NASLOVNA » Molitva i Bogosluženje, PITANJE PASTIRU » Zapaliti sveće i odmah izaći iz Crkve

Zapaliti sveće i odmah izaći iz Crkve

Pitanje:
Pomaže Bog! U jednom odgovoru oca Ljube našla sam rečenicu „Otići i zapaliti sveće i odmah izaći iz Crkve, izvinite, nije nikakva molitva. To vise liči na nekakvo „bajanje“ „. Ja upravo to radim – idem u crkvu da zapalim svece, a nikada to nisam doživljavala kao nešto loše. Zašto je to loše i kako treba da se molim? Hvala unapred na odgovoru.
Ana


Odgovor:
Draga Ana, ako uđete u hram Božiji samo da bi zapalili sveću, i da tako preživljavate svoju duhovnost do kraja života, vama od te zapaljene sveće skoro da nema nikakve koristi jer mi ne služimo nekom bogu vatre. Vosak (kao vino i hleb) i paljenje sveća u hramu Božijem nosi zamenu („valutnu“) za vašu milostinju Crkvi. Prvo i najlepše iskustvo Crkve kada su se njeni članovi molili za upokojene, ili za bolesne, davala se za njih milostinja, i to pomaganje bližnjeg bila je ta „opipljiva“ molitva (t.j. ne samo prazne i visokoglagoljive reči kako to kaže sv. Andrej Kristski) . Danas to činimo kupovinom sveće sa svom njenom propratnom kanonskom simbolikom koju je kasnije dobila. Da sveća direktno nema neki važan liturgički značaj svedoči i današnja nova praksa, gde se po obnovljenim manastirima i crkvama, da bi se sačuvao živopis i ikone, i ostala crkvena umetnost, napravile „gorionice“ (kako ružno zvuči) izmeštene su u pripratu, ili uopšte van hrama (tu bi vi zapalili sveću i uopšte ne bi ni ušli u crkvu) . Koliko je to bolje ili gore vrlo je teško da se kaže, jer se još kao dečak sećam vremena gde su bake za vreme službi držale čitave baklje u rukama, i video da su ljudima nemarom palili kose i odeću. Mi ne služimo bogu vatre! Dakle, takav odnos prema svećama je mnogobožački i sasvim nekoristan, a da vam bude lakše da me razumete, reći ću vam vam da ima i drugih nehrišćanskih religija koje koriste sveće i kandila. Nije sveća suština vaše vere, ma ni jedan mali delić! Ako ne prisustvujete na Liturgiji, i na njoj se uz duhovno rukovodstvo sveštenika ne pričešćujete, taj vaš boravak u hramu od pet ili malo više minuta je samo pomenuto „bajanje“ (zapalili sveću i otišli) . Nažalost, to je danas najuobičajeniji psihološki profil crkvenosti prosečnog verujućeg čoveka, koji je kod nas, a i Rusiji, najrasprostranjeniji (mada o tome Rusi više pišu i bore se) . Paljenjem sveće i preživljavanjem nje kao kao nekog glavnog duhovnog događaja, mi razvijamo religiozni individualizam, koji je u svojoj suštini protivhrišćanski. Time mi možemo da objasnimo najčešći komentar „pravoslavnog čoveka“: ma šta će mi popovi, nego kad JA osetim da mi treba „crkva“ ja odem zapalim sveću i pomolim se, i osećam se bolje. Ovakav boravak u crkvi od 5 ili više minuta jeste psihološki događaj, a ne duhovni, jer je to lični pokret samouljuljkavanja da smo neki svoj „dug“ odužili, i tako zapali u prelest polazimo kući samoopravdani, nikim naučeni i poučeni, zašto je nama potrebno da sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim narodom ostanemo od početka pa do kraja službe. To psihološko samoopravdanje osudio je Bogočovek u onom evangelskom fariseju kada se ovaj molio zajedno sa mitarom. Čedo, religiozno obrazovanje ne dolazi od nakaradnih običaja, nego u čestom ili stalnom duhovnom kontaktu sa svojim pastirem (mesnim sveštenikom) , koji ima sveti i prijatan zadatak da vam objasni sve tajne našeg spasenja. Vi prinošenjem sveće na čirak dajete svoju malu leptu i pomažete, ali ono je beskorisno za vaše lično spasenje ako se vaša duhovnost samo na tome završava. Kanoni svete Crkve nama kažu, da ako neko propusti dve nedeljene liturgije on se predaje epitimiji (kazni) , takođe, ako i ranije izađe iz crkve. „Vaš problem“ je bio poznat još u vremenima sv. Jovana Zlatoustog, kada je ovaj rešio da omilije (propoved) na čitano Evanđelje prenese za kraj službe jer su ljudi posle propovedi napuštali „liturgiju“. U stvari nje nije ni bilo (Liturgije) jer su odlazili pre Anafore, kada se hleb i vino božanski pretvaraju u telo i krv Hristovu. Na Liturgiju, ili večernju i jutrenju, dolazi se do vozglasa (početka) a odlazi se posle otpusta. Jedino nas opravdava posao, bolest naših ukućana i obaveze slične prirode, i u tim slučajevima i ta zapaljena cveća jeste ona duhovna „udovičina lepta“, i od nje ima koristi; ali opet, zapaljena sveća pred odlazak u kafe, ili fudbalsku utakmicu, ili na korzo ili slične sujete ovog veka samo nam nanosi sud i osudu, jer nas učvršćuje u individualizmu koji je strašna prelest. Odlazak iz Crkve pre završetka službe, sprski rečeno jeste veliki greh! Greh a ne korist draga Ana! Žalim što nisam mogao da vam kažem ono što ste otprilike želite da čujete. Savetujem vas da stupite u kontakt sa svojim sveštenikom i započnete svoje duhovno obrazovanje. U Hristu Vaš oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *