NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Zašto hrišćani ne smatraju muhameda za proroka

Zašto hrišćani ne smatraju muhameda za proroka

JURI Maksimov

 

Zašto hrišćani ne smatraju Muhameda za proroka? To pitanje, koje uznemirava mnoge muslimane, najčešće se postavlja hrišćanima, i to neretko u ovakvom obliku: „Evo mi, muslimani, poštujemo Isusa Hrista kao proroka, a vi ne priznajete Muhameda za proroka! Zašto takva nepravda?“.
Ali, mnogo važnije od priznanja poslaništva je priznanje same prirode. A tu stvari stoje upravo obrnuto: mi, hrišćani, priznajemo Muhameda za čoveka, kao i muslimani, a muslimani Isusa Hrista za Boga ne priznaju, kao što Ga priznajemo mi. Stoga, ako mi priznajemo njihovog čoveka – za čoveka, a oni ne priznaju našeg Boga – za Boga, kome više priliči da ukazuje na nepravdu?
Ne ograničavajući se na ovu napomenu, daćemo podroban i iscrpan odgovor na pitanje: zašto hrišćanin ne može smatrati Muhameda za istinitog proroka Božijeg.

* * * * *

Kao prvo, hrišćani ne smatraju Muhameda za proroka zato što je u Božanstvenom domostroju spasenja takva figura – kakva je, saglasna islamu, Muhamed – suvišna.

Pogledajte: Gospod je sa Avraamom sklopio zavet s obećanjem, kroz Isaka sazdao narod posvećen Njemu, obnovio i raširio taj zavet kroz Mojsija, pa onda neprekidno slao male proroke, sve do Jovana Krstitelja, koga je poslao kao Preteču (to jest onoga koji priprema put) pred Hristom. Na kraju javio se Hristos i rekao, da su svi Proroci i Zakon proricali do Jovana (Mt. 11,13) i da posle Krstitelja, proroka-zakonodavaca više neće biti.
Novi Zavet je savršeni završetak i ispunjenje Božanstvene istorije, onako kako je ona izložena u Otkrovenju.
Svemogući Gospod je poželeo da se javi u telu i sa ljudima poživi (Var. 3,38). On je slao proroke da pripreme čovečanstvo za Njegov dolazak. I kada je čovečanstvo bilo spremno, kada se mogao pojaviti na svetu čovek takve čistote kao Djeva Marija, tada se Bog javio u telu (1Tim. 3,16) i savršio Njime zamišljeno delo spasenja ljudi, ustanovivši posredstvom Svetih Tajni principijelno drugačije odnose između čoveka i Boga, pri kojima se svakom otvara mogućnost ličnosnog sjedinjenja sa Svevišnjim. Ničega novog, savršenijeg, ne može biti, jer ne može biti ničega savršenijeg od Boga.
Kakva je onda potreba za novim prorocima? Vreme proroka je prošlo. Proroci su bili neophodni čovečanstvu onda kada se ono nalazilo na početku svog puta ka Bogu, onako kako je vaspitač neophodan maloletnom detetu. No ako se pojavi neko ko bi postavio sebe za vaspitača odraslom četrdesetogodišnjaku i počeo opet da ga povija u pelene, hrani iz kašičice, a za neposlušnost šalje u ćošak, to će izazvati, blago rečeno, nedoumicu, zar ne? Zrelom čoveku vaspitač ne treba. Isto tako i čovečanstvu, koje je dobilo mogućnost ličnog, neposrednog opštenja i života sa Bogom i u Bogu. Onaj ko proglašava sebe za objavljivača Božije volje, pokazuje se kao očigledno neumestan, suvišan. Upravo zato u Novom Zavetu se ne pominju budući novi proroci, koji bi bili poslani od Boga sa osobitom misijom, ali zato postoje upozorenja o tome da će izići mnogi lažni proroci i prevariće mnoge (Mt. 24,11). I još je Sam Gospod upozoravao da su mnogi od onih što nazivaju sebe prorocima, ustvari ovakvi: Laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanje i ništavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju (Jer. 14,14).

Kao drugo, hrišćani ne priznaju Muhameda za proroka zato što on uči upravo suprotno Hristu.

Navešćemo nekoliko primera.
Hristos je rekao: Svaki koji otpušta ženu svoju i uzima drugu, preljubu čini; i svaki koji se ženi raspuštenicom, preljubu čini (Lk. 16,18); i ako žena odvojivši se od muža svojega pođe za drugoga, čini preljubu (Mk. 10,12). Kuran sa druge strane uči ovome: ako razvedeni muž i žena zažele ponovo da se jedno s drugim sastave u braku, žena se mora prvo udati za drugog muškarca (!), zatim se razvesti sa njim i tek posle toga vratiti se prethodnom: „A ako je opet pusti, onda mu se ne može vratiti što se neće za drugog muža udati. Pa ako je ovaj pusti, onda njima dvoma nije greh da se jedno drugom vrate“ (Kuran 2: 230).
U Novom Zavetu stoje reči: Nijedan kad je kušan da ne govori: Bog me kuša; jer Bog je neprijemčiv za kušanje zlom, i On ne iskušava nikoga, nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. (Jak. 1,13-14); a u Kuranu kao od lica Božijeg govori se: Mi ćemo vas dovoditi u iskušenje čas jednim, čas na jedan, čas na drugi način:strahom, glađu, gubitkom imovine, života, letine. (2: 150,155).
Novi Zavet: Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mjesto gnjevu (Božijem), jer je napisano: Moja je osveta ja ću vratiti, govori Gospod (Rim. 12,19). Kuran: „O vernici!Propisuje vam se odmazda za ubijene“ (2:178).
Primera je moguće navoditi još mnogo, no ograničićemo se samo na ove.
Ova očigledna protivurečnost je još jedan jak razlog nepoverenja hrišćana prema proročkoj misiji Muhameda. Bog ne može protivrečiti sebi i davati direktno suprotstavljene zapovesti, otuda Novi Zavet i Kuran – to su otkrovenja iz raznih izvora, a taj ko je doneo Kuran, on nije prorok onog Boga Koji je darovao hrišćanima Evanđelje.

Kao treće, tvrdeći da je prorok, Muhamed nije naveo nikakve objektivne dokaze svoje izabranosti na to delo.

Kao što je govorio mulimanima svetitelj Grigorije Palama, „i kod vas i kod nas je običaj, utvrđen dugim vremenom i zakonom: bez svedočanstava ništa ne primati i ne smatrati za istinito. A svedočanstva mogu biti dvojaka: ona potiču ili od samih dela i pojava ili od ljudi, dostojnih poverenja. Tako, Mojsej je kaznio Egipat znamenjima i čudesima, žezlom je more razdvojio i opet spojio, po njegovoj volji hljeb je sa padao sa neba (vidi: Izl. 16,4). Da li treba još nešto govoriti, pošto i vi smatrate Mojseja dostojnim vere? Njega je i Bog priznao kao Svog vernog slugu (vidi: Broj. 12,4), ali ne kao Sina i ne kao Logosa. Zatim po Božanstvenoj zapovesti on je izišao na goru i umro, i prisajedinio se onima koji su bili pre njega (vidi: Pon.Zak. 32.49,50). U odnosu na Hrista koji je savršio mnoga velika i nebivala dela imamo svedočanstvo samog Mojseja i drugih proroka. Od početka veka Njega jedinog priznaju, čak i vi, za Logosa Božijeg; On jedan jedini od početka veka rođen je od Djeve; jedini On od početka veka uznet je na nebo i ostao tamo besmrtan; jedini će On od početka veka, kako se nadamo, ponovo sići otuda, da bi sudio živima i mrtvima (vidi: 2 Tim. 4,1; 1 Pet. 4,5), koji će vaskrsnuti. Govorim vam o Njemu ono što i vi, muslimani, priznajete. Evo zašto mi verujemo u Hrista i verujemo Njegovom Evanđelju. Što se tiče Muhameda, mi o njemu ne nalazimo ni svedočanstva proroka, ni ičega neobičnog i dostojnog sećanja u njegovim delima, što bi bilo sposobno da izazove veru u njega. Zato mi ne verujemo u njega i ne verujemo njegovoj knjizi“.
Dakle, sasvim je razumljiva primedba: da bi primili bilo šta za istinu, potrebno je imati za to jake razloge. Jer i sami muslimani uopšte ne priznaju za proroke sve one koji sebe tako nazivaju. Na primer, u XIX veku na teritoriji Pakistana pojavio se čovek, koji je proglasio sebe za novog Alahovog proroka, koji je prizvan da vaspostavi otkrivenje, zamućeno savremenim islamom. On je našao sebi pristalice, no ogromna većina muslimana nije priznala njegovu pretenziju da je prorok, već ahmadijce smatraju jereticima. A sasvim nedavno neka žena u Azerbejdžanu objavila je sebe za proročicu, ali muslimani ne žure da je priznaju. Verovatno zato što ne vide dovoljno dokaza za to.
Upravo tako ni hrišćani ne vide takvih dokaza u odnosu na Muhameda. Naravno, Muhamed je pokušavao da ih dostavi. Ali dokazi treba da odgovaraju nivou pretenzija. Pretpostavimo da istupi neki čovek i svima objavi: „Slušajte, ljudi! Vi ste od sada dužni da mi se potčinjavate kao svom vođi, osim toga – ja sam vam primer u svemu, zato što sam ja direktni poslanik Božiji!“ Prirodno, javlja se pitanje: a zašto bismo mi trebali da te za takvog smatramo? A kao odgovor: „Pa evo ja imam baš dobre stihove. Takvih niko ne može napisati!“ Priznajte iskreno: zar ćete, saslušavši takvu argumentaciju, smatrati da je ona dovoljna?
A evo i jedinstvenog „dokaza“, koji je naveo Muhamed, – njegov sopstveni Kuran: „A ako sumnjate u ono što objavljujemo robu Svome, načinite vi jednu suru sličnu objavljenim njemu, a pozovite i božanstva vaša, osim Alaha, ako istinu govorite. Pa ako ne učinite, a nećete učiniti, onda se čuvajte vatre za nevernike pripremljene, čije će gorivo biti ljudi i kamenje.„! (2:21-22). Na drugom mestu Muhamed traži da se za to načini ne jedna već deset sura (11:16).
Nije ni čudo što je arapski mislilac Ar-Ravandi (umro 906. g.) uzvikivao: „Kak je moguće dokazivati istinitost proročke misije Muhameda na osnovu njegovog sopstvenog Kurana? Ako bi Euklid stao tvrditi, da ljudi nikada ne mogu sazdati ništa slično njegovoj knizi, zar bi na osnovu toga bilo dokazano da je on prorok?“[1].
Evo kako muslimanska argumentacija izgleda sa strane: Muhamed se smatra prorokom zato što je dobio „svešteno pismo“ – Kuran, a Kuran se smatra sveštenim pismom zato što ga je tako nazvao „prorok“ Muhamed. To je tipična logička greška: dokaz ne možet biti ono što samo treba da bude dokazano.
Vratimo se našem primeru: da li ćete poverovati čoveku koji pretenduje na zvanje vođe i proroka samo na osnovu njegovih stihova? Čak ako on pokaže zaista veoma dobre stihove?[2] Ne bih baš rekao. Stihovi – to je, naravno, nešto dobro, ali oni mogu potvrđivati samo pretenzije na zvanje pesnika. A kad se govori o dostojanstvu proroka, tada su potrebni ozbiljniji dokazi i pritom iz sasvim druge oblasti.
Da bismo shvatili kakvi se dokazi mogu smatrati dovoljnima, prisetimo se najpre šta je to proročanstvo.
Proročanstvo – to je osobiti dar od Boga. Prorok objavljuje budućnost. I to je dokaz njegove istinite veze sa Bogom. Kao što znamo, vreme je – prinadležnost našeg stvorenog sveta. Svi mi postojimo u vremenu, primajući sadašnjost, prošlost i budućnost. Ono što će se zaista desiti – nama je neizvesno. To tačno zna samo Onaj, Ko se nalazi van vremena i Koji jasno vidi i našu prošlost i sadašnjost i budućnost. A izvan vremena i prostora nalazi se samo Onaj, Ko je stvorio vreme i prostor – Bog. I onima koji se nalaze u neposrednom opštenju sa Njim, to jest prorocima, On iz Svog Božeskog znanja otkriva ono što će biti.
Upravo zato se u Bibliji daje jasan kriterijum kako razlikovati lažnog proroka od istinitoga: I reče… Gospod: … prorok koji bi se usudio govoriti šta u moje ime što mu ja ne zapovedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, takav prorok da se pogubi. Ako li kažeš u srcu svom: „Kako ćemo poznati reč koje nije Gospod rekao?“ Šta bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se. (Pon.Zak. 18,20-22). Prorok koji proriče mir, kad se zbude reč tog proroka, onda se poznaje taj prorok da ga je zaista poslao Gospod. (Jer. 28,9).
Svaki od čitatelja može izreći formalno „proroštvo“. Na primer, on može reći: sutra ću napisati pismo, i stvarno, sledećeg dana on ga i napiše. Ali, mi prekrasno znamo da to nema nikakve veze sa stvarnim proroštvom. Jer, realne budućnosti on ne zna i sutra se lako može desiti tako nešto da nam uopšte ne bude do pisanja.
Upravo tako dejstvuju lažni proroci i gatari, isto kao i đavo koji kroz njih predskazuje: oni o nečemu prognoziraju – to je plan naših pretpostavljenih delovanja. Ali ni đavo ne zna budućnost; on se, kao stvorenje, nalazi „unutar“ vremena. Upravo zato su i đavolska predskazanja, kao i ljudske prognoze, uvek data u kratkoročnoj perspektivi. I to je razumljivo. Lako je reći: sutra ću napisati pismo – i napisati. A planirati kroz godinu dana napisati pismo i ispuniti to – e to je već složnije: verovatnost ispunjenja čak i sopstvenog plana je mnogo manja. A reći: kroz trideset godina ću napisati pismo? Ispuniti to, još je složenije. Hoćemo li mi uopšte i živi biti tada?! A reći: kroz sto godina moj potomak napisaće takvo-i-takvo pismo? No, tu će već svako odmahnuti rukom…
A evo u Bibliji postoje konkretna proroštva, koja su se detaljno obistinila nekoliko stoleća nakon što su bila izrečena i zapisana. Njihova pouzdanost je nesumnjiva: rukopisi sa tim predskazanjima datiraju na mnogo vekova pre nego što su se ona ispunila. Evo primera. Jednom je neka žena pristupila Hristu sa alavastrovim sasudom i izlila miro na Njegovu glavu. I kad su apostoli uznegodovali zbog štetovanja tako dragocenog mira, začuli su: Zaista vam kažem: Gdje se god uspropovijeda ovo jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se za spomen njen i ovo što ona učini. (Mt. 26,13). Te reči se nalaze u manuskriptu p64, koji datira iz II veka po Rođenju Hristovom, kada je hrišćanstvo bilo gonjeno, a hrišćani su bili nevelika po brojnosti grupa. Kako govoriti o propovedi po svemu svijetu, kada po svim ljudskim merilima nije bilo nikakve garancije ni za to da će se i Pismo uopšte sačuvati. Prisetimo se da je kasnije, na početku IV veka, imperator Dioklecijan doneo ukaz da se po svoj Rimskoj imperiji otimaju i uništavaju hrišćanske knjige, namerevajući da okonča hrišćanstvo: „Da pogine ime hrišćansko“ – tako je bilo napisano u njegovom ukazu. A ipak, svi smo svedoci da su se reči Gospoda Isusa Hrista tačno ispunile, sa svim detaljima, i pritom mnogo stoleća kasnije. Biblija je sada najrasprostranjenija knjiga na svetu, nju čitaju na svih šest kontinenata, prevedena je na 2426 jezika, izdata je u ukupnom tiražu oko 6 milijardi primeraka, i po svemu svijetu je poznata istorija o ženi sa alavastrovim sasudom. To je konkretni primer tačnog proročanstva, koje nije naknadno zapisano, već postoji u rukopisima drevnijim nego njegovo ispunjenje, i u to tačno ispunjenje se svako može sam uveriti.
Još jedan primer. Prorok Isaija predskazuje: I Vavilon, ukras carstvima i dika slavi haldejskoj, biće kao Sodom i Gomor kad ih Bog zatre. Neće se u njemu živeti niti će se ko naseliti od kolena do kolena… (Is. 13,19-22).
Takođe i prorok Jeremija saopštava otkrivenje o Vavilonu: I neće uzeti od tebe kamena za ugao ni kamena za temelj, jer ćeš biti pustoš večna, govori Gospod. (Jer. 51,26).
Kada je izgovarano ovo proročanstvo u VIII veku pre Hrista, ove reči su se činile neverovatnim: tada je Vavilon postojao već hiljadu i po godina i cvetao je.
Ali u VI veku pre Rođenja Hristova grad je osvojila i delimično razrušila armija persijskogo cara Kira. U IV veku do Rođenja Hristova Vavilonom je zavladao Aleksandar Makedonski, koji je bio rešio da obnovi naselje koje je propadalo, da vaspostavi glavni paganski hram i Vavilon učini prestonicom svog carstva. Ipak, uskoro posle te odluke veliki vojskovođa se razboleo i umro – pre nego što su čak i ruševine bile raščišćene.
Najstariji spisak knjiga proroka Isaije – Qisa datira iz II veka pre Hrista, a najstariji papirus sa tekstom knjige proroka Jerimije – iz III veka pre Hrista. U to vreme Vavilon je još bio naseljen. A već u I veku nakon Rođenja Hristova potpuno se ispunjava proročanstvo: kada je 116. godine prolazio tuda, imperator Trajan zatekao je „samo humke i legende o njima“.
Alekandar Makedonski nije bio jedini vladar koji je pokušavao da ospori proročanstvo. Krajem osamdesetih godina dvadesetog veka lider Iraka Sadam Husein naredio je da se pripremi projekat obnove Vavilona. On je hteo da tu podigne grad sa gostionicama i mestima za zabavu i pretvori ga u najkrupniji turistički centar Bliskog Istoka. Prvi radovi su počeli 1991. godine… i te godine su i okončani. Zbog operacije „Pustinjska oluja „. I tako – mi vidimo bukvalno ispunjenje reči Božije tokom hiljada godina, u tom smislu i u naše vreme.
U Bibliji je ne malo drugih isto tako jasnih primera istinitosti proročanstava.
A to se za Muhamedova „proročanstva“ nikako ne može reći. Pritom, u Kuranu on sam direktno govori da ne zna „šta će biti sa mnom ili sa vama“ (46:9). U jednom od hadisa Muhamed tvrdi: „Niko ne zna šta će biti sutra, šta je sakriveno u utrobama, šta će on sutra steći, u kojoj zemlji će umreti i niko ne zna kada će pasti kiša“ (Buhari, 1039). I tako, on sam naglašava to da ne zna budućnost, no to je tek, kako se kaže, pola jada. Saglasno muslimanskim izvorima, Muhamed je ipak davao predskazanja, a ona se – nisu ispunjavala!
Evo na primer: „Jednom, pri kraju svog života, prorok je svršio sa nama večernju molitvu, ispravio se i rekao: „Shvatate li vi, kakva je ova noć? Uistinu, kroz sto godina posle ove noći neće ostati na zemlji nijednog živog stvora“ (Buhari, 116). Svako ko čita ove redove istovremeno oprovrgava ovo lažno proroštvo, jer, ne samo kroz sto, već evo i nakon hiljadu ipo godina zemlja se puni žiteljima.
Još jedan hadis: „Poslanik Alaha je rekao: „uskoro će Eufrat otvoriti riznicu punu zlata, ali ti koji budu živeli u to vreme ničega otuda neće uzimati … Eufrat će razotkriti goru zlata pod njim“ (Buhari, 7119). Za više od hiljadu i po godina to „uskoro“ još uvek nije nastupilo.
I još: „Nikada neće uspeti narod koji postavi ženu za svog vladara “ (Buhari, 9:88,219). Engleski narod sasvim dobro uspeva pri poluvekovnoj vladavini kraljice Elizabete II, kao što je i pre toga uspevao pod vladavinom kraljice Viktorije. Analognih primera iz istorije moguće je još navoditi, ali njih, međutim, obrazovani čitatelj ionako zna.
Kao što se sećamo iz Biblije, po Mojsejevom zakonu, samo jedno proročanstvo koje se nije desilo bilo je dovoljno da, ne samo takvog čoveka smatrati lažnim prorokom, već i postupiti sa njim sasvim surovo: takav prorok da se pogubi (Pon.Zak. 18,20).
Ipak, to nije jedinstveni kriterijum, i Božanstveno Otkrivenje daje nam drugi, univerzalni način određivanja da li je istinito ili lažno otkrivenje, a takođe i oni koji ih iznose.
Evo i njega, drugog biblijskog kriterijuma: Ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da bude! (Gal. 1,8).
Sasvim logično. Pošto muslimani znaju da je hrišćanima svešteno Pismo – Biblija, prirodno je da za to da bi priznali Muhameda za proroka ili makar prosto za čoveka koji nije u zabludi, potrebno je kao minimum da njegovo učenje ne protivreči onome što nam je već poznato kao istinito Otkrovenje Božije.
Ono što je interesantno je da je sam Muhamed bio savršeno saglasan sa tim kriterijem. U Kuranu se govori da je on „koji potvrđuje da su i pređašnje objave istinite – kao putokaz i radosna vest vernicima“ (Kuran 2:97), a takođe se precizira šta se konkretno ima u vidu: „On tebi objavljuje Knjigu, pravu istinu, koja prethodne potvrđuje, a Tevrat[3] i Indžil[4] objavio je još prije, kao putokaz ljudima“ (Kuran 3:3-4). Na drugom mestu se govori da je ono što je doneo Isus „Indžil, u kojem je bilo uputstvo i svetlo“ i da je ono dato „da potvrdi Tevrat, pre njega objavljen, u kojem je takođe bilo uputstvo i pouka onima koji su se Allaha bojali“ (Kuran 5:46).
Na kraju, za hrišćane je direktno zapoveđeno: „i sledbenicima Indžila smo naredili da sude prema onome što je Allah objavio u njemu“ (Kuran 5:47).
Tako i mi postupamo, ne zato što slušamo Kuran, već zato što je to napisano u Bibliji i što to podržava zdravi razum.
Ipak, čak je i muslimanima dobro poznato da se u tome što je doneo Muhamed kao tobože potvrdu Biblije, nalaze sasvim suštinske i čak kardinalne protivurečnosti Bibliji. Mi smo to već pokazali ranije.
Stoga, ni taj kriterijum Muhamed ne zadovoljava.

Kao četvrto, Muhamed, kako je poznat po muslimanskim predanjima, ne odgovara moralnom liku proroka, kakvim ih slika Sveto Pismo.

Muhamed je koristoljubiv. I to ga pre svega razlikuje od istinskog proroka. Svi istinski proroci su nekoristoljubivi, to nije prosto lična crta karaktera svakog od njih, no svedočanstvo toga da onaj ko zaista ima vezu sa Svederžiteljem ne može zavisiti od smrtnih ljudi.
Prorok Jelisej je silom Božijom iscelio Nemana od gube i tada se vrati k čoveku Božijem sa pratnjom svojom i došav stade pred njim, i reče: Evo sad vidim da nema Boga nigde na zemlji do u Izrailju. Nego uzmi dar od sluge svog. Ali on reče: Tako da je živ Gospod, pred kojim stojim, neću uzeti. I on navaljivaše na nj da uzme; ali on ne hte. (4 Car. 5,15-16). A kada je prorok saznao da je Gijezije, sluga njegov, sustigao Nemana i u njegovo ime tražio novce i odežde i sakrio to u svom domu, rekao je: Zato guba Nemanova neka prione za te i za seme tvoje doveka. I otide od njega gubav, beo kao sneg (4 Car. 5.27).
Samo što se kod proroka Valaama pojavila pomisao da pođe Valaku radi lične dobiti, i već to je bilo najozbiljniji greh pred Bogom, za koji se prorok pokajao (Broj. 22-24), ali je svejednako bio ubijen (vidi: Broj. 31,8) i postao simbol pogubnog koristoljublja (vidi: Jud. 1.11). Taj momenat je suštinski.
A u Kuranu hrišćanin vidi stalnu koristoljubivost „proroka“. Nijedan prorok Božiji nije izrekao takva „otkrovenja“, kakva su na primer ova: od svega što u borbi zaplenite jedna petina pripada Poslaniku (vidi: Kuran 8:42), ili: meni je dozvoljen neograničen broj žena (vidi: Koran 4:3) ili: meni je dozvoljeno da uzmem ženu mog posinka (vidi: Kuran 33:36-51), ili: sve nekretnine zaplenjene od neprijatelja moje su vlasništvo (vidi: Kuran 59:7), ili: meni je Bog dozvolio da se ne pridržavam zakletvi koje sam dao ženama (vidi: Kuran 66:1-2), itd.
Zamislite se: u Bibliji je nabrojano nekoliko desetina proroka, poimenice: Mojsej, Aron, Samuil, David, Gad, Natan, Samej, Ahija, Juj, Ada, Ilija, Oded, Jelisej, Mihej, Jona, Isaija, Jeremija, Varuh, Jezekilj, Agej, Zaharija, Danil, Osija, Joil, Amos, Avdij, Naum, Avakum, Sofronije, Malahija, Jovan Krstitelj. Mnogi iz njih ostavili su zapisane knige otkrovenja, o životu i otkrovenjima drugih saopštavaju biblijskie istorijske knjige – i nijedan od istinitih proroka Božijih nijednom nije izrekao ništa slično. Više od toga, kao što smo već pokazali, i mala dobit, čak i u mislima, smatrala se smrtnim grehom.
A pohlepa, avaj, nije jedino što razlikuje Muhameda od biblijskih proroka.
Nijedan od njih nije uzimao sebi za ženu devetogodišnju devojčicu, kao Muhamed – Ajšu; nijedan nije podvrgavao zarobljenike mučenju, kao Muhamed – Kinana; nijedan nije silovao žene zarobljene u vrijeme bitke, kao Muhamed – judejku Rajhanu; nijedan nije prisiljavao druge da ga priznaju za proroka pod pretnjom smrtne kazne; nijedan nije slao najmljene ubice da se pod okriljem noći obračunaju sa oponentima, kao Muhamed – sa Kaabom ibn Ašrafom, Asmom bint Marvanom, Abu Afakom, al-Harisom ibn Suvajdom, Umm Kirfom i Abu Rafijem; nijedan se nije bavio pljačkom, kao Muhamed napadajući karavane; nijedan nije smatrao mogućim narušavanje zakletvi koje je sam dao.
Kao što vidimo, različitost Muhameda, po muslimanskim iskazima, od istinitih proroka Božijih veoma je značajna.
Na kraju, glavna razlika Muhameda od istinskih proroka Božijih je: on je bio nesposoban da tvori čudesa. Njemu su mnogokratno Arapi-pagani govorili: satvori čudo – i mi ćemo ti poverovati. Međutim Muhamed se sve vreme izgovarao time, da tvoriti čudesa može samo Alah, a da je on je samo „onaj koji opominje“. Evo primer iz „Sirata“ Ibn Hišama, kada su ga Kurajšiti pitali da bilo kakvim znamenjem potvrdi njegovo proročke tvrdnje: „Oni rekoše: Zamoli svoga Gospoda da on zajedno sa tobom pošalje svoga angela koji će potvrditi tvoje reči i zaštititi te… Tada bi se mi ubedili u tvoj visoki položaj kod Gospoda tvoga“. I Muhamed im je odgovorio: „Neću to uraditi … Gospod me nije poslao k vama za to. Alah me je poslao kao vesnika i pobuditelja“. Oni su rekli: „U tom slučaju, obruši na nas nebo u parčadima! Kao što si tvrdio da će Gospod tvoj, ako hoće, to uraditi. Nećemo ti poverovati dok ne učiniš „. Muhamed je odgovorio: „To je delo Alaha. Ako on hoće da to uradi sa vama, uradiće“. Oni rekoše: „O Muhamede! Zar nije znao tvoj Gospod da ćemo sedeti sa tobom i da ćemo te pitati ono što smo te pitali i tražiti od tebe ono što smo tražili? Zar nije došao tebi da te nauči kako da odgovaraš na naša pitanja, kako da postupiš sa nama ako ne primimo to što nam donosiš?“.
I u Kuranu je o tome jasno rečeno:A oni koji ne veruju govore: „Zašto mu Gospodar njegov ne pošalje čudo?“Tvoje je da opominješ (Kuran 13:7); i govore: “ Nećemo ti verovati sve dok nam iz zemlje živu vodu ne izvedeš; ili dok ne budeš imao vrt od palmi i loze, pa da kroz njega svukuda reke provedeš;ili dok na nas nebo u parčadima ne oboriš, kao što tvrdiš;ili dok Allaha i meleke kao jemce ne dovedeš;ili dok ne budeš imao kuću od zlata ili dok se na nebo ne uspneš;a nećemo verovati ni da si se uspeo sve dok nam ne doneseš Knjigu da je čitamo.“ Reci:“Hvaljen neka je Gospodar moj! – zar ja nisam samo čovek, poslanik?“ (Kuran 17:90-93). Da je Muhamed stvarno bio čudotvorac, da su sve legende o čudesima opisane u kasnijim muslimanskim predanjima zaista verne, njemu ne bi predstavljao napor da odgovori na ta pitanja. Ali kada god bi u Kuranu postavljali Muhamedu pitanje, može li on ponoviti čudesa prethodnih proroka, odgovor je uvijek bio nepromenljiv – ne.
Ali, čak da su se i desila ta čudesa koja su pripisana Muhamedu u muslimanskim predanjima (a ona su se, kao po pravilu, uvek dešavala u prisustvu „svojih“), sama nemogućnost da on satvori čudo upravo tada, kada su to tražili od njega kao znak podtvrde da je on stvarno od istinitog Boga, sasvim je simptomatična. Proroci Valovi, koji su izašli da se nadmeću sa prorokom Ilijom, u drugo vreme su takođe mogli tvoriti čudesa magijskom silom – time se objašnjava to kako su samouvereno oni pošli na nadmetanje. Ali čim je pitanje postavljeno o istinitom Bogu, oni su se pokazali nemoćnima (vidi: 3 Car. 18).
Sledeća principijelna razlika je – forma prizvanja na prorokovanje. Za biblijske proroke sasvim je nezamislivo to što se priča o Muhamedu: noću mu se javio neko strašan i odmah počeo da ga muči prisiljavajući ga da čita, pritom je Muhamed, po tvrđenju muslimana, bio nepismen.
Evo kako se to opisuje: „Kada je nastupio taj mesec… Alahov poslanik je otišao na goru Hira… Kogda je nastupila noć… prineo mu je Džibril Alahove zapovesti. Alahov poslanik je govorio: „Javio mi se Džibril kada sam spavao, s brokatnim pokrivalom u koji je bila zamotana neka knjiga i rekao: „Čitaj!“ Ja sam odgovorio: „Ja ne umem čitati“. Tada me on stade daviti onim pokrivalom, tako da sam pomislio da je došla smrt. Potom me je pustio i rekao: „Čitaj!“ Ja odgovorih: „Ja ne umem čitati“. On me opet stade daviti i ja pomislih da umirem. Potom me on pusti i reče: „Čitaj!“ Ja odgovorih: „Šta da čitam?“, želeći samo da se izbavim od njega, da mi opet ne počne raditi ono što i ranije. Tada on reče: „Čitaj! U ime Gospoda tvojeg, koji je stvorio čoveka od ugruška. Čitaj! Jer je Gospod tvoj najmilostiviji, koji je trskom za pisanje naučio čoveka onome, što on nije znao““ (Kuran 96:1-5).
Posle toga je davitelj iščezao, a Muhameda je zahvatilo takvo očajanje da je on rešio da završi svoj život samoubistvom. Ali kada se već spremao da skoči sa litice, ponovo je video tog istog duha, prepao se i u strahu pobegao kući, gde je o svom viđenju ispričao svojoj ženi Hadidži, rekavši: „O Hadidža! U ime Alaha, ja nikada ništa tako nisam mrzeo kao idole i vračeve, i bojim se da ću i ja sam postati vrač … O Hadidža! Čuo sam zvukove i video svetlost, bojim se da sam sišao s uma“ (Ibn Saad. Tabakat. T. 1. S. 225).
Ona je otišla do svog rođaka – hrišćanina Varaka, i on je protumačio viđenje u tom smislu da je to bilo javljanje arhangela Gavrila, koji se tobože javljao svim prorocima, i da je Muhamed takođe, prema tome, prorok jedinog Boga.
Nijednog istinskog proroka ni Bog ni angeli nisu mučili i nisu prisiljavali da se potčini prizvanju. Bog nikome ne slama volju, naprotiv. Mojsej na primer, došavši do kupine u plamenu, čuo je glas Božiji, i Gospod se najpre predstavlja: Ja sam Bog oca tvog, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. (Izl. 3,6), a posle toga predlaže: Sada hajde da te pošaljem k Faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Misira. (Izl. 3,10). Mojsej se spočetka nećka: Ko sam ja da idem k Faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? (Izl. 3,11). No Bog ne počinje da ga davi, kao neko Muhameda, već razumno ubeđuje, podržava: Ja ću biti s tobom, i ovo neka ti bude znak da sam te ja poslao (Izl. 3,12). I Mojsej, ubeđen i ukrepljen Bogom, rešava da stupi na proročki put.
Evo i prizvanja Jeremije. Najpre mu je Gospod objavio ko je On: Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego iziđe iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te. (Jer. 1,5) i tek posle objavljuje o proročko službi. I prorok Jeremiя takođe spočetka sumnja u svoje sile: Oh, Gospode, Gospode! Evo, ne znam govoriti, jer sam dete. (Jer. 1,6). Ali i ovde Gospod koji ljubi ne počinje da ga muči i guši, već ga ubeđuje i bodri slovesno: Ne boj ih se, jer sam ja s tobom da te izbavljam, govori Gospod. I pruživši Gospod ruku svoju dotače se usta mojih, i reče mi Gospod: Eto, metnuh reči svoje u tvoja usta. (Jer. 1,8-9).
A proroku Jezekilju je bilo javljeno samo viđenje Božije slave, tako da je on sa smirenjem pao na lice svoje. I šta mu je rekao Gospod? U ta vremena, kada pred zemnim carevima prostim ljudima čak nije bilo dozvoljeno govoriti stojeći, Bog objavuje: Sine čovečji, ustani na noge da govorim s tobom. (Jez. 2,1), i ponovo ubeđuje i ukrepljuje usmeno: Sine čovečji, ja te šaljem k sinovima Izrailjevim, k narodima odmetničkim … A ti, sine čovečji, ne boj ih se niti se boj njihovih reči, … slušaj šta ću ti kazati, ne budi nepokoran kao taj dom nepokorni; otvori usta, i pojedi šta ću ti dati. (Jez. 2,3-8). I zatim proroku daje nebesni svitak, I pojedoh ga, i beše mi u ustima sladak kao med. (Jez. 3,3).
Takođe i prorok Isaija imao je viđenje: Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom … I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima. A jedan od serafima dolete k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima, i dotače se usta mojih, i reče: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti se. (Is. 6,1, 5-7). Obratimo pažnju, prorok ne saopštava ni o kakvom bolu od dodira očišćujućeg nebesnog ognja, jer oganj taj ne pričinjava bol, kao ni čudesni blagodatni oganj, koji svake godine silazi na Grobu Gospodnjem u Jerusalimu, kao što se i nebesni svitak proroka Jezekilja pokazao sladak kao med. Još važnije je to da ni Bog, ni serafim ne prisiljava Isaiju da postane prorok, ne nameću svoju volju i ne lome nasiljem volju proroka – sve proishodi sasvim obratno: Potom čuh glas Gospodnji gde reče: Koga ću poslati? I ko će nam ići? A ja rekoh: Evo mene, pošalji mene. (Is. 6,8).
Neki muslimanski polemičari, da bi li opravdali Muhameda, oslanjaju se na epizodu borbe pravednog Jakova sa Bogom, a takođe i na to što je, tobože „Bog silom prinudio upornog proroka Jonu da primi otkrovenje sviše i da ga saopšti žiteljima Nineve: On je podigao buru na moru i zapovedio kitu da ga proguta“. No tako može da govori samo onaj ko ne zna ili ko namerno iskrivljuje tekst Svetog Pisma. Jer Bog se ne javlja Jakovu zato da bi ga pozvao na proroštvo: A kad osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše s njim do zore. (Post. 32,24). Jasno se vidi da Bog ništa ne traži od njega i ne prisiljava ga da prihvati Njegovu volju. No još je važnije to što se rvanje Jakovljevo sa Bogom završilo direktno suprotno tome kako se završilo rvanje duha sa Muhamedom – Jakov je pobedio: I, kad vide da ga ne može svladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše s njim. Pa onda reče: Pusti me, zora je. A Jakov mu reče: Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš. A čovek mu reče: Kako ti je ime. A on odgovori: Jakov. Tada mu reče: Odsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odoleo si. (Post. 32,25-28).
Ovde je sasvim umesno pitati: ko je jači – Bog ili čovek? Razume se, Bog. Zašto je onda pobedio Jakov? Jasno je: samo zato što je to poželeo Bog. Sveti Oci Pravoslavne Crkve navode ovaj tekst kao primer odnosa Boga ka čovečjoj slobodi. On, poštujući Svoj dar – svobodu čovekovu, ne lomi je već se povlači pred njom. Stoga, Jakovljev primer, naprotiv, pokazuje da onaj što se javio Muhamedu u pećini nije bio poslat od Jakovljevog Boga.
Što se tiče proroka Jone, tu muslimanski apologeti zbunjuju čitatelja. Gospod je poslao kita da proguta Jonu ne kao kaznu ili muku, već na njegovo spasenje, kada su ga mornari bacili preko palube za vreme bure: Potom uzeše Jonu i baciše ga u more… Ali Gospod zapovedi, te velika riba proguta Jonu (Jon. 1,15, 2.1). To kao prvo. A kao drugo, tvrdnje o tome kako su pritom proroku u utrobi kita „uslovi za slobodan izbora i razmišljanje bili ne baš sasvim udobni“ su sopstvene spekulacije muslimana. Nigde u knjizi proroka Jone o bilo kakvim „neudobnim uslovima“ nije rečeno. Samo nalaženje Jone u utrobi kita je čudo koje, usput, priznaje i Kuran, a u uslovima čuda, kako mi shvatamo, za Boga nije bilo teško da učini prebivanje proroka u utrobi kita ne samo manje, nego i više udobno u poređenju sa našim. Sva druga glava knjige proroka Jone posvećena je njegovoj molitvi, proiznošenoj iz dubine morske, ali i u toj molitvi on se nigde ne žali na „neudobne uslove kitove utrobe“, koji su tobože, kako to muslimani pokušavaju predstaviti, prinudile proroka da se saglasi. Naprotiv, ova molitva upravo svedoči o Joninom pokajanju i dobrovoljnoj odluci da sledi Božiju volju. I na kraju, kao treće: čak i da su uslovi i stvarno bili „neudobni“ (mada ni Biblija, ni sam prorok ne govore o tome), ipak “ neudobni uslovi“ i mučenje – to su dve sasvim različite stvari. Ni Biblija, ni čak Kuran ne govore o tome, da se Joni u utrobi kita javljao angeo i davio ga, prisiljavajući ga da prihvati volju Boga. U tom bi slučaju analogija među prizvanjem Muhameda i Jone bila tačna. Međutim ni jednog ni drugog ni trećeg nema: i Jona bi u trbuhu ribljem tri dana i tri noći. I pomoli se Jona Gospodu Bogu svom iz trbuha ribljeg… I Gospod zapovedi ribi, te izbljuva Jonu na zemlju. (Jona 2,1-2, 11).
Dakle, tri osnovne razlike su vidljive u Muhamedovom prizvanju. Kao prvo, duh koji mu se javio nije se predstavio, ko je on i od koga, stoga je i sama žrtva posumnjala da je od đavola. Kao drugo, taj duh je odmah počeo da ga muči i prinuđava da mu se potčini: „stade me daviti onim pokrivalom, tako da sam pomislio da je došla smrt“. I na kraju, kao treće, rezultat te inicijacije je bilo to da je Muhamed upao u očajanje i rešio da svrši samoubistvom – nijedan istiniti prorok nije osetio želju da svrši sa sobom posle viđenja Boga ili Njegovih angela!
Paralela danog načina „otkrovenja“ u hrišćanskom Sveštenom Pismu sa Kuranom nije vidljiva. Ali su zato vidljive neke paralele sa prizvanjem šamana, kada na čoveka nailazi neka sila i prisiljava ga da postane provodnik njene volje i njenim služiteljem u svetu. Kao što je poznato, šaman niko ne postaje po svojoj volji. Šamane biraju onostrane sile za njihovu službu, a posle toga duhovi prisiljavaju, u tom smislu i mučenjima (takozvana „šamanska bolest“), kandidata da primi određenu mu misiju[5]. Vidljiva je ista paralela i u prizvanju Muhameda, i u prizvanju šamana – nasilje nad ličnošću, želja silom i mučenjima prinuditi čoveka da prihvati tuđu volju. Tu paralelu su uočili i mirski islednici, na primer, Mirča Eliade[6], M.B. Pjotrovski[7], E.A. Rezvan sa vezom na I.N. Vinikova[8].
Naravno, paralele ne znače identitet. Ipak, one pružaju povod za razmišljanje.
Osim toga, nijedan biblijski prorok, za razliku od Muhameda, nije bio izložen dejstvu čarobnjaka i vračeva. Muhamedova žena Ajša je govorila: „Vračanje je dejstvovalo na proroka tako da je on počeo misliti da je radio stvari koje ustvari nije“, potom je usnio san gde su mu se javila dva čoveka i rekli da je to posledica vradžbina koje je na njega naveo Lubajd ben al-Asam (Buhari, 4:54,490). U drugom hadisu se objašnjava da mu se pod dejstvom vradžbina činilo da je imao seksualno opštenje sa svojim ženama, iako toga u stvarnsti nije bilo (Buhari, 7:71,660).
Bilo je i ovoga: saopštavajući dobijeno otkrovenje Muhamed je odjednom objavio paganske boginje al-Latu, al-Uzu, i Manat istinskim zastupnicama, „na čije zastupništvo se treba oslanjati“. Kako glasi muslimansko predanje, uveče mu se javio Džibril (Gavril) rekao mu da su te reči došle od satane. Muhamed se uplašio, ali ga je Džibril uspokojio uverenjem da satana tobože uvek pokušava da se umeša u božanstveno otkrovenje, i dao mu pravilan tekst u kome se, naprotiv, osuđuju te lažne boginje (Kuran 53:21-23). Ta povest je zapisana u skoro svim ranim Muhamedovim biografijama (osim jedne). Nju je moguće naći u radovima Ibn Ishaka, al-Vakida, Ibn Saada, al-Balazura, at-Tabara i az-Zamahšara.
Osim toga, kao opravdanje za Muhameda u Kuranu se govori: Prije tebe mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali, a da šejtan nije, kad bi on što kazivao, u kazivanje njegovo nešto ubacio; Allah bi ono što bi šejtan ubacio uklonio, a zatim bi reči svoje učvrstio (Kuran 22:52).
Ali svako ko zna Božanstveno otkrovenje posvedočiće da je upravo suprotno – nikada nijednom pravom proroku Božijem, kada bi on izrekao otkrovenje ili video božanstvena viđenja, nisu se dešavale takve stvari, jer satana se boji da pristupi k njemu i nemoćan je da naudi delu Božijem. Nijedan prorok Božiji nikada nije potpao pod besovsko dejstvo tako da halucinira i na javi vidi ono čega nema.
Za hrišćanina i način Muhamedovih „otkrovenja“ i njegova dela veoma podsećaju na stanje duhovne prelesti, koja nastaje kao rezultat delovanja palih duhova na ljudsku prirodu. Mnogi pravoslavni podvižnici su upozoravali na tu opasnost. Evo šta, na primer, piše svetitelj Ignjatije (Brjančaninov): „Kada se zli duh prelesti približava čoveku, on smućuje njegov um i čini ga divljim, ogrubljuje i pomračuje srce, navodi bojazan, strah i gordost, izvrće oči, zbunjuje mozak, svo telo dovodi u drhtanje“[9].
A evo i reči prepodobnog Grigorija Sinaita: „Prelest, govore, dolazi na dva načina – u vidu maštanja i delovanja … Prva služi kao početak drugoj, a druga kao početak još i treće – u vidu ekstaze… Početak lažnog maštarskog sazercanja predstavlja mnenje… Evo kakva je druga vrsta prelesti u obliku delovanja: ona ima početak u sladostrašću, koja se rađa od telesne pohote … Raspalivši svu prirodu i pomračivši um putem maštarskih idola, ona ga dovodi u ekstazu pijanstvom od svog opaliteljnog dejstva… U ovom stanju prelašćeni se laća prorokovanja, daje lažna predskazanja, predstavlja kao da vidi neke svetitelje i predaje reči koje su mu oni tobože rekli“[10].
Ponekad se muslimani, pokušavajući da dokažu da je Muhamed bio prorok, oslanjaju na to što je on bio uspešan političar i vojskovođa i mnoge obratio u svoju veru. To su potpuno neozbiljni argumenti: Aleksandar Makedonski i Džingis-kan su bili kudikamo veći vladari i vojskovođe, i oba su, pritom, takođe sebe smatrali posebno povezanim sa višim silama. Zar zbog toga mi treba da prihvatimo njihove pretenzije? Je li moguće da sami muslimani priznaju Džingis-kana za proroka, a „Jasu“ – za otkrovenje?
Dakle, prilično opsežno i detaljno je pokazano zašto hrišćani ne mogu da prihvate Muhameda za istinskog proroka Božijeg. Ozbiljnih razloga da se Muhamed ne prihvati kao prorok je mnogo, a nijednog dovoljnog za to da bi ga priznali kao takvoga.


NAPOMENE:

  1. Mec A. Musulьmanskiй renessans. M., 1996. S. 321-322.
  2. Uopšte, poezija je umnogome pitanje ukusa. I sami arapski pesnici bili su sasvim skeptično nastrojeni po pitanju umetničkih kvaliteta Kurana. Poznati pesnik Bašara ibn Burd (ubijen 783 g.) na mnogoljudnom saboru u Basri, saslušavši stihove pesnika, njegovih savremenika, rekao je za neke od njih: „Ovi su stihovi bolji od bilo koje sure iz Kurana“. A njegov mlađi savremenik, pesnik Abu al-Atahija (750-825) ne samo da nije priznavao nestvorenost Kurana već je smatrao da su neki od njegovih sopstvenih stihova po svom kvalitetu mnogo iznad kuranskih sura. Ar-Ravandi (umro 906 g.) je tvrdio da propovednik Aktam ibn as-Sajfa piše kudikamo graciozniju prozu nego Kuran. U isto to vreme činovnik na visokom položaju Abu al-Husein ibn Abu al-Bagl piše knjigu o greškama u Kuranu. Na kraju, tada poznati pesnik Abu al-Ala Maarri dozvolio je sebi da sastavi rimovanu paralelu na Kuran, potpuno u maniru „svete knige“, razdelivši je na sure i ajete.
  3. Tevrat = Tora, petoknjižje Mojsijevo [prim. prev.]
  4. Indzil = Evanđelje [prim. prev.]
  5. Podrobnee sm.: Zubov A.B. Istoriя religiй. T. I. M., 1999.
  6. Mirča Э. Istoriя verы i religioznыh ideй. T. III. M., 2002. S. 65.
  7. Piotrovskiй M.B. Koraničeskie skazaniя. M., 1991. S. 165.
  8. Rezvan E.A. Koran i ego mir. SPB., 2004. S. 120.
  9. Cit. po: Zenьko Ю.M. Psihologiя i religiя. SPb., 2002. S. 318.
  10. Cit. po: Zenьko Ю.M. Psihologiя i religiя. S. 318.

 


Prevod sa ruskog
Mileta Radenović

Lektura
Rodoljub Lazić

Izvori:
Počemu hristiane ne sčitaюt Muhammeda prorokom. Častь 1 – Pravoslavie.ru
Počemu hristiane ne sčitaюt Muhammeda prorokom. Častь 2 – Pravoslavie.ru

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *