NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » ZEMLJA NEDOĐIJA

ZEMLJA NEDOĐIJA

 

ZEMLJA NEDOĐIJA
 
GLAVA TREĆA
Ja i Mi
 
Od postanja sveta ljude muči jedan problem. To je problem odnosa Ja i Mi, i vrednosti i jednog i drugog. Bez malo svi problemi čovečanstva svode se na ovaj problem.
U početku stvori Bog jednog čoveka, jednu ličnost u svetu stvorenih stvari. I vrednost te jedne ličnosti stavi Stvoritelj iznad celog stvorenog sveta „da bude gospodar od svega“. Drugim rečima: sve da bude pod čovekom a čovek pod Bogom. Time je od početka određen odnos čoveka prema Bogu, a zavisno od ovoga odnosa i svi ostali odnosi čoveka, kao odnos prema samom sebi, prema prirodi, prema anđelima i ljudima. Kao odraz trojedine božanske Ličnosti i čovek kao Bogu slična ličnost imao je svesti i prava da sebe nazove Ja. Koliko dostojanstvo i kolika sreća!
Pa ipak nađe Bog da „nije dobro da čovek bude sam“ pa mu stvori ženu iz njegovog tela s tim da „dvoje budu jedno tijelo“. I tako pored naziva Ja dođe do izraza i naziv Mi. Dve ličnosti no „jedno tijelo“. I dvoje i jedno istovremeno.
Tu je početak i ličnosti i društva. Pri samom stvaranju ljudskog roda Bog je za navek rešio ovaj mučni problem u pogledu Ja i Mi bez konflikta. Ja – priznato za obraz i podobije Božje, a Mi određeno da bude jedno telo. Ovim je jasno istaknuta i vrednost ličnosti i vrednost društva.
Ali čim je greh poremetio odnos između čoveka i Boga, poremetio je odmah i odnos između čoveka i čoveka.
Da, između brata i brata. Jer kad bejahu svega njih dva na celome prostoru zemaljske kugle, jednome od njih bejaše teskobno, „i skoči Kain na Avelja brata svojega i ubi ga.“ Da bi se oslobodio društva, i da bi samo njegova ličnost važila u svetu, tj. bez Mi. I ostao je bez brata, ali i bez Boga i bez prave ličnosti; više demon nego čovek. Jer prava i puna ličnost čovekova ne može se zamisliti bez Boga, svoga praobraza, i bez stalne veze s Bogom.
Ovaj događaj iz prvog stoleća ljudske istorije našao je svoj strašni eho u osamdesetom stoleću u dve suprotne teorije. U Ničeu i u Marksu. Obe te teorije javile su se u Nemačkoj na nemačkom jeziku. Niče je stajao za Ja bez Mi, Marks za Mi bez Ja. Obojica su bili vatreni bezbožnici. Kao između dve oštre i preteće litice provlači se brod čovečanstva u naše vreme.
Lična samovolja i bezlični etatizam dve su krajnosti našeg vremena. I jedna i druga krajnost maršira sa stisnutom pesnicom. Protiv koga? Protiv čovekoljublja i bogoljublja, protiv ljubavi. Obe ove krajnosti imaju istu polaznu tačku – odricanje Boga. Odričući Boga one naravno odriču i ljubav, jer je istok ljubavi u Bogu. A odričući i Boga i ljubav one stvaraju u dušama strašan vakuum, prazninu koja se brzo ispunjava adskim dimom mržnje. Mržnja pak truje i pojedinca i društvo, i većma zamršuje odnos između Ja i Mi.
Kad bi mržnja mogla pravilno rešiti ovaj odnos, onda bi bilo logično misliti: Što vena mržnja to lakše rešenje problema. Prema tome trebalo bi raditi na povećanju mržnje u svetu. Ovo se pak protivi i razumu i srcui iskustvu ljudi, pa mislimo čak i iskustvu životinja.
 
* * *
 
Ostaje dakle ljubav. I pod vlašću mržnje ljudi uzdišu za ljubavlju. Jer ljubav i „u tami svetli i tama je ne obuzima“. I pod tamnom vlašću mržnje ljubav ima više pristalica. Pobeda ljubavi pobeda je Božija. Jer ljubav nije pridev Božiji nego ime Božije. Nije li rečeno: „Bog je ljubav?“ Otuda ljubav je u večnosti s pobedom venčana, a u vremenu ona je unapred pobednica u sukobu sa mržnjom.
Mržnja je u stanju postavljati i održavati probleme, nikad rešiti. Pod mržnjom mi razumemo zluradost, zavist, osvetljivost, sebičnost, i sve ostale otrove duševne, koje kad bi ovaplotili u mikrobe zatrovali bi sve vode u svetu.
Ljubav je već rešila problem o Ja i Mi. Bog ljubavi uzdigao je pojedinog čoveka, čak i grešnog, do visokih visina neba, a dušu čovekovu iznad vrednosti celog materijalnog sveta.
Kao pastir dobri On je ostavio 99 ovaca i pošao da traži jednu izgubljenu ovcu.
Kao lekar milostivi On je lečio gubave i slepe i uzete i sakate i sumasšedše, čistio ih i prao, hranio i krasio, i stavljao ih u red nađenih i spasenih. Odbačene i prezrene On je prizivao i stavljao ih među prve za trpezom svojom.
Kao car moćni On je i mrtve računao u svoje građane kao i žive. Davno umrle i odpisane iz svih ljudskih teftera On je upisivao u Svoju Knjigu živih.
Kao dobar voćar On je svaku pojedinačnu voćku okopavao, kresao, zalevao i uspravljao.
Kao dobar zidar On je svaki kamen posebno tesao i glačao, sve dok ne bi pod Njegovom majstorskom rukom i onaj najjevtiniji i od svih drugih zidara odbačeni kamen dobio pravilan oblik i svetlu boju.
Ne obzirući se na blagodarnost i neblagodarnost ljudsku On je brižno hitao da svakoga obrati i popravi. Želeo je žarko da niko od ljudi ne propadne u haos bezličnosti.
Tako je Bog ljubavi rešio problem Ja.
A društvo?
Društvo koje je On zasnovao više je organizam nego organizacija. Kakva organizacija u svetu da se ravna sa organizmom tela čovečijeg? On je stvorio društvo, koje predstavlja jedno telo. „Da budu dvoje jedno tijelo“. To je porodica Božija, sastavljena od malih bogova sa ciljem da „budu savršeni kao Otac nebeski“.
Mi govorimo o hrišćanskom društvu, o društvu Hristovome, koje ima istinitu viziju života i jasnu mapu puta ka tome cilju. To je crkva Božija, jedino racionalno društvo na zemlji koje stalno govori o raju ali niti traži niti obećava raj na zemlji.
Jedino u tome porodičnom a ne ortačkom društvu, koje i umrle računa u svoje aktivne članove, jasno je određen odnos između Ja i Mi. Svaki član toga društva pomaže društvo samo zato, da bi društvo sa većom snagom pomoglo i osposobilo svakog pojedinca da izgradi svoju ličnost do najveće visine i lepote. Da bi tako svaki pojedinac bio dostojan član besmrtne porodice Božije u nebesnom carstvu.
U tom novom, vazda novom, društvu ne gubi se i ne smanjuje vrednost ličnosti kao u svetskim društvima, nego se baš povećava. Društvo – Crkva – daje priliku svakom pojedincu za vežbanje svih zapovednih vrlina, koje daju vrednost ličnosti. Jer gde bi čovek pokazao vrlinu ako ne u društvu? Gde milosrđe, trpeljivost i požrtvovanje, i iznad svega čovekoljublje, ako ne u društvu svojih bližnjih? I kako bi došao do poznanja samoga sebe u drugima i drugih u sebi?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *