NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » ZEMLJA NEDOĐIJA

ZEMLJA NEDOĐIJA

 

ZEMLJA NEDOĐIJA
 
ŠESTA NOĆ SUĐENJA
između petka i subote
 
Spaso Spasović je opet unesen u sudnicu u onom istom mrtvačkom sanduku. Telo mu je bilo pokriveno belim platnom, lice ubrusom, a obe ruke silom ugurane u sanduk.
Predsednik (obrecnu se): Zar opet tako?
Stražari stadoše mirno, lupnuše čizmu o čizmu, i ništa ne odgovoriše.
Predsednik: Skinite mu taj ubrus sa lica.
Lice optuženoga pojavi se ne kao lice čoveka nego kao veliki modri patlidžan.
Predsednik (crven od gneva i stida): Spasoviću, ko te je tako izubijao?
Spaso (jedva čujnim glasom): Onaj ko mrzi svoju dušu a koga ja ne mrzim, gospodine pukovniče.
U tom se Gestapovac jako nakašlja.
Predsednik: Stavite preda nj zvučnik, da ga možemo čuti. Pa dovedite sve svedoke iz one barake prema spisku gospodina islednika.
Gestapovac: Ali ja Vam sinoć rekoh da je to nemoguće.
Predsednik: Zašto nemoguće? Nije se valjda baraka broj 99 preselila u Beograd!
Ađutant Gestapovca (poluglasno, ironično): Ako ne baraka, oni iz barake preselili su se gde im neće trebati sledovanje!
Gestapovac: Ja Vam samo kažem, da je to nemoguće. Nego prekinite i donesite presudu.
Predsednik: E to je baš nemoguće. – Vojniče, dozovi mi komandira sektora gde je baraka broj 99.
Kada komandir uđe, dade mu predsednik listu od preko 50 zarobljenika koji treba da se suoče sa Spasovićem.
Komandir hitno pregleda listu pa kao u čudu viknu:
– Nemoguće, g. pukovniče. Svi ljudi iz barake broj 99 streljani su izuzev još trojice i Spasovića kao četvrtog. Njih trojicu mogu dovesti. To su dva Indijanca i jedan Amerikanac.
Sav bled kao mrtvac predsednik ustade i poče šetati.
Prvi sudija (komandiru sektora): Po čijem su naređenju streljani pre suda i osude?
Komandir: Mene čudi da Vi to ne znate. Po naređenju gospodina ober…
Gestapovac (lupi o sto): Dosta s tim filisterstvom u času kad se nemački narod nalazi između života i smrti!
Spaso: Ne bojte se, neće umreti nemački narod. Umreće samo oni koji su već dušom umrli.
Neko: Aferim! Tako je!
Drugi sudija: Pa neka se dovedu ona trojica.
Uđoše tri čoveka kao tri aveti.
Prvi sudija: Kako se ti zoveš?
Prvi Indijac: Selam saib! Ja sam Medžid Iskander.
Prvi sudija: Odakle si ti?
Iskander: Iz Kašmira, musliman.
Prvi sudija: Iskandere, pogledaj u toga čoveka u sanduku. Poznaješ li ga?
Iskander: Ne, valah, nikad ga nisam video.
Spaso: Šta, Medžide brate? Zar ne poznaješ mene Spasu?
Iskander: Ti, brate Spaso! A ja sam hesapio da si ti pre sviju stigao u dženet.
Prvi sudija: Čuj Iskandere. Ti si pred islednikom optužio kapetana Spasovića, da vas je on sve pokrenuo na onu pobunu, i pozvao vas da zapalite baraku i pobijete nemačke stražare, pa da bežite. Možeš li ti to sada reći u oči Spasoviću?
Iskander: Sudijo saib, moja usta pre bi se okrenula za vrat nego što bih se ja usudio izreći takvu nepravdu na jednog pravednika. Šućur Alah, te mi je dao snage da pre umrem nego to da učinim. Ta, Spaso je one noći našeg neveselog veselja baš utišavao klicanje nekih glasnogrlih i govorio tada, ka’no i vazda, da se ne treba tuđem zlu radovati. A tako uči i Pengamber u Al-Koranu.
Prvi sudija: Dosta. Kako se ti drugi zoveš?
Drugi Indijac: Parakrana Haldar, iz Radžputane, kšatrija po kasti, bramanist po religiji, poručnik britanske vojske.
Prvi sudija: Poznaješ li ti Haldare, toga čoveka u sanduku?
Haldar: Jedva sam ga sad malo poznao po glasu, a inače znam ga kao kapetana Spasu Spasovića, Srbina, komandira naše barake.
Prvi sudija: Sad slušaj, Haldare. Ti si pred islednikom izjavio, da je one noći Spasović tebi naredio, da po bramanski očitaš opelo Adolfu Hitleru; da si ti to odbio sa gnušanjem, što ti služi na čast, i da te je Spasović zbog toga tukao stolicom. Možeš li ti to ponoviti u oči Spasoviću?
Haldar: Gospodine sudijo, onaj ko je to zapisao svakako je iz kaste šundre. Siguran sam da mu njegov horoskop predviđa smrt na vešalima. A zato što je neprijatelj istine, moraće se reinkarnirati još hiljadu puta u telima hiljadu raznih životinja, dok se opet ne rodi u vidu čoveka, i to opet kao šundra.
Ovo izazva smeh kod nekolicine. I mnogi baciše pogled na Gestapovca i islednika.
Prvi sudija: Znači, Haldare, ti nemaš ništa da svedočiš protiv Spasovića?
Haldar: Ko god bi se usudio reći ma i jednu zlu reč na ovog svetog čoveka, nikad mu se duša ne bi oslobodila kolovrta svetske Samsare. Mi u Indiji uvrstili bi Spasovića u red velikih Guru.
Prvi sudija: Koliko vas, Haldare, ima sada u baraci broj 99?
Haldar: Koliko nas vidiš ovde. Sa kapetanom Spasom četiri. Bilo nas je prošle nedelje 129.
Prvi sudija: A gde su ostali?
Haldar: Haj, haj, haj, što se šališ sa mnom, sudijo saib? Jedni su sa Hristom, drugi sa Muhamedom, treći sa Bramom, četvrti sa Budom.
Prvi sudija: Dosta, Haldare.
Drugi sudija: Ko si ti?
Amerikanac: Džon Peterson, narednik amerikanske pešadije.
Drugi sudija: Ti si pred islednikom izjavio da ti je one noći Spasović naredio da pevaš amerikansku himnu, a potom da ideš sa još dvojicom i ubiješ komandanta logora, pukovnika Adlera. Ponovi tu izjavu u lice samoga Spasovića.
Peterson: Nikakav islednik nije mene ispitivao po toj stvari, niti sam ja ikakve izjave davao, a najmanje takve. To je podla laž. Ali nije čudo; ovde je sav vazduh zatrovan lažima, kao i isparenjima od ljudske krvi.
Gestapovac: Lakše, lakše, drski Jenki! Nisi ti u Americi.
Peterson: Zaista nisam u Americi nego u tamnici, bolje reći u paklu.
Drugi sudija: Znači, Petersone, da tebe niko nije saslušavao u pogledu Spasovića?
Peterson: Niko i nikad. Samo na putu u ovu kuću jedan utegnuti nemački oficir prišao je nama trojici i oštro rekao, da ćemo biti streljani, ako ne priznamo za svoje sve što nam se ovde bude pročitalo.
Neko: Ha, tako li je?
Drugi sudija: Pa kakvo je tvoje mišljenje o Spasoviću, Petersone?
Peterson: Spasović je najbolji hrišćanin koga sam ja sreo u životu.
Gestapovac (ironično): To mu nije baš velika preporuka.
Peterson: Za Vas nije, za mene jeste.
Gestapovac: Umukni, robe!
Peterson: Umukni ti! Ja sam Amerikanac, i slobodan sam i u okovima, a ti si rob i u sili i u vlasti. Kam da si ti sedeo kraj kolena Spasovićevih, kao i ja, i učio se od njega biti čovek; ne bi navukao na sebe krv sto nevinih ljudi.
Gestapovac pođe da bije Petersona, ali ga predsednik stuknu nazad.
Predsednik: Dosta. Svršeno je. Neka se svedoci udalje.
Iskander brzo priđe mrtvačkom sanduku, i poljubi Spasu u nabuhlo i modro lice.
To htedoše i druga dvojica učiniti, ali ih stražari trgoše.
Spaso: Hvala vam, braćo, Medžide, Parakrano i Džone. Do viđenja u svetlosti i slobodi.
Pri rastanku sa Spasom sva trojica zaplakaše, a Parakrana glasno zajauka.
Predsednik: Spasoviću, kako se osećaš?
Spaso: Kao moj Bog na Veliku Subotu.
Predsednik: Prema nemačkim zakonima ti bi trebalo sada da dadeš završnu reč. Sutra uveče. Da li ćeš biti u stanju, Spasoviću?
Spaso: Hoću, g. pukovniče. Verujem, da će me vaskrsnuti Onaj kome je radost vaskrsavati mrtve, kao Njegovim neprijateljima ubijati žive.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *