NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » ZEMLJA NEDOĐIJA

ZEMLJA NEDOĐIJA

 

ZEMLJA NEDOĐIJA
 
SEDMA NOĆ SUĐENJA
između subote i nedelje
 
Posle duge prepirke u sudu, oko pola noći zazvonio je dr Adler i naredio da se unese Spaso Spasović u sudnicu.
Stražari su ga uveli a ne uneli. Jer Spaso Spasović nije bio više ona nepogrebena mumija u mrtvačkom sanduku nego sasvim promenjen čovek. Bio je prav kao koplje, čista lica svetlih očiju. Ni traga od one grozne otekotine i modrine, izuzev nekoliko ožiljaka kao u burševa što se „fehtuju“. Koračao je smelim koracima, pun dostojanstva, i kad je stao u dvorani ličio je više na sudiju nego na krivca.
Svi su ga posmatrali sa zaprepašćenjem i nevericom. Jedni su šaptali: On je; drugi: Nije on. Jedan kapetan dotle prikriven hrišćanin straha radi nacističkog, okrenuo se u stranu, prekrstio i viknuo: On je zaista, i on je čudo Božije!
Prvi se predsednik pribra pa progovori:
Predsednik: Jesi li to ti, Spasoviću?
Spaso: Niko drugi, gospodine pukovniče.
Predsednik: Ti ne izgledaš više bolestan?
Spaso: Ni najmanje. Zdraviji sam nego ikad.
Predsednik: Kako se dogodila ta nagla promena na tebi?
Spaso: Vaskrsao sam, gospodine pukovniče. Bio sam mrtav i oživeo sam. Vaskrsitelj moj vaskrsao me iz mrtvih. Jutros u zoru prišao je On mome mrtvačkom sanduku, dodirnuo mi čelo i rekao: Spaso, ustani, budi zdrav i veseo!
Čuvši ovo dva starija oficira skočiše od straha i pobegoše u dno dvorane. Neko povika: To je fantom, nije čovek!
Tišina i ćutanje.
Predsednik: Po zakonima Rajha daje ti se poslednja reč. Kaži sve što imaš u svoju odbranu.
Spaso: Ja nikad nisam sebe branio, gospodine pukovniče, nego sam branio istinu a istina je branila mene.
Predsednik (s podrhtalim usnama): Izvoli, dakle, kaži što hoćeš u ovom poslednjem času, kapetane Spasoviću.
REČ SPASE SPASOVIĆA
Gospodo sudije,
Ako sam pozvan da branim sebe, ja ću ćutati; ako li sam pozvan da branim istinu, ja ću govoriti.
No pošto mi je gospodin predsednik dozvolio da govorim šta hoću, ja ću braniti istinu. Jer, najveće dostojanstvo čoveka u trenutnom životu na zemlji sastoji se u poznanju istine, svedočenju istine i odbrani istine.
Poznati istinu isto je što i poznati Boga, koji i jeste živa istina. Srpska reč istina nije samo naziv istine nego i izraz bitne osobine istine, a to je da je istina uvek ista. Prema tome Istina i Bog jesu dva imena za isti predmet. Zbog toga je Objavitelj istine mogao reći za sebe: „Ja sam istina“; drugim rečima rečeno: Ja sam Bog.
Još je taj isti Objavitelj istine objavio ljudima, da ništa ne mogu činiti bez Njega, to jest, bez istine, govoreći: „Bez mene ne možete činiti ništa“.
Najzad on je opomenuo ljude da se dobro čuvaju da se ne ogreše o živu istinu, to jest o Njega samoga koga je On nazvao kamenom temeljcem, sa strašnom pretnjom govoreći: „Ko padne na ovaj Kamen razbiće se, a na koga On padne samleće ga“ (Mat. 21, 44).
Vaši germanski preci kao i naši slovenski prihvatili su ove reči istine sa radošću i strahom. Kao zidari koji su dugo i uzaludno zidali na pesku kad nađu živi kamen pa radosno na njemu zidaju. Velim radosno, ali i oprezno i sa strahom, da nekako ne padnu na taj Kamen ili da On ne padne na njih. Jer je vrlo velik i jak, i prevazilazi svaku snagu ljudsku.
Ali vi u ovoj generaciji, nasmejali ste se „naivnosti“ vaših krstonosnih predaka i odbacili ste onaj Kamen, koga su i Jevreji u početku odbacili. I mada vi Jevreje sada gonite, vi ste njihovi jednomišljenici u pogledu onog velikog Kamena. Pa odbacivši Kamen temeljac počeli ste zidati na pesku drevnih tevtonskih basni i surove rimske kulture. Za cilj zidanja uzeli ste podzemnu Valha- lu mesto nebeskog Raja, a za vođu Kesara mesto Hrista. Snove i fantazije proglasili ste stvarnošću a božansku stvarnost fantazijom. I sa takvim tobož novim pojmovi- ma, a u stvari izvučenim iz starih tevtonskih grobalja i rimskih ruševina, vi ste pokrenuli nemački narod u Zemlju Nedođiju, to jest u boj za ostvarenje zemaljskog raja proširenjem svoga prostora, podjarmljenjem ili istrebljenjem ostalih naroda.
U ove podjarmljene narode, namenjene istrebljenju, spada i moj narod. Nisam ja, gospodo, obožavalac moga naroda, te da bi bio slep za njegove mane i grehove. No u času kada neko samrtno strada, nečovečno bi bilo govoriti o njegovim manama i gresima. A moj narod samrtno strada. Čak i okrutni Rimljani, Pilat i njegov kapetan Golgotske straže, imali su samo pohvalne reči za najvećeg Stradalnika.
Srpski narod nikad nije znao mnogo ali je uvek znao ono glavno, ono što čoveka čini čovekom i hrišćanina hrišćaninom. I pismen i nepismen znali su ono glavno. Od kad se krstom krstio i krst na svoje barjake stavio on je u ličnosti Hristovoj gledao istinu, a odsjaj te istine u ličnostima Hristovih svetitelja, viteza vere i mučenika za veru, koje je posle njihove smrti radosno slavio kao žive besmrtnike. Slavio ih je kao poznavaoce istine, svedoke istine i branioce istine.
Tu i takvu Istinu, u Ličnosti i u ličnostima, srpski narod je shvatio kao pravu i jedinu istinu. Njom je on živeo, njom se krepio i lečio, nju pred svetom svedočio rečju i vladanjem, nju krasio divnim hramovima, simboličnim običajima, njoj pevao, pred njom plakao, za nju se borio, za nju umirao. O tome svedoče i vaši nemački istoričari, putopisci i umetnici.
Blagodareći takvom pojimanju istine, srpski narod se naučio ceniti ličnost čoveka nesravnjivo više nego stvari ili ma koliko posed stvari ili ma kakvu kulturu stvari. Otuda, ni bogataš ni učevnjak, niti vlastodržac, nego svetac je ideal srpskog naroda. Iako smo mi zatekli na Balkanu jelinsku kulturu, bolju i lepšu od rimske koja je vas sablaznila, mi smo tu visoku jelinsku kulturu smatrali za ništa prema Hristovoj istini. Nismo se čak hvalili ni svojom hrišćanskom kulturom, jer smo smatrali sva dela ljudska kao prolaznu prašinu u sravnjenju sa veličanstvom Božije istine, ljudskog ličnog dostojanstva i ljudskog karaktera.
Na takav narod, gospodo, udarile su iznenadno nemačke vojske sa svom neobuzdanom furijom Nibelungskih neznabožnih ritera. U ime koga i čega? U ime li kulture? Ali zar nije stidno za jedan veliki narod da otvorenih očiju ide za slepom kulturom koja Boga ruži a trbuhu služi? Zbog čega? Samo zbog toga što srpski narod nije mogao dopustiti prolaz nemačke vojske protiv Grka, svoje jednoverne braće, čijom se zemljom koristio u prvom velikom ratu da vas otera ispred sebe i oslobodi svoju otadžbinu.
Još i zbog vernosti prema svojim starim prijateljima koji su ga pomogli protiv vaše navale u onom prvom ratu. Neko od nemačkih islednika u Beogradu pitao nas je: Jeste li vi Srbi sigurni da vas vaši saveznici neće izdati? Na što sam mu ja odgovorio: To nije naša briga nego njihova? Ako izdadu, svoju će dušu izdati a ne na- šu.
Vi se s pravom hvalite „starom nemačkom vernošću“ prema svojim saveznicima. I ja bih prvi pohvalio tu osobinu vašeg naroda, kad bi sadašnji vaš savez imao plemeniti cilj, a ne Zemlju Nedođiju.
No kad se vi hvalite „starom nemačkom vernošću“, zašto osuđujete Srbe za njihovu zaista poznatu vernost? I kad nas tako bijete zbog vrline, kako li bi nas tek bili zbog poroka?
U prvim danima nemačke navale na našu zemlju, sav srpski narod skrušeno je govorio: To nas Bog kažnjava za grehe naše! Ali kada ste vi ubrzo po okupaciji počeli prolevati srpsku krv potocima, a vaši saveznici rekama, sav je narod šaptao za vas i vaše saveznike: Propali su! Krv će ih srpska ugušiti! I taj šapat produžuje se do danas po srpskim selima i šumama, i bivaće sve glasniji u koliko više vaše kaznene ekspedicije budu rušile, gazile i satirale našu sirotinju i sirotinjsku imovinu.
Prolivenoj krvi na srpskoj zemlji vi ste ovih dana dodali i krv onih nevinih ljudi iz moje barake. Prevršili ste svaku meru, i božansku i čovečansku, i zversku.
Šta dakle možete očekivati drugo do kaznu Božiju? Udarili ste na Istinu, i Istina će se osvetiti za sebe i svoje. Pali ste na onaj strašni Kamen, i razbijate se o nj kao staklo. Govorim vam pred nebom i zemljom, da ako se hitno ne pokajete i ne prestanete uništavati moj narod, i druge narode, doći će na vas ono najstrašnije: Onaj preteći Kamen pašće na vas i samleće vas. Neće vam pomoći ni vaša fizička sila, ni kultura, ni prepuna kola znanja o stvarima no bez znanja istine.
Prevarili ste se i prevarili su vas. Prevarili su vas oni koji su vam protumačili Hrista kao mekušca i slabotinju. Čitajući Jevanđelje o Hristovoj milosti i ljubavi oni su preskočili Njegove preteće reči o onom strašnom Kamenu – koji je sam On – reči koje mrznu srž u kostima. Ko padne na Hrista razbiće se, a na koga On padne samleće ga. To je pretnja izneverene ljubavi i prezrene milosti. To je oganj koji greje ali i sagoreva.
Ja znam šta me čeka. Vi kažnjavate i oštre poglede a kamoli oštre reči. Mene čeka ono što vi nazivate smrću a ja novim životom. Ja znam da sa megdana Istine idem u zagrljaj Istine. Odlazim u jedino trajno carstvo koje se ne može nazvati Zemljom Nedođijom. U to carstvo pre devetnaest vekova prvi je stupio pokajani razbojnik sa Golgote (kakva divna pouka za vas) a do sada je to carstvo postalo mnogoljudnije od svih carstava na zemlji. U tom ogromnom carstvu je i Nebesna Srbija, mnogo veća od Nemačke. U njoj su srpski sveci, mučenici i pravednici. Ona je povećana sa milion i više najnovijih srpskih žrtava, koje vi sa vašim nezavidnim saveznicima zločinački oteraste iz ovoga sveta. Vi ih oteraste a Bog ih primi, da vam budu sudije u određeni rok.
Znam ja da ovo što govorim ludost je pred vašim filosofijama, kao što su vaše filosofije ludost pred Bogom. Jer Bog udari ludilom vašeg poslednjeg filosofa, da bi vas opametio, a vi ga uzeste za svog nadahnitelja i učitelja u ovom ratu. (Niče).
Vi ćete mi gospodo, uskoro, skrušiti ovu trošnu kotaricu telesnu, što nije nikakvo junaštvo, ali duša moja odlazi u večnu radost. Moja večna radost pak pomućena mi je jedino vašim stavom prema Istini, stavom nemačkog naroda prema Istini. Jer je nemački narod u centru hrišćanskog Zapada, narod mnogobrojan, moćan i poduzimljiv. Iz toga centra on će uvek biti u stanju ili da otrovan truje svet ili da izlečen leči.
A ja kada po milosti Spasitelja moga iziđem pred lice Njegovo, moliću se ne samo za svoj krstonosni narod nego i za narod nemački, da ga On preobrazi, vaskrsne i spase.
Vaskrsitelj moj, gospodo sudije, vaskrsao me je iz mrtvih samo da vam ovo kažem. A sada vi izvolite vršiti ili volju Božiju ili volju vašu, kako vam je drago. –
* * *
Posle svoje završne reči Spaso Spasović se poklonio pred svojim sudijama i uspravio kao pobedilac koji je dobio bitku. Njegovo lice zasijalo je neobičnom svetlošću kao nekada lice arhiđakona Stevana. A njegovo biće ispunjavalo je svu dvoranu tako da je izgledao kao da je sam on u njoj a sve ostalo njegova senka. Svojim svetlim očima kao reflektorom on je šetao po licima svojih sudija, koji su obarali svoje poglede ka zemlji.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *