NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » ZEMLJA NEDOĐIJA

ZEMLJA NEDOĐIJA

 

ZEMLJA NEDOĐIJA
 
GLAVA DRUGA
Etika i tehnika
 
Prvobitno religija je bila mati i etike i tehnike.
Prvobitno religija je bila bujni izvor iz skrivenih dubina, etika živonosna reka a tehnika pomoćni umetni kanali što razvode vodu iz te reke u sve arterije života ljudskog.
Bog je objavio ljudima zakon verovanja, zakon vladanja i znanje tehnike.
Po neposrednom uputstvu Božijem Noje je sagradio lađu koja je učinila jedno od najdugotrajnijih putovanja u istoriji plovidbe.
Po neposrednom nadahnuću Božijem Veseleil je bio „ispunjen mudrosti i razuma i znanja i svake vještine da vješto izmišlja kako se šta može načiniti od zlata i od srebra i od bronze, da umije rezati kamenje i ukivati, da umije tesati drvo, i svaki posao raditi (II Mojs. 31, 1-11).
Isto tako i hram Solomonov, jedno od građevinskih čudesa staroga sveta, podigli su ljudi naučeni Duhom Božijim i nastavljani rukom Gospodnjom (I Careva 8, 24). Tako svedoči Sveto pismo.
I tako Bog je bio uzročnik i prave vere i dobrog vladanja i tehničkog znanja kod ljudi. I dok god su ljudi osećali Boga neprestano nad sobom, pred sobom i oko sebe, kao što se oseća vazduh i svetlost, dotle su oni pripisivali i posvećivali sva svoja tehnička dela i ručne izrađevine Njemu, Gospodu Stvoritelju i Nadahnitelju.
A kada je to osećanje prisustva Božijega utupljeno i duhovna vizija zamagljena, tada je ušla gordost u veštake i tehničare, te su počeli svoje građevine, izrađevine, rukotvorine i umotvorine pripisivati isključivo samim sebi i – zloupotrebljavati. Tako se senka prokletstva počela navlačiti na tehniku.
Mnogi se žale na tehniku.
Mnogi krive savremenu tehniku za sve nesreće u svetu.
Da li je zaista kriva tehnika, ili oni koji stvaraju tehniku i rukuju njome?
Da li je kriv drveni krst ako neko nekoga raspne na njemu? Ili čekić, ako njime sused susedu razbije glavu?
Tehnika je neosetljiva prema dobru i zlu.
Iste cevi mogu poslužiti za vodovod i za kloaku.
Nije zlo od mrtve tehnike nego od mrtvih srca ljudskih.
Pri punoj svesti o prisustvu Božijem i bez ikakve gordosti sagradi Noje čudnu lađu koja bi na spasenje i njemu i novom čovečanstvu.
Pri pomračenoj svesti o Božijem prisustvu dogovoriše se gordeljivi ljudi: „Hajde da sagradimo grad i kulu kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime“. Ali ih posrami Gospod pometnjom jezika „te ne sazidaše grad, nego se kao pleva rasuše po svetu“. To je zidanje Vavilonske kule.
Kada Solomon dovrši veličanstven hram, on uzdiže ruke k nebu i u poniznosti povika: „Eto, nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a kamo li ovaj dom što ga sazidah!“ I ta čudesna građevina trajala je jedanaest stoleća. Ali bi srušena u prah i pepeo onda, kada bezbožni potomci Solomonovi učiniše od toga „doma molitve dom trgovine“
Niti se dakle zaslugom tehnike održao taj hram kroz mnoge vekove niti je krivicom tehnike iščezao sa lica zemlje. Tehnika je i gluva i nema i neodgovorna. Ona je potpuno zavisna od etike, kao i etika od vere.
Poznata je povest o caru Navuhodonosoru. On sagradi Vavilon sa palatama i „visećim kulama“, i sa svim tehničkim veštinama i krasotama kakve svet dotle nije video. I pogleda car gordo sa vrhova svoga dvora na grad i reče: „Nije li to Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom mojom, da bude stolica carska i slava veličanstvu mojemu“(Danilo 4, 30)! I tek što izreče te ohole reči udari ga Bog ludilom te polude, i u ludilu provede sedam godina kao zver među zverovima šumskim. A od njegovog Vavilona velikog, postala je gomila i podsmeh i pustinja bez ijednog žitelja, tačno kako je prorekao prorok Jeremija (Jeremija 51, 37). Gde god se izgubi strah od Boga i pogazi moralni zakon Božiji, tu se brda od ljudske tehnike sručuju u prašinu iz koje su i podignuta.
Tako će se i Ajfelova kula i katedrale nemačke i oblakoderi amerikanski – vrhovi ljudske tehnike u građevinarstvu, sručiti u bezobličnu prašinu, ako oholost ljudska – i to još hrišćanska – s prkosom Bogu bude prevršila meru i dodijala dugotrpljivom Stvoritelju ljudi.
Zašto su pogrebene tolike blistave civilizacije duboko pod zemlju, tako da povrh njih orač ore zemlju i ne sluteći o njihovim kulama i kosturima ispod oranja?
Kako to da od svega nesravnjivog mramornog građevinarstva jelinskog ne preostane ništa osim vampirnog i krezubog Akropolisa?
I kako se mogla drznuti zemlja da sakrije od sunca i od pogleda ljudskog titanske hramove u Balbeku i u Egiptu kao i sjajne gradove kao što su Egbatana, Perzepolis, Tir, Sidon i Troja, te da po njima sada mirno pasu goveda i riju svinje, a čobani prave od razbacanog mramorja torove za stoku?
Zašto su nestali bez traga gordi gradovi i hramovi i tvrđave cara Montezume? i careva meksikanskih, i veoma kulturnih Inka i Peruanaca?
Koja je to nemilosrdna ruka navaljala brda od blata na sve te izgradnje ljudske, koje bi se po čvrstini i veštini i lepoti mogle takmičiti sa najboljim modernim izgradnjama?
Zašto kidanje a ne nastavljanje u civilizaciji čovečanstva?
Zato što sve to nije bilo ugodno jedinome svetome Gospodu Bogu. Sve one pogrebene civilizacije nije upropastilo ni vreme ni nesolidnost tehničke izrade, no greh protiv svete vere i svete etike. Nesolidnost etička a ne tehnička pogrebla ih je sve u bezdani mrak.
„I ti Kapernaume koji si se do nebesa podigao, do pakla ćeš propasti!“ Ovo Hristovo proročanstvo u dane kada je Kapernaum blistao svojom tehničkom kulturom kao vavilonski grad pokraj jezera obistinilo se. Tako se strašno obistinilo, da putnik kad se nađe danas u trnjaku i zmijinjaku gde se negda uzdizao bogati i gordi grad Kapernaum, uplašeno pita: Da li je moguće, da je ovo gnusno mesto nekada bilo obitalište ljudi?
Etika je trajna i nepromenljiva – naša jevanđelska etika – a tehnika je promenljiva. Etika je gospođa, tehnika njena sluškinja. Zato etika mora kontrolisati tehniku. Neprolazne vrednosti su u oblasti etike a ne tehnike. Teško narodu koji gleda ciljeve ljudskog života u tehnici, i sav svoj trud i znoj žrtvuje na usavršavanje tehnike, vukući etiku za sobom kao Ahil mrtvoga Hektora privezanog za kolesnicu. Takav narod može uspeti da sve svoje gradove sagradi od slonove kosti i zlata kao što su bili carski dvorovi u Jezraelu. Ali ako u tim gradovima budu stanovali Ahavi i Jezavelje, psi će imati poslednju reč, psi a ne ljudi (I Carevi 22, 38; II Car.9, 36).
Između poštenja i veštine lak je izbor. Pošten čovek i bez veštine ceni se i u naše vreme više od veštaka bez poštenja. I na istoku i na zapadu i na severu i na jugu. I danas kao i u vreme proroka Isaije.
Tehnikom se menja odnos čoveka prema prirodi a nikako prema čoveku i prema Bogu. Ko drukčije misli taj ceni stvari više nego ličnosti a prašinu više nego duh.
Jeziva tragedija našeg vremena sastoji se u ratu između ljudi i Boga. Bog hoće da uzdigne ličnosti ljudi nad nemuštim stvarima, dok ljudi hoće da utope i svoju i Božiju ličnost u stvar i izjednače sa stvarima.
Mnogi spipritualni i moralni mališaniprave od moderne tehnike idola kome se oni klanjaju, i pozivaju sve narode da tome idolu prinose žrtve, što nesrećni narodi prisiljeno čine! Te kolike žrtve, te koliku krv!
Ko je gluv da ne čuje kako etika glasnije od topova viče našem pokoljenju: Ne tim putem, ljudi? Taj put vodi u Zemlju Nedođiju.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *