavne Crkve. Smisao i ideja je nekih kanona da sveštenik posveti sveg sebe propovedanju Reči Gospodnje a ne da bude lenj (nije reč o toj zabrani rada) . A kako po zvaničnim istraživanjem koliko crkvenih ljudi u SPC ima, što je jedva između 4 i 5 %, to govori da je pravilo sasvim bez smisla u ovoj pravoj realnosti – nažalost „pravosalvne Dijaspore“ (liturgički) u formalno pravoslavnoj zemlji. Birokratski i činovnički odnos prema pastriskoj službi je očigledan, gde zvanja, spoljašnje forme i pravila, i formalna obrazovanja, i nažalost način obrazovanja, jedostavno u nekim slučajevima Crkvu sputavaju i tu njenu slobodu formalizuju ljudskim establišmentom, i egoističkom uskogrudošću, čak i ličnim interesima. Mislim da uopšte ne sme da se podigne pitanje da li žena sveštenika sme da radi ili ne, jer je to unutrašnje i integralno pitanje porodice i njenih potreba. Čak i ako se episkop meša u to on narušava privatnost porodice sveštenika, i narušava njeno pravo na neprikosnovenu slobodu, jer opštenje u braku stoji na dogovoru supruga i supruge a ne na nekim instiitucijama van nje i pritešnjavanjima sa strane (to i ap. Pavle garantuje) .
Što se tiče žene sveštenika i kakva ona treba da bude kanon je jasan i preko njega niko ne bi trebao da ide niti postoji taj pokušaj ovde. Ali ona pre svega nije sveštenik, niti se ona udaje za sveštenika nekim opredeljenim činom, nego se udaje za svoga muža kojeg je izabrala. Sama udaja je ne čini da je podređena episkopu (kako već ranije rekoh) više od bilo kojeg drugog hrišćanina kao člana Crkve Gospodnje. Ako je supruga sveštenika dostojna blagočestovog života uprkos greškama svog supruga ona ne može da bude ni pod kojom sankciom episkopa po toj klerikalnoj liniji discipline, osim što će da snosi posledice kanonske odgovornosti svog muža. Kanoni odeđuju da supruga budućeg sveštenika ne sme da zabavlja narod, da bude pevačica, glumica, konobarica i tome slično.
U vašoj profesiji koju pominjete žena sveštenika ne sme da se upušta u „asistirajuća samoubistva“; u eksperemintelnu medicinu – distribuciji lekova sumnjivih istraživanja i očekivanja; kao ni u tu „humanu“ problematiku u kojoj se današnja medicina suočava a posebno je izraženo u ginekoligiji. A to znači kada se političkim normama društva rešava sudbina života i smrti nerođenih ljudi (kada ljudska norma uslovljava Božiju volju) . U svemu ovom rečenom, supruga sveštenika ne bi smela da se upušta u naučnu medicinu, koja po svojoj suštini postojanja i istraživanja manipuliše datim Božijim materijalom – životom. Manipulisanja ćelijama mešajući genetiku ljudsku i životinjsku zarad sasvim pogrešnog „rešavanja problema smrti“, koji je van Bogočoveka i našeg vaskrsenja, t.j. van Crkve nerešiv. Dakle, treba da se uzdržava od svih naučnih i eksperemintalnih izazova u medecini sve dotle dok Crkva ne iznese svoj jasan stav u vezi toga.
Supruga sveštenika na poziciji doktora može samo da poveća svoju dobrodjetelj a u širem i ugled Crkve. Ona može apologetski da svedoči o veri protiv neke tamo na našim prostorima zapečaćene stigme da se pastirskim pozivom bave samo oni koji nisu ništa drugo našli da rade; oni zatucani i u nekoj tradiciji zarobljeni. Na takvim idejama je i pokrenuta užasna revoltna komunistička misao i orgnaiziovano katastrofano nasilje na postulatu da su Crkva, duhovnost, i porodica u njenom duhu (ili zajednica) opšti parazit društva i eksplatator. Sa druge strane treba se setiti evanđelske poruke u ideji „milostivog samarjanina“, kada nas Gospod uči da nije potrebna čak ni „kanonska pozadina“ da bi se činila dobra dela. Gospod je milostinju uzdigao više ramova Zakona, jer je čak „jeretik“ (samarjanin) primer dobrog, kao i onaj samarjanin koji je odao hvalu Gospodu za njegovo isceljenje, a devetorica pravovernih nisu. Mi iz ovog dobijamo pouku da dobra dela ne mogu da budu u nekom „sistemu“, sve jedno što mi znamo da bez vere i dobrih dela nema istinitog bogopoznanja i oboženja. Utoliko više supruga sveštenika ima prava da se bavim lečenjem onih u potrebi, da izražava hrišćansku ljubav i sastradanje, i daje pomoć bilo kome. Jer ideja „bližnjeg“ je otkrivena ne samo u članu Crkve nego šire, pa i u grešnicima, pa da nam ne bude: „Gospode a kada te videsmo gladna, žedna, bosa…“
Slobodan sam da kažem da ne postoji nikakva kanonska smetnja za sveštenika ako se njegova žena bavi medecinom. Ništa manje ona ne uživa onu slobodu koju je imao sv. velikomučenik Panteleimon ili sveti besrebrenici. Ako vam episkop ne dozvoljava da se bavite svojim poslom onda on privatizuje odnos prema vašoj porodici i prekoračuje svoju službu i vlast, i grubo se meša u vaš privatan život. Zato što nema kanonskog osnova da vam zabrani da radite. U Hristu Vaš
oLjuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *