ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

 

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
ШЕСТА НОЋ СУЂЕЊА
између петка и суботе
 
Спасо Спасовић је опет унесен у судницу у оном истом мртвачком сандуку. Тело му је било покривено белим платном, лице убрусом, а обе руке силом угуране у сандук.
Председник (обрецну се): Зар опет тако?
Стражари стадоше мирно, лупнуше чизму о чизму, и ништа не одговорише.
Председник: Скините му тај убрус са лица.
Лице оптуженога појави се не као лице човека него као велики модри патлиџан.
Председник (црвен од гнева и стида): Спасовићу, ко те је тако изубијао?
Спасо (једва чујним гласом): Онај ко мрзи своју душу а кога ја не мрзим, господине пуковниче.
У том се Гестаповац јако накашља.
Председник: Ставите преда њ звучник, да га можемо чути. Па доведите све сведоке из оне бараке према списку господина иследника.
Гестаповац: Али ја Вам синоћ рекох да је то немогуће.
Председник: Зашто немогуће? Није се ваљда барака број 99 преселила у Београд!
Ађутант Гестаповца (полугласно, иронично): Ако не барака, они из бараке преселили су се где им неће требати следовање!
Гестаповац: Ја Вам само кажем, да је то немогуће. Него прекините и донесите пресуду.
Председник: Е то је баш немогуће. – Војниче, дозови ми командира сектора где је барака број 99.
Када командир уђе, даде му председник листу од преко 50 заробљеника који треба да се суоче са Спасовићем.
Командир хитно прегледа листу па као у чуду викну:
– Немогуће, г. пуковниче. Сви људи из бараке број 99 стрељани су изузев још тројице и Спасовића као четвртог. Њих тројицу могу довести. То су два Индијанца и један Американац.
Сав блед као мртвац председник устаде и поче шетати.
Први судија (командиру сектора): По чијем су наређењу стрељани пре суда и осуде?
Командир: Мене чуди да Ви то не знате. По наређењу господина обер…
Гестаповац (лупи о сто): Доста с тим филистерством у часу кад се немачки народ налази између живота и смрти!
Спасо: Не бојте се, неће умрети немачки народ. Умреће само они који су већ душом умрли.
Неко: Аферим! Тако је!
Други судија: Па нека се доведу она тројица.
Уђоше три човека као три авети.
Први судија: Како се ти зовеш?
Први Индијац: Селам саиб! Ја сам Меџид Искандер.
Први судија: Одакле си ти?
Искандер: Из Кашмира, муслиман.
Први судија: Искандере, погледај у тога човека у сандуку. Познајеш ли га?
Искандер: Не, валах, никад га нисам видео.
Спасо: Шта, Меџиде брате? Зар не познајеш мене Спасу?
Искандер: Ти, брате Спасо! А ја сам хесапио да си ти пре свију стигао у џенет.
Први судија: Чуј Искандере. Ти си пред иследником оптужио капетана Спасовића, да вас је он све покренуо на ону побуну, и позвао вас да запалите бараку и побијете немачке стражаре, па да бежите. Можеш ли ти то сада рећи у очи Спасовићу?
Искандер: Судијо саиб, моја уста пре би се окренула за врат него што бих се ја усудио изрећи такву неправду на једног праведника. Шућур Алах, те ми је дао снаге да пре умрем него то да учиним. Та, Спасо је оне ноћи нашег невеселог весеља баш утишавао клицање неких гласногрлих и говорио тада, ка’но и вазда, да се не треба туђем злу радовати. А тако учи и Пенгамбер у Ал-Корану.
Први судија: Доста. Како се ти други зовеш?
Други Индијац: Паракрана Халдар, из Раџпутане, кшатрија по касти, браманист по религији, поручник британске војске.
Први судија: Познајеш ли ти Халдаре, тога човека у сандуку?
Халдар: Једва сам га сад мало познао по гласу, а иначе знам га као капетана Спасу Спасовића, Србина, командира наше бараке.
Први судија: Сад слушај, Халдаре. Ти си пред иследником изјавио, да је оне ноћи Спасовић теби наредио, да по брамански очиташ опело Адолфу Хитлеру; да си ти то одбио са гнушањем, што ти служи на част, и да те је Спасовић због тога тукао столицом. Можеш ли ти то поновити у очи Спасовићу?
Халдар: Господине судијо, онај ко је то записао свакако је из касте шундре. Сигуран сам да му његов хороскоп предвиђа смрт на вешалима. А зато што је непријатељ истине, мораће се реинкарнирати још хиљаду пута у телима хиљаду разних животиња, док се опет не роди у виду човека, и то опет као шундра.
Ово изазва смех код неколицине. И многи бацише поглед на Гестаповца и иследника.
Први судија: Значи, Халдаре, ти немаш ништа да сведочиш против Спасовића?
Халдар: Ко год би се усудио рећи ма и једну злу реч на овог светог човека, никад му се душа не би ослободила коловрта светске Самсаре. Ми у Индији уврстили би Спасовића у ред великих Гуру.
Први судија: Колико вас, Халдаре, има сада у бараци број 99?
Халдар: Колико нас видиш овде. Са капетаном Спасом четири. Било нас је прошле недеље 129.
Први судија: А где су остали?
Халдар: Хај, хај, хај, што се шалиш са мном, судијо саиб? Једни су са Христом, други са Мухамедом, трећи са Брамом, четврти са Будом.
Први судија: Доста, Халдаре.
Други судија: Ко си ти?
Американац: Џон Петерсон, наредник американске пешадије.
Други судија: Ти си пред иследником изјавио да ти је оне ноћи Спасовић наредио да певаш американску химну, а потом да идеш са још двојицом и убијеш команданта логора, пуковника Адлера. Понови ту изјаву у лице самога Спасовића.
Петерсон: Никакав иследник није мене испитивао по тој ствари, нити сам ја икакве изјаве давао, а најмање такве. То је подла лаж. Али није чудо; овде је сав ваздух затрован лажима, као и испарењима од људске крви.
Гестаповац: Лакше, лакше, дрски Јенки! Ниси ти у Америци.
Петерсон: Заиста нисам у Америци него у тамници, боље рећи у паклу.
Други судија: Значи, Петерсоне, да тебе нико није саслушавао у погледу Спасовића?
Петерсон: Нико и никад. Само на путу у ову кућу један утегнути немачки официр пришао је нама тројици и оштро рекао, да ћемо бити стрељани, ако не признамо за своје све што нам се овде буде прочитало.
Неко: Ха, тако ли је?
Други судија: Па какво је твоје мишљење о Спасовићу, Петерсоне?
Петерсон: Спасовић је најбољи хришћанин кога сам ја срео у животу.
Гестаповац (иронично): То му није баш велика препорука.
Петерсон: За Вас није, за мене јесте.
Гестаповац: Умукни, робе!
Петерсон: Умукни ти! Ја сам Американац, и слободан сам и у оковима, а ти си роб и у сили и у власти. Кам да си ти седео крај колена Спасовићевих, као и ја, и учио се од њега бити човек; не би навукао на себе крв сто невиних људи.
Гестаповац пође да бије Петерсона, али га председник стукну назад.
Председник: Доста. Свршено је. Нека се сведоци удаље.
Искандер брзо приђе мртвачком сандуку, и пољуби Спасу у набухло и модро лице.
То хтедоше и друга двојица учинити, али их стражари тргоше.
Спасо: Хвала вам, браћо, Меџиде, Паракрано и Џоне. До виђења у светлости и слободи.
При растанку са Спасом сва тројица заплакаше, а Паракрана гласно зајаука.
Председник: Спасовићу, како се осећаш?
Спасо: Као мој Бог на Велику Суботу.
Председник: Према немачким законима ти би требало сада да дадеш завршну реч. Сутра увече. Да ли ћеш бити у стању, Спасовићу?
Спасо: Хоћу, г. пуковниче. Верујем, да ће ме васкрснути Онај коме је радост васкрсавати мртве, као Његовим непријатељима убијати живе.

One Comment

  1. Pomaže Bog imam bitno pitanje…da li je ispravno čestitati praznike muslimanima da li mi Pravoslavci treba to da radimo iako ne verujemo u njihove praznike…ja lično smatra da ne trebamo čestitati njima praznike nego ih trebamo gledati kao braću…ja ne mogu da čestitam iz srca praznik u koji ne verujem…ne mogu to da uradim dok mislim na Isusa Hrista i dok Pravoslavcu Čestitam praznik u koji verujem iz srca ja to ne mogu uraditi za muslimanski praznik.Buni me to što Pravoslavni hrišćani smatraju da je ispravno čestitati praznike muslimanima iako ne veruju u njihove praznike