NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » ZEMLJA NEDOĐIJA

ZEMLJA NEDOĐIJA

 

ZEMLJA NEDOĐIJA
 
ČETVRTA NOĆ SUĐENJA
između srede i četvrtka
 
Ove noći pojavio se Spaso Spasović u odelu prugastom slično zebri. I obrazi su mu bili prugasti od modrih masnica, a čelo sa dve čvoruge kao dva početna roga. Desna ruka izvučena iz rukava, gola, otekla, ukočena, i pružena prema sudijama.
Dr Adler ga posmatraše nekoliko trenutaka pa kao postiđen obori glavu i upita:
Predsednik: Jesi li ti to, Spasoviću?
Spaso: Ja, uvek ja, gospodine pukovniče.
Predsednik: Ne izgledaš mi dobro; kako se osećaš?
Spaso: Vrlo dobro, gospodine pukovniče, hvala. Potvrđujem reč Gospodnju, da je duh bodar a telo nemoćno.
Predsednik: Zašto ne spustiš tu ruku?
Spaso: Drugi su preduzeli nad njom komandu, pa sad mene ne sluša.
Predsednik: Trebalo bi te poslati u bolnicu, a?
Spaso: Hvala gospodine pukovniče. Već sam u bolnici. Ceo svet je sada bolnica, a ja se osećam zdrav u toj bolnici.
Opšti smeh.
Gestapovac: Kažem ja da je on ili ludak ili pretvaralo. Pre će biti ovo drugo.
Tužilac: Gospodo sudije, kapetan Spasović je dalje optužen, da je najživlje radio na ujedinjenju svih srpskih grupa u borbi protiv Nemaca. Više puta provlačio se on u Crnu Goru i Makedoniju, i dokazivao Crnogorcima i Makedoncima da su i oni Srbi kao i Srbijanci. Pomoću takvih lažnih agitacija uspeo je da crnogorske i makedonske planine pretvori u vojne tabore, što je mnogo štete nanelo i nanosi našoj okupacionoj vojsci. Iz toga je logičan zaključak, da je on zaista morao biti glavni podstrekač onoga burnog veselja u baraci broj 99 povodom atentata na velikog Vođu Rajha.
Prvi sudija: Šta možeš na ovo odgovoriti, Spasoviću?
Spaso: Isto ono što sam odgovorio na saslušanju u Beogradu. Ne odričem da sam spremao čete u Crnoj Gori i Makedoniji po naredbi naše Srpske Vrhovne Komande, ali…
Gestapovac (ljutito): Kakva Srpska Vrhovna Komanda! Jedna banda od kabadahija i pustahija, to mi je neka Vrhovna Komanda!
Spaso: … ali nikakvom lažnom agitacijom nisam ja učio ni Crnogorce ni Makedonce da srbuju. Mi u Srbiji učili smo se srbovati od crnogorskih pesnika i viteza. A Makedonci su Starosrbi, sa verom, običajima i dijalektom naših zajedničkih srpskih predaka.
Prvi sudija: Ali vi ste ipak tri razna naroda.
Spaso: Mi smo nesravnjeno više jedan narod nego Prusi, Švabe i Bavarci, koji se zovu jednim imenom Nemci. Jer Prusi i Bavarci različiti su i po veri i po jeziku i po istoriji. Međutim mi smo jedno i po veri i po jeziku i sudbi i mučeništvu. Prirodno je dakle da u miru zajedno radimo a u ratu zajedno ratujemo. Zato sam smatrao za dužnost da sve njih pozivam u borbu protiv Nemaca, ali ne protiv Kanta i Herdera, Lesinga, Rankea, Getea i Šilera, nego protiv onih nemačkih zločinaca i njihovih saveznika, koji su ubijali narod, palili sela, pljačkali gradove, rušili crkve, bombardovali bolnice i porodilišta i odvodili srpske sinove i kćeri.
Gestapovac dade mig jednom stražaru da udari Spasa u lice. Stražar ga snažno udari pesnicom po nosu tako da poteče krv. Spaso otiraše krv lagano levom rukom, dok mu desna stajaše ukrućena i stalno upravljena ka sudijama…
Spaso (stražaru): Ako laž rekoh, dokaži da je laž, ako li istinu, zašto me biješ?
Predsednik ogorčeno zapovedi stražaru da se odmah udalji iz dvorane, a Spasi reče da sedne. Pa okrenuvši se Gestapovcu viknu: Ja ne razumem, kolega, da se neko sme kažnjavati pre nego je osuđen. To nemački zakoni zabranjuju.
Gestapovac: Nije ovo nikakva kazna nego samo pipci ljute smrti koja čeka ovog srpskog hajduka.
Predsednik: Ali mi još ne možemo znati, da li će optuženi biti osuđen na smrt pre završetka suđenja?
Gestapovac: U tome je naše zlo što Vi to ne znate. Međutim svaki Nemac mora znati, da je spas otadžbine jedini zakon. Dužnost je dakle pravog nemačkog rodoljuba da na licu mesta ubije svakoga ko sprečava to spasenje. Izdajnik je ko to ne učini.
Predsednik (pobledi i skoči): Izdajnik je onaj ko ne sluša zapovest Vođe. A ja sam dobio od Vođe dozvolu da vodim ovu istragu do kraja sedmice. Jeste li me razumeli gospodine oberšturmbandfirere?
U tom zasvira sirena javljajući napad američkih aviona.
Ceo sud pobeže u sklonište. Svetlost se pogasi. Uplašeni Spasin stražar na vrh prstiju ode za svojim starešinama u rupu spasenja.
Spaso ostade sam u mračnoj sudnici, sedeći u stolici, sa ispruženom golom rukom, koja ga je jako bolela. No on je bio izvežban da utoljava i gasi svoj bol tajanstvenim duhovnim delanjem u srcu.
Ni mrak nije bio Spasi dosadan. Od kako je pao u ropstvo on je zavoleo mrak, i jedva je čekao noć, da bi ostao sam u mraku. Po čitave sate on bi presedeo na svom uskom krevecu u molitvi i razmišljanju. Svojim prisnijim prijateljima govorio je: noć mi je mila kao majka. Mrak mi donosi slobodu, nepoznatu danu. Uzdiže me iznad vremena i prostora. Mrak čini da zidovi tamnički iščezavaju, tako i međe među državama i narodima i granice između prošlosti i budućnosti. Sakriva mi i telo od moga vida. Ostavlja mi samo dušu, s kojom slobodno razgovaram bez svedoka. Diže me u daleke visine odakle mi se ljudi čine lepši nego na danu. Izaziva u meni sažaljenje ljudi, a sažaljenje ulepšava i ljude i svaku živu tvar pod nebom. O, blažena noći, o, blagoslovena tišino! Ne žuri, zoro, ne svići, dane! U mraku sam u najvećem društvu, i bez ljudi. S Bogom sam u najvećem i najboljem društvu…
 
* * *
 
Najedanput se pojavi neka crvena svetlost na sred dvorane. Kao bengalska vatra u kovitlacu. Spaso pogleda začuđen. Postepeno onaj kovitlac dobi oblik čovečji. Kao neki elegantni gospodin u crnom gala odelu, sa cilindrom na glavi i svetlim metalnim štapićem u ruci. Jako je hramao na jednu nogu. No lice mu je bilo tupo i sasvim neodređeno.
– Poznaješ li me, neprijatelju moj? Zalaja nepoznati hrapavim glasom staroga psa. Ja sam onaj od koga nebeski Presto drhće, a ti li hoćeš da mi se protiviš? Ja sam doktor nad doktorima. Ja lečim ljude od zdravlja, od istine, od sloge, od milosti, od pobožnosti i od svake takozvane vrline. Doktor sam svih nauka i znanja u naličju, tj. zloupotreba svih ljudskih znanja kao i svih ljudskih darova. Ja vladam svetom pomoću šest glavnih zloupotreba, a to su: zloupotreba znanja, zloupotreba vlasti, zloupotreba bogatstva, zloupotreba telesne lepote, zloupotreba umetnosti i zloupotreba jela i pića. Pomoću ovih zloupotreba ja pokazujem ljudima u mome mađijskom ogledalu Zemlju Nedođiju u koju oni kao ludi hrle. A kada misle da su već na kapiji te zemlje, ja okrenem tamno naličje ogledala i oni se razočarani vraćaju. Ovo ja činim na uveseljenje moga podzemnog carstva a na rušenje autoriteta nebeskog Prestola. A ti li se našao da otvaraš oči ljudima i objavljuješ tajnu o Zemlji Nedođiji? Ti li, robe, Onoga koji je visio na Drvetu, i koji me je prebio i osakatio onim Drvetom – Jaoj! viknu elegantni gospodin i plašljivo se poče obazirati oko sebe mašući štapom kao u odbrani…
– Ko to lupa? Ko ima još u ovoj sobi? Ti se čudiš odkuda meni toliki doktorati? Moji su oduvek. Ja ih ne dobijam nego delim svima onima koji pišu disertacije i knjige protiv Njega, čiji si ti rob. Ja im dajem ideju i ja im nečujno diktiram kako da pišu protiv Njega. Jer cilj je moj da se Njemu osvetim što me je prebio i postideo. To je moj cilj. A metodi su moji laž i nasilje. O, kad bi ti, robe, istine, znao kako je slatko lagati, spletkariti, ogovarati, zavađati; a još slađe gledati nasilje čoveka nad čovekom! Ti bi se, robe milosti, meni poklonio kao jedinom svemoćnom bogu, što ja i jesam. Pokloni mi se dakle, i spali rukopis o Zemlji Nedođiji i ja ću te učiniti srećnim. Daću ti za sultana Marokanskog, a ako hoćeš, i cele Afrike.
– Ko je to? Šta to šuška? – Znam ja da se ti pitaš zašto se ja i sada ne javljam ljudima često kao u stara vremena, zar ne? He, to i jeste moja veština nad veštinama. Dok sam se ja otvoreno javljao, ljudi su svi znali za mene, bojali se i čuvali. A sada sam izumeo uspešniji način. Ne javljam se više zato, da bi ljudi pomislili da me i nema. I zaista evo sada u ovome veku svi drže da mene nema, da ne postojim. Dok su ljudi znali da ja postojim, svako su zlo meni pripisivali, i mene ružili i osuđivali. Zato su pak bili milostivi prema Onima koji su grešili, i mnogo su praštali jedni drugima, kriveći mene za sve zlo. A sada već nije tako. I ja sam se modernizovao. Sad sam ja skriven od očiju ljudskih, i zato čovek čoveka krivi za svako zlo. I nemaju milosti niti praštanja. Plitkoumi i kratkovidi su postali ljudi od kako im se ja ne pokazujem, i ne vide više izvor zla u meni nego jedan u drugome. I biju se i kolju da bi zlo iskorenili. A ja, car zla, to gledam i uživam. I sve se više skrivam u podzemlje, da bi me ljudi sasvim zaboravili. Tako ja sve uspešnije vršim moj posao na slavu moga veličanstva. Moji mali agenti i špijuni vrše moj posao po Aziji i Africi, a ja udaram na Njegovu glavnu tvrđavu Evropu. I evo, Njegova se tvrđava puši u dimu, gori u plamenu, osipa i propada. Spiskovi Njegovih „spasenih“ sve su kraći, dok ja punim i prepunjavam moje carstvo…
– Ko to viri na prozoru? Ko to ulazi na vrata? Neka zavera protiv mene? – A ti još veruješ u održanje Evrope! Veliš, postoje velike narodne mase u Evropi što se Njega drže? Znam ja to. Ali sve ću ja to privesti u svoj obor kao glupu stoku, kako moji verni doktoranti i nazivaju te narodne mase, koje oni hoće da vaspitavaju i prevaspitavaju, naravno na zlo i po mom receptu. – Ono, pravo da kažem, ima još jedan razlog što se ja baš moram da krijem. Taj prokleti Njegov narod nosi jedno oružje, koje čim pokaže zadaje mi rane. To je … ovaj… onaj… ti znaš – to je Njegov Znak – jaoj! dreknu opet gospodin i obrnu se nekoliko puta oko sebe na vrhu lakovanih cipela mašući štapom levo i desno, gore i dole.
Pri tom obrtanju gospodin se približi Spasi na nekoliko koraka. I, o, čuda, na jednom se pretvori u velikog jarca sa rogovima do tavana. Pa nastavi vrečećim glasom: Pogledaj me sad! Sad sam jarac. Ja se mogu prometnuti u svakoga i svašta. Tolika je moja svemoć. A ne kao On, koji se mogao javiti jedino kao čovek, i to ne kao gospodin čovek nego kao ubožjak što miriše na ribu. Niti je imao ijednog doktorata. Pa i ako je On izgonio moje mlađe iz ljudi i slao u svinje, ipak mi je morao učiniti veliki ustupak. Obećao mi je dati sve one grešnike koje bude na Sudu odlučio na levu stranu. Nazvao ih je jarcima. Tako sam ja Jarac nad jarcima. A ja baš i više volim ponosite jarce nego glupe ovce. I siguran sam da ću imati većinu na Sudu. Predlažem i tebi da se ispišeš iz Njegovih ovaca i upišeš u moje jarce. I da spališ onaj tvoj rukopis. Hoćeš li ili nećeš? Ako li nećeš, onda…
I u tom trenutku jarac se pretvori u ogromnu zmiju i zašišta: – onda ću te ja sad progutati. I rekavši to savi se oko Spase i obzinu mu svu glavu. No Spaso brzo napravi krsni Znak po vazduhu. I Zmija pisnu, odmota se i puče kao puška. I sve iščeze, samo smrad, mrak i tišina ispuni svu dvoranu. Spaso osta okupan u znoju. On se stade krstiti i moliti Bogu, dugo i dugo.
Najzad uđoše dva stražara i odvedoše ga u njegovu ćeliju.
Te noći streljano je još 25 robova iz barake broj 99.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *