ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
 
ГЛАВА ЧЕТВРТА
Слобода и још двоје
 
У прастаро време није се говорило о слободи. Људи су сматрали слободу тако природном као и ваздух.
У наше пак дане ни о чем се више не говори него о слободи.
И о здрављу не би људи говорили кад не би видели угрожена од болести.
Слобода је угрожена, зато се о њој тако много говори. Није слобода угрожена само у наше дане него изодавна, али је она најугроженија у наше дане.
Како је слобода угрожена? Онако како може бити угрожен и хлеб, и свака имовина, и достојанство појединих људи или народа од других људи или народа.
Један човек угрожава хлеб свога суседа, када одузимајући хлеб своме суседу умножава свој, тако да он бива пресит а његов сусед гладан.
Тако и са имовином. Један присваја сувише, док други остаје без крова и огњишта.
Тако и са достојанством, влашћу и чашћу.
Па тако и са слободом. Губљење слободе значи само пренос слободе од многих на једнога. А уколико је један тиранин неограниченији, утолико он лично има више слободе од осталог народа. А када је потпуно неограничен, онда он има сву слободу, а народ никакву. Као што је фараон имао сву земљу египатску као своју личну својину, а народ ништа. А ко има сву имовину има и сву Слободу, и обратно.
Такво стање било оно створено легално или самовласно, народи нису могли никад за дуго подносити. Отуда – убиства султана и царева, папа и диктатора сваког назва- ња. Отуда безбројне буне, револуције и крвави ратови кроз историју човечјег рода.
Демократије, и древне и модерне, дошле су као лек од тираније. Власт једнога оне су хтеле заменити влашћу Многих или Свих. Распространити слободу на Многе или на Све, то је било начело демократије.
Али ни у демократијама слобода свију није осигурана. Као ни столица на једној нози тако слобода не држи се на једној нози. Неопходно је још двоје. А то двоје јесу истина и милост (управо љубав, ако би смели употребити ову реч у времену у коме смо).
То троје нераздвојно осигурава стабилност, ствара мир, појачава снагу и умножава здравље и радост.
О како бих ја желео да на таквој троногој столици нађу одмора људи и народи, напаћени, уморни и позлеђени!
 
* * *
 
Шта је упропастило атинску демократију? Лаж и себичност, две зле другарице, које су увек угрожавале слободу, по речима Демостена, и од којих је слобода увек уплашена бежала.
Шта то непрекидно колеба и угрожава модерну слободу? Осамљеност, без истине и милости. Слобода у модерној демократији прописана је демократским уставима и заштићена законима. Слобода је постала ствар државна и национална, док је истина и милост остала ствар приватна, приватног убеђења и приватне добре воље.
И тако модерна демократија хришћанских народа као и паганска слична је столици са једном ногом. Једина је разлика што се оне друге две ноге више виде у модерним демократијама, благодарећи хришћанској вери и развијеној приватној иницијативи. Али шта то користи, кад оне две ноге, као краће висе у ваздуху?
Осамљена слобода је без одбране. Она сама не може да се брани ни од лажи ни од себичности. Она је само моћна да се тренутно брани од тираније. Али њен трајан опстанак условљен је нестанком лажи и себичности. Она потребује истину и милост, да је одбране од лажи и себичности; да је освештају и облагороде. Да би као освештана истином и облагорођена милошћу била заувек мила бљудима и остала с људима докле људи трају.
Слободу људи саде као питому воћку. Јер незналице изједначују слободу са самовољом без ограничења и дрскошћу без казне. То долази отуда што они не познају светлост истине и славу милости.
Слобода је као свила која се лако прља; или као слатко млеко које у нечистим судовима брзо узвишти.
Слобода атинска нераздвојно је била везана са поштовањем богова, иако лажних. Слобода хришћанских народа разрешена је од поштовања Бога, иако истинитога. Лажна вера јелинска сматрала се искључивом заштитницом демократије јелинске. Због тога је Сократ платио главом. Истинита вера хришћанска не признаје се за заштитницу демократије. Перикле је морао приносити жртве фантастичним божанствима олимпијским. Многи пак модерни представници демократија не осећају обавезе према вери већине свога народа. Чак понегде се сматрају напреднијим уколико више презиру те обавезе. Народна вера, вера истине и милости у хришћанским демократијама, ужива само ону заштиту коју и многе сујеверице и лажне теорије.
Тако је Бог увређен, а модерна слобода осиромашена и позлеђена без потпоре истине. Но слобода, неосвештана истином и неблагорођена милошћу, нечиста је и сурова слобода. Таква слобода, као и свака светиња, осветљива је. Слобода се свети на тај начин што бежи из друштва људи, који је развенчавају од истине и милости, и уступа место нежељеној диктатури и тиранији. И точак смене окреће се.
“Познајте истину и истина ће вас ослободити”. Од чега ослободити? Од сваке лажи, лицемерства, суровости и вулгарности.
“Ја сам истина. Без мене не можете чинити ништа”.
“Благо милостивима, јер ће помиловани бити.”
“Један је Отац ваш, који је на небесима, а ви сте браћа међу собом”.
Да је ово откровење дошло до Демостена, друкчије би он бранио демократију атинску. И да је дошло до јелинског философа Платона, он би написао мудрије књиге о друштву људском.
* * *
Без вере у Бога нити се робовање може издржати нити слобода одржати.
На капији сваке демократске земље требало би исписати крупним словима речи Христовог апостола:
“Ви сте, браћо, на слободу позвани. Само нека ваша слобода не буде на жељу тјелесну, него из љубави служите један другоме” (Галат. 5, 13).
По основном хришћанском учењу дакле циљ слободе је драговољно служење Богу и својим ближњим; служење из љубави. И робовање је служење, али не драговољно него приморано, кулучно, без личног достојанства и одговорности.
Што већа слобода, то мора бити већа лична служба и лична одговорност. Тако се душа човечија усавршава и обожава. “И Син човјечји није дошао да му служе, него да он служи”.
Нажалост слобода је до сада исувише употребљавана на телесне жеље. Но тако не може опстати, ако ће слободе остати.
Тако не може остати ако ће демократија постојати. Мораће доћи једно интелигентније, свесније и савесније поколење од нашег, које ће схватити слободу као светињу сједињену са истином и милости. Света истина, света слобода и света милост, три уједно и нераздељиво.
Истина не ограничава слободу него јој даје смисао, показује циљ и чува је од кварежи, а милост је облагорођава за добра дела.
Ваистину, таквој слободи међу људима радоваће се сва Небеса и сва будућа колена људска.