NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ZAŠTO TREBA DOLAZITI U CRKVU SVAKE NEDELJE?

ZAŠTO TREBA DOLAZITI U CRKVU SVAKE NEDELJE?

<p claSveštenomučenik DANIL Sisojev
ZAŠTO TREBA DOLAZITI U CRKVU SVAKE NEDELJE?

Obradovah se kad mi rekoše:
Hajdemo u dom Gospodnji!

(Ps. 122:1)

 
Često svešteniku postavljaju pitanje koje se nalazi u naslovu i počinju da se pravdaju.
 
– Treba da se naspavamo, budemo sa porodicom, uradimo kućne poslove, a vi kažete da treba ustati, ići u hram. Zašto?
Naravno, da bi se opravdala sopstvena lenjost mogu se pronaći i drugi argumenti. Međutim, na početku treba razumeti kakav je smisao odlaska svake nedelje u hram da bismo onda mogli sa tim da uporedimo naša samoopravdanja. Jer ovaj zahtev nisu izmislili ljudi, već se on nalazi u Deset zapovesti: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga“ (2 Mojs. 20:8-11). Za narušavanje ove zapovesti u Starom Zavetu nalagala se smrtna kazna, isto kao i za ubistvo. U Novom Zavetu je nedelja postala veliki praznik jer je Hristos, ustavši iz mrtvih, osvetio taj dan. Po crkvenim pravilima čovek koji naruši tu zapovest biva odlučen od Crkve. Saglasno 80. pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora: „Episkop, ili prezviter, ili đakon, ila drugi, koji pripada kliru, isto i svjetovnjak, koji nema nikakvog neodložnoga posla i nužde, da za duže vremena mora ostati udaljen od svoje crkve, nego boravi u gradu, a ne će da dođe u tri nedjeljna dana kroz tri sedmice u crkvu, – ako je klirik, neka se svrgne, a ako je svjetovnjak, neka bude uklonjei od općenja.“
Teško da bi Tvorac počeo da nam daje bezumne zapovesti. Pa ni crkvene zapovesti nisu uopšte napisane sa ciljem da muče ljude. U čemu je smisao ove zapovesti?
Celokupno hrišćanstvo izrasta iz samootkrovenja Boga Trojice, javljenog kroz Gospoda Isusa Hrista. Ulazak u Njegov unutrašnji život, učešće u Božijoj slavi – eto cilja našeg života. Međutim, pošto je „Bog ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu“ (1 Jn. 4:16), onda je i ulazak u opštenje sa Njim moguć jedino kroz ljubav.
Po reči Gospodnjoj, ceo zakon Božiji svodi se na dve zapovesti: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovijest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci“ (Mt. 22:37-40). Ali, zar je moguće ispuniti ove zapovesti bez dolaska u hram? Ako volimo čoveka zar ne stremimo da se često susrećemo sa njim? Zar možete zamisliti da bi ljudi koji se vole izbegavali zajednički susret? Da, možeš razgovarati i preko telefona, ali je mnogo bolje govoriti lično. Tako i čovek koji ljubi Boga stremi susretu sa Njim. Neka nam primer bude car David. On je kao vladar naroda, vodeći bezbrojne ratove sa neprijateljima, vršeći pravdu, govorio: „Kako su mili stanovi Tvoji, Gospode nad silama! Gine duša moja želeći u dvore Gospodnje; srce moje i telo moje otima se k Bogu Živom. I ptica nahodi kuću, i lastavica gnezdo sebi gde leže ptiće svoje, kod oltara Tvojih, Gospode nad silama, care moj i Bože moj! Blago onima koji žive u domu Tvom! Oni Te hvale bez prestanka. Blago onima kojima je sila u Tebi, i kojima su u srcu putevi Tvoji! Idući dolinom plačevnom, pretvaraju je u izvore, i dažd je odeva blagoslovima. Idu zbor za zborom, javljaju se pred Bogom na Sionu. Gospode, Bože nad silama! Usliši molitvu moju, Bože Jakovljev! Bože, braniču naš! Sagni se i vidi lice pomazanika svog! Jer je bolje jedan dan u dvorima Tvojim od hiljade. Volim biti na pragu doma Božijeg nego živeti u šatorima bezbožničkim“ (Ps. 84: 1-10).
Dok je bio u izgnanstvu, plakao je svaki dan jer nije mogao ući u dom Božiji: „Duša se moja proliva kad se opominjem kako sam hodio sred mnogog ljudstva; stupao u dom Božji, a ljudstvo praznujući pevaše i podvikivaše“ (Ps. 42:4).
Eto, upravo takav odnos i rađa potrebu za posećivanjem hrama Božijeg i čini je unutrašnjom neophodnošću.
I tu nema ničeg čudnog! Jer na hram Božiji neprekidno su obraćene oči Gospoda. Tu Sam On prebiva Svojim Telom i Krvlju. Tu nas On rađa u Krštenju. Tako da je hram naša mala nebeska otadžbina. Tu nam Bog oprašta grehe u Tajni Ispovesti. Tu nam On Sebe daje u najsvetijem Pričešću. Zar se još negde mogu naći izvori netruležnog života? Po rečima drevnog podvižnika ljudi koji se tokom nedelje bore sa đavolom streme da u subotu i nedelju u hramu pribegnu izvorima vode žive – Pričešću – da bi utolili žeđ srca i očistili sebe od prljavštine uprljane savesti. Po drevnim rečima, jeleni se ustremljuju na zmije i proždiru ih, ali otrov počinje da peče njihove utrobe i oni pribegavaju izvorima. Tako i mi treba da stremimo hramu da bismo zajedničkom molitvom ohladili razdraženost naših srca. Po rečima sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca: „Starajte se da se češće okupljate radi Evharistije i slavoslovlja Boga. Jer ako se često okupljate zajedno, obara se sila satanina i jednomislenošću vaše vere razaraju se pogubna dela njegova. Nema ničeg boljeg od mira jer se njime uništava svaka borba nebeskih i zemaljskih duhova“ (Sveštenomuč. Ignjatije Bogonosac, Poslanica Efescima, 13).
Danas se mnogi boje uroka, vračanja. Mnogi u svoje dovratnike ubadaju iglice, ukrašavaju sebe poput novogodišnjih jelki amajlijama, stavljaju sveće u sve uglove, a zaboravljaju da jedino crkvena molitva može da spasi čoveka od nasilja đavola. Jer satana drhti od sile Božije i nije u stanju da nanese štetu čoveku koji prebiva u ljubavi Božijoj.
Kako je pevao car David: „Ako navale na me zlikovci da pojedu telo moje, protivnici i neprijatelji moji, spotaći će se i pašće. Ako protiv mene vojska u logor stane, neće se uplašiti srce moje; ako se na me rat digne, ja se ni onda neću bojati. Za jedno samo molim Gospoda, samo to ištem, da živim u domu Gospodnjem sve dane života svog, da gledam krasotu Gospodnju i ranim u crkvu Njegovu. Jer bi me sakrio u kolibi svojoj u zlo doba; sklonio bi me pod krovom šatora svog; na kamenu goru popeo bi me. Tada bih podigao glavu svoju pred neprijateljima koji bi me opkolili; prineo bih u Njegovom šatoru žrtvu hvale; zapevao bih i hvalio Gospoda“ (Ps. 27:2-6).
Međutim, Gospod nam u hramu ne daje samo silu i zaštitu. On nas još i uči. Celokupno bogosluženje predstavlja istinsku školu ljubavi Božije. Mi čujemo Njegovu reč, sećamo se Njegovih čudesnih dela, slušamo o našoj budućnosti. Zaista „u crkvi Njegovoj sve govori o slavi Njegovoj“ (Ps. 29:9). Pred našim očima prolaze podvizi Mučenika, pobede Podvižnika, hrabrost careva i sveštenika. Slušamo o Njegovoj tajanstvenoj prirodi, o spasenju koje nam je dao Hristos. Tu se radujemo svetlom Hristovom vaskrsenju. Ne nazivamo mi uzalud nedeljno bogosluženje „malim Vaskrsom“. Često nam se čini da je sve oko nas užasno, strašno i beznadežno, dok nam nedeljna služba govori o našoj Nadi. Ne govori uzalud David: „Kazujemo, Bože, milost Tvoju usred crkve Tvoje“ (Ps. 48:10). Nedeljna služba je najbolje sredstvo protiv svih tih bezbrojnih depresija i žalosti koje su sastavni deo „životarenja“. Bogosluženje je svetlucajuća duga Božijeg zaveta usred magle sveopšte sujete.
Naše praznično bogosluženje ima kao svoje srce molitvu i razmišljanje o Svetom Pismu čije čitanje u hramu ima posebnu silu. Jedan podvižnik je video kako su iz usta đakona koji je na nedeljnoj Liturgiji čitao reč Božiju izlazili ognjeni jezici. Oni su čistili duše ljudi koji su se molili u hramu i uzdizali se ka nebesima. Ljudi koji govore da mogu pročitati Bibliju i kod kuće, da tobož zbog toga nije potrebno ići u hram – greše. Čak ako oni zaista kod kuće otvore Knjigu, njihova udaljenost od crkvenog sabranja ne daje im da shvate smisao pročitanog. Iskustvo govori da ljudi koji ne učestvuju u Svetom Pričešću praktično nisu u stanju da usvoje volju Božiju. I to nije iznenađujuće! Jer, Pismo je slično „uputstvu“ za dobijanje nebeske blagodati. Ako neko samo čita uputstvo ne pokušavajući da sastavi policu ili napravi program, ono ostaje nerazumljivo i brzo se zaboravlja. Poznato je da naša svest brzo filtrira neiskorišćenu informaciju. Zato je Pismo neodvojivo od crkvene zajednice, jer ga je upravo Crkva i dala.
Naprotiv, ljudi koji su bili na nedeljnoj Liturgiji i nakon toga kod kuće uzeli Sveto Pismo videće u njemu smisao koji nikada pre toga ne bi primetili. Često se događa da upravo na praznicima ljudi saznaju volju Božiju o sebi. Jer, po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika: „Bog svoje ugodnike nagrađuje darovima uvek, ali naročito u vezi sa godišnjim i Gospodnjim praznicima“ (Lestvica, Slovo pastiru, 3).
Nije slučajno što su ljudi koji redovno idu u hram unekoliko drugačiji i po spoljašnjem izgledu i po duševnom stanju. Sa jedne strane, vrline za njih postaju prirodne, a sa druge – česta ispovest ih sprečava da čine ozbiljne grehe. Da, često se kod hrišćana strasti takođe pojačavaju, jer satana ne želi da se ljudi, stvoreni iz zemlje, uzdižu na nebesa odakle je on svrgnut. Zato nas satana i napada kao svoje neprijatelje. Međutim, mi ne treba da ga se bojimo, već da se borimo sa njim i pobedimo ga. Jer Gospod je rekao: „Koji pobijedi naslijediće sve“ (Otk. 21:7).
Ako čovek govori da je hrišćanin, ali ne opšti u molitvi sa svojom braćom, kakav je on vernik? Po pravednoj reči najvećeg poznavaoca crkvenih zakona, patrijarha antiohijskog Teodora Valsamona: „iz toga se vidi ili da takav čovek nema nikakvu brigu o ispunjenju božanskih zapovesti o molitvi Bogu i pojanju pesama ili da nije vernik. Jer zašto tokom dvadeset dana nije poželeo da bude u hramu sa hrišćanima i ima opštenje sa vernim narodom Božijim?“
Nije slučajno da hrišćani koje smatramo za obrazac – hrišćani apostolske Crkve u Jerusalimu „bijahu na okupu i imahu sve zajedničko… I svaki dan bijahu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hljeb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca, hvaleći Boga, i bijahu omiljeni kod cijelog naroda“ (Dela ap. 2:44,46-47). Upravo iz te jednomislenosti je i proisticala njihova unutrašnja sila. Oni su prebivali u životvornoj sili Svetog Duha koja se izlivala na njih kao odgovor na njihovu ljubav.
Nije slučajno što Novi Zavet direktno zabranjuje prenebregavanje crkvenih sabranja: „Nemojmo izostajati sa skupova naših, kao što neki imaju običaj, nego se uzajamno bodrimo, i utoliko više koliko vidite da se približuje Dan onaj“ (Jevr. 10:25).
Sve ono najbolje zahvaljujući čemu Rusiju nazivaju svetom, zahvaljujući čemu postoje drugi hrišćanski narodi daje nam bogosluženje. U crkvi se izbavljamo od pritiska naše sujete i oslobađamo se iz okova kriza i ratova u Božiji pokoj. To je jedino ispravno rešenje. Ne pretnje i revolucije, ne zloba i mržnja, već crkvena molitva i vrline mogu da izmene svet. „Kad su raskopani temelji, šta će učiniti pravednik?“ Gospod je u svetom dvoru svom“ (Ps. 11:3-4) i Njemu pribegava da bi našao zaštitu. To nije kukavičluk, već mudrost i hrabrost. Samo će glup čovek pokušavati sam da se izbori sa navalom svetskog zla, bio to teror ili prirodna nesreća, revolucija ili ratovi. Samo Svemogući Bog štiti Svoje stvorenje. Nije slučajno što se hram oduvek nazivao pribežištem.
Zaista, hram je ambasada Neba na zemlji, gde mi stranci koji tražimo nebeski Grad, dobijamo podršku. „Kako je dragocena milost Tvoja, Bože! Sinovi ljudski u senu krila Tvojih ne boje se. Hrane se od izobila doma Tvog, i iz potoka sladosti svojih Ti ih napajaš. Jer je u Tebe izvor životu, Tvojom svetlošću vidimo svetlost“ (Ps. 36:7-9).
Mislim da je razumljivo da ljubav prema Bogu zahteva što je češće moguće pribegavanje domu Gospodnjem. Ali to zahteva i druga zapovest – ljubav prema bližnjem. Jer gde je moguće obratiti se najlepšem u čoveku – u prodavnici, bioskopu, poliklinici? Naravno da ne. Samo u domu našeg zajedničkog Oca možemo da se susretnemo sa braćom. I našu zajedničku molitvu će pre čuti Bog nego molitvu gordog usamljenika. Jer je Sam Gospod Isus Hristos rekao: „Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac Moj koji je na nebesima. Jer gdje su dva ili tri sabrana u Ime Moje, ondje sam i Ja među njima“ (Mt. 18:19-20).
Tu se izdižemo iz sujete i možemo da se pomolimo i za naše tegobe i za celu Vaseljenu. U hramu molimo Boga da isceli bolesti nama bliskih ljudi, oslobodi zarobljenike, sačuva putnike, spase one koji ginu. U hramu opštimo i sa onima koji su otišli iz ovog sveta, ali nisu napustili Hristovu Crkvu. Umrli koji su se javljali, mole da se za njih pomole u hramovima. Oni govore da je svako njihovo pominjanje za njih kao dan rođenja, a mi često ne brinemo za to. Gde je onda naša ljubav? Predstavimo sebi njihovo stanje. Oni su bez tela, ne mogu da se pričeste, spoljašnja dobra dela (na primer milostinju) takođe ne mogu da čine. Čekaju od svojih rođaka i bliskih podršku, a dobijaju samo izgovore. To je svejedno kao da gladnoj majci kažeš: „Praštaj, ne mogu da ti dam da jedeš. Tako mi se spava“. Za umrle je crkvena molitva prava hrana (a ne votka koja se proliva po grobu koja nije potrebna nikome do demonima i alkoholičarima).
I još nas i sveti ugodnici, koji su dostojni našeg proslavljanja čekaju u hramu. Svete ikone nam daju da ih vidimo, njihove reči se objavljuju na službi, pa i oni sami često posećuju dom Božiji, posebno na svoje praznike. Oni se zajedno sa nama mole Bogu i njihova moćna slavoslovljenja kao na krilima orla uznose crkvenu molitvu direktno pred presto Božiji. I ne samo ljudi, već i bestelesni anđeli učestvuju u našoj molitvi. Njihove pesme pevaju ljudi (na primer „Trisveto“), a oni se pridružuju našim pesmama („Dostojno jest“). Po Predanju Crkve, u svakom osvećenom hramu iznad prestola uvek stoji Anđeo koji uznosi molitvu Crkve Bogu, a takođe kod ulaza u hram stoji blaženi duh koji prati misli onih koji ulaze i izlaze iz hrama. To prisustvo se potpuno opipljivo oseća. Nije slučajno što mnogim nepokajanim grešnicima u hramu pozli – sila Božija pritiska njihovu grehovnu volju, a anđeli ih kažnjavaju za bezakonja. Oni ne treba da ignorišu hram već da se pokaju i dobiju oproštaj u Tajni Ispovesti i ne zaborave da zahvale Tvorcu.
Međutim, mnogi govore:
 
– Dobro! Treba ići u hram, ali zašto svake nedelje? Čemu takav fanatizam?
 
Odgovarajući kratko može se reći da ako Tvorac tako govori, stvorenje treba bez prigovora da odgovori povinovanjem. Onaj Koji zapoveda svim vremenima dao nam je sve dane našeg života. Zar On ne može da traži da od 168 sati tokom cele nedelje izdvojimo za Njega četiri? I pritom, vreme koje potrošimo u hramu ide nama na korist. Ako lekar propisuje procedure, zar se ne trudimo da ispunimo njegove savete, želeći da se iscelimo od bolesti tela? Zašto ignorišemo reči Velikog Lekara duša i tela?
Da li je ispunjavanje Vrhovne Volje fanatizam? Saglasno rečniku, pojam „fanatizam (od latinske reči fanaticus – pomahnitali) predstavlja krajnji stepen privrženosti nekom verovanju ili stavovima i netrpeljivosti prema drugim stavovima“ (npr. „religiozni fanatizam“). Ovde se javlja pitanje šta je „krajnji stepen“. Ako pod tim shvatamo prvobitni termin „pomahnitalost“, teško da se većina onih koji svake nedelje idu u hram baca na ljude u pomahnitalom zanosu ili besu. Međutim, često je za ljude „krajnji stepen“ obična pristojnost. Ako je fanatizam da se ne krade ili ubija – onda smo, naravno, fanatici. Ako je vera da je put ka Jednom Bogu samo jedan – fanatizam, onda smo fanatici. Međutim, pri takvom shvatanju će samo „fanatici“ dostići Carstvo Božije. Sve „umerene“ i „razumne“ čeka večna tama. Kako je rekao Bog: „Znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“ (Otk. 3:15-16).
Ovde treba razmisliti o rečima koje su navedene na početku naših razmišljanja:
 
– Nedelja je jedini dan odmora, treba se naspavati, provesti vreme sa porodicom, uraditi poslove po kući, a vi kažete da treba ustati, ići u hram.
 
Niko ne primorava čoveka da ide na rane službe (koje se služe u manastirima). U gradovima skoro uvek služe kasnije, a u selu niko i ne spava dugo. Što se tiče metropola, ništa ne smeta da se dođe sa večernje službe u subotu, porazgovara sa porodicom, pročita interesantna knjiga i nakon večernjih molitava legne oko 11, 12 sati uveče i ujutru ustane u osam sati i krene na Liturgiju. Devet sati sna mogu da odmore skoro svakog čoveka, a ako se ni to nije dovoljno, možemo „nadoknaditi“ ono što nedostaje tokom dana. Svi naši problemi nisu povezani sa hramom, već sa tim što ritam našeg života nije saglasan sa voljom Božijom i zato nas iscrpljuje. I naravno, jedino opštenje sa Bogom – Izvorom svih sila u Univerzumu i može dati čoveku duhovne i fizičke sile. Davno je primećeno da ako se do subote unutarnje zamoriš, nedeljna služba će te ispuniti unutrašnjom silom. Ta sila je između ostalog i telesna. Nije slučajno da su podvižnici koji su živeli u neljudskim uslovima u pustinji živeli po 120-130 godina, a mi jedva dostignemo 70-80.[1] Bog osnažuje one koji se nadaju u Njega i koji Mu služe. Pre revolucije je urađena analiza koja je pokazala da su najduže živeli ne ljudi na dvoru ili bogataši, već sveštenici iako su živeli u mnogo gorim uslovima. To je očigledna potvrda koristi od svakodnevnog odlaska u dom Gospodnji.
Što se tiče vremena provedenog sa porodicom – ko nas sprečava da odemo u hram svi zajedno? Ako su deca mala, žena može doći u hram kasnije, a nakon Liturgije mogu svi zajedno prošetati, popiti kafu, porazgovarati. Zar se to može porediti sa „opštenjem“ kada čitava porodica propada? Često ljudi koji ne idu u hram zbog porodice ne progovore ni deset reči sa bližnjima tokom celog dana.
Što se tiče domaćih poslova, reč Božija ne dozvoljava da se u nedeljni dan rade poslovi koji nisu od suštinske važnosti. Ne sme se generalno spremati kuća ili prati stvari, pripremati zimnica. Vreme odmora je od subote uveče do nedelje uveče. Sve teške poslove treba preneti na nedelju uveče. Jedini vid teškog posla koji možemo i treba da činimo u nedelju i za praznike su dela milosrđa. Generalno pospremiti stan bolesnom čoveku ili staroj osobi, pomoći u hramu, pripremiti jelo za siromahe ili porodici sa puno dece – to je istinsko i Tvorcu ugodno pravilo poštovanja praznika.
Sa pitanjem o domaćim poslovima na praznike neraskidivo je povezan problem letnjeg posećivanja hramova. Veliko mnoštvo ljudi govori:
 
– Ne možemo preživeti zimu bez plodova koje gajimo na njivama. Kako mi možemo ići u hram?
 
Mislim da je odgovor očigledan. Niko vas ne ometa da idete u seoski hram na službu, a posao u njivi uradite ili u subotu ili u drugoj polovini nedeljnog dana. Tako će se i naše zdravlje sačuvati, a i volja Božija biti izvršena. Čak ako nigde blizu nema hrama mi smo dužni da subotu uveče i nedelju jutro posvetimo molitvi i Pismu. Ljudi koji ne žele da ispune volju Božiju bivaju kažnjeni od Boga. Očekivani prinos proždiru skakavci, gusenice, bolesti. Kada je neophodna kiša nastupa suša, kada je potrebna suša počinju poplave. Bog pokazuje svima Ko je Gospodar u svetu. Često Bog kažnjava i same prezirače Njegove volje. Poznati lekari su autoru govorili o fenomenu „nedeljne smrti“ kada čovek ceo nedeljni dan radi, ne podižući oči ka nebu i tamo, na skeli i umire od moždanog udara ili infarkta licem ka zemlji.
Naprotiv, ljudi koji ispunjavaju zapovest Božiju On daje jako bogat prinos. Na primer, u manastiru Optina pustinja su prinosi bili četiri puta veći od prinosa suseda iako se koristila ista tehnika obrade i uzgajanja zemlje.
Neki govore:
 
– Ne mogu ići u hram zato što je hladno ili vruće, kiša ili sneg. Bolje je da se pomolim kod kuće.
 
O čuda! Taj isti čovek spreman je da ide na stadion i pod otvorenim nebom i kišom navija za svoj tim, do nesvesti kopa na njivi, celu noć pleše u diskoteci, a samo nema snage da ide u dom Božiji! Vreme je samo opravdanje za svoje odsustvo želje. Zar se može misliti da će Bog uslišiti molitvu čoveka koji ne želi da makar nešto malo žrtvuje Njega radi?
Isto tako je besmislen i drugi izgovor na koji se često nailazi:
 
– Neću doći u hram jer nemate klupe i vruće je. Nemate ono što imaju rimokatolici!
 
Naravno, ovaj argument se ne može nazvati ozbiljnim, ali je za mnoge pitanje komfora važnije od pitanja večnog spasenja. Međutim, Bog ne želi propast ni odbačenog i Hristos „trsku stučenu neće prelomiti i žižak tinjajući neće ugasiti“ (Mt. 12:20). Što se tiče klupa – to nije suštinsko pitanje. Pravoslavni Grci imaju sedišta u celom hramu, Rusi ih nemaju. Čak i sada, ako je čovek bolestan niko mu ne brani da sedne na stolicu, koje se nalaze u zadnjem delu skoro u svakom hramu. Tim pre što po bogoslužbenom Ustavu Ruske Pravoslavne Crkve na prazničnoj večernjoj službi parohijani mogu sesti sedam puta. Na kraju krajeva, ako je teško stajati celu službu, a sve stolice su zauzete niko vam neće smetati da sa sobom ponesete stoličicu. Teško da će vas neko za to osuđivati. Treba samo ustati za čitanje Jevanđelja, na Heruvimsku pesmu, Evharistijski kanon i još oko deset važnih momenata službe. Mislim da to ne predstavlja problem ni za koga. Ova pravila se uopšte ne tiču invalida.
Još jednom ponavljam da svi ovi izgovori uopšte nisu ozbiljni i ne mogu biti razlog narušavanja zapovesti Božije.
Takođe čoveka ne opravdavaju ni sledeći prigovori:
 
– Kod vas u hramu su svi tako zli, ljutiti. Babe sikću i prekorevaju. A još hrišćani! Ja ne želim da budem takav i zato u hram neću doći.
 
Međutim, niko ne zahteva od vas da se bude zao i ljutit. Zar vas neko u hramu primorava da budete takvi? Zar se pri ulasku u hram od vas traži da stavite bokserske rukavice? Ne sikći i ne grdi sam i tada ćeš moći i druge da ispraviš. Kako govori apostol Pavle: „Ko si ti što osuđuješ tuđega slugu? Svojemu gospodaru on stoji ili pada“ (Rim. 14:4).
Ovaj argument bi bio tačan kada bi sveštenici učili grdnji i spletkarenju. Ali to nije tako. Ni Sveto Pismo, ni Crkva, ni Njene sluge nikada nisu učili tome. Upravo suprotno – na svakoj propovedi i u bogoslužbenim pesmama prizivaju nas da budemo krotki i milostivi. Tako da to nije razlog neodlaženja u hram.
Treba razumeti da u hram dolaze ljudi ne sa Marsa, već iz sveta koji nas okružuje. A tamo je prihvaćeno da se grdi tako da ponekada od muškaraca ne možeš ni normalnu reč da čuješ. Samo psovke. A u hramu toga nema. Može se reći da je hram jedinstveno mesto zatvoreno za psovanje.
Upravo u svetu je prihvaćeno da se bude ljutit i svoja razdraženost izliva na ljude oko sebe i sve to naziva to borbom za pravdu. Zar se time na bave starci u bolnicama, ispirajući usta sa svima, počev od predsednika pa sve do medicinske sestre? I zar ljudi mogu ušavši u hram istog trena da se izmene, kao potezom čarobnog štapa, i postanu krotki kao ovce? Ne, Bog nam je dao slobodu volje i bez našeg napora ne može ništa da se izmeni.
Mi uvek prebivamo u Crkvi samo delimično. Ponekada je taj deo jako veliki – i tada se čovek naziva svetim. Ponekada je to manje. Ponekada se čovek za Boga drži samo malim prstom. Međutim, nismo mi ti koji sudimo i ocenjujemo već Gospod. Dok ima vremena ima i nade. Kako se može suditi o slici pre njenog završetka? Jedino po završenim delovima. Takvi delovi slike su svetitelji. Po njima i treba suditi o Crkvi, a ne po onima koji još uvek nisu završili zemaljski put. Ne govori se uzalud da „konac delo krasi“.
Crkva samu sebe naziva bolnicom (na Ispovesti se govori „došao si u bolnicu, nemoj otići neisceljen“). Zar je razumno očekivati da bolnicu ispunjavaju zdravi? Zdravih ima, ali su oni na Nebesima. Kada svi koji žele da se iscele budu koristili pomoć Crkve, tada će se ona javiti u svoj svojoj lepoti. Svetitelji – eto ko jasno pokazuje moć Boga, Koji deluje u Crkvi.
Tako da u hramu ne treba gledati na ljude oko nas, već na Boga. Jer mi i dolazimo Tvorcu, a ne ljudima.
Često odbijaju da idu u hram govoreći:
 
– Kod vas u hramu se ništa ne razume. Služe na nerazumljivom jeziku.
 
Hajde da parafraziramo ovaj argument. Dolazi đak prvak u školu i, poslušavši lekciju matematike iz trećeg razreda srednje škole, odustaje od odlaska na časove, govoreći: „Tamo se ništa ne razume“. Pametno? Isto tako je besmisleno odbijati učenje u Božanskoj nauci, pozivaju se na neshvatljivost.
Naprotiv, kada bi sve bilo razumljivo znači da je nauka besmislena. Ti već ionako znaš sve to o čemu govore specijalisti. Verujte da nauka življenja sa Bogom nije manje teška i zahtevna od matematike, pa joj dozvolite da ima svoju terminologiju i jezik.
Mislim da nije potrebno odbacivati nauku u hramu, već se pre treba potruditi da se shvati to što je nerazumljivo. Pritom treba uzeti u obzir da služba nije predodređena za misiju među nevernima, već među vernima. Nama, slava Bogu, ako se pažljivo molimo sve postaje razumljivo nakon mesec i po dana postojanog dolaska u hram. Međutim, dubine bogosluženja se mogu otkrivati nakon dosta godina. To je zaista zadivljujuća tajna Gospodnja. Mi nemamo banalnu propoved kao protestanti, već ako hoćete, večni univerzitet, u kome su bogoslužbeni tekstovi udžbenici, a Predavač je Sam Gospod.
Crkvenoslovenski jezik nije latinski i nije sanskrit. To je svešteni oblik ruskog jezika.[2] Treba se samo malo potruditi: kupiti rečnik, nekoliko knjižica, naučiti pedeset reči i – jezik će otkriti svoje tajne. A Bog će za trud uzvratiti stostruko. U vreme molitve će biti lakše sabrati misli na Božanskoj tajni. Misli neće odlutati dalje po zakonu asocijacija. Na taj način slovenski jezik poboljšava uslove za bogoopštenje. A upravo zbog toga i dolazimo u hram. Što se tiče zadobijanja znanja, ono se predaje u hramu na maternjem jeziku. Teško je naći makar jednog propovednika koji bi govorio propoved na crkvenoslovenskom jeziku. U Crkvi je sve mudro sjedinjeno – i drevni jezik molitve i savremeni jezik propovedi.
I, na kraju, za pravoslavne je crkvenoslovenski jezik drag jer nam pruža mogućnost da maksimalno tačno čujemo reč Božiju. Mi u bukvalnom smislu možemo slušati slovo Jevanđelja jer je gramatika slovenskog jezika skoro identična gramatici grčkog na kome je i napisano Otkrovenje. Verujte da kao i u poeziji i pravu, tako i u bogoslovlju, nijanse smisla često menjaju suštinu dela. Mislim da svako ko se bavi literaturom shvata to. I kod detektiva je slučajni detalj u stanju da izmeni tok istrage. Tako je i za nas bescena mogućnost da što je tačnije moguće čujemo reč Hristovu.
Naravno, crkvenoslovenski jezik nije dogmat. U Vaseljenskoj Pravoslavnoj Crkvi bogosluženje se vrši na više od osamdeset jezika. Čak je i u Rusiji teoretski moguće odbacivanje slovenskog jezika. Ali to može da se dogodi samo kada za verne on postane isto toliko stran kao i za Italijane latinski. Mislim da to pitanje uopšte ne treba ni postavljati. Ali, ako se i desi tako nešto – tada će Crkva stvoriti novi svešteni jezik koji maksimalno tačno prevodi Bibliju i ne daje našem umu da sklizne u zemlju daleku. Crkva je do sada živa i ima silu da oživi svakoga ko ulazi u Nju. Tako da počnite sa kursom Božanske Premudrosti i Tvorac će vas uvesti u dubine Svog uma.
Drugi govore:
 
– Verujem u Boga, ali ne verujem popovima i zato neću doći u hram.
 
Od parohijana niko ne traži da veruju svešteniku. Mi verujemo Bogu, a sveštenici su samo Njegove sluge i oruđa ispunjenja Njegove volje. Neko je rekao: „struja ide i kroz rđavu žicu“. Tako se i blagodat predaje i preko nedostojnog. Po tačnoj misli svetog Jovana Zlatoustog: „mi sami, koji sedimo na katedri i učimo, vezani smo gresima. Tim pre, ne očajavajmo u čovekoljublju Božijem i ne pripisujmo Mu surovost. Zbog toga je Bog i popustio samim sveštenicima da robuju strastima da bi iz sopstvenog iskustva naučili da se snishodljivo odnose prema drugima“. Predstavimo sebi da u hramu ne služi grešni baćuška, već Arhangel Mihailo. Nakon prvog razgovora sa nama on bi se zapalio pravednim gnevom i od nas bi ostala samo hrpica pepela.
Uopšte, ovaj argument se može porediti sa odbijanjem prihvatanja medicinske pomoći zbog pohlepe savremene medicine. Mnogo je očigledniji finansijski interes pojedinih lekara u šta se ubeđuju svi koji dođu u bolnicu. Ali iz nekog razloga se ljudi zbog toga ne odriču medicine. A kada se povede reč o mnogo važnijem – o zdravlju duše, navode se sve moguće izmišljotine samo da se ne ide u hram. Bio je sledeći slučaj. Jedan monah je živeo u pustinji i njemu je dolazio sveštenik da ga pričesti. I eto, jednom je čuo da sveštenik koji ga pričešćuje bludniči. Tada je počeo da odbija da se pričesti. Te iste noći je imao viđenje da iz zlatnog bunara sa kristalnom vodom sa zlatnim vedrom uzima vodu gubavac. I glas Božiji koji je rekao: „Vidiš kako voda ostaje čista iako je daje gubavac. Tako i blagodat ne zavisi od onoga koji je daje.“ Nakon toga je pustinjak ponovo počeo da se pričešćuje kod sveštenika, ne razmatrajući da li je on pravedan ili grešan.
Međutim, ako razmislimo videćemo da su sva ova opravdanja ništavna. Zar se može ignorisati direktna volja Gospoda Boga, pozivajući se na grehe sveštenika? „Ko si ti što osuđuješ tuđega slugu? Svojemu gospodaru on stoji ili pada. Ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi“ (Rim. 14:4).
 
– Crkva nije u brvnima, već u rebrima – govore drugi – zato se možeš pomoliti i kod kuće.
 
To je tobož ruska poslovica, koja međutim pripada našim primitivnim sektašima koji su se, nasuprot reči Božijoj, odvojili od Crkve. Bog zaista obitava u telima hrišćana. Međutim, On u njih ulazi kroz Sveto Pričešće koje se daje u hramovima. Pritom je i molitva u hramu iznad molitve u domu. Sveti Jovan Zlatousti govori: „U zabludi si čoveče: naravno, moguće je moliti se i kod kuće. Ali moliti se tako kao u hramu, gde je mnoštvo otaca, gde se jednodušno uznosi pesma Bogu kod kuće je – nemoguće. Nećeš brzo biti uslišan, moleći se Gospodaru u sebi, kao što ćeš moleći se sa braćom. U hramu postoji nešto više: jednodušnost i saglasje, savez ljubavi i molitve sveštenika. Zbog toga i predstoje sveštenici da bi molitve naroda kao slabije, sjedinjujući se sa njihovim najmoćnijim molitvama zajedno ushodile na nebo… Ako je i Petru pomogla molitva Crkve i izvela iz tamnice taj stub Crkve (Dela ap. 12:5), onda mi reci kako ti prenebregavaš njenu silu i kako možeš imati opravdanje? Poslušaj i Samog Boga koji govori da Ga umilostivljuju pobožne molitve mnogih (Jon. 3:10-11)… Ne mole se samo ljudi ovde, već i anđeli pripadaju Gospodaru i Arhangeli se mole. Samo vreme im pomaže, samo žrtvoprinošenje sadejstvuje. Kao što ljudi uzevši maslinove grane mašu njima pred carem, podsećajući ih tim granama na milost i čovekoljublje; isto tako i anđeli koji, umesto maslinovih grana, umoljavaju Gospodara za rod ljudski i koji čine samo Telo Gospodnje, kao da govore: molimo se za one koje si Ti Sam nekada udostojio takve ljubavi Svoje da si za njih predao Svoju dušu; izlivamo moljenja za one za koje si Ti prolio krv; molimo za one za koje si na žrtvu prineo Telo Svoje“ (Slovo treće protiv anomeja).
Tako da je i ovaj izgovor potpuno neosnovan. Jer koliko je svetiji dom Božiji od tvog doma, toliko je i viša molitva koja se prinosi u hramu od domaće molitve.
Ali, neki govore:
 
– Spreman sam da svake nedelje idem u hram, ali me žena ili muž, roditelji ili deca ne puštaju.
 
Ovde se treba podsetiti strašnih Hristovih reči koje se često zaboravljaju: „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan“ (Mt. 10:37). Ovaj strašni izbor treba napraviti uvek. Izbor između Boga i čoveka. Da, teško je. Da, može biti bolno. Ali ako si izabrao čoveka makar u nečemu što smatraš ništavnim, Bog će te odbaciti u dan Suda. I zar će ti bližnji pomoći na tom strašnom odgovoru? Zar će te tvoja ljubav prema najbližima opravdati ako Jevanđelje govori suprotno? Zar se nećeš sa tugom i gorkim razočarenjem sećati dana kada si odbacio Boga radi umišljene ljubavi? Pa i praksa pokazuje da onaj koji je izabrao čoveka umesto Tvorca, biva i izdan od tog čoveka.
Drugi govore:
 
– Neću otići u taj hram jer je tamo loša energija. U hramu mi postaje loše, posebno od tamjana.
 
Realno, svaki hram ima jednu energiju – Božiju blagodat. Svi hramovi su osvećeni Duhom Svetim. U svim crkvama prebiva Hristos Spasitelj Svojim Telom i Svojom Krvlju. Anđeli Božiji stoje na ulazu u svaki hram. Stvar je samo u čoveku. Biva da postoji i prirodno objašnjenje takvog efekta. Na praznike kada „prolaznici“ posećuju hramove oni su dupke puni ljudima. Jer u realnosti, svetih mesta ima krajnje malo za toliko mnoštvo hrišćana. I zato zaista mnogima postaje zagušljivo. Ponekada se događa da u siromašnim hramovima kade nekvalitetnim tamjanom. Ali to nisu suštinski razlozi. Često se događa da ljudima postaje loše i u potpuno praznom hramu. Hrišćani odlično znaju duhovnu suštinu takve pojave.
Zla dela za koja čovek ne želi da se pokaje, odgone blagodat Božiju. Jer to je protivljenje čovekove zle volje sili Božijoj i doživljava se kao „loša energija“. Ali ne samo da se čovek okreće od Boga, već ni Sam Bog ne prima egoistu. Jer rečeno je da se „Bog protivi gordima“ (Jak. 4:6). Slični slučajevi poznati su još od drevnih vremena. Tako je Marija Egipćanka koja je bila bludnica pokušala da uđe u Hram Groba Gospodnjeg u Jerusalimu i pokloni se Životvornom Krstu. Međutim, nevidljiva sila je odbacila od vrata hrama. I samo nakon što se pokajala i obećala da više nikada neće ponoviti taj greh, Bog je pustio u dom Svoj.
Tako su i sada poznati slučajevi kada plaćene ubice i prostitutke nisu mogli da podnesu miris tamjana i padali su u nesvest. Posebno često se to događa sa ljudima koji se bave magijom, astrologijom, ekstrasenzorikom i drugim demonskim radnjama. Neka sila bi ih pritiskala u najvažnijim trenucima bogosluženja i iz hrama bi ih iznosili na nosilima „hitne pomoći“. Tu se susrećemo sa još jednim razlogom odbacivanja hrama.
Ne samo čovek, već i oni koji stoje iza njegovih grehovnih navika ne žele susret sa Tvorcem. Ta bića su pobunjeni anđeli, demoni. Upravo ova nečista bića i ometaju čoveka da uđe u hram. Oni oduzimaju silu kod ljudi koji stoje u hramu. Događa se da jedan i isti čovek može satima da sedi u fotelji, a da nije u stanju da deset minuta provede u prisustvu Tvorca. Jedino Bog može pomoći čoveku koga je uhvatio đavo. Međutim, pomaže samo onome ko se pokaje i želi da živi po volji Svemogućeg Gospoda. Dakle sva ova razmišljanja predstavljaju samo nepromišljeno ponavljanje đavolske propagande. Nije slučajno što je i sama terminologija ovog izgovora uzeta od ekstrasensa (a Crkva zna da svi oni služe satani), koji jako vole da rasuđuju o nekakvim energijama kojima se možeš „napuniti“ kao da se govori o akumulatoru, a ne o čedu Božijem. Tu su vidljivi simptomi duhovne bolesti. Umesto ljubavi, ljudi pokušavaju da manipulišu Tvorcem. To je kao i uvek priznak demonizma.
Poslednji izgovor koji je blizak prethodnim, susreće se najčešće:
 
– Meni je Bog u duši, zato mi vaši obredi nisu potrebni. Ja i onako činim jedino dobro. Zar će me Bog poslati u pakao samo zbog toga što ne odlazim u hram?
 
Međutim, šta se podrazumeva pod rečju „Bog“? Ako se govori samo o savesti onda, naravno, kod svakog čoveka taj glas Božiji se čuje u srcu. Tu nema nikakvih izuzetaka. Ni Hitler, ni Čikatilo[3] nisu bili lišeni njega. Svi zločinci su znali šta je dobro, a šta zlo. Glas Božiji je pokušavao da ih zadrži od zločina. Ali zar je neko svet samo zato što sluša glas Božiji? Pa i savest nije Bog, već samo Njegov glas. Jer ako na magnetofonu ili na radiju čuješ predsednikov glas, zar to znači da je on u tvom domu? Tako i postojanje savesti ne govori o tome da je Bog u tvojoj duši.
Ali ako se udubimo u ovu tvrdnju, onda Ko je zapravo Bog? On je Svemogući, Beskonačni, Svevideći, Pravedni, Blagi Duh, Tvorac Vaseljene, Koga ne mogu da obuhvate nebo i nebo nebesa. Kako može da Ga smesti tvoja duša – Njega, Čije Lice anđeli se boje da vide?
Zar čovek koji govori tako iskreno misli da ta Bezmerna Sila prebiva sa njim? Dozvolite nam da posumnjamo. Neka on pokaže znak Njenog prisustva. Izraz „Bog u duši“ je snažniji nego pokušaj da u sebi sakriješ nuklearnu eksploziju. Da li se može sakriti Hirošima ili izlivanje vulkana? Tako da mi zahtevamo od čoveka koji tak govori dokaze. Neka on učini čudo (na primer, neka vaskrsne mrtvaca) ili pokaže Božiju ljubav – okrene drugi obraz onome ko ga je udario? Da li on može da ljubi neprijatelje svoje, makar stoti deo od onoga što je Gospod činio, Koji se molio za njih pred raspeće? Jer „Bog je u mojoj duši“ zaista može reći samo svetitelj. Mi od čoveka koji tako govori zahtevamo svetost, inače će drugačije to biti laž, čiji je otac đavo.
Govore: „Činim samo dobro, zar će me Bog poslati u pakao?“ Međutim, dozvolite mi da posumnjam u vašu pravednost. Šta se smatra kriterijumom dobra i zla po kome se može odrediti da li ti ili ja činimo dobro ili zlo? Ako sam kao kriterijum ja sam (kako često govore: „ja sam određujem šta je dobro, a šta zlo“) onda su ti pojmovi prosto lišeni bilo kakve vrednosti i smisla. Jer su i Berija, Gebels i Pol Pot sebe smatrali apsolutno pravednim. Kako onda vi sami smatrate da njihova dela zaslužuju osudu? Ako mi imamo pravo da sami za sebe odredimo merilo dobra i zla, onda to isto treba da dozvolimo i svim ubicama, nasilnicima i poremećenima. Da, uzgred, takođe dozvolite i Bogu da se ne složi sa vašim kriterijumima i da vam sudi ne po vašim, već po Svojim merilima. Jer događa se nepravda – sami sebi biramo merilo, a Svemogućem i Slobodnom Bogu zabranjujemo da sudi po Svojim zakonima. A po njima će se čovek, bez pokajanja pred Bogom i svetog Pričešća, naći u paklu.
Ako ćemo pošteno – šta vrede pred Bogom naša merila dobra i zla, ako mi čak ni prava na zakonodavnu delatnost nemamo. Jer mi sebi nismo stvorili ni telo, ni dušu, ni um, ni volju, ni osećanja. Sve što imaš jeste dar (čak nije ni dar, već samo imovina koja ti je privremeno poverena na čuvanje). Mi iz nekog razloga odlučujemo da se njima možemo koristiti po svojoj volji bez ikakvih posledica. Onome Ko nas je stvorio ukidamo pravo da traži odgovor o tome kako smo koristili Njegov dar. Zar vam se ne čini takav zahtev drskim? Odakle nam ideja da će Gospod Vaseljene ispunjavati našu volju povređenu grehom? Mi smo narušili četvrtu Zapovest[4] i pritom smatramo da nam On nešto duguje? Zar to nije glupo?
Umesto da nedeljni dan čovek posveti Bogu, on se predaje satani. U taj dan se ljudi često opijaju, svađaju, razvraćaju, a ako nije tako – zabavljaju se na način koji je daleko od pobožnosti: gledaju sumnjive emisije na televiziji, filmove gde se gresi i strasti neprestano smenjuju, itd. Jedino je Tvorac suvišan u Njegovom sopstvenom danu. Zar Bog koji nam je dao sve, između ostalog i vreme, nema pravo da od nas traži samo nekoliko sati?
Dakle, pakao očekuje prezirače koji ignorišu volju Božiju. Razlog tome nije Božija surovost, već to što su oni ostavili izvore vode Žive, počeli sa pokušajima kopanja bunara svojih opravdanja. Oni su se odrekli sveštene Čaše Pričešća, lišili sebe reči Božije i zato lutaju u tamu ovog zlog veka. Udaljivši se od svetlosti oni nalaze tamu, odlazeći od ljubavi, nalaze mržnju, odbacivši život bacaju se u zagrljaj večne smrti. Kako ne oplakivati njihovu tvrdoglavost i ne poželeti da se oni vrate u dom našeg nebeskog Oca?
Mi ćemo zajedno sa carem Davidom reći: „po velikoj milosti Tvojoj ulazim u dom Tvoj, i klanjam se u svetoj crkvi Tvojoj sa strahom Tvojim“ (Ps. 5:7). Jer „dao si nas u jaram čoveku, uđosmo u oganj i u vodu; ali si nas izveo na odmor. Ući ću u dom Tvoj sa žrtvama što se sažižu, izvršiću Ti zavete svoje, koje rekoše usta moja, i kaza jezik moj u teskobi mojoj“ (Ps. 66:12-14).
 


 
NAPOMENE:

  1. Kao prava potvrda ove istine za nas je Blaženopočivši Patrijarh Pavle, koji je celog svog života strogo postio, neprestano se molio i doživeo duboku starost. – prim. prev.
  2. Isti je slučaj i za srpski jezik koji pripada istoj porodici jezika kao i ruski. – prim. prev.
  3. Čikatilo je najveći serijski ubica u istoriji Rusije. – prim. prev.
  4. „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga“ (2 Mojs. 20:8-11).

 


Izvor:
Azbuka.ru

Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *