NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » ZEMLJA NEDOĐIJA

ZEMLJA NEDOĐIJA

 

ZEMLJA NEDOĐIJA
 
PRVA NOĆ SUĐENJA
između nedelje i ponedeonika
 
Dr Adler sazvao je svoj logorski ratni sud i predstavnika Tajne Državne Policije – koji se upravo sam nametnuo – i otpočeo suđenje komandiru barake broj 99.
– Kako se ti zoveš?
– Spaso Spasović.
– Šta znači to ime?
– Znači Isus Isusović.
– Nije li to jevrejsko ime?
– Nekad je bilo jevrejsko, sad je hrišćansko.
– Šta si po narodnosti i veri?
– Srbin pravoslavne veroispovesti.
– Jesi li univerzitetski školovan?
– Jesam.
– U kojoj si nauci stručan?
– U Teologiji i istoriji.
– Zašto u dve a ne u jednoj?
– Smatrao sam da su te dve nauke nerazdvojne, jedna bez druge je nepojamna.
– Kojoj političkoj partiji pripadaš?
– Nijednoj.
– Zašto?
– Zato što sam ubeđen da sve političke partije više obećavaju nego što mogu dati, i tako vode narod u Zemlju Nedođiju.
– Šta znači ta reč?
– Zemlja Nedođija označava zemlju sreće koju su politički agitatori uvek obećavali a nikad videli pre smrti.
– Misliš li ti tako i o političkim partijama i teorijama u celoj Evropi?
– Da, u celoj Evropi, kakve su one sada.
– I o komunizmu?
– Naravno.
– I o nacional socijalizmu?
– Takođe.
– Još jednom: misliš li ti da naša nemačka nacional-socijalistička stranka vodi nemački narod u Zemlju Nedođiju?
– Sasvim tako.
– Da li to mržnja prema Nemcima govori iz tebe?
– Ako bi ja sudio Nemce po njihovim zločinima prema mome narodu, moja bi mržnja bila opravdana. Ali ja sam poznavao i drukčije Nemce, te moram govoriti po razumu.
Čuvši ovo Gestapovac, namršti se i udari pesnicom o sto vičući:
– Gospodine predsedniče, streljati ga ovoga časa i ne gubiti vreme!
Dr Adler uze ga za ruku i blago reče:
– Budite strpljivi, imamo celu sedmicu na raspoloženju. Ovaj je kao komandir najodgovorniji krivac te se moramo na njemu najviše zadržati.
Tada se dr Adler okrete optuženom i dosta oštro reče:
– Pazi Spasoviću, pazi dobro šta govoriš. Glava ti o koncu visi.
– Ne visi o koncu, gospodine pukovniče, nego ju ja gledam već odsečenu u mojim rukama kao sveti Jovan na ikoni.
Onda se nastaviše unakrsna pitanja.
Prvi sudija: Kad je rat sa Srbijom svršen 1941, zašto se nisi odmah predao nego si se buntovnički odmetnuo u šumu?
Spaso: Rat nije ni do danas još svršen. A ja sam u redovnoj vojsci kao oficir i u šumi kao buntovnik, kako vi to nazivate, bio jedno isto: srpski vojnik protiv nemačkih ratnika.
Prvi sudija: Ko te je pobudio da se odmetneš u goru?
Spaso: Nemci.
Gestapovac: Kako to?
Spaso: Evo kako. Četrdeset Prve ja sam gledao kako Nemci streljaju 3000 nevinih Srba za 30 Nemaca, koje su srpski vojnici u borbi ubili na drumu Kragujevac – Gornji Milanovac. Zgrozio sam se na tu nečovečnost i odbegao u šumu, da živeći sa zverovima štitim svoj narod, i da poginem u časnoj borbi za Krst Časni. Po primeru mojih krstonosnih predaka, od kojih je jedan govorio kneginji Milici.
„Idem gospo u polje Kosovo
„Za krst časni s braćom poginuti“.
Drugi sudija: Pa zar nije i naš vođ krenuo u Rusiju u krstaški rat protiv bezbožnika?
Spaso: Krenuo je, ali ne u ime časnog krsta kao Barbarosa, koga je srpski župan Stevan Nemanja srdačno primio u Nišu, snabdeo hranom i s počastima ispratio. Nego u ime svastike, tj. slomljenog nehristovog krsta, koji etički stoji niže i od polumeseca. Zbog toga se u Evropi niko nije ni odazvao njegovom pozivu i pošao u takozvani krstaški rat.
– To nije istina, viknu Gestapovac, i snažno lupi o sto. To je laž da se niko nije odazvao. Mnogi su se odazvali.
Spaso: Niko po savesti i dobroj volji, kao u vreme Barbarose, nego ili iz straha ili s računom na materijalnu dobit. Otuda i oni koji su se odazvali više su bili na teretu nemačke vojske nego od pomoći. Zar nije tako?
– Tako je! usudi se uzviknuti jedan niži oficir. Pogleda ga Gestapovac ubistvenim pogledom tako da on
uplašeno obori glavu i zaveza jezik.
Pošto su se izređala još mnoga pitanja, javi se islednik, koji je pretresao svu baraku broj 99. pokaza jedan svežanj hartije i reče:
– Ovaj rukopis, gospodo, našao sam u slamnjači kapetana Spasovića. Stavljam ga na uviđaj. Pisan je srpskom ćirilicom, ali tako nejasno i skraćeno, da ga niko od naših tumača ne može da pročita. Kao da je šifrom pisan.
Predsednik: Je li ovo tvoj dnevnik Spasoviću?
Spaso: Nije dnevnik, gospodine pukovniče, nego tako neke moje misli i zapažanja opšte prirode, a dnevnik nije.
Predsednik: Ti nam ovo moraš načisto i tačno prepisati, da možemo znati šta je. Za dva dana, razumeš?
Spaso: Razumem.
Potom bi Spaso odveden u ćeliju samicu.
A kad se vrata za Spasom zatvoriše, viknu Gestapvac:
– Da se strelja još ove noći!
– Lako ćemo ga streljati, odgovori pukovnik Adler. U našim je rukama. Presudu ćemo izreći nad njim i nad svima ostalim u iduću subotu.
– Ali bez znanja dr Adlera te noći beše streljano 25 zarobljenika iz barake broj 99.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *