ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
УВОД
Опасно весеље у бараци број 99
 
Хтели би али не можемо почети као што су стари летописци почињали: Љета Господњега тога и тога. Јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре људе и давао дажд праведним и неправедним. Иначе то је била година људска а не Божија. Јер је Бог попустио био грешним људима да творе вољу своју а не вољу Његову. Узалуд су милиони хришћани јутром и вечером читали Оче наш и говорили Богу: Нека буде воља Твоја као што је на небу (међу анђелима) тако и на земљи (међу људима). Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело – све ради среће људске, мимо Бога и на супрот вољи Божијој.
Због тога нас је стид почети као стари летописци: Љета Господњега, да не би праведнога Бога учинили одговорним за све неправде људске у тој години. Него боље да кажемо: Љета људског 1944. у месецу јулу покушан је атентат на вођу немачког народа Адолфа Хитлера од стране немачких генерала, међу којима је био и знаменити африкански војсковођ Ромел. Прве вести о томе атентату гласиле су да је Хитлер убијен. То је изазвало велику радост широм целога света изузев Осовинских земаља. Те вести су допрле и у заробљеничке логоре у Немачкој, у којима су милиони заробљеника и сужања свих нација на свету чамовали с надом у своје ослобођење и повратак кући. Јер Хитлер је неговао охолу мржњу Немаца према свима народима, чиме је природно изазвао мржњу свих према Немцима.
Вест о погибији Хитлеровој допрла је и у логор који се звао у српском преводу “Јелова Шума” и радост сужања по свима баракама тога логора била је велика, тако да није могла остати прикривена. Но та радост изразила се бучним весељем заробљеника у бараци број 99.
А када се пронета вест брзо оповргла, и Хитлер остао у животу, тада је дошло наређење, да се “ликвидирају” сви они који су ма којим начином показали своју радост због тобож успелог покушаја атентата на живот Фиреров. Командантима свих заробљеничких логора наређено је да побију као “бунтовнике” све оне који су одобравали смртни покушај на свемоћног вођу Рајха. И заповест је извршена, тј. извршено је крваво чишћење по свима логорима. Свако после пола ноћи у току неколико дана проламало је ноћну тишину праштање митраљеза, кроз које су људи вршили грозну вољу своју а не благу вољу Божију.
У бараци бр. 99 били су углавном Срби, али су ту били привремено смештени и неколики Американци, Индијанци, Црнци, Руси, Норвежани и Пољаци. Командир те бараке био је Србин капетан Спасо Спасовић, професор историје у некој гимназији у Србији и резервни официр.
Командант логора пак био је др Јохан Адлер, резервни пуковник и професор историје на универзитету. Овај др Адлер је много ценио Спасу Спасовића због његовог знања, а још више због његове ретке честитости и скромности.
Али заповест је заповест. Командант логора морао је да ликвидира многе “бунтовнике” а пре свију сужње из бараке број 99.
Др Адлер је био лутеран, и пуритански је ценио истину и честитост изнад свих схоластичких полуистина и етичких адвокатисања. Па познавајући Спасу као човека истинитог и честитог он га је хтео пошто пото спасти, и никако не дозволити да крв овога праведника падне на њега и на децу његову.
Али уз то Адлер је био убеђени националсоцијалист и веран присталица Хитлеров, бар колико се тиче унутарњих социјалних реформи.
Како дакле да спасе Спасу, командира најнемирније бараке? После непроспаване ноћи он се обратио на најнадлежније место с молбом да му се даде рок од седам дана за испитивање ствари. И то му је одобрено. Али у дивизији било је неких завидљиваца који нису волели Адлера због Хитлерових симпатија према њему. Зато су му послали једног суровог гестаповца оберштурмбандфирера, да га контролише при суђењу “бунтовницима”, да би га могли оптужити као мека и попустљива.
Онда је отпочето испитивање и суђење заробљеницима из бараке број 99, на првом месту командиру те бараке, капетану Спаси Спасовићу.