ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

 

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
ДРУГА НОЋ СУЂЕЊА
између понедеоника и уторника
 
Два оружана војника уведоше Спасу у судницу. Спасо се овлаш поклони суду.
Председник: Спасо Спасовић
Спасо: Ја сам, г. пуковниче.
Председник: Кажи нам, имаш ли ти храбрости да речеш истину и онда када би то било опасно по твој живот?
Спасо: Никада није истина опасна по живот него лаж.
Председник: Како ти то мислиш?
Спасо: Истина и живот су нераздвојни као очи и вид, по речи Онога који је рекао: Ја сам истина и живот.
– Ти то мислиш на онога Исуса Јеврејина? обрецну се Гестаповац.
Спасо: Ја мислим, г. оберштурмбандфирере, на Господа Исуса Христа који колико је био Јеврејин толико и Немац и Шпањолац и Србин и Американац и Азијат и Африканац. Он је себе називао “сином човечјим” а не сином јеврејским.
– Ха, ха, ха, ха! насмеја се злобно Гестаповац. Додај још и Црнац и Папуанац!
Спасо: Да, и Црнац и Папуанац, и све свима, да све спасе, као Месија свију и Човекољубац.
Гестаповац Ја сматрам за увреду немачкој раси када ти називаш онога сањалицу Немцем.
Спасо: А ја сам уверен да већи део немачког народа не сматра то за увреду него за велику почаст.
Гестаповац: Ми смо на путу да с нашим генијалним Вођом излечимо сав немачки народ од те вековне заблуде, и да га окренемо од мекушног Исуса ка вери наших тевтонских предака у богове силе и крепости, мужевства и победе. Ми смо једна виша, господарска раса, која је дуго предуго заваравана сладуњавим маштаријама онога јеврејског месије. Он нас је уназадио и изједначио са слабићима и робовима. Сада смо нашли свога правога месију, па истргнувши своју судбину из млитавих руку јеврејског пророка ставили смо је у гвоздене руке свога националног месије Адолфа Хитлера. Наша мисија је да владамо Сигфридовим мачем а не ропски да плачемо пред крстом или са крстом. Разумеш ли?
Спасо: Разумем речи, а страшим се да разумем смисао њихов. Често су сузе мењале судбу људи на добро брже него мач.
Гестаповац: Оставићемо ми вама Словенима незавидну улогу да с плачевним Христом плачете служећи и кулучећи јачим од вас. Од увек су више расе господариле над нижим. То је азбука светске историје, коју ти као неки вајни професор историје ниси још разумео.
Спасо: Ја се могу дивити Вашој речитости, г. оберштурмбандфирере, али и жалостити због таквог вашег тумачења историје. Кад једна сурова банда, необуздана моралним законима, изненадно удари на један културан и миран град, па га опљачка и поруши, и грађане његове побије или одведе у ропство, хоћете ли Ви рећи, да је једна виша раса људи пуноправно загосподарила над једном нижом расом?
Гестаповац: Као на пример?
Спасо: Као на пример кад дивљи Хикси или разуздани Мамелуци опустоше културни Египат. Или као кад крвожедни Тамерлан разори хришћанску Јерменију и цивилизовану Персију. Или као кад свирепи Селџуци и Османовићи упропасте Малу Азију и Византију. Или као кад –
– Или као кад, викну разјарени Гестаповац, као кад дивљи Германи завладају над “високообразованим” свињарским народом српским, то си хтео рећи, а?
Спасо: То ви рекосте.
Гестаповац: А шта ти велиш, робе?
Спасо: А ја велим, да се ми Срби не љутимо кад Ви нас називате свињарима, као што се ни Немци не треба да љуте кад их ми називамо котларима или точкарима. Ми смо производили свиње и давали Немцима за котлове и точкове. Ни једно ни друго занимање нема ништа заједничко са образованошћу. И свињари и котлари могу бити или образовани или необразовани.
Гестаповац: Па ко је за тебе образован човек?
Спасо: Онај ко носи образ, лик Божији у својој души и стид на своме лицу. За таквога ми Срби кажемо да је образован или образит човек.
Гестаповац: А ко је за тебе необразован или необразит човек?
(Ово питање постави Гестаповац па и не слушајући Спасу окрете се да нешто разговара са суседним официром).
Спасо: Необразован је онај човек који изгуби образ, тј. лик Божји из душе и румен стида са лица свога. Као на пример кад котлари упадну у свињарску земљу, па ценећи свиње више него људе одузму од народа све свиње, још и све котлове и точкове, и отерају у своју земљу.
Председник (оштро): Пази Спасовићу на своје речи! Реци нешто друго што си хтео рећи.
Спасо: Хтео сам рећи да су Хердер, Ранке и Гете боље мислили о Србима него господин оберштурмбандфирер.
Гестаповац: Није важно шта су ти стари Немци мислили о вама и о свима осталим. Они су живели у зачараном кругу једне лажне и понижавајуће религије. Важно је, да наш победоносни Вођ чини прекретницу у историји немачког народа и у историји света. Он је превредносио све вредности, и одбацивши блато одабрао злато. Он је почетак нове историје Немаца. Он је уздигао немачки народ на престо господарске нације што њему и приличи. Јеси ли разумео?
Спасо: Сваки вођ једног крштеног народа који одбацујући Христа хоће да усрећи свој народ, води свој народ не у земљу среће но у Земљу Недођију. Неминовно и неизбежно.
Гестаповац пребледе од гнева и управи пиштољ у прса Спасе Спасовића урлајући:
– Тај скот вређа нашег Фирера. Овако му треба судити.
У том тренутку др Адлер ухвати га за руку, но пиштољ пуче, зрно удари у прозор и разби га у комаде.
Председник: Господине колега, ја се не могу начудити зашто ви стављате оптуженоме таква општа питања, по којима он има право да мисли како хоће. Зашто се удаљавате од предмета? – А тебе Спасићу строго опомињем да се не усудиш више вређати наша национална осећања. А сад, господине иследниче, на ствар.
Иследник: Сви заробљеници у бараци бр. 99 признају да су се веселили оне ноћи када су чули за погибију Хитлерову. Тврде да се и њихов командир Спасовић са њима веселио.
Председник: Шта можеш на ово одговорити, Спасовићу?
Спасо: Факт је да смо се оне ноћи сви радовали и веселили, али не због смрти Хитлерове него због скорог повратка у своју отаџбину.
Иследник: То је само казуистика.
Спасо: Ни најмање, г. иследниче. Радост свију мојих људи била је природна и незлобна. Чежња за својом земљом и фамилијом мучила их је и сушила више од свих невоља логорског живота. Они су се радовали онаком истом радошћу као кад би сам Хитлер дошао и рекао: Слободни сте, идите! Мртвом или живом Хитлеру они би били подједнако благодарни само да буду пуштени у слободу.
Председник: То ти Спасовићу по свом обичају хоћеш само да правдаш своје људе, које знам да волиш. Али то се судским језиком назива неистином.
Спасо: Ако би ја говорио неистину, само би себи шкодио, као и кад би крао или убијао.
Иследник: Двадесет пет је њих из те бараке покушало прошле ноћи да беже, али су похватани и стрељани. Да су се они осећали тако невини као што их оптужени представља, не би бежгали од праведнога суда. Него су бежали јер су се осећали кривим. Вероватно да би и оптужени Спасовић покушао бекство само кад би могао.
Председник (узбуђено): Ја не верујем да би Спасовић покушао бекство чак и кад би све капије остале без страже.
Иследник погледа др Адлера испитно и зачуђено.
Спасо: Хвала Вам, господине пуковниче, што сте о мени рекли истину. Од судбе се не побеже. И они моји другови ако су заиста покушали бекство, у што ја…, лудо су учинили. Но њихов поступак може се објаснити страхом за свој живот. Јер чувши да сам ја као њихов старешина ухапшен и изведен пред суд, они су се природно уплашили за себе.
Први судија: Зашто ти ниси или спречио оно дивље весеље у твојој бараци или га пријавио немачком командиру сектора?
Спасо: Нисам ни спречио ни пријавио зато што је то био само израз жудње за отаџбином а не осветољубља. Оно весеље мојих људи нити је шта изменило међународну ситуацију нити судбу немачког народа, нити је пак икоме нанело ма какву штету. Због тога узимам слободу замолити вас, господо судије, да као просвећени људи пређете преко ове ситне ствари, и поштедите моје људе. А мене једнога стрељајте, не да би правду задовољили већ да би се својих сумњи ослободили. Мени је радост за њих умрети као њима живети. Својом смрћу ја ништа не губим, а ви и они нешто добијате – бар илузију добитка.
Први судија: Ти фантазираш, и губиш се у нереалностима. Ако намерно фантазираш, стрељаћемо те; ако ли ненамерно, послаћемо те у лудницу.
Спасо: Чините са мном оно што ће вас учинити срећнијим. А у погледу реалности промислите и пресудите ко је реалист, да ли онај ко види месец на 300.000 километара изнад земље, или онај ко га гледа под својим ногама како се из воде смеје ономе ко хоће да га руком ухвати?
И те ноћи између понедеоника и уторника стрељано је још 25 заробљеника из бараке 99.

One Comment

  1. Pomaže Bog imam bitno pitanje…da li je ispravno čestitati praznike muslimanima da li mi Pravoslavci treba to da radimo iako ne verujemo u njihove praznike…ja lično smatra da ne trebamo čestitati njima praznike nego ih trebamo gledati kao braću…ja ne mogu da čestitam iz srca praznik u koji ne verujem…ne mogu to da uradim dok mislim na Isusa Hrista i dok Pravoslavcu Čestitam praznik u koji verujem iz srca ja to ne mogu uraditi za muslimanski praznik.Buni me to što Pravoslavni hrišćani smatraju da je ispravno čestitati praznike muslimanima iako ne veruju u njihove praznike