NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » ZAŠTO SE PALE SVEĆE U HRAMU BOŽIJEM?

ZAŠTO SE PALE SVEĆE U HRAMU BOŽIJEM?

Protojerej Ljubo Milošević

ZAŠTO SE PALE SVEĆE
U HRAMU BOŽIJEM?


Pre nego što počnemo da govorimo o upotrebi sveća u Crkvi valja prvo napomenuti da prinošenje žrtve u raznim oblicima hramu Božijem potiče još od Starozavetne Crkve. Sveće se poetično-sakramentalno pominju na mnogim mestima Starog Zaveta od kojih posebno izdvajamo knj. Dnevnika, pravednog Jova, proroka Isaiju, Jeremiju, Zahariju[1], i znamo da one već tada ulaze u bogoslužbenu upotrebu pri hramu Gospodnjem. U molitvi za osvećenje sveća Crkva se seća biblijskog trenutka kada se Gospod obratio Mojseju i rekao da prinese sto i postavi hlebove na njemu, i da unese svećnjak na kome će da postavi svetiljke[2].
 
U Novozavetnoj Crkvi to svetotajinsko iskustvo nije se prekinulo, a posebno kod judeohrišćana, koji su od davnina navikli na žrtvoprinošenja u hramu Gospodnjem. U prvom veku Hrišćanstva mi nalazimo da su na osnovu apostolskih ustanova, što svedoči i poslanica Korinćanima[3], verujući prinosili razna jela i pića. Ova prikupljena hrana većinom se odvajala na stranu i kasnije davala na izdržavanje sveštenstva, ali se i dalje računalo da je to žrtva Bogu[4]. Ovi prilozi hramu bili su dobrovoljni, ali ipak kao izraz dobrodetelji i milostinje prema kliru, koji se samo od toga i izdržavao, što svedoče Jevsevije i Tertulijan. Kasnije, sve više vođeni blagolepnim utiskom Starozavetne Crkve narod je počeo da prinosi na dar hramu plodove zemaljske kao i „izradu sopstvenih ruku“, gde je sve to počelo da izmiče jednoj određenoj normi žrtvoprinošenja, pa je to pitanje došlo na razmatranje u Apostolskim pravilima. Zbog toga 3. i 4. apostolsko pravilo strogo opredeljuju šta može da se prinose na žrtvenik, i to: pšenicu (hleb), vino, ulje za kandila i tamjan – sve što ima tainstvenu (sakramentalnu) bogoslužbenu svrhu, u Liturgiji – Blagodarenju, ili žrtvoprinošenju (beskrvnom). I ovde se negde istorijski razdvajaju žrtve na hram i „epitrahiljske žrtve“ (poznatije kao „trebe“), gde je u IV veku Crkva zajedno sa državom ovu poslednju ustanovila kao obavezan prihod za sveštenstvo. Kršenje gorepomenutog pravila za sobom je povlačilo i neumitne kazne, što i svedoči samo pravilo, koje bezuslovno traži odlučenje od čina (raščinjenje).
 
O upotrebi voska i jeleja u bogosluženju svedoče nam i sami apostoli kada su u svom zajedničarenju ostajali do kasno u noć[5], to isto svedoče i apostolske ustanove, koje pominje i Tertulijan. U Atinskoj sintagmi, Zonara objašnjava da su verujući od srca prinosili vosak i jelej kao dar crkvi, koji su se već računali crkvenim predmetima zato što su odavno pripadali crkvenoj upotrebi[6]. Paljenje sveća jeste dar Bogu, i ta tvar (supstanca) koja gori treba da bude nešto najbolje, budući da je sam Gospod tražio da Mu se prinose žrtve od nečeg najboljeg[7] Oslanjajući se na arhiep. Venijamina i njegovu Novuju Skrižalj, Nikoljski pojašnjava, „da vosak koji se skuplja sa mirišljavog cveća označava duhovni miris prinošenja, tj. označava veru i ljubav onih koji ga prinose. A kako se on sakuplja od mnoštva cveća i miriše, to označava prinošenje kao dobrodetelj svih hrišćana.“[8] Ipak, nama je najlepše preneo značenje upotrebe sveća u Crkvi sv. Simeon Solunski, koji je nadahnuto opisao smisao prinošenja voska hramu Gospodnjem. Pišući „O hramu“ arhiepiskop solunski nama dalje objašnjava tainstveno (sakramentalno) značenje prinošenja voska: „Prinošenje i zažizanje voska kao najčistije tvari predstavlja našu čistoću i iskrenost dara; vosak kao veštastvo (materija) na kome se mogu utiskivati žigovi, označava pečat ili znamenje krsta, koje se nalaže na nas prilikom krštenja i miropomazanja; vosak kao blagorodno mekana tvar, označava naše poslušanje i spremnost na pokajanje zbog našeg grešnog života…; vosak kao tvar koja gori, označava naše oboženje (tj. našu prirodu koja se očišćava Božanskim ognjem), i naposletku, vosak, na kojem gori plamen, ili ta svetlost, označava sjedinjenje i jačinu naše ljubavi i mira.“[9] Ovaj isti pisac na drugom mestu kaže da mi prinosimo u hram „vosak koji je sabran sa mnoštva cveća, što označava svesavršeno prinošenje naše sveopšte žrtve“.[10]
 
Iz navedenog mi možemo vrlo jasno da vidimo da se od nas prinosi Bogu ono što je najbolje, najfinije i najblagorodnije. Žrtva Gospodu može da bude samo žrtva, tj. naše davanje nečega što je teško steći, i po svetim Ocima, ono što je nama najbliže srcu. Oni kažu: „Kada pružiš ruku a srce ti zaigra“ i tako počne da negoduje – to je taj pravi dar, jer se oduzima od pravog domaćina – našeg srca. Doduše, danas kupiti sveću o crkvi nije neki poseban podvig, a posebno onu parafinsku, ali kao što smo videli ta kupovina jedne ili mnoštva sveća ima svoj duboki liturgički smisao. Otuda je neobjašnjivo razrešenje crkvenih vlasti da se u crkvi mogu koristiti parafinske sveće (naftne prerađevine), a posebno zbog jasnih reči proroka Malahije, koji nama proročki prenosi volju Božiju, biblijskim rečima: „Ako dovodite [na žrtvu] slepo… hromo ili bolesno, nije li to zlo? Odvedi to starešini svome – zar će ga prihvatiti? Zar će primiti lice tvoje? – govori Gospod Svedržitelj.“[11] Današnja upotreba sveća u crkvi većinom je zadržala samo spoljašnju formu prinošenja, tj. „razmenu vrednosti“ koja se ostavlja na žrtvu, i tom kupovinom parafinskih sveća gubi se svaki liturgijski smisao njihovog korišćenja, i ostaje samo taj spoljašnji razlog, koji kupo-prodajom sveća finansijski podržava crkvu (mada izvorni smisao prodaje sveća ima za cilj da izdržava samo klir). Iz svega ovoga vidimo da je žrtva ne toliko sveća (forma, izgled) koliko materijal, kao „nešto posebno izabrano“ od blagorodne tvari koja se koristi za prinošenje žrtve Bogu.
 
Zašto je vosak blagorodna i najčistija materija? Do pojave farmaceutskih proizvoda i organizovanog naučnog lekarstva, med i proizvodi od njega su vekovima bili najpristupačniji i najdelotvorniji lekovi (propolis, vosak, mleč, larve, medovina). Zdravlje čoveka je mnogo zavisilo od njih. U vosku se nalazi blagorodni prah najplemenitijih trava i cveća, čak i danas se od tog bilja prave najskupocenije supstance: lekovi, blagorodni mirisi, a za nežniji pol razna ulepšavajuća maziva. Neuporedivo više pomenutog pčelinji proizvodi za sobom nose neku blagorodnost, zato što se vrlo tesno vezuju za vrlo važne biblijske trenutke. U Isaijinom proroštvu o Emannuilu: „Djeva đe začeti u utrobi i rodiće Sina, i nazvaćeš Mu ime Emanuil: maslo i med će jesti…“[12] A očigledno ispunjenje ovog proroštva, kao i potvrdu bogougodnosti ovakve žrtve Gospodu, nalazimo kod Luke, gde Učenici dadoše vaskrslom Hristu „komad ribe pečene, i meda u saću“.[13] Tako nam med služi kao ključ za razumevanje celog Isaijinog proročanstva! – kakvo će to „dobro ili zlo“ Dete izabrati i razumeti, koja će se to „zemlja“ ostaviti, koje je i čije to „Dete“, kakav Mu je prinos ugodan!
 
Bez svake sumnje i nedoumice trebalo bi odmah zabraniti upotrebu sveća u crkvi koje su napravljene od otrovnih hemijskih supstanci (naftnih prerađevina), ili koje su izrađene hemijskim putem, čak i one koje se kombinuju i tako zavaravaju ljude da su od čistog voska. Crkveno predanje nam govori da je ovakva praksa nedopustiva u crkvi, i slobodno možemo reći da je praksom ni ne možemo nazvati nego samo nemarnošću i trgovinstvom.
 
U starozavetnoj Crkvi prilikom žrtvoprinošenja uznosile su se i određene molitve, a poznato nam je da su postojale razne žrtve za razne potrebe. U novozavetnoj Crkvi sve je beskrvno, jer je „prečista krv“ izlivena jednom za svagda. I sveti Božiji ljudi su svetionici koji gore „na gori“ i ne mogu se sakriti, uostalom kako je i sam Gospod rekao za Preteču: „On beše svetiljka koja goraše i svetljaše“.[14] Mi prinosimo sveće u ime slave Gospodnje, čvrsto znajući da „svetъ Hristovъ prosveщaetъ vsehъ“[15], i da je ta svetlost „prosijala pred ljudima“[16], i neke od njih učinila da budu „svetionicima evanđeljske istine“[17], u čijem oboženju tražimo i naše približenje Bogu, i molimo za njihove molitve pred Prestolom Gospoda Slave.
 
Bogočovek je svetlost koja „obasjava (prosvećuje) sve“, i osećajući tu kosmičku istinu u „srcima našim“[18] mi takođe uz molitvu prinosimo našu žrtvu – sveću, za našu prestavljenu braću i sestre, i tako moleći Gospoda da „ne hode u tami nego da imaju svetlost života“[19], i „udeo u nasledstvu svetih u svetlosti“[20], jer smo „svi sinovi svetlosti i sinovi dana“, a „nismo noći ili tame“[21]. Ništa manje prinosimo sveću i za nas žive, „da On zasija u srcima našim radi prosvetljenja znanja slave Božije u licu Isusa Hrista“.[22] Svaka prinešena sveća jeste zalog vere naše koja, kao što smo videli, treba da gori u „srcima našim“, za naše spasenje, za spasenje naših bližnjih, i uopšte za spasenje svih nas. Poput te naše sveće, koja je u isto vreme i iz ljubavi i naša žrtva Gospodu, tako treba da gori i vera naša, sa nadom da ćemo se i mi jednog dana obresti u „nepristupnoj svetlosti“, u Njemu koji „jedini ima besmrtnost“.[23]
 
Nemaju sve sveće na svakom mestu isto značenje. Arhiepiskop Venijamin kroz sv. Simeona Solunskog ovako objašnjava mistično značenje upotrebe sveća. On kaže da „crkveni svetnjak“, koji je ustvari „pankandilo“[24], i zapaljene sveće na njemu u kupoli hrama predstavljaju zvezde koje stoje na „jasnom nebu“[25]. „A sveće koje se postavljaju uspravno izobražavaju drevni stub svetlosti koji je noću vodio Izrailj; a sveće na „sedmosvećnjaku“[26] postavljaju se po broju darova Svetog Duha…; trikirije (tri sveće) koriste se u ime Svete Trojice a dikirije (dve sveće) označavaju dve prirode Spasitelja“ (njih koristi samo episkop).[27]
 
Možemo slobodno zaključiti da kupovinom sveća narod i dalje kroz Liturgiju uznosi žrtvu hramu Gospodnjem, gde novčano pomaže onima koji oltaru služe da „od oltara i žive“.[28] Pored toga, sveća ima i jak tainstveni značaj, jer liturgički izobražava Božansku svetlost koja treba da svetli u središtu naše ličnosti – „srcima našim“, u našoj veri u život večni u Gospodu našem Isusu Hristu. Kada uznosimo zažeženu sveću treba odmah pomisliti na našu veru, tj. preispitati njenu vrednost, i u saznanju naše ništavnosti zamoliti Gospoda da nas prosvetli „svetlošću razuma“, isto onako kako se i svešetnik na Liturgiji moli: „Zapali u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, besmrtnu svetlost Tvoga bogopoznanja, i otvori oči uma našeg da bismo razumeli Tvoje evanđelske propovedi“.[29] Koliko li se puta ovde samo pominje „u srcima našim“?! Ako malo bolje pregledamo bogoslužbene molitve, mi ćemo ih odmah povezati sa najjasnijim svojstvom (identitetom) Pravoslavlja – isihazmom, sa sržju naše vere, koja se kroz vekove konačno iskristalisala kod sv. Grigorija Palame, koji je rekapitulirao svo podvižničko iskustvo Crkve i nama preneo jednu veliku istinu, da se tavorska svetlost i te kako može projaviti u srcima našim, i da ono može da postane Hristonosac i „hram Svetoga Duha“.
 
Prinešena naša sveća jeste izraz ljubavi i vere koja poput njenog smirenog i treperavog plamička treba da gori u srcima našim, a takođe i saborno učestvovanje u izražavanju velikog hrišćanskog dara dobrodetelji davanjem milostinje onima kojima je ona potrebna u Crkvi Hristovoj.
Protojerej Ljubo Milošević
 


 
NAPOMENE:

  1. 2. Dnevnika 13, 11; Jov 29, 3; Isaija 62, 1; Jezekilj 1, 13; Zaharija 1, 2.
  2. Trebnik, molitva za osvećenje sveća.
  3. 16, 2
  4. Nikodim Milaš, Pravila Pravoslavne Crkve, IV pravilo; videti i komentar trećeg pravila, tom I, Petrograd, 1911.
  5. Dap 29, 7-8.
  6. Atinska sintagma II, 143
  7. Uporedi Lev 1, 3.10; Malahija 1, 4.8.
  8. Posobie, st. 44-45; Petrograd, 1900.
  9. O hramu, gl. 134
  10. O hramu, gl. 25.
  11. 1, 8.
  12. 7: 14 – 15
  13. Lk 24: 42
  14. Jn 6, 35.
  15. „Svetlost Hristova prosvećuje sve i sva“ (Liturgija ranije osvećenih darova).
  16. Arhijerejski činovnik i Mt 5, 16.
  17. Up. 1.Sol. 5, 19; Isaija 60, 1.
  18. Služebnik jutrenji, 9. molitva: „Zasijaj u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, nepropadljivu svetlost Tvojeg bogopoznanja“; ili: „Zasijaj u srcima našim istinito sunce Tvoje pravde“; isto, 12. molitva.
  19. Jn 8, 12.
  20. Kol 1, 12.
  21. 1.Sol. 5, 5.
  22. 2.Kor. 4, 6.
  23. 1.Tim. 6, 16.
  24. Crkvenosl. „polijelej“, od grčkog „pas“ = sav, i „kandila“ = kandilo; zove se još i „horos“.
  25. Crkvenosl. „tverdъ“ a grčki „stereoma“.
  26. Svećnjak od sedam sveća, stoji pozadi svete trapeze, a pominje se u Knjizi proroka Zaharije, 4, 2.
  27. Skrižalj, I, 41 – 42, Petrograd, 1908.
  28. 1.Kor 9, 13.
  29. Molitva na Liturgiji pred čitanje Evanđelja.

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *