NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » Zašto sam protiv ovakvog predloga novog ustava SPC kada se i stari može popraviti, dopuniti i u njemu izmeniti šta je potrebno!

Zašto sam protiv ovakvog predloga novog ustava SPC kada se i stari može popraviti, dopuniti i u njemu izmeniti šta je potrebno!

Protojerej-stavrofor SRBOLJUB Miletić

 

  

Čuvati jedinstvo Crkve u Veri, miru i ljubavi,
radi spasenja poverenih nam ljudi i naroda!
(Sv. otac Justin Ćelijski)

 

ČUDNOVATI UVOD –
Ko će ga potpisati?

Ustav je, ništa drugo nego, opšte i zajedničko uputstvo za praktični život jedne Crkve. On je uvek „radni dokument“ koji može i treba da se popravlja, dopunjava i njegovi delovi menjaju, kako bi što bolje odgovarao zadacima i potrebama Crkve.

Međutim, Predlog novog Ustava SPC, posebno njegov uvod ili preambula, koja bi trebala da pojasni smisao daljeg teksta, sadrži zbunjujuća i haotična objašnjenja Crkve, nabacane i proizvoljne citate, koji doslovno ne odgovaraju originalu, paušalne tvrdnje i slobodna tumačenja. Sastavljači Predloga su, pretpostavljamo, dovoljno elokventni i stručni za takav zadatak, ali tekst preambule to ne odražava. Ovaj zvanični predlog komisije, toliko loše napisan, nosi u sebi iskrivljene i izvitoperene ideje, koje nisu pravoslavne i ne pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, niti predanju Pravoslavne crkve. Ko može da stavi svoj potpis ispod takvog teksta?

Ozbiljnost jedne države, ustanove, organizacije, ogleda se i u (dugo)trajnosti njenog konstitutivnog akta, koji se po potrebi može popravljati i dopunjavati, ali se ne mora kompletno odbaciti i praviti potpuno novi i drugačiji. Uostalom, uprkos predloženih izmena, kao na pr. da se ukine PUO, da se poništi ili drastično smanji učešće vernih u biranju i odlučivanju i slično, ovaj predlog Novog Ustava i dalje podseća na stari, to jest, važeći Ustav, samo malo „utegnut“ i prekrojen. Ipak, najveća razlika se primećuje u Preambuli i čudnim idejama koje ona promoviše, što ćemo u daljem tekstu razmotriti.

 

ZAVET – ZAKON – UGOVOR

Ustav je zakon koji, kao i svaki drugi, određuje pravila među stranama koje po svojoj slobodnoj volji daju obećanja u vezi nekog predmeta. Tako je i u duhovnim i u materijalnim stvarima, jer duh i materija su povezani, ali je duh taj koji nosi kretanje, životnu silu kao dar Božiji, „jer je duh srčan a telo je slabo“. (Mk. 14, 38; upor. Jn. 19, 30. i Lk. 8, 55.) Tako i „Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom treba da se mole!“ (Jn. 4, 24.) „Jer, znamo da je Zakon duhovan; a ja sam telesan, prodan pod greh!“ (Rim. 7, 14.)

Ovo je jasno svakom episkopu i svešteniku, koji na svakoj liturgiji sv. Vasilija Velikog izgovara: „Čovekoljubivi Vladiko …pravedan si u svim delima svojim, i u svemu si postupio s nama po pravdi i istinskom sudu: stvorio si čoveka uzevši prah od zemlje i počastvovavši ga likom tvojim Bože, nastanio si ga u Raju sladosti, i obećao mu besmrtnost života i naslađivanje večnim dobrima, držanjem tvojih zapovesti.“ Treba obratiti pažnju šta izgovaramo: besmrtnost života i naslađivanje večnim dobrima, postiže se – držanjem Božijih zapovesti!

Međutim, kao što svedoči sv. Vasilije, čovek je prekršio reč i zapovest Božiju, i nastavio je da krši Njegov zakon: „Ali, pošto on ne posluša Tebe istinitog Boga i Sazdatelja svoga, bi zaveden zmijinom obmanom i umrtvljen svojim sopstvenim sagrešenjima, izagnao si ga pravednim sudom tvojim Bože, iz raja u ovaj svet, i vratio ga u zemlju od koje bi uzet, ustrojavajući mu spasenje kroz ponovno rođenje u samom Hristu tvom!“

Osim što je savršeno Pravedan, Gospod neba i zemlje je i dugotrpeljiv prema našim zlobama, mnogomilostiv prema našim gresima, i Sam se žrtvuje radi našeg spasenja od greha, smrti i đavola, kao što pomenuta Liturgija govori: „Jer se Ti, blagi Bože, nisi potpuno odvratio od stvorenja tvoga koje si sazdao, niti si zaboravio delo ruku tvojih, nego si ga po milosti i samilosti tvojoj posećivao na razne načine… dao si nam Zakon u pomoć; postavio si nam Anđele kao čuvare. A kad se navrši punoća vremenâ, govorio si nam samim Sinom tvojim, kroz Koga si i vekove stvorio… Jer, pošto kroz čoveka greh uđe u svet, i kroz greh smrt, to Jedinorodni Sin tvoj …blagovole roditi se od žene, …podvrgnuti se Zakonu i kroz telo svoje osuditi greh, da bi oni koji umiru u Adamu, bili oživljeni u samom Hristu tvom. I On, živeći u ovom svetu, dade nam spasonosne zapovesti i, odvrativši nas od obmane idolske, privede nas poznanju Tebe, istinitog Boga i Oca, i steče Sebi nas — narod izabrani, carsko sveštenstvo, sveti rod…“ Podvrgnuvši se Sam svome Zakonu, Gospod nam je primerom pokazao da je Zakon Božiji dobar i spasonosan.

Imajući ovo u vidu, Crkveni Ustav, kao i svaki zakon i pravilo, polazi od osnovnog principa, da postoje dve strane i predmet:

  1. Gospod Bog Stvoritelj, vlasnik svega što je On stvorio
  2. čovek
  3. Carstvo Nebesko i život večni.

Ugovor između Gospoda Boga i čoveka zove se Zavet, a u Svetom Pismu često i Zakon.[1] Tako imamo Stari i Novi Zavet ili Zakon. U oba ova Zaveta ili Zakona, Gospod je dao čoveku Zapovesti, Veru, reči, istinu = stvarnost, koje određuju odnos između Njega i čoveka, rekavši: „Zaista vam kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjeg slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.“ (Mt. 5, 18.) I „Nebo i zemlja će proći, a reči moje neće proći!“ (Lk. 21, 33.) I „Reči koje vam ja rekoh duh su i život su.“ (Jn. 6, 63.) Apostoli su sa svoje strane, u ime svih Hrišćana to primili, razumeli, održali i nama predali, rekavši: „Gospode, kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života!“ (Jn. 6, 68.)

Gospod je sve ljude, svakoga od nas ponaosob, pozvao da Verom i držanjem zapovesti Njegovih primi nasledstvo i sva obećanja, jer „ako zapovesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja održao zapovesti Oca mojega i ostajem u ljubavi njegovoj!“ (Jn. 15:10) Drugim rečima: „Ostanite u meni, i ja ću u vama!“ (Jn. 15, 4.) Stoga su Zapovesti Božije srodne i neraskidivo povezane sa hrišćanskim dužnostima i vrlinama, jer „svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega.“ (Mt. 25, 29.) Zato, „Gospod …nikome nije zapovedao da postupa nečastivo niti je ikome dao dozvolu da greši“ (Sir. 15, 20.), već je rekao: „Ne dohvatajte se nečistote i Ja ću vas primiti, i biću vam Otac i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj!“ (2. Kor. 6,14-18.)

Bog je Ljubav i On nam daruje mogućnost da primamo učešće u Njegovom Božanskom životu. Kao Ljubav On je Sveta Trojica: Otac, Sin i Sveti Duh. Drugo Lice Svete Trojice, Sin Božiji, naziva se još i Reč Božija. On nam je preneo Volju Božiju, reči zakona Božijeg, rekavši: „Kazah vam sve što čuh od Oca svoga!“ (Jn. 15, 15.)

Sin Božiji je na sebe primio ljudsko telo i postao i Sin Čovečiji. On je osnovao Crkvu Svoju kako bi nas ljude učinio sapričasnicima svog Božanskog života. Crkva je Telo Hristovo, dom Očev i obitalište Duha Svetog. A Hristos = Jevanđelje = Istina = pravoverje = Pravoslavlje, to su sinonimi.[2] „I kao organizaciji Bogočovek je Crkvi svagda jedina Glava.“[3]

Tako je Crkva i organizam i organizacija, kao što svedoči otac Justin Popović: „I kao organizam, i kao organizacija, Crkva je po svemu jedinstveno biće u našem zemaljskom svetu. Kao organizam, ona je Bogočovečanski organizam, sam Gospod Isus Hristos, produžen kroz sve vekove i kroza sve večnosti. I kao organizacija, ona je takođe Bogočovečanska organizacija: klira i laika i ostalih uz njih zemaljskih osobina. U svemu tome, i pri svemu tome, Bogočovek i Bogočovečnost je uvek i vrhovna svevrednost i vrhovno svemerilo. I kao organizaciji, Bogočovek je Crkvi svagda jedina Glava. A gde Njega, Bogočoveka, zamenjuju čovekom, makar po stoput nepogrešivim, tu se odseca glava Bogočoveku i — nestaje Crkve.“[4]

 

STVARNO STANJE

Crkva je zajednica a ne separacija. Ipak, u našoj Crkvi ne postoji javni, zajednički dogovor. Umesto toga se sve više primećuju nastupi pojedinaca sa pozicija vlasti; a „vlast ne ustupa ništa ukoliko se to ne zahteva!“ (Frederik Daglas) Ovaj trend nije nov, protiv njega je pisao još sv. Nikolaj Žički:

„Episkopi podvižnici i episkopi knjižnici, tako se mogu nazvati episkopi svetosavski i episkopi moderni. Podvig i knjige, manastirska škola praktičnog podviga, praktična disciplina duha i života; ili svetska škola pismenosti, intelektualnih svedodžbi i književnih radnji. Da ovaj drugi školski episkopat stoji niže od onog podvižničkog episkopata, izlišno je i govoriti. Suzbiti gordeljivce i nametljivce, to neka je pravilo pri izboru episkopa. Gordeljivi su oni koji najviše polažu na školsku svedodžbu i knjigu, a nemaju školu podviga (jer kad bi ovu imali ne bi bili gordeljivi). Nametljivi su oni koji pohotstvuju na episkopski čin ne radi života nebeskog nego radi života zemaljskog. Otuda je vera takvih u pitanju. Jer čovek od vere daleko je od gordeljivosti i nametljivosti kao istok od zapada.“ (Vojlovački stoslov)

Naši „knjižnici“, kako ih sveti Vladika naziva, često pominju „našu stvarnost“, a zaboravljaju da je Hristos naša stvarnost, koji je rekao „Ja sam Put, Istina i Život“ (Jn. 14, 6.) Kada je rekao „Istina“, Gospod nije mislio u smislu neke informacije, obaveštenja ili filosofske ideje, već u smislu stvarnosti u kojoj postojimo, u kojoj „živimo, krećemo se i jesmo!“ (Djel. 17, 28.) Stoga je Hristos naša stvarnost, koja se realno živi pravom, istinitom, to jest, Njegovom Jevanđelski ispravnom pravoslavnom Verom. Tu istinitu veru dugujemo najpre Bogu, a potom i našim Ocima koji su nam je predali, pa tako, nismo samo Gospodu dužni, nego i njima. Vera je Božija, i ne trpi ni najmanje izmene, jer dolazi „od Oca svetlosti, u kojega nema izmenljivosti ni senke promene.“ (Jak. 1, 17.)

Ako neki možda misle na neku drugu, zemaljsku, vojnu, političku, ekonomsku, svetsku „stvarnost“, van i bez Hrista, onda takvi u širokom krugu zaobilaze (osim, ako ih se na neki način lično ne dotiču) glavne karakteristike upravo te naše stvarnosti o kojoj govore. A to su: nasilno menjanje svesti i savesti našeg naroda od strane osvedočenih spoljnih neprijatelja, degradacija obrazovnog sistema i njegovo stavljanje pod inostranu kontrolu, školski program i gradivo u haosu, roditelji i učitelji lišeni svakog autoriteta, deca gospodare u kući a učenici na času, bezakono oduzimanje dece od roditelja, krađa novorođenih beba koja se ne isleđuje, bolnice i zdravstvo u stanju raspada, nametanje vakcinacija na silu, medijsko blato bez savesti i ljudskog morala, država razmontirana i rasprodana, pretvorena u lični plen čelnika stranaka na vlasti, zemlja okupirana i pretvorena u globalističku koloniju u kojoj vladaju nemaština, glad, bolest, beznađe, apatija, sebičnost, neznanje, nezainteresovanost za sopstvenu sudbinu, nihilizam, defetizam, kompleksi niže vrednosti prema svemu iz inostranstva… i mnoge druge.

Avaj, izgleda da je sada na red došla i Srpska Crkva i naša svest o njoj. „Danas, kao retko kada, u Crkvi dominiraju jasno strukturisani odnosi, formacijska otuđenost, kontra-slika neuspele vojne hijerarhije u kojoj moć opada disproporcionalno „visini čina“ u toj (hi)jerarhiji.“[5] A to je tek početak. Vlast i mnogi tzv. intelektualci su već prihvatili „evropske vrednosti“. Sada je, izgleda, došao red na reformu SPC, pa tako članovi komisije nisu krili želju „da prilagode ceo kanonski poredak jednom današnjem postojećem stanju“,[6] da se od svih crkava najpre u SPC ozvaniče Ustavom ova inostrana i marginalna učenja, to jest, gore opisano stanje svesti u glavama nekih ljudi.

 

JEZIK PREDLOGA

Predlog kao da je pisao neko ko ima problema sa srpskim jezikom. U njemu se nalaze izrazi, kao na pr. „praobrazac crkvene organizacije jeste Liturgija“. Prefiks „pra“ zbunjuje jer ima dvojako značenje: duboku starost nečega što prethodi nečemu, kao: praslika, praistorija, prajezik, prapostojbina i tako dalje; a isto tako i srodstvo: praunuk, pradeda, prababa, praunuka… U ovom slučaju jasnije bi bilo reći da Liturgija služi kao „obrazac“, ne „praobrazac“, jer nakon pra-obrazca sledstveno sledi – obrazac, te šta je onda obrazac ako je liturgija pra-obrazac? (A i sama reč „praobrazac“ bi tačnije glasila „praobraz“, što ima potpuno isto značenje, mada se reč „obrazac“ danas većinom koristi za neki formular.)

Takođe, predložena titula Patrijarha glasi „Patrijarh srpskih i pomorskih zemalja“. Koje su to po-morske zemlje? Ako nas je neka nužda naterala da u Ustavu SPC delimo zemlje na srpske i neke druge, možda bi bilo bolje reći „primorskih“, kao što piše u enciklopedijama, na zvaničnom sajtu SPC, u studijama o sv. Savi i člancima; to jest, kao što glasi naziv: Mitropolija crnogorsko-primorska, ili Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska; jer su te zemlje pri moru, a ne po moru.

 

POREDAK = PRAVDA; POTČINJENOST = SILA
Izvikani Novi svetski poredak je njihova „nova stvarnost“

Ovde ćemo se baviti pojedinim nepravoslavnim idejama preambule Predloga za novi Ustav SPC, ne toliko njegovim normativnim delom, jer se iz tih ideja mnogo jasnije vidi koliko je Predlog ustvari revolucionaran, to jest, da nije zasnovan na Pravoslavnoj veri, iskustvu Srpske crkve, ili „realnom“ (po čijoj proceni?) stanju u Crkvi, već na raskolničkim idejama i oprečnom učenju „Pariske škole“ o. Nikolaja Afanasjeva, Aleksandra Šmemana, prof. A. Kartašova i drugih, kao i njihovog modernog nastavljača mitr. Jovana (Zizjulasa), njihovih učenika i sledbenika kod nas.

Sumnja li ko da Predlog nije zasnovan na veri Srpske crkve, može se vrlo lako uveriti ako samo među episkopima, sveštenstvom, monaštvom i vernima u SPC sprovede malu anketu sa pitanjima kao što su: da li je Liturgija – Crkva, da li je episkop Crkva? Da li je svaka eparhija autonomna, da li je episkopija Crkva, da li treba sasvim izostaviti predanje svetoga Save, da li je liturgijsko sabranje jednog mesta – Jedna Sveta, Saborna i Apostolska Crkva… i tome slično, odgovor bi, svi znamo, bio ili smušen ili u većini – Ne!

Prema tome, ovaj Predlog nije izraz „našeg savremenog stanja“ ili neke „naše realnosti“, već samo još jedan pokušaj da se Pravoslavni Srbi prevaspitaju, to jest, da se kod episkopa, sveštenstva, monaštva i vernih u SPC „promeni svest“, kako putem ovog Predloga, tako i svakim drugim načinom koji inostranim mentorima bude dostupan. Sa ovim i ovakvim Predlogom desilo se upravo ono što je jedan od glavnih umova Pariske škole, o. Aleksandar Šmeman, predvideo:

„Uticaj papstva i zapadne misli na pravoslavno bogoslovlje preneo je eklisiološku pažnju sa Crkve – Tela Hristovog – na Crkvu kao ‘sredstvo osvećenja’, sa kanonskog Predanja na razne sisteme ‘jurisdikcije’, ‘nadležnosti’, ‘kanonskog prava’, ili, da se oštrije izrazimo, s Crkve kao Božanske i Bogočovečanske Ustanove na crkvenu upravu, ili vladajuću administraciju.“

„Nepostojanje ‘jurisdikcijske’ potčinjenosti jedne Crkve drugoj, jednog episkopa drugom, ne znači da ne postoji jerarhičnost i poredak. U ranom kanonskom predanju taj poredak se čuva raznim stepenima prvenstva, tj. episkopskih i crkvenih centara jedinstva. No opet, to prvenstvo nije ‘jurisdikcioni’ princip. Ako su episkopi, po poznatom 34. Apostolskom pravilu, dužni da svuda priznaju prvoga među sobom, ne treba zaboraviti da se to isto pravilo, koje potvrđuje prvenstvo, poziva na Svetu Trojicu, u Kojoj postoji ‘poredak’ ali ne i ‘potčinjenost’.“[7]

Treba imati u vidu svedočanstvo sv. Grigorija Palame koji savetuje episkopima – starešinama u Crkvi da treba da se potčinjavaju Crkvi i njenom učenju:

„Vi, starešine, pravednim sudom sudite (Zah. 7, 9.), ne koristite silu protiv svojih podređenih jer to nije pravedno, nego pokažite očinsko raspoloženje, imajući na umu da ste srodnici i saslužitelji. Ne protivite se potčinjenosti Crkvi i njenom učenju, jer su to znaci dobre volje. A potčinjeni vlastima dugujete pokornost samo u onome što ne ometa obećanu nadu u Carstvo nebesko.“[8] I u drugoj besedi: „Đavo, odstranivši od sebe pravednost i nezakonito postavši privrženik vlasti i samovlašća, bolje rečeno tiranije koja se bori protiv pravde, počeo je da koristi silu protiv čoveka. Bogu je, dakle, bilo ugodno da đavola sruši pravednošću protiv koje se ovaj stalno borio, a zatim i da ga (đavola) sruši silom u dan Vaskrsenja i budućeg Suda. To je, dakle, najizvrsniji poredak, budući da sili prethodi pravda, a što je delo istinski božanske i dobre vladavine a ne tiranije (gde bi pravda mogla samo da usledi za silom).“ [9]

Organizacija Crkve je veoma važna. Da bi istakli tu važnost neki umesto o organizaciji govore o – poretku, o tome kako bi trebalo uvesti poredak u Crkvi, kao da je do sada Crkva bila bez poretka! Niko nije protiv poretka u Crkvi, ali koristiti poredak kao izgovor da bi se pojačala birokratska potčinjenost, ne priliči hrišćanima, jer poredak upućuje na pravdu, a potčinjenost na silu. Ljubav, istina i pravda stvaraju poredak, a gola sila stvara potčinjenost.

Novi svetski se isto zove – Poredak, i svedoci smo da se u njemu ne poštuju ista pravila i zakoni za sve, a da se sve više nastupa sa pozicija vlasti i sile. U Hrišćanstvu nije tako, nego jedne iste zapovesti važe podjednako za sve, od najmanjeg vernika do patrijarha.

 

PREOKRET SVESTI O CRKVI

Predlog želi da naše shvatanje Crkve Hristove preokrene na revolucionaran način (revolucija = preokret), koristeći se idejama pomenute „Pariske škole“ i njenih nastavljača. Te nepravoslavne i necrkvene ideje se maskiraju tumačenjima odabranih i izdvojenih iz konteksta citata iz prvih vekova Hrišćanstva. Umesto da se ugleda na Otačko Sveto Predanje, živo do danas, Predlog Ustava govori o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi Božjoj „kao liturgijskoj zajednici jednog mesta, vozglavljenoj jednim episkopom, to jest kao episkopiji“ izvlačeći takav zaključak – ne iz Svetog Pisma niti iz Dogmatike Pravoslavne Crkve, već iz zemljopisa – geografije i iz nekakvog nedefinisanog „postojanja u istoriji“. U zagradi se to pripisuje Sv. Ignjatiju Antiohijskom, iako to doslovno nisu njegove reči.

Svi koji se sa tom školom ne slažu, suočavaju se sa toksičnom atmosferom koju njeni sledbenici proizvode demagoškim i retoričkim preterivanjem i etiketiranjem „neznaveni“. Tako uglavnom, svaki pokušaj podsticanja ljubavi prema svome rodu, nacionalizam i patriotizam, nazivaju – „etnofiletizam“, a praćenje mode i svetskih, sekularnih trendova se naziva „realnošću“ i „sadašnjim stanjem stvari“. To što nam takvo „stanje stvari“ na naše oči uništava istorijsko pamćenje, predanje, duhovna merila, tradiciju, svest o vrednostima višim od materijalnih i prozaičnih – nikom ništa!

Odavno se ne čuje propoved na temu „Ako me volite, izvršavaćete moje zapovesti“ (Jn. 14, 15.), to jest, o vrednostima koje se sve brže razvodnjavaju i nestaju, kao što su istina, pravda, čast, hrabrost, sloboda, junaštvo, vernost… Po Ocima, jaka vera se stiče samo strpljenjem, dobrotom i pravdom… a od naprednih tumača se ne čuje ništa protiv sebičnosti, karijerizma, pragmatizma, nevaspitanja, samoživosti, sujete, pohlepe, pomodarstva, kukavičluka, razmaženosti…

Ako čovek nema imuni sistem, svakojake bolesti ga napadaju i obaraju. Imuni sistem za jednu zemlju čine njen zdrav nacionalizam i patriotizam, koji su veoma prisutni u SAD, Britaniji, Kanadi, Izraelu, Australiji, i u svakoj uspešnoj zemlji koja brine o interesu svoga naroda. Šta će reći komšije ako domaćin ne vodi brigu o svojoj porodici nego ih šalje u opštinu ili kod komšija na ručak? Kakav je to čovek? Tako i vlast u državi, ako očekuje da o njenom narodu brinu „strani investitori“, EU i „Međunarodna banka za obnovu i razvoj“, onda ta vlada svoje sopstvene dužnosti pokušava da prebaci na komšije i na ostatak sveta.

Srbija, njeno stanovništvo i institucije, među kojima i Crkva, uvlače se u ideološku mrežu globalnog totalitarizma, a na to naša Crkva kao institucija veoma glasno – ćuti! Da. Crkva je Telo Hristovo i Zajednica Svetoga Duha u ljubavi Boga Oca, a njena vidljiva strana u svetu je odgovarajuća institucija, i to dvoje ne treba brkati jedno s drugim, kao što to ovaj Predlog čini, poistovećujući „imati nešto“ sa „biti nešto“, t.j. administrativno sa dogmatskim, instituciju po čovečanskom uređenju sa Telom Hristovim po Božanskom uređenju, što ćemo malo kasnije pokazati.

Idejni, ne ideološki rat u svetu, vodi se upravo na terenu Crkve. To je rat ideja, ubačenih spolja; onih ideja koje neprijatelji naše Crkve i naroda koriste poput bojnih otrova kojima truju svest i savest ljudi, omamljujući ih, opijajući suludim pomislima, onesposobljavajući ih za dobro i korisno, uništavajući ih psihički, duhovno, društveno, porodično, i na svaki drugi način, kako bi vlast obezbedila sebi pokorno stado, zbunjeno i umorno od manipulacija, poluistina i laži. Takvo stanovništvo, koje je duhovno i materijalno osiromašeno i uplašeno za svoj goli opstanak i budućnost, nema na koga da se osloni, kao što Njegoš reče; „Da je iđe brata u svijetu, da požali ka da bi pomoga“!

U takvim situacijama kao što je ova u kojoj se naš narod našao, Crkva bi prva trebala da se oglasi, ne samo da požali, nego još da ljude i narode leči rečima Hristovim od ideja nečistoga duha „jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju.“ (Ef. 6, 12.) To je jedna od dužnosti i zadataka Crkve: rat protiv duhova zlobe i laži, i pobeda Duha večne Božije Istine i pravde.

 

TROICKI O CRKVI

Predlog promoviše raskolničke i separatističke ideje kao što su svaka „liturgija je Crkva“, ili „Svaka pomesna Crkva je Jedna, Sveta, Katoličanska i Apostolska Crkva koja ujedinjuje više mesnih Crkava, to jest episkopijâ“, ili „radi svedočenja svog jedinstva Crkva Hristova je organizovana na mesnom ili eparhijskom, na pomesnom i na vaseljenskom planu.“ Na tim i takvim idejama osnovana je Američka pravoslavna Crkva, koja do danas nije priznata od svih pomesnih Crkava, upravo zato što te i takve ideje ne deli punoća vernih i sveštenstva u Crkvi Hristovoj. Takvo učenje je nepravoslavno, o čemu je detaljno pisao čuveni pravoslavni teolog, istoričar, doktor i profesor Crkvenog prava Sergije Troicki, u svojoj knjizi „Jedinstvo Crkve“ u poglavlju: „Eklisiologija pariskog raskola“, gde između ostalog kaže:

„Prema teoriji o. Šmemana pomesna ili autokefalna Crkva jeste samo savez lokalnih Crkava, pod kojima on podrazumeva eparhije. Po njegovom mišljenju, svaka eparhija je nekakva samodovoljna jedinica, “jer gde je jedinstvo episkopa, klira i naroda, tamo je – sva punoća crkvenih darova”. “U svakoj lokalnoj Crkvi, u jedinstvu episkopa i naroda dana je sva punoća darova, objavljena je vascela Istina”. Ove Crkve-eparhije mogu među sobom da stupaju u savez i da tako stvaraju autokefalne Crkve, ali mogu ostati i potpuno samostalne, autokefalne.

Ova teorija nema ničeg zajedničkog sa prvoslavnim učenjem o Crkvi, a bliska je učenju indipendenata i baptista. Pravoslavno učenje o Crkvi nije takvo. U Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi jedini nosilac svih vidova crkvene vlasti jeste vaskoliki vaseljenski episkopat, dok sve pomesne Crkve jesu njegovi organi, čega je spoljni izraz – saglasno 15. pravilu Prvo-drugog Sabora – pominjanje predstojatelja drugih pomesnih Crkava od strane prvih episkopa svake od pomesnih Crkava. Punoća vlasti, koja je dana od strane osnivača Crkve – ne jednom apostolu, nego apostolskom zboru, predaje se episkopatu posredstvom postavljanja novih episkopa… Nigde i nikada u Pravoslavnoj Crkvi eparhije nisu bile autokefalne i nisu mogle biti takve, jer uvek i svugde postavljenje eparhijskog episkopa je savršavao episkopat pomesne Crkve, koji je postojao još u apostolsko vreme.

I sudska vlast eparhijskog episkopa je ograničena. Episkopi inače, i sami podležu sabornom sudu. (Apost. 64; II Vas. 2; Konst. 394.g.; Kart. 12; Kiril Al. 1.)

Ograničena je eparhijalna vlast i u pogledu sveštenodejstvovanja, pošto eparhijski episkop nema pravo sam da savršava sv. Tajnu episkopskog rukopoloženja, a po opštoj crkvenoj praksi – ni osvećenje mira.

Čak je i u pogledu obreda njegova vlast ograničena: “Da svi imaju upotrebljavati molitve koje su na saboru utvrđene”, govori 116. pravilo Kartagenskog Sabora, “bilo to molitve kojima započinje služba, ili one kojima se služba završava, ili molitve predloženja, ili rukopoloženja!“

Možda, da dodamo, da je ograničeno i pravo učenja i zakonodavstvo, jer „treba da se sabere mnoštvo episkopa i tako da izlože pravilo“, kao što glasi 47. pravilo sv. Vasilija Velikog.

Takođe, treba dopuniti cenjenog prof. Troickog u vezi „punoće vlasti u Crkvi“ jer, ako je Crkva Dom Očev, ko onda u nečijem domu može imati punoću vlasti osim Domaćina – Cara koji upućuje poziv na svadbu Sina Svog? Zato i Sin govori: „Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac koji me posla!“ (Jn. 6, 44.) Sin je Glava Crkve jer ga je Otac postavio, zato i kaže: „Niko ne dolazi Ocu osim kroz Mene.“ (Jn. 14, 6.) A Sveti Duh obitava u celoj Crkvi t.j. u celokupnom Telu Hristovom, zato apostol govori: „Niko ne može kazati da je Isus Gospod, osim Duhom Svetim.“ (1. Kor. 12, 3.) „To je razlog zbog kojeg u Crkvi svako crkveno činodejstvo, radnja, služba, tajna, delo, biva prizivanjem, epiklezom sile i blagodati Svetoga Duha.“[10] – kaže u Dogmatici prep. o. Justin. Zato je i prvi apostolski sabor stavio Duha Svetog ispred sebe, rekavši za sva vremena: „Izvole se Duhu Svetome i nama“. (Djel. 15, 28.) Zbog toga i odluke potonjih apostolskih – vaseljenskih sabora nisu punovažne sve dok ih ne prihvati i sav verni narod, to jest, cela Crkva: i episkopi, i sveštenstvo, i monaštvo, i verni ljudi naroda Božijeg.

Preporučujemo rad prof. Troickog, Eklisiologija pariskog raskola[11] u kojoj se daju odgovori na ova i druga pitanja kojih se ovde nećemo doticati.

 

EPISKOPI KAO NI „APOSTOLI NISU GLAVE CRKVE,
već sluge Hristove i služitelji Crkve!“ [12]

Poistovećivanje crkveno-pravnog i administrativnog poretka sa dogmatskim, t.j. institucije po čovečanskom uređenju sa Telom Hristovim po Božanskom uređenju, jeste πρῶτον ψεῦδος (prva, osnovna laž) učenika i sledbenika tzv. Pariske škole.

Na primer, u preambuli se kaže da: „Osnov i praobrazac crkvene organizacije jeste Liturgija, liturgijsko iskustvo i struktura kakva se čuva u Pravoslavnoj Katoličanskoj (Sabornoj) Crkvi, izražena u kanonima svetih Apostola, pomesnih i vaseljenskih sabora.“ Sasvim je lepo i pohvalno da obrazac crkvene organizacije bude Liturgija. Ali, mada Oci kažu da liturgija ne počinje dolaskom u hram, niti se završava odlaskom iz njega, ipak je svakome sasvim jasno da crkvena organizacija, institucija, episkopovanje u episkopiji nije potpuno ista stvar što i služenje Svete liturgije u hramu Božijem (ne episkopovom), gde su sve reči unapred saborno propisane od Otaca i sveštenoradnje određene do detalja. Uostalom, kaže se da episkop „služi“ liturgiju. Ako treba da se kaže da je on glavni služitelj, onda se kaže da on „načalstvuje“, a ne – „vozglavljuje“ liturgiju. (Kakva rogobatna reč!)

Bogosluženje „kakvo se čuva u Pravoslavnoj Sabornoj Crkvi“, gde “svi (i episkopi, pr. ur.) imaju upotrebljavati molitve koje su na saboru utvrđene, bilo to molitve kojima započinje služba, ili one kojima se služba završava, ili molitve predloženja, ili rukopoloženja” – kako govori 116. pravilo Kartagenskog Sabora, nije potpuno ista stvar što i Eparhijski upravni odbor, Eparhijski savet, Crkveni sud ili generalna episkopova duhovna, administrativna i jurisdikcijska vlast u eparhiji. Predlog povlači znak jednakosti između Crkve = Tela Hristovog = liturgije = episkopije = i episkopa, pa ispada da je sve to jedno isto, da je jedan episkop i Hristos, i Liturgija, i Telo Hristovo i Crkva, i da on nije deo Crkve nego njena glava, a ostali su telo njegovo t.j. – episkopovo…

Po obraćanju Savlovom, Gospod Hristos ga ne „vozglavljuje“ za episkopa, već mu kaže: „Zato ti se javih da te postavljam za služitelja i svjedoka…“ (Djel. 26, 16.) Kasnije, taj isti apostol Pavle „iz Milita pozva u Efes starešine crkvene“ (Djel. 20, 17.), i poučavaše ih rečima: „Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče Krvlju Svojom. Jer ja znam to da će po odlasku mome ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada; između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom!“ (Djel. 20, 28-30.) Čovek ne mora da bude teolog da bi ovo razumeo: Crkva je Božija jer je On stekao Krvlju Svojom. Hristos postavlja ap. Pavla za služitelja Crkve; Duh Sveti postavlja episkope da čuvaju stado Božije. Apostol nigde i nikada ne govori o episkopima, starešinama crkvenim da su oni glave Crkve, ili da je on sam, kao postavljen od Hrista, glava nekih mesnih ili pomesnih crkava, pa čak ni onih koje je sam osnovao i duhovno rodio po Maloj Aziji. Umesto toga, apostol upozorava episkope na „grabljive vukove“ koji će ustati „između vas samih“, koji će „govoriti naopako da odvlače učenike za sobom!“ Nije li se Savle, potonji apostol Pavle, na sopstvenom iskustvu uverio da je Crkva – Telo Hristovo, i da joj je Jedini Hristos Glava, a ne on i potonji episkopi?

Dogmatika Pravoslavne crkve uči da: „Apostoli nisu glave Crkve, već sluge Hristove i služitelji Crkve“[13] – samo i jedino udi Tela Hristovog a ne glave. Episkopski čin je služba u Crkvi, i kao takav se pominje među apostolima, kao kada su umesto Jude izabrali Mateja i položili ruke na njega: „da primi deo ove službe apostolstva.“ (Djel. 1, 25.) Jer su znali da su službu primili od Gospoda Isusa. (Djel. 20, 24.) „Kažite Arhipu: Gledaj na službu koju si primio u Gospodu da je dovršiš!“ (Kol. 4, 17.)

 
Koga je Hristos identifikovao sa sobom?

Hristos sebe identifikuje sa apostolima, rekavši: „Koji vas prima, mene prima; a koji prima mene, prima onoga koji me je poslao.“ (Mt. 10, 40.) Ali On to ne radi u smislu njihovog čina episkopskog ili apostolskog, već u smislu jedinstva Crkve kao Njegovog Tela, kome je On Jedina Glava kroz sve vekove. Jer, na potpuno isti način Hristos takođe, identifikuje sebe i sa decom: „Ko jedno ovakovo dijete primi u ime moje, mene prima; a ko mene primi, ne prima mene nego onoga koji je mene poslao.“ (Upor. Lk. 18, 5; Mt. 10:40; Lk. 9, 48; Jn. 13, 20; Gal. 4, 14 i 38.) Takođe, na mnogo mesta Hristos sebe identifikuje sa svim hrišćanima: „Zaista, zaista kažem vam, kada učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Upor. Mt. 25, 35–36 i 40; Mt. 10, 42; Jevr. 2, 11.) Još u Starom Zavetu je bilo poznato da se Gospod identifikuje sa malima i siromašnima. (Upor. Prič. 19, 17.) Tako i Savle Taršanin, apostol Pavle, nije pošao u Damask da goni episkopa kao glavu mesne liturgijske zajednice, već „mnoge od svetih“ obične male hrišćane, kada ga je Hristos upitao: „Savle, Savle, zašto me goniš? Ja sam Isus kojega ti goniš!“ (Djel. 9, 4-5) A Savle je gonio „sve koji prizivaju Ime Njegovo“, a ne apostole i episkope.

 
U čemu je lukavstvo?

Šta se najviše poštuje u Crkvi? Svakako, Sveto Pričešće i Sveta Liturgija. Ne zato što je tu episkop i sveštenstvo, već zato što je tu Hristos, koji se žrtvuje za nas, kao što na svakoj Liturgiji svaki episkop i sveštenik izgovara reči: „Jer si Ti koji prinosi i koji se prinosi, koji prima i koji se razdaje, Hriste Bože naš!“ (Molitva Heruvimske pesme.)

Posle toga, najviše se poštuje episkop, patrijarh. Kao sluga Hristov i služitelj Crkve, on ima izuzetno važnu i jedinstvenu ulogu. Među mnogim dužnostima episkop (znači = nadzornik, onaj koji nadgleda) ima i ove, koje spadaju u najvažnije, da nadgleda i da se stara o:

  1. čistoti vere
  2. tome da sveštenstvo što bolje vrši svoju pastirsku službu
  3. jedinstvu među vernima i sveštenstvom, to jest, o odnosu među njima u jedinstvu Vere = Crkve i zajedništvu, ni u čemu drugom, već u Duhu Svetom; sve dok, po rečima bogomudrog Apostola Pavla: „ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega.“ (Ef. 4, 13.)

Ali se lukavi demon, zmija stara, neprijatelj čoveka i spasenja, dosetio kako da osvoji tuđe carstvo. Upravo onako, kako se osvaja, preotima, okupira bilo koje carstvo, država, zajednica, porodica, kuća… Zakonitu glavu jedne kuće, porodice ili države, treba zameniti drugom glavom. Umesto prave, prirodne i logične, postaviti, ili ubediti ljude da prihvate kao svoju – lažnu glavu, koja nije ni zakonita, ni prava, ni logična, kojoj po prirodi stvari to ne pripada. To se postiže ili na silu ili pomoću laži i trikova, a najbolje je kombinacijom sile i laži. U to spada i: ucenjivanje, pretnja, klevetanje, zamena teza, pritisak, zastrašivanje, rasparčavanje, zbunjivanje… Nametanje novog sistema u kome će čovek biti rob i zavisiti samo od njegove upotrebne vrednosti…

Pošto je Glava Crkvi Hristos, koji se ne može pobediti ili ukinuti, onda treba izmisliti nešto što će samo malo „proširiti“ smisao, „produbiti“ razumevanje, dovesti do samo malo drugačijih, novih i „boljih“ zaključaka u vezi Crkve i njene Glave Hrista. Samo malo „proširiti“ postojeće tumačenje i „objasniti“ svrhu i značaj Liturgije i episkopa. U tome je lukavstvo. Tako bi zvanično, nekim mađioničarskim trikom, to jest Ustavom SPC, svaka „liturgijska zajednica“ trebala da postane upravo ona Crkva o kojoj govori Simvol Vere, a svaki episkop glava te Crkve.

Ako se to usvoji, biće to ništa manje nego odricanje od Hrista i siguran put u propast. Ustvari, episkopi su pod ovim udarom lukavoga, jer njima on govori da su oni glave Crkve koja se pominje u Simvolu Vere. Još im govori da više nisu klirici, valjda su sad nešto „iznad“ ili izvan Crkve; a nisu ni monasi. A Hristos je rekao: „Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem, nego da ispunim.“ (Mt. 5, 17.) Tako i episkop, ako se ugleda na Hrista, ni on ne bi smeo da ukine već da ispuni svoje monaške zavete, kao što su to mnogi episkopi i patrijarsi već nebrojeno puta učinili.

Po nekima „naša Crkva je pre svega Episkopocentrična.“ A posle svega, valjda može da bude i Hristocentrična, i pomesna, i šta god… Ovo se zove episkopolatrija. Možda ona i godi nečijim ušima, ali to nije Crkva Hristova već papizam, jer prvi episkop koji je došao na takvu ideju da je on glava Crkve i opunomoćenik Hristov na zemlji jeste – Papa rimski. U tom smislu je na mestu opservacija Episkopa bačkog Irineja (Bulovića): „Ne treba da mislimo da svako, samim tim što je episkop, razume dovoljno teologiju ili da je bogzna kako veran svedok kanonskog predanja Crkve!“[14]

 
Preambula predloga je atak na suštinu Crkve

Predlog želi da od Crkve = Tela Hristovog napravi nekakvo „telo episkopovo“, i da vaseljensku i nadistorijsku Zajednicu Svetoga Duha pretvori u efektivnu „istorijsko-liturgijsku zajednicu jednog mesta“, ne vodeći ni malo računa, i uprkos tome, što crkvena organizacija po čovečanskom uređenju nije isto što i Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva po Božanskom uređenju. Kao što o. Justin Ćelijski svedoči: „I kao organizaciji, Bogočovek je Crkvi svagda jedina Glava. A gde Njega, Bogočoveka, zamenjuju čovekom… tu se odseca glava Bogočoveku i — nestaje Crkve. Nestaje bogočovečanske, apostolske jerarhije, i samim tim nestaje i apostolskog prejemstva, apostolske naslednosti.“[15]

Ovakve תֹ֙הוּ֙ וָבֹ֔הוּ (tohu vavohu = bez obličja i puste, haotične, Post. 1, 2.) ideje, odbačene od strane veseljenske Crkve, ovaj Predlog sada post festum (prekasno) pokušava da ozvaniči pomoću novog Ustava SPC. Evo kako ih razrađuje:

  1. „Crkva Božja je Jedna, Sveta, Saborna (Katoličanska) i Apostolska i postoji u istoriji kao liturgijska zajednica jednog mesta, vozglavljena jednim episkopom, to jest kao episkopija!“ Zaključak: Crkva je Liturgija, a episkop je glava Crkve.  
  1. Zatim, „Liturgija, odnosno Crkva jeste… jedino mesto spasenja svega stvorenoga, zalog i prvina istorijskog življenja i postojanja tvorevine.“ Zaključak: Bog ne može nikoga da spase bez episkopa i liturgije. 
  1. „Jedna Crkva Božja je organizovana teritorijalno, kao mnoge konkretne episkopije… Budući da je liturgijsko sabranje vernih bezuslovni uslov – conditio sine qua non – za postojanje Crkve, ona se javlja kao mnoge Crkve, to jest kao mnoge liturgijske zajednice, ne prestajući da bude Jedna Crkva.“ Znači, postoje „mnoge Crkve“, od kojih je svaka jedino mesto spasenja svega stvorenoga“, i svaki episkop je – conditio sine qua non – uslov bez koga se ne može spasti. Episkop ispada – spasitelj!

I tako dalje, slično tome, Predlog zaključuje: pošto je episkop „predstojatelj liturgijskog sabranja“ (prezviterâ, đakonâ i naroda), a Liturgija je Crkva, onda on „u istoriji“ i u „jednom mestu“ vrši Hristovu službu, i njemu – episkopu pripada isto mesto i ista uloga u Crkvi kao i Hristu! To je papizam u najčistijem izdanju.

U duhu važećeg Ustava SPC episkop prima i nosi na sebi značaj svoje eparhije, pa tako, ako je eparhija mitropolija onda je od nje i on mitropolit, a ne obratno, da je njegova eparhija mitropolija zbog toga što je on mitropolit. A u Predlogu to izgleda upravo obrnuto, da je episkop davalac časti svojoj eparhiji. Po Predlogu počasne titule se daju ljudima, ličnostima, a ne „mesnim crkvama“, pa tako na primer, one ostaju eparhije/mitropolije, a njen predstojatelj nosi praznu titulu arhiepiskopa. Da nije bilo tako u prethodnim vekovima, jasno je samo po sebi, jer nije Rimska crkva po časti bila na prvom mestu zbog tamo nekog pape, nego je papa dobio prvo mesto po časti zbog crkve u Rimu; a tako i sve ostale pomesne crkve i njihovi episkopi i patrijarsi do danas. Izvrtanje ovog poretka u Predlogu neminovno vodi u zaključak da je episkopski čin izvor časti i vlasti, jedini merodavan i nepogrešiv, kao što je kasnije Episkop rimski sam sebe proglasio.

Mnogo puta su nam navodili reči: „Gde je episkop onde je i Crkva!“ A prep. otac Justin u Dogmatici navodi Svetog Ignjatija Bogonosca: „Gde je Hristos, onde je i katoličanska Crkva!“ Pa to isto, da ne bi bilo zabune, citira i na grčkom: „Οπου αν ή Ίησοϋς Χριστός, έκεϊ ή καθολική Εκκλησία. (Posl. Smirnjanima, VIII, 2.)“ I još: „Sveti Ignjatije Bogonosac, apostolski učenik, naređuje hrišćanima: ‘Svi poštujte đakone, kao zapovest Isusa Hrista, episkopa kao Isusa Hrista, Sina Boga Oca; a prezvitere kao skup Božiji, kao sabor apostola. Bez njih nema Crkve!’ (Posl. Tralijan. III)“ [16]

 

GLAVARSTVO I POGLAVARSTVO

Svest o tome da je ona Telo Hristovo[17] duboko je usađena u Crkvi, pa je ta reč iz Vere i dogmatike ušla i u crkveno zakonodavstvo, gde je sve više počela da se koristi, čak i neoprezno, do danas.

U važećem Ustavu SPC se na preko 30 mesta pominju tela i organi (udi) Crkve. Drugi deo Ustava (pod br. II) određuje „Ustrojstvo vlasti, tela i organa“ u SPC. Upotreba izraza, kao na pr. „organi ovih tela“ (Čl. 236) bila je zgodna da opiše Crkvu i kao organizam i kao organizaciju.

Logično je da, ako crkvena tela imaju organe, kao što na primer, Ustav određuje: „Patrijaršijski upravni odbor je vrhovna izvršna …vlast nad crkveno-samoupravnim organima i izvršni organ Patrijaršijskog saveta“ (Čl. 91), onda su njihovi nadređeni valjda njihove – glave? Ipak, primećuje se izbegavanje izraza „glava“, umesto koga se govori „vrhovni“ ili „glavni“ i sl.

Na kraju krajeva, dolazimo do patrijarha, koji je po Ustavu „vrhovni poglavar i starešina Srpske pravoslavne crkve.“ (Čl. 54) Tako je i episkop „neposredni poglavar svoje eparhije“. (Čl. 103) Nije uzelo dugo vremena da počne da se govori i piše po novinama „glava te i te Crkve“, isto kao što danas novinari za Carigradskog patrijarha neizostavno i krajnje netačno govore i pišu: „Duhovni vođa svih pravoslavnih hrišćana u svetu“. (A niko iz Crkve da im skrene pažnju da to nije istina!)

Ako su u starom Ustavu episkopi mogli da budu „poglavari“, u novom oni „vozglavljuju“, t.j. postaju „glave“ episkopije; a pošto je episkopija – Crkva, onda su oni glava Crkve! – Valjda bi tako nekako trebala da glasi logika ovog Predloga?!

Ali „Gospod …nikome nije dao dozvolu da greši!“ (Sir. 15, 20.)

 

JEDINSTVO CRKVE JE U HRISTU
a ne u tzv. „predstojatelju“ liturgijskog sabranja

Glava Crkve je Hristos, i jedinstvo Crkve i njenih članova – hrišćana može biti samo u Hristu, a ne u nekom papi, patrijarhu, mitropolitu ili arhiepiskopu, u nekom episkopu „mesnom“ ili „pomesnom“, ili u bilo kom drugom čoveku ili ustanovi po čovečanskom uređenju. Jer je Jedna i Jedina Glava Crkve Hristos, koji govori: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno budu!“ (Jn. 17, 21.) Jer, nisu „mnoga stada“ i „mnogi pastiri“, nego je samo „jedno stado i Jedan Pastir.“ (Jn. 10, 16.) Kao što i sam Hristos svedoči za hrišćane: „Da budu jedno kao što smo mi jedno, Ja u njima i Ti u meni, da budu usavršeni u jedno“. (Jn. 17, 22-23.) Ako je samo Jedan Pastir, onda su i episkopi deo stada, zajedno sa apostolima, kojima je Hristos rekao: „Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove!“ (Mt. 10, 16.) Jer osim Hristovog – „nema drugog Imena pod nebom danoga ljudima, kojim bi se mogli spasiti“! (Djel. 4, 12.)

Prof. Troicki to ovako objašnjava: „Istočni papisti, pošto nisu u stanju da razumeju ovo uzvišeno pravoslavno učenje o crkvenom jedinstvu, maštaju da ga zamene, prema primeru zapadnih papista, učenjem o jedinstvu administrativnom. Sledeći isti primer oni citiraju reči Gospoda: „da svi jedno budu“ (Jn. 17, 11-ti stih, a ispravno je – stih 21!), i „da bude jedno stado i jedan Pastir“, zaboravljajući da nas je Jedan Pastir učio jedinstvu Njegovog stada u Njemu i u Bogu Ocu (Jn. 17, 21), a ne u administrativnom jedinstvu.“[18] Kao što je svedočio sv. vladika Nikolaj: „Hristos je govorio s autoritetom, ja govorim bez autoriteta. Sav moj autoritet je u meni, ne van mene; ne u mome poreklu ili zvanju ili misiji, no u mojoj veri, kojom živim, i u mojoj ljubavi, s kojom predlažem svoju veru braći svojoj. Ja samo predlažem svoju veru, ja je nikom ne namećem.“[19]

Eklisiologija Predloga novog Ustava ne odgovara ni ranijem verovanju nekih članova komisije koja ga je sastavljala. Na primer, Episkop Irinej (Bulović), u svojoj disertaciji „Teologija dijaloga po Sv. Marku Efeskom“ piše: „Budući da je Glava Tela Crkve Hristos, Ovaploćeni Logos Božji i Ipostasna Istina Božja, to temelj i osnov jedinstva i jedinstvenosti Crkve jeste pravoslavlje, pravoverje, Istina. Hristos, Crkva, Pravoslavlje — to su sinonimi.“[20]

Prof. Sergije Troicki u svojoj studiji O jedinstvu Crkve, piše: „Karakter jedinstva određenog predmeta ili organizacije zavisi od svojstava datog predmeta ili organizacije. Jedinstvo biljke, jedinstvo životinje ima drugačiji karakter nego jedinstvo kamena, minerala. Naročita vrsta jedinstva jeste jedinstvo organizacije i, najzad, ni sa čim uporedivo – jedinstvo onog nebesko-zemaljskog organizma koje se naziva Crkvom. I Simvol vere, nazivajući Crkvu jednom, odmah ukazuje na to da je ta jedna Crkva – „sveta, saborna i apostolska“. Crkva je jedna zato što je sveta. Ali, uže gledano ‘svet je samo Gospod’! I bogoopštenje, javljajući se izvorom svetosti Crkve, ujedno postaje i izvor Njenog jedinstva. Hristos se molio da Njegovi učenici ‘budu usavršeni u jedno’ zbog bogoopštenja kroz Njega (Jn. 17, 22-23.) Apostol Pavle povezuje jedinstvo Crkve sa priopštenjem Telu Hristovom (1 Kor. 10, 16-17), a nikako ne sa potčinjenjem jednom administrativnom centru“[21] – ili jednom ‘predstojatelju liturgijskog sabranja’ (Preambula)!

Tako isto u svom članku „O rimokatoličkom ekumenizmu“, episkop Atanasije navodi objašnjenje sv. Maksima šta je Crkva. Po episkopu Atanasiju jasno je da se pripadnost Crkvi ne meri pripadnošću episkopu ili patrijarhu, već se meri čistotom vere. Kao što i sv. Grigorije Palama svedoči: „Nama je predano od svetih da ne razlikujemo Hrišćanstvo prema ljudima koji imaju crkvena zvanja, nego prema Istini i tačnosti njihove vere!“ Tako i sveti Sava u svojoj Žičkoj besedi uči i zapoveda:

„I ovo prvo molim vas, dakle, braćo i čeda, našu svu nadu na Boga položivši, prvo prave vere Njegove da se držimo, jer ‘druge osnove’, kao što reče Apostol, ‘niko ne može položiti, već samo koju položi’ (1. Kor. 3, 11.) Duh Sveti preko svetih apostola i bogonosnih otaca, a to je prava vera, koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana.“

Ito tako i sv. Marko Efeski upozorava: „Neka niko ne gospodari u našoj veri: ni car, ni arhijerej, ni psevdo-Sabor, niti iko drugi, nego sam jedini Bog, koji nam je nju predao, i Sam i preko Svojih Učenika.“[22] Tako i Episkop Atanasije piše:

„Kada su zatočenom sv. Maksimu došli izaslanici cara i patrijarha da ga ubeđuju da i on pristane na kompromis oko jeresi monotelitstva oni su tada pitali Maksima: “Kojoj ti Crkvi pripadaš: Vizantijskoj, Rimskoj, Antiohijskoj, Aleksandrijskoj, Jerusalimskoj? Jer su se sve te Crkve, sa eparhijama koje su pod njima, sjedinile; pa ako, dakle, i ti pripadaš Katoličanskoj Crkvi, sjedini se i ti“. Na to je sveti Ispovednik… karakteristično njima odgovorio (i to ponovio u pismu svome učeniku Anastasiju):

– Bog i Gospod svih je rekao (’απεφήνατο =iskazao, odredio) da je Katoličanska Crkva pravilno (τήν ’ορθήν =pravoslavno) i spasonosno ispovedanje vere u Njega“ (Καθολικήν ’Εκκλησίαν, τήν ’ορθ ήν καί σωτήριον τή εί Αυτόν πιστέω ‘ομολογ), i za to je nazvao blaženim Petra (apostola), koji Ga je dobro ispovedio… i rekao je da će na tome (što je ispovedio) izgraditi takvu (=pravoverujuću) Crkvu“ (τήν τοιαύτην Εκκλησίαν)“. (Mt.16, 16-18), (PG 90,132A; cf.93CD).“

Jasno je da je ovo učenje Svetog Pisma, Svetog Predanja, Otaca i Sabora do danas. Takođe je jasno i to, da bi se većina vernih u SPC i drugim pomesnim Crkvama složila sa ovakvim izlaganjem o Crkvi. Jer „Crkva nije ništa drugo nego Hristos koji je žrtvovao sebe za život sveta, ali time nije poništio razliku između duha ovog palog sveta i Duha Božijeg, nego je tu razliku učinio još jasnijom i očiglednijom, da bi čovek mogao da shvati i razume šta je šta, kako bi po svojoj slobodi napravio pravilan izbor: izbor slobode i života u Bogu, na suprot izboru ropstva i smrti u ovome svetu.“[23]

Međutim, u Predlogu je nekoliko definicija Crkve koje sve zajedno deluju drugačije, zbunjujuće i kontraverzno. Očigledno da je neko rešio da celu Srpsku crkvu povede nekim novim putem, možda u neku „korporativnu“ ili „kreativnu teologiju“, nudeći i pokušavajući da preko Ustava ozvaniči i ideje na kojima je zasnovan tzv. „Pariski raskol“. Sve to uopšte nije bilo nepoznato ni u prvim vekovima hrišćanstva, zbog čega apostol upozorava: „Pazite, braćo, da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prevarom po predanju ljudskom, po nauci sveta, a ne po Hristu!“ (Kol. 2, 8.) I na drugom mestu: „Jer, treba i podvajanja da budu među vama, da se pokažu koji su postojani!“ (1. Kor. 11, 19.)

 

HAOTIČNE DEFINICIJE CRKVE

Uvod u Predlog Ustava daje dve definicije Crkve. Po prvoj Crkva je „Zajednica celokupne „tvorevine sa Bogom Ocem u Hristu Isusu, Sinu Božjem, Koji je njena Glava i Ipostas silom i dejstvom Svetoga Duha.“ Način postojanja Crkve, njena stvarnost, priroda i suština, njena osnova i kamen temeljac, t.j. njena ipostas na nebu i na zemlji, u sadašnjosti i u večnosti je – Hristos.

Druga definicija, koja se nudi odmah za prvom, kaže da „Crkva Božja… postoji u istoriji kao liturgijska zajednica jednog mesta, vozglavljena jednim episkopom, to jest kao episkopija.“ I sada, ako je Crkva u istoriji „vozglavljena jednim episkopom“ onda nije vredno Hristovo obećanje: „I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin!” (Mt. 28, 20.) Znači li to da Hristos nije „u istoriji“?!?

Ispada da ova druga definicija odvaja Crkvu od večnosti nekom nedefinisanom „istorijom“, odvaja je od neba geografijom „jednog mesta“, i na kraju odvaja je od Boga i sveobuhvatne suštine Crkve, od stvarnosti i Istine = Hrista koji je njena ipostas i Glava, „vozglavljujući“ je jednim episkopom.

Predlog tvrdi da je Crkva s jedne strane „Zajednica tvorevine i njena Glava je Hristos“, a s druge strane „liturgijska zajednica jednog mesta, čija glava je episkop“! Ovakvim definicijama se uvodi dualizam u shvatanju Crkve. Jer, jedno je reći „čovek je biće koje ima dušu i telo“; a sasvim druga stvar je reći „u istoriji čovek postoji na jednom mestu, to jest, kao telo“. To mogu da kažu državni organi koje interesuje samo telo, koji izdaju razne dozvole, lične karte i drugo, ali Crkva tako ne govori nikada, ni u jednoj prilici, pa ni kada su crkveni zakoni i kanoni u pitanju.

Primer: Svete tajne imaju vidljivu stranu – sveštenoradnje, i nevidljivu – blagodat koja se njima daje. Sasvim bi pogrešno bilo reći da je Sveta Tajna ono što vidimo: zajednica sveštenoslužitelja i vernih (bez čega takođe ne postoji i ne može se vršiti) na jednom mestu u istoriji.

Crkva je Telo Hristovo, Dom Očev i zajednica Duha Svetoga. I kao što Svete tajne istovremeno imaju i jednu i drugu stranu, kao što čovek ima dušu i telo, tako isto Crkva ima i jednu i drugu stranu, nalazeći se stvarno u večnosti i u istoriji istovremeno i istinito, jer je Sam Hristos tako rekao: „Evo, ja sam sa vama do svršetka vijeka.“ I još je to potvrdio sa „Amin!” (Mt. 28, 20.) Jedno je reći da Crkva ima episkopije, mitropolije, patrijaršije… i u njima Crkva ima episkope i patrijarhe… a drugo je reći Crkva jeste „episkopija, liturgijska zajednica jednog mesta, vozglavljena jednim episkopom.“ Možda nekome ne izgleda važno, ali u ovom kontekstu „imati nešto“ i „biti nešto“ jesu dve različite stvari!

Iz ovog nesporazuma proizilaze mnoge smutnje, kao što su nekakva nova „geografska“ i „istorijska ipostas“ Crkve, koja je tobože, sve zajedno: svaka liturgijska zajednica jednog mesta, mnoge konkretne episkopije, jedna episkopija, jedino mesto spasenja svega stvorenoga, pomesna Crkva, mesna Crkva, Telo Hristovo, Dom Očev, zajednica Duha Svetoga, liturgija, ikona i obličje Božje… i, možda još neko istorijsko nešto?

 
Mesna i pomesna Crkva

Predlog Ustava SPC takođe, uvodi novi crkveno-pravni pojam „mesne“ Crkve, za razliku od „pomesne“, pa objašnjava: „Svaka pomesna Crkva je Jedna, Sveta, Katoličanska i Apostolska Crkva koja ujedinjuje više mesnih Crkava, to jest episkopijâ jedne šire oblasti“. Drugim rečima, kaže Predlog: „liturgijska zajednica jednog mesta, vozglavljena jednim episkopom, postoji u istoriji kao Jedna, Sveta, Saborna (Katoličanska) i Apostolska Crkva“. Tako sada u Predlogu imamo mnogo Jednih, Svetih, Sabornih i Apostolskih Crkava, koje su sve zajedno, isto kao i svaka pojedinačno, potpuna i kompletna Jedna, Sveta, Katoličanska i Apostolska Crkva! Jasno, zar ne?!?

U preambuli se o Crkvi govori na zbunjujući način, a ono najvažnije se pominje tek kasnije, gotovo usput. Na samom početku se nudi nekoliko definicija Crkve, i u svega nekoliko rečenica Crkva od Zajednice sa Bogom, preko episkopije i liturgije, postaje predukus budućeg Carstva, jedino mesto spasenja svega stvorenoga, i na kraju, valjda kao zaključak, „zalog i prvina istorijskog življenja i postojanja“. Kao da je neko želeo da natrpa i nabaca sve i svašta, pa kome šta treba – tu može da nađe.

Evo još jednog primera:

 
Silom Svetoga Duha ili silom Boga Oca?

Prva rečenica preambule ili uvoda Predloga glasi: „Crkva Božja je Zajednica ljudi i tvorevine sa Bogom Ocem u Hristu Isusu, Sinu Božjem, Koji je njena Glava i Ipostas silom i dejstvom Svetoga Duha. (II Kor. 13, 13)“

Ovaj citat iz II Kor. 13, 13. u Svetom Pismu glasi drugačije: „Blagodat Gospoda Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima vama. Amin.“ Navedena formulacija u Predlogu ne odgovara citatu, a nije ni ispravna ni tačna, to jest, Hristos nije Glava i Ipostas Crkve „silom i dejstvom Svetoga Duha“, nego „Bog Gospoda našega Isusa Hrista i Otac slave… sve pokori pod noge njegove i postavi Njega iznad svega za glavu Crkvi, koja je tijelo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu!“ (Ef. 1, 17-23.) Gospod naš Isus Hristos je Glava Crkve jer ga je Bog Otac postavio „djejstvom silne moći njegove“ (Ef. 1, 19.)

Možda će neko misliti da „teramo mak na konac“, pošto je Bog naš Jedan u Trojici, pa može i tako da se kaže, „silom Očevom i dejstvom Svetoga Duha“. Ali Predlog kaže „silom i dejstvom Svetoga Duha“ a Sveto Pismo kaže „silom Očevom“! Oci nisu tako „labavo“ i proizvoljno govorili o ovakvim stvarima, a još manje ima potrebe da se u Ustavu izlaže na takav način! Govoreći o ovim stvarima sv. Jovan Zlatousti, u svojoj besedi „O Crkvi“, kaže: „Kada pogrešimo ma u čemu malo, nemojmo previđati to malo, jer ne obratimo li pažnju na njega, ono će ubrzo postati veliko.“[24] Kasnije ćemo se vratiti na ove reči sv. Jovana u njihovom širem kontekstu, pa će nam biti jasnije da je po Ocima svako, pa i najmanje odstupanje od Svetog Pisma, jako opasno jer vodi u pogrešna učenja i lažne predstave o Bogu i Crkvi Njegovoj!

Uostalom, zašto je uopšte potrebno počinjati Predlog pogrešnim citatom? Zar ne bi moglo lepo da glasi: Crkva je Telo Hristovo i Zajednica Svetoga Duha u ljubavi Boga Oca. I onda se može staviti – (II Kor. 13, 13.)

 
Vera nije menjana zbog episkopa, a mnogi episkopi su smenjeni zbog Vere!

Koliko je „Pariska škola“ uzela maha, vidi se i po tome što na zvaničnom sajtu SPC, pod naslovom „Crkva“ godinama već stoji članak Mitropolita pergamskog Jovana (Zizjulasa) u kojem, između ostalog, on sasvim nelogično, nepravoslavno i neargumentovano tvrdi „Nije nimalo slučajno da je episkop postao kriterijum crkvenosti. Drugim rečima, episkop je taj koji odlučuje da li je neko član Crkve ili ne.“ Rekavši ovu neistinu, Mitropolit samouvereno zaključuje i većom neistinom: „To, pri tom, nije zbog toga što su nekada tako odlučili da bude, već zbog toga što je on kao predstojatelj Sv. Evharistije taj od koga počinje celokupan život Crkve.“[25] Mitropolit sasvim lepo priznaje da niko, nigde i nikada nije „odlučio da tako bude“, pa ni Osnivač Crkve – Hristos, već je sam Mitropolit Jovan, nekim svojim intelektualnim akrobacijama zaključio da je „episkop postao kriterijum crkvenosti“ i „taj od koga počinje celokupan život Crkve“. Izgleda kao da Mitropolit Jovan hoće da kaže: „Ja računam da je to tako i nema nikakve potrebe da bilo ko o tome odlučuje!“ – uprkos dobro poznatoj činjenici da je od samog početka svima bilo jasno da je kriterijum crkvenosti Vera, koja nikada nije menjana zbog nekog episkopa, a mnogi su episkopi smenjeni i odlučeni od Crkve zbog njihove neispravne vere. (mnogi jeretici su bili episkopi, pa su, na svoju sramotu i zbog svoga zloverja prestali to da budu!)

Ako bi to bilo tako, uprkos tome što niko nikada nije „odlučio da tako bude“, da se onda zapitamo kako to da niko do sada nije primetio da je to tako, t.j. da je episkop taj – „kriterijum crkvenosti“ koji „odlučuje da li je neko član Crkve ili ne“? Ili možda samo Mitropolit Jovan nije primetio da se svi sabori, počevši od apostolskog, potom vaseljenski i pomesni, nisu bavili episkopom kao „predstojateljem liturgijskog sabranja“ ili nekim „od koga počinje celokupan život Crkve“, nego su se bavili Hristom i čistotom Njegove Jevanđelske Vere, zbog čega su odlučili da neki episkopi nisu članovi Crkve!

Od prvoga dana je svima bilo jasno da je neophodno da „Crkva čuva čistotu Vere u jedinstvu ljubavi, u jedinstvu pomesnih Crkava, u jedinstvu nebeske i zemaljske Crkve, u jedinstvu vernog naroda i crkvene jerarhije (sveštenstva)“[26] i što je najvažnije, u jedinstvu i zajednici Duha Istine.

U Uvodu se tek kasnije, gotovo usput, pominje ono najvažnije: „da je Prvoobrazac i Početak božanskog življenja Hristos, a Crkva – Telo Njegovo, Dom Očev i zajednica Duha Svetoga.“ A, sa ovim je trebalo početi, jer Sveto Pismo tako svedoči o Crkvi, da je ona: Telo Hristovo, Dom Očev i zajednica Duha Svetoga! Očigledno, ako je „Prvoobrazac i Početak božanskog življenja Hristos, a Crkva – Telo Njegovo“ onda nije tačno Zizjulasovo učenje da je episkop kao predstojatelj Evharistije „taj od koga počinje celokupan život Crkve“. Jer, Crkva kao Telo Hristovo, ispunjavana Duhom Svetim postoji u Bogu Ocu, koji Jedini „Sam daje svima život i disanje i sve!“ (Djel. 17, 25.)

 

PODELA

Na žalost, širi se podela u našoj Crkvi, a Predlog je čini još oštrijom. Pre svega, sam Predlog razdeljuje „crkvenu upravu“ od naroda Božijeg, laosa, vernih Hrišćana, kojima ovaj Predlog ili poništava ili drastično smanjuje ulogu u biranju i u odlučivanju u Crkvi. Šta više, Čl. 171 tač. 6. Predloga u prestupe ubraja i „kritikovanje crkvenog poretka i odluka nadležnih crkvenih organa u javnosti“ želeći nekako da silom vlasti oduzme slobodu govora. Ni Gospod to ne radi, niti traži od Crkve da ona to radi! Od toga nema ništa, osim – sramote onih koji to priželjkuju!

Uprkos tome što u Predlogu novog Ustava SPC stoji: „držeći se božanskog Otkrivenja, izraženog u Svetom Pismu i Svetom Predanju, u dogmatima i odlukama svetih vaseljenskih sabora, i ispovedajući istinsku veru pravoslavnu“, u njemu se o Crkvi i dalje govori na način na koji koji Sveto Pismo, Sveto Predanje, Pravila Vaseljenskih sabora i Svetih Apostola, Pomesnih sabora, Svetih Otaca, i oci do danas nisu govorili. U Svetom Pismu i kod Otaca se ne vidi takvo razdvajanje Božanskog, večnog i nebeskog, od ovozemaljske geografije i istorije na ovakav način, to jest, razdvajanje Glave Crkve Hrista, od pomesnog „vozglavljivanja“ i „kriterijuma crkvenosti“ – episkopa. Deklaratorno se daju izjave o tome kako se prate dogmatika i kanoni Pravoslavne Crkve, ali se na delu, kao kukavičija jaja, poturaju strane ideje kao nekakvo predanje „rane Crkve“. Po priznanju članova Komisije Predlogom se želi ništa manje, nego „Prilagođavanje celog kanonskog poretka postojećem današnjem stanju“ (o čemu ćemo kasnije reći nešto više). Vrlo ambiciozan zadatak koji je neko dobio, ili ga je pak, što je još gore, sam sebi zadao.

Da li je Glava Crkve Hristos ili episkop, odgovoreno je mnogo puta. Nedavno je izašao i članak Arhimandrita dr Nikodima (Bogosavljevića) „Episkopo – ili Hristocentričnost?“ koji se takođe bavi ovim pitanjem i kaže: „Zar je Hristos podelio Crkvu sa ljudima, pa jedan deo uzeo, a drugi dao njima? …načelo Crkve je jedinstvo dogmatske vere; jer kao što Glava Crkve Hristos ne može da se pocepa – zar se Hristos razdeli (Ef. 4, 5) – tako i u Crkvi postoji jedan Gospod, jedna vera jedno Krštenje, a ne dogmatsko raznoglasje; Crkva oblikuje jednu veru u hristoimenoj pliromi, ‘sjedinjujući verne jedne sa drugima jednovidno, po jednoj blagodati i pozivu vere’!“

Celo Sveto Pismo i svi Oci nam svedoče da Bog Svedržitelj ne samo da nije odeljen od istorije i geografije, već je uvek i stalno svuda prisutan, i samo nas ruka Njegova svakog trenutka i na svakom mestu drži iznad ambisa ništavila. Sveti Grigorije Palama kaže da rođenjem na zemlji Bogočoveka Hrista, Njegovim Jevanđeljem i Crkvom „nebo i zemlja se izjednačuju u časti, i sve donje (zemno) se uzvisuje ka onostranom i biva jednako vredno kao i gornje (nebesko).“ [27]

Hristos je Crkvu stekao prečasnom Krvlju Svojom, i zato „Temelja drugog niko ne može postaviti osim onog koji je postavljen, koji je Isus Hristos.“ (Rim. 15, 20; upor. 1. Petr. 4, 11 i Isa. 28,16; Mt. 16, 18.)

Međutim, po učenju tzv. „Pariske škole“ izgleda kao da postoje dva Hrista i dve Crkve: jedna istorijska, mesna i pomesna na zemlji; a druga u budućem Carstvu Božjem. Tako te dve Crkve i dva Hrista među sobom dele jurisdikciju na:

1 – Istorijski hristos, mesni ili pomesni predstojatelj Crkve – kao liturgijske zajednice, t.j. svaki pojedini episkop koji vrši tu službu je istorijski hristos, i

2 – eshatološki Hristos, Bogočovek, ovaploćeni Sin Božiji – Isus iz Nazareta.

Tako, na samom početku Uvoda stoji: „Crkva Božija je Zajednica ljudi i tvorevine sa Bogom Ocem u Hristu Isusu, Sinu Božjem, Koji je njena Glava i Ipostas silom i dejstvom Svetoga Duha.“ Sledeća rečenica kaže da „Crkva… postoji u istoriji kao liturgijska zajednica jednog mesta, vozglavljena jednim episkopom, to jest kao episkopija.“ Već prve dve rečenice prave razliku između „Crkve Božije“ i „Crkve u istoriji“, stvarajući nered i konfuziju, navodeći nas na pitanje: Da li Crkva ima jedno postojanje u Bogu, a drugo u istoriji?

U prvoj je ipostas Crkve Hristos, a u drugoj je ona episkopija – liturgijska zajednica. Ako je Hristos „njena Glava i Ipostas silom i dejstvom Svetoga Duha“ – kako kaže prva rečenica, kako je onda moguće da Crkva u istoriji ima drugi i drugačiji identitet i način postojanja (ipostas)? Da li je Crkva različita u različitim okolnostima? U Svetom Pismu toga nema, nego je Crkva Božija uvek Jedna ista, jedno isto Telo Hristovo.

Zatim, prva rečenica kaže da je Glava Crkve Hristos, a druga da je ona „vozglavljena jednim episkopom“. Ko je Glava Crkve: Hristos ili episkop?

Peta rečenica stvara još veću zabunu jer poistovećuje Liturgiju sa Crkvom: „Liturgija, odnosno Crkva, jeste prisustvo i predukus budućeg Carstva Božjeg u istoriji.“

Ovako sklepane formulacije su nedorečene, kontradiktorne i zbunjujuće, jer protivreče Svetom Pismu i Predanju. Na primer, evo jedne papazjanije od ideja. Predlog kaže: „Crkva koja se ne sabira u Liturgiju ne naziva se Crkvom. Liturgija, odnosno Crkva, jeste prisustvo i predukus budućeg Carstva Božjeg u istoriji i jedino mesto spasenja svega stvorenoga (sveti Kiprijan Kartaginski: „Van Crkve nema spasenja”), kao i zalog i prvina istorijskog življenja i postojanja tvorevine (sveti Maksim Ispovednik).“ Šta reći na sve ovo?

 

PREDLOG BI DA PRILAGODI CEO KANONSKI POREDAK
„današnjem postojećem stanju“ i „novoj stvarnosti“

Vrlo je ambiciozan zadatak zbog koga ovaj Predlog revolucionarno odstupa od Svetosavlja, od našeg Predanja, kako u SPC tako i u drugim pomesnim Crkvama, a time i od Svetog Pisma, Svetog Predanja, od Otaca i Sabora, od Vere Pravoslavne tokom dva poslednja milenijuma, a promoviše ideje Mitropolita pergamskog Jovana, koje su već dugo nametane – možemo slobodno reći – najviše u Srpskoj crkvi, gde su se pod vidom „teologije“ širile u našoj crkvenoj štampi, na Bogoslovskom fakultetu, potom i u bogoslovijama i među studentima koji su ih učili.

Ideje tzv. „Pariske škole“, kojima ovaj Predlog želi da preokrene čitavi kanonski poredak, nisu izraz vere Pravoslavne Crkve. U ostalim pomesnim crkvama pravoslavnim hrišćanima su ove tvrdnje do skora bile uglavnom nepoznate i nezanimljive. Ali kod nas su one godinama uporno „soljene“ odozgo, od strane pojedinih „knjižnika“ – kako ih je sv. vladika Nikolaj nazvao, i tako smo dočekali da jedan sasvim nepravoslavan tekst predstavlja „Identitet Crkve“ na naslovnoj strani zvanične prezentacije SPC, verovatno sa ciljem da se što pre i što bolje naviknemo na njih. Ako je to tačno, pitanje glasi: Zašto je Gospod dopustio da čekamo tako dugo na istinu o tako važnim stvarima, kao što je identitet Crkve, da bi nam se to, tek nakon dve hiljade godina „otkrilo“ preko Mitropolita Zizjulasa? Zašto nam Spasitelj nije jasno rekao da je „hristos“ = služba i da je istorijski episkop na zemlji glava Crkve i da apostoli / episkopi odlučuju o tome ko je u Crkvi, a ko ne; da je Crkva – Episkopija i liturgijska zajednica jednog mesta; i da su Hrišćani ustvari udi episkopovi; a da će nas On, Spasitelj naš, lično dočekati – tek u eshatonu.

Kako to da je Predlog toliko različit od Predanja Crkve? Možda će nam jasnije biti ako pogledamo u Zapisnik sednice Komisije za promenu Ustava SPC, gde se za ovaj Predlog kaže: „To je prilagođavanje celog kanonskog poretka jednom postojećem današnjem stanju. Mi ne možemo ukinuti ovo što već postoji jer mora da ostane određena kanonsko-pravna forma. Mora da se u Ustavu istakne Episkop, Liturgija, Evharistija kao izvor svega. Da Ustav pokaže da je naša Crkva pre svega Episkopocentrična i Katoličanska i Saborna. Episkop nije klirik, Episkop nije monah, nego je Glava Crkve, živa slika Hristova i ako ukinete telu glavu – šta da pričamo o telu? Idemo na organsko shvatanje episkopa koji je ikona Hristova, i na Liturgiju kao osnovu svega… Episkop je centar.“[28]

Da li je moguće da je nekome žao što ne može ukinuti ovo što već postoji, jer „mora da ostane određena kanonsko-pravna forma“? Prosto neverovatno, ako to znači – to. Ali i ostalo u Predlogu je dovoljno skandalozno: „Organsko shvatanje episkopa, episkop nije klirik, nije monah, on je glava Crkve; Liturgija je osnov svega i izvor svega, episkop je centar…“ I tako, ovo smušeno izlaganje donekle objašnjava odakle ovakav konfuzni uvod u Predlog Ustava pred nama.

 
Nova stvarnost = stare laži u novom ruhu

Nova stvarnost je nastala najpre za – Adama i Evu kada su sagrešili i potom bili izgnani iz Raja. To je bila novost! Ostatak je samo nastavak tog pada i udaljavanja od Izvora Života, na ovaj ili onaj način, putem Vavilona, Egipta, stare Grčke, Rima, Kelta, Vikinga… Svejedno.

Druga „Nova stvarnost“ je Novi Zavet Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je Novi Adam, koji je pružio i produžio život ovom svetu.

Treća i poslednja „Nova stvarnost“ će biti Novo nebo i Nova zemlja – Carstvo Boga našeg „Njegova vlast vječna, koja neće proći.“ (Dan. 7, 9.) A „stara zmija zvana đavo i satana, koja zavodi sav svet“ (Otkr. 20, 2.) biće „bačen u jezero ognjeno i sumporno gdje je i zvijer i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć u vijekove vijekova.“ (Otkr. 20, 10.) To će tek biti „Nova stvarnost“! Ostalo su sve stare laži u novom izdanju. Za one koji pristaju na neke druge „stvarnosti“ Spasitelj je rekao: „Ukidate reč Božiju svojim običajem koji ste postavili, i ovako mnogo koješta činite!“ (Mk. 7, 13.)

Da li je najavljeni i sa najviših političih mesta u svetu zvanično objavljeni Novi svetski poredak prekršten kod nas u – „nova stvarnost“? Da li novi „liturgijsko-kanonski poredak“ koji Predlog želi da uvede, treba u njega da se uklopi?

Evo kako sveti Grigorije Palama (1296-1359) obrazlaže Veru Pravoslavne Crkve i njen poredak: „U Isusu Hristu, kako kaže božanski apostol, nema ni muškog ni ženskog pola, ni Jelina ni Judeja, nego su svi – jedno, tako u Njemu nema ni kneza ni potčinjenog nego svi mi – verom u Njega, po blagodati Njegovoj – predstavljamo jedno. Nalazeći se u Telu Njegovom, u Crkvi, mi imamo jednu glavu – Njega; blagodaću Svesvetog Duha sjedinjeni smo u jedan duh; svi smo primili jedno krštenje; i svi imamo jednu nadu; i ‘jedan je Bog naš, nad svima, i kroz sve, i u svima nama’.“ (upor. Ef. 4, 1-6.)

Ali Predlog ne govori tako. Tim povodom, Zoran Čvorović piše: „Većina članova Komisije za promenu Ustava SPC se zalagala za radikalnu promenu istorijskog identiteta i ustrojstva naše pomesne Crkve, od njenog rasrbljavanja do uvođenja mitropolitanskog sistema. Pošto su zagovornici ovakve radikalne revizije bili svesni da će njihov koncept Ustava naići na snažno protivljenje ne samo vernika, već i pojedinih episkopa, pa i samog patrijarha Irineja, oni su već tokom rada Komisije predložili da se u ovoj fazi izradi jedan nacrt Ustava koji će predstavljati kompromis između zatečene „tradicije” i revolucionarne vizije.“[29] Izgleda kao da će se nazivu Srpska pravoslavna crkva prvo dodati „Pećka patrijaršija“, a kasnije će se ukloniti „Srpska pravoslavna crkva“.

Pokušaj modifikovanja i prilogođavanja Hrišćanskog Predanja nije izum tzv. „nove stvarnosti“. Sveti Kiprijan Kartaginski (210 – 258. god.), u svom delu Jedinstvo katoličanske Crkve, kaže:

„Moramo se čuvati, ljubljena braćo, ne samo onoga što otvoreno i neskriveno vara, već i onoga što vara lukavstvom podmukle prevare. Evo šta je veoma podmuklo i lukavo: …pošto je neprijatelj video napuštene idole… smislio je novu prevaru da pod izgledom imena hršćanskog obmane one koji nisu na oprezu. Pronašao je jeresi i raskole, pomoću kojih uništava veru, iskrivljuje istinu, razbija jedinstvo. Protivnik, one koje ne može da zadrži u zabludi starog puta, novom stazom vara i zaluđuje, grabeći ljude iz same Crkve. Takvi su umišljali da su već prišli svetlosti i da su izbegli noć sveta, a protivnik ih zbog njihovog neznanja ponovo ispunjava drugim tamama… Protivnik im laska i pobeđuje ih. On se, po reči Apostola, menja u anđela svetlosti, prikazujući svoje sluge kao služitelje istine. (2. Kor. 11, 14-15.) On umesto dana najavljuje noć, umesto spasenja propast, pod plaštom nade očajanje, neverje pod izgledom vere, antihrista pod Hristovim imenom. Dok lažju govori prividne istine, lukavo iskrivljuje istinu. A ovo predraga braćo biva stoga što se ne vraćaju Izvoru Istine, ne sluša se Glava niti se vrši nauka nebeskog učenja.“[30]

Po Svetom Pismu, verom u Spasitelja Hrista se dobija blagodat Božija, kako za spasenje tako i za činove u Crkvi, kao što ap. Pavle o sebi i svojim saradnicima svedoči: „Opravdavši se dakle vjerom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista, kroz kojega i pristup nađosmo vjerom u ovu blagodat u kojoj stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božije.“ (Rim 5, 1-2.) I stoga poručuje hrišćanima: „Samo živite kao što se pristoji jevanđelju Hristovu …da čujem za vas da stojite u jednom duhu i jednodušno se borite za vjeru jevanđelja.“ (Filib. 1, 27.)

Zašto bi Gospod između Sebe i ljudi stavljao neke druge „glave“ i ostale ideje koje ovaj Predlog nabraja? On Sam nam je rekao da postoji Samo Jedan Jedini posrednik između Boga i ljudi, a to je Gospod naš Isus Hristos, i Crkva je Njegovo Telo, a ne nešto drugo.

Međutim, kao i Veliki Inkvizitor kod Dostojevskog, Predlog želi da pred Hrista postavi, kako ga naziva „bezuslovni uslov“, ponavljajući to isto još jednom na latinskom (valjda da bi nam bilo jasnije iz koje sredine i iz kakve tradicije to dolazi) „conditio sine qua non, – za postojanje Crkve“. Izgleda kao da Predlog kaže: „Jeste Crkva Telo Hristovo, ali mi smo uslov za postojanje Crkve, i ona je poverena nama ovde, u istoriji, na jednom mestu, ona ne može bez nas!

Nije to Jevanđelje, nije to Vera Otaca. „Blagodaću ste spaseni kroz vjeru; i to nije od vas, nego je dar Božiji.“ (Ef. 2, 4-10.) Apostol dva puta uzastopce doslovno ponavlja „blagodaću ste spaseni“, u 5. i u 8. stihu. „Bog …nas koji bijasmo mrtvi od grijehova oživlje s Hristom (blagodaću ste spaseni), i s njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu. Da pokaže u vijekovima koji idu preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom na nama u Hristu Isusu.“ (Ef. 2, 4-7.) Apostol govori o Crkvi Božijoj u sadašnjosti, da nas Bog, kao Telo Hristovo – Crkvu sada „posadi na nebesima u Hristu Isusu“, to jest, na nebesima u večnosti, a na zemlji u vremenu „da pokaže u vijekovima koji idu…“ Nije nas „posadio“ kao u prošlosti, niti će nas „posaditi“ kao u budućnosti, već nas ovde i sada „posadi na nebesima u Hristu Isusu“.

Sav kontekst celog Svetog Pisma, Svetog predanja i Otaca svedoči da je večnost sasvim stvarno prisutna sada i ovde, u našem sadašnjem vremenu i prostoru, u istoriji i u svakoj pomesnoj Crkvi, u episkopiji, parohiji, u svakom našem geografskom i istorijskom određenju. Tako i otac Justin Ćelijski svedoči:

„Vreme je isečak Večnosti; otkine li se od nje, otiskuje se u neizdrživo očajnu besmislenost. Duh čovečji je isečak Duha Večnosti; otkine li se od njega, gubi svoj večni smisao i mir, i otiskuje se u krajnju muku, gde je plač i škrgut zuba. Duh vremena našeg otkinuo se od Duha Večnosti, zato se muči, plače i škrguće zubima… Do Hrista, Večnost je bila sušičava pretpostavka; od Hrista, ona postaje telesna stvarnost, čulna stvarnost, koju ruke naše opipaše, oči naše razmotriše, uši naše čuše. Duh Večnosti postaje opipljiv kao i duh vremena. U ličnosti Bogočoveka Hrista vreme je došlo do organskog jedinstva sa Večnošću, i time: do svog večnog smisla. Zato je Hristos postao i zauvek ostao: večna provera svih vremena, svih bogova, svih ljudi i svih stvari. Zato je Hristos jedina pravična i nepogrešna provera i naše sadašnjice, i našeg duha vremena. Proveren Njime, procenjen Njime, duh vremena našeg je čovečji, suviše čovečji. Čovekom živi, čovekom diše, čovekom se hvali duh vremena našeg – čovekom, ne Bogočovekom. U tome je centar tragizma našeg, i samo u tome. Duh vremena našeg u obožavanju čoveka ide do čovekomanije, zato je Duh Večnosti potcenjen, popljuvan i gotovo proteran sa naše planete.“[31]

Hristos je krvlju Svojom izmirio i sastavio ono što je na nebu i ono što je na zemlji i sada i uvek (upor. Kol.1, 20; Ef. 1, 10.), a Hrišćani se tako i mole „da bude volja Tvoja na zemlji kao i na nebu“.

„Do ovaploćenja Boga Logosa – kaže sveti Zlatoust – nebesko i zemaljsko su bili odvojeni jedno od drugog i nisu imali jednu glavu. Ali ovaploćenjem Gospoda Hrista Boga postavi jednu glavu za sve, za anđele i ljude, to jest, dade jedno vrhovno načelo i anđelima i ljudima.“[32]

 

PREDLOG VODI U RASKOL:
mnogo „Jednih, Svetih, Sabornih i Apostolskih Crkava“

Suprotno Veri Crkve, Predlog govori o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi kao o dve posebne crkve ili bar dve posebne kategorije: jedna na nebesima u večnosti; a druga „pomesna u svetu i istoriji“. Shodno tome, ispada da je Hristos Glava Crkve u prvoj kategoriji, a episkop u drugoj. Prateći taj koncept Čl 1. kaže: „Najsvetija Srpska Pravoslavna Crkva – Pećka Patrijaršija, imajući za svoju Glavu Gospoda našega Isusa Hrista, i kao saborni Bogočovečanski organizam i kao pomesna Pravoslavna Crkva u organskoj je zajednici Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve.“ Na prvi pogled sasvim ispravna rečenica kojom se ispoveda jedinstvo Crkve. Međutim, prosta logika kaže da zajednica može postojati samo ako su u pitanju najmanje dva ili više različitih entiteta. Reći da sam ja sam sa sobom „u zajednici“ sasvim je – besmisleno. Znači SPC je jedna pomesna Pravoslavna Crkva koja je u organskoj zajednici sa Jednom, Svetom, Sabornom i Apostolskom Crkvom. Dakle, po Predlogu, to su ipak – dve Crkve?!? Inače, kako bi mogle da budu u zajednici? Jer Predlog ne govori da su verni ljudi Hristovi u zajednici sa Hristom, nego da je jedna crkva u zajednici sa drugom crkvom i ostalim crkvama!

Na kraju krajeva, nisu samo dve crkve, nego je Predlog proširio pojam Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve na – mnoge liturgijske zajednice i episkopije, proglasivši ih sve Crkvama i u zajednici sa samima sobom; tako što je „Crkva Hristova organizovana na mesnom ili eparhijskom, na pomesnom i na vaseljenskom planu“ – ni zbog čega drugog, već – „radi svedočenja svog jedinstva“. Neverovatno, ali istinito! Jer, upravo tako glasi poseban paragraf kao posebna rečenica iz uvoda: „Radi svedočenja svog jedinstva, Crkva Hristova je organizovana na mesnom ili eparhijskom, na pomesnom i na vaseljenskom planu.“

Teško je odlučiti da li je ova uvodna retorička vežba „pojednostavljenje do besmisla“ ili „proširenje do besmisla“; reductio ad absurdum ili ampliatio ad absurdum – kako bi neko rekao na latinskom? Ali je jasno da je besmislena! Ispada da su mnogi episkopi glave mnogih kompletnih Crkava i da su sve te potpune i kompletne jedne, svete, saborne i apostolske crkve u zajednici same sa sobom zato – da bi svedočile svoje jedinstvo!

Problem koji pisac (ili pisci) ne mogu da prevaziđu jeste taj, što žele da uvere čitaoca da je „liturgijska zajednica jednog mesta vozglavljena jednim episkopom“ ustvari – jedna potpuna i kompletna Crkva Hristova. Kao što se izričito tvrdi: „Svaka pomesna Crkva je Jedna, Sveta, Katoličanska i Apostolska Crkva“. Pod firmom „jedinstva“ Predlog uvodi pojam o mnogo glava, na mnogo „Jednih, Svetih, Sabornih i Apostolskih Crkava“, koje su sve jedna Crkva! Kako je moguće pomiriti činjenicu da je Glava Crkve Hristos, a istovremeno je toj istoj kompletnoj pomesnoj Crkvi glava i – episkop?!? Kako Crkva može imati mnogo glava u mnogo episkopija, kao što Predlog tvrdi da je svaka episkopija Jedna, Sveta, Katoličanska i Apostolska Crkva!?

Sada je jasnije Spasovo upozorenje: „I tada ako vam ko reče: Evo ovdje je Hristos; ili: Eno ondje, ne vjerujte! Jer će se pojaviti lažni hristosi!“ (Mk. 13, 21-22.)

Apostoli jasno svedoče stvarnost da je Hristos Glava a svi mi, uključujući i apostole, proroke, mučenike, patrijarhe i episkope, jesmo „udi Tela Njegovog“ (Ef. 5, 30.) koje je Crkva Božija. Mnogi su udi a jedno telo. Vi ste telo Hristovo, i udi među sobom“ (1. Kor. 12, 13. 14. 20. 27.; Upor. Rim. 12, 5; 1. Kor. 12, 18—25.) Ove reči se ne odnose samo na obične ljude, hrišćane, nego i na episkope, kao što apostol piše „Crkvi Božijoj koja je u Korintu… Vi ste tijelo Hristovo i udi među sobom!“ (1. Kor. 1, 2. i 12, 27; upor. i Rim. 12, 5.) Da ne bi bilo zabune da su svi udi Tela Hristovog, apostol sasvim precizno pojašnjava da su i apostolstvo, učenje, propoved i upravljanje u Crkvi, samo različite službe raznih udova Tela Hristovog: „Različne su službe, ali je Jedan Gospod. I jedne dakle postavi Bog u Crkvi prvo apostole, druge proroke, treće učitelje, a potom čudotvorce, onda darove iscjeljivanja, pomaganja, upravljanja, različne jezike. Eda li su svi apostoli? Eda li su svi proroci? Eda li su svi učitelji? Eda li su svi čudotvorci?“ I zato „da ne bude raspre u tijelu, nego da se udi jednako brinu jedan za drugoga. I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udi; a ako li se jedan ud slavi, s njim se raduju svi udi. A vi ste tijelo Hristovo, i udi među sobom.“ (1. Kor. 12, 5 -29.) Može li se jasnije od ovoga reći da svi spadaju u ude Tela Hristovog, uključujući i apostole, proroke, učitelje… pa tako i episkopi, mitropoliti, patrijarsi… Tako i Patrijarh carigradski Sveti Jovan Zlatousti (347 – 407), svedoči i kaže da smo svi mi, u šta ubraja i sebe kao patrijarha, udi Tela Hristovog:

„Kao što telo i glava sačinjavaju jednog čoveka, tako su Hristos i Crkva jedno. Hristos je glava Crkve a mi telo. Između glave i tela može li biti ikakvog rastojanja? On je temelj, mi građevina; On je čokot, mi loze; On je ženik, mi nevesta; On je pastir, mi ovce; On je put, mi putnici; mi smo hram, On obitavalac; On je prvenac, mi braća; On je naslednik, mi sunaslednici; On je život; mi oni koji žive; On je vaskrsenje, mi oni koji vaskrsavaju; On je svetlost, mi oni koji se prosvetljuju. Sve to označava jedinstvo, i ne dopušta nikakvu podelu, čak ni najmanju podelu, jer ko se malo odvoji, taj će se potom odvajati i mnogo. Tako i telo, zadobije li malu ranu od mača, kvari se; građevina, raspukne li se makar malko, sruši se; loza, odlomivši se makar malo od čokota, postaje nerodna. Na taj način; to malo već je, ne malo, nego skoro sve. Zato, kada pogrešimo ma u čemu malo, ili osetimo lenjost, nemojmo previđati to malo, jer ne obratimo li pažnju na njega, ono će ubrzo postati veliko. Isto i krov, padne li sa njega nekoliko crepova, i tako bude ostavljen, razrušiće se cela kuća.“[33]

A Predlog novog Ustava SPC upravo vrši prepravke na „krovu“ Crkve, želeći da menja njenu Glavu.

 

ODAKLE OVA PAPAZJANIJA?

Nasuprot Svetom Duhu, biblijskom i otačkom kontekstu koji ne odvaja večnost od sadašnjosti niti nebesa od zemlje, nego o njima govori kao o jednom, o onom što se prožima i postoji jedno u drugom, Predlog pokušava da odvoji večnost od istorije, zemaljski prostor od onoga što je na nebu, pokušavajući da na toj odvojenosti izgradi neke svoje definicije i neki drugačiji „liturgijski“ identitet Crkve. Da posebno definiše Crkvu u jednom mestu i vremenu od Vaseljenske Crkve van prostora i vremena, od Crkve u večnosti. Sveto Pismo tako ne govori, niti je ikada neki episkop rekao da je on glava Jedne pomesne, svete, saborne i apostolske Crkve, i da je njegova episkopija ustvari jedna puna i kompletna Crkva, kao što to misle neki članovi Komisije za promenu Ustava.

Ako je objavljeni Zapisnik sednice Komisije za promenu Ustava SPC od 25. decembra 2002. verodostojan (a ni jedan od učesnika ga do sada nije osporavao), iz njega vidimo doslednost u zabludama, u onome što niko od Otaca do sada nije govorio: „Mora da se u Ustavu istakne Episkop, Liturgija, Evharistija kao izvor svega. Da Ustav pokaže da je naša Crkva pre svega Episkopocentrična… Episkop nije klirik, Episkop nije monah, nego je Glava Crkve, živa slika Hristova. I ako ukinete telu glavu – šta da pričamo o telu? (Znači, Crkva je telo episkopovo?!? Pr. ur.) Idemo na organsko shvatanje episkopa koji je ikona Hristova, i na Liturgiju kao osnovu svega… Episkop je centar.“ Kao i „eparhija… je ustvari, jedina prava pomesna crkva. Sve ovo drugo je neki drugi sloj koji može tu harmonično da se nadograđuje, ali ako ugrožava eparhiju kao Crkvu u jednom mestu, u jednom vremenu – postaje opasno.“ [34] Čas je „evharistija izvor svega“, čas je „episkop izvor svega“. Ili su možda, i episkop i evharistija – jedno te isto!? Nisu nam objasnili.

Crkva se ne može ponovo izmisliti, niti se kanonsko predanje može prilagoditi nekakvom „današnjem stanju“ i „novoj stvarnosti“. Sveto Predanje stoji iznad Ustava, i iznad episkopa, jer je ono Reč Božija, i ono je naša stvarnost, a ne neke ljudske izmišljotine. A šta je sa našim Svetosavskim predanjem? Ni jedne jedine reči u Predlogu nema o tome.

 

PITANJA

Zbog svega gore navedenog, ovakav Predlog nameće pitanja, kao što su:

– Postoji li stvarna potreba za menjanjem kompletnog Ustava SPC? Zar se nisu mogli izmeniti samo oni delovi koji su administrativno zastareli?

– Zar se u Predlogu, u pogledu objašnjenja Crkve, nije moglo pozvati na Dogmatiku Pravoslavne Crkve prep. o. Justina Popovića, i time uputiti na potpuniju informaciju od strane jednog, u celoj Crkvi opštepriznatog i opštepoznatog, našeg svetitelja, umesto ovakvih nepotrebnih, zbunjujućih tvrdnji i haotičnih ideja?

– Kako je moguće da se ideje Predloga i njegove preambule revolucionarno razlikuju od vere i shvatanja Crkve do sada? Zar od Svetog Save, preko Domentijana, Konstantina Filosofa, sv. Vladike Nikolaja i o. Justina, do danas o Crkvi među Srbima niko ništa tako i toliko važno nije znao?

– Zašto ove ideje nisu postigle takav „uspeh“, na primer, u Ruskoj, Grčkoj, ili nekoj drugoj Pravoslavnoj crkvi, nego baš kod nas, u Srpskoj crkvi? Po čemu smo mi to različiti?

– Da li neko želi da SPC Ustavom sa ovakvim idejama preuzme barjak i predvodi ostale pravoslavne crkve u nekom novom nepoznatom teološkom pravcu?

– Ko stoji iza ovog učenja koje razjedinjuje našu Crkvu i od naših eparhija želi da napravi potpune i samodovoljne „mesne Crkve“?

– Odakle tolika samouverenost, pritisak, i arogancija, kojom se pokušava nametanje nečega što nije deo učenja naše Crkve i Predanja?

– Zar su toliki svetitelji, od apostola, preko njihovih naslednika i učitelja Crkve, kao sv. Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog, Grigorija Palame i Svetog Save, toliki sabori, patrijarsi i episkopi do danas, propustili da shvate ono što Predlog nameće kao osnovno i najvažnije? Kako to da nam se tek sada preko Mitropolita pergamskog Jovana (Zizjulasa) i njegovih učenika otkriva: „da je Liturgija osnov svega“, da je „Crkva Hristova ustvari – jedna episkopija“, i da je „vozglavljena jednim episkopom“!? I mnoga druga.

Nadamo se da se ovaj Predlog neće nametati Srpskoj crkvi u američko – kaubojskom stilu: „Nema izmena; uzmi ili ostavi“! Imamo dovoljno stručnih i kvalifikovanih ljudi, pa bi trebali da imamo i dovoljno mudrosti, razuma i volje da se držimo Hrista i Pravoslavlja, a ne nekog „današnjeg stanja“. Jer, Gospod nikada nije overavao i ozvaničavao nekakvo „postojeće stanje“, već se u svakom pokolenju trudio oko nas da uzrastamo u meru rasta visine Hristove. (Ef. 4, 13)

 
Umesto zaključka

Smatramo da je Uvod ili Preambulu Predloga Ustava SPC mnogo lakše odbaciti pa napisati drugu, nego ispraviti u skladu sa Pravoslavnom verom.

Nadamo se da će ovaj rad doprineti boljem uvidu u posledice jednog ovakvog Predloga, i da će Sabor Arhijereja SPC odobriti dovoljno vremena da se on pripremi kako treba.

 

Ožalošćen ovakvim Predlogom, a obradovan Životodavcem Hristom,

Prot. stav. Srboljub Miletić

 

 

NAPOMENE:


 

[1] Mt. 5, 17-18; 7, 12; 11, 13; 12, 5; 22, 36 i 40; Lk. 2, 23 i 24 i 30; Jn. 18, 31; Djel.. 6, 13. i t.d.

[2] Vidi: Jeromonah Irinej (Bulović), Teologija dijaloga po Sv. Marku Efeskom, https://svetosavlje.org/teologija-dijaloga-po-svetom-marku-efeskome/

[3] Arhim. Dr. Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve, knj. 3. Beograd, 1978. Str. 635.

[4] Arhim. Dr. Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve, knj. 3. Beograd, 1978. Str. 635.

[5] Darko R. Đogo, Čekajući Ustav, http://teologija.net/cekajuci-ustav/

[6] Zapisnik sa druge sednice Komisije za promenu Ustava SPC, održane 25. decembra 2002. godine, na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, http://borbazaveru.info/content/view/10462/1/

[7] Prot. Aleksandar Šmeman, U traganju za korijenjem američke bure, https://svetosavlje.org/u-traganju-za-korijenjem-americke-bure/

[8] Sv. Grigorije Palama: Sabrane besede, Beseda 42. na Roždestvo Vladičice Bogorodice

[9] Sv. Grigorije Palama: Sabrane besede, Beseda 16. – O domostroju Ovaploćenja Gospoda našeg Isusa Hrista

[10] Prepodobni JUSTIN Ćelijski, Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/179/

[11] S. Troicki: Eklisiologija pariskog raskola, https://svetosavlje.org/eklesiologija-pariskog-raskola/

[12] Arhim. Dr. Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve, knj. 3. Beograd, 1978. Str. 637.

[13] Isto.

[14] Zapisnik http://borbazaveru.info/content/view/4796/30/

[15] Arhim. Dr. Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve, knj. 3. Beograd, 1978. Str. 635.

[16] Isto, str. 634.

[17] To je najkraća definicija: Crkva je Telo Hristovo. Njom bi možda trebalo početi u Ustavu.

[18] Isto.

[19] Sveti Vladika Nikolaj Žički, Besede pod gorom, https://svetosavlje.org/besede-pod-gorom/2/

[20] Jeromonah Irinej (Bulović): Teologija dijaloga po Sv. Marku Efeskom, https://svetosavlje.org/teologija-dijaloga-po-svetom-marku-efeskome/

[21] Sergije Trojicki: O jedinstvu Crkve, https://svetosavlje.org/o-jedinstvu-crkve/

[22] Arhim. Amvrosij, Svjatij Marko Efeskij i Florentijskaja Unija, str. 226. 227. 340. — Holu Trinitu Monasteru, Jordanville, N. Y. 1963. g.

[23] Protojerej-stavrofor Srboljub Miletić: Sveti Duh Crkve i duh ovoga sveta, http://srboljubmiletic.com/Sveti-duh-Crkve/

[24] http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=518:—-&catid=56&Itemid=79

[25] http://www.spc.rs/sr/crkva

[26] Arhimandrit RAFAIL Karelin, Sa Hristom ka visotama oboženja – o podvižničkom životu u Crkvi, https://svetosavlje.org/sa-hristom-ka-visotama-obozenja-o-podviznickom-zivotu-u-crkvi/20/

[27] Sveti Grigorije Palama: Bog se potpuno upodobljuje tvorevini, Beseda na spasonosno Rođenje po telu Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista http://www.spc.rs/sr/slava_tebi_gospode_shto_si_se_rodio_0

[28] Zapisnik druge sednice Komisije za promenu Ustava SPC, održane 25. decembra 2002. godine, na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, http://borbazaveru.info/content/view/10462/1/

[29] https://stanjestvari.com/2018/03/19/cvorovic-ustav-spc-bomba/

[30] http://www.verujem.org/sveti_oci/kiprijan_kartaginski.htm

[31] https://svetosavlje.org/o-duhu-vremena/

[32] http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=518:—-&catid=56&Itemid=79

[33] http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=518:—-&catid=56&Itemid=79

[34] Zapisnik druge sednice Komisije za promenu Ustava SPC, održane 25. decembra 2002. godine, na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, http://borbazaveru.info/content/view/10462/1/

3 komentar(a)

  1. Komentarisati Visokoprečasnog Protojereja o. Srboljuba M. MILETIĆA, je ozbiljan, težak, ali i častan zadatak! Pre svega, časnom duhovniku ~ velikodostojniku naše VERE, čestitam odlazak u penziju. Želim ličnu i porodičnu sreću. Dobro zdravlje i uspešan put, koji čin penzionisanja ne prekida. Može samo da stimuliše za bolje i lepše sutra ~ MNOGAJA LJETA! *** Komentar: o. Srboljuba, citat Sv. Justina Ćelijskog: “Čuvati jedinstvo Crkve u Veri, miru i ljubavi, radi spasenja poverenih nam ljudi i naroda.“ *** Ljubav prema veri ~ jedna od najvećih vrlina, je i vera u čoveka! *** Uz ljubav je kompatibilna ISTINA. *** PUT ISTINE JE SKUP, ali je JEDINI ISPRAVAN NAČIN ŽIVOTA! *** Molim o. Srboljuba, ako želi, da mi pošalje mejl adresu. Unapred zahvalna. *** Neka VAM je o. SRBOLJUBE, blagosloven i bogougodan Veliki ~ Časni Uskršnji ~ Vaskršnji POST! Svako dobro od Gospoda, Lično i porodično. Dušica

  2. Prota Dragan Saračević

    Dragi mi oče,
    Prvo, srećni penzionerski dani!
    Drugo, čestitam na ovako iscrpnoj i izuzetno dokumentovanoj lekciji „znavenima“…
    Pozdrav uz najlepše želje,
    prota Dragan Saračević, Sidnej

  3. Ne objavljujete često nove tekstove na sajtu ali zato kada se objavi novi tekst to je tako kvalitetno za pročitati da je to samo jedan od mnogih drugih i brojnih razloga zbog čega je ovaj sajt toliko dobar i kvalitetan. Hvala Vam.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *