Замишљање раја

Питање:
Помаже Бог, часни оци. Ја знам да сте већ одговарали на питање о егзистенцији душа животиња након њихове смрти. И ја не бих ово писао, јер сам савршено разумео све што сте већ раније написали у образложењу на истоветно питање, али је оно у мени подстакло нека размишљања. Не желим да помислите да тежим некаквој дискусији. Само желим да знам да ли као православац могу себи да допустим нека размишљања: С обзиром да је Господ створио све на овоме свету да служи човеку, зар то онда исто не служи и Господу, а самим тим и не постаје део Његов? Зар није све што је Господ створио одвећ садржано у Њему (и тај лав, или змија зар нису од Господа човеку послати) ? Зар нисмо сведоци, често, неких од Бога им датих, племенитих поступака животиња? Зар не умиру оне од туге за овоземаљским хранитељем својим? Како можемо да замишњамо рај без овоземаљских чиниоца која су нас oвде чинила срећним?
Мирослав


Одговор:
Помаже Бог, часни оци. Ја знам да сте већ одговарали на питање о егзистенцији душа животиња након њихове смрти. И ја не бих ово писао, јер сам савршено разумео све што сте већ раније написали у образложењу на истоветно питање, али је оно у мени подстакло нека размишљања. Не желим да помислите да тежим некаквој дискусији. Само желим да знам да ли као православац могу себи да допустим нека размишљања: С обзиром да је Господ створио све на овоме свету да служи човеку, зар то онда исто не служи и Господу, а самим тим и не постаје део Његов? Зар није све што је Господ створио одвећ садржано у Њему (и тај лав, или змија зар нису од Господа човеку послати) ? Зар нисмо сведоци, често, неких од Бога им датих, племенитих поступака животиња? Зар не умиру оне од туге за овоземаљским хранитељем својим? Како можемо да замишњамо рај без овоземаљских чиниоца која су нас oвде чинила срећним? Драги Мирославе, Проблем је тај што ми замишљамо рај са земаљским чиниоцима. Тако замишљамо Рај, Царство Небеско и Ново Небо и Нову Земљу што значи и „Нови едем“. А Црква поје о „Новом Адаму“ који је васкрсли Исус Христос, који враћа човека у стару живоносну славу без смрти и страдања. Васкрсно богослужење кроз осам својих гласова стално напомиње то враћање човека у стару изгубљену славу. Ми не знамо какву је славу Адам уживао, али знамо да је грешком против Бога умро и да се по Библији сва природа непријатељски преобразила према њему. Ово што ми видимо, и ово што нас окружује, јесте преображени свет нашим грехом да је и он на неки свој начин умро. Опет, ми се и даље дивимо премудрости Божијој и Његовој сили стварања све једно што је ово неславно преображени свет са „земаљским чиниоцима“ у нашем искуству и опажању. Ради свега овог нас Бог није створио нити да живимо у овој „долини плача“ (јудоли плачевној) . Човек умире и његова жива душа одлази у Царство Небеско. Ми не замишљамо рај другачији од већ нама раније створеног. Ако погледате најтању суштину наше вере видећете да се све садржи у једном: обнављање или спасење Адама. Ради се на том његовом враћању у рај, што је победа над његовом пропадљивошљу. Смрт је ушла кроз човека тако да тај лав или тигар нису знали за убијање ради прехране. Грех је донео неприајтељство које је Господ озаконио у обраћању змији и жени (Битије 3, 15) , и то је реалност смрти и греха. Грех није победио, а постојала је та претња до Богочовека, и данас свака животиња ако се научи може да буде умиљата, али по грешној природи није. Човек је служио Господу а све друго је служило човеку. Он је њих био створио ради човека а не ради Себе. Све је то „космичка логистика“, тај припремни пут за постојање човека. Ми знамо да ће да имамо васкрсло тело које наш Богочовек Исусу Христос носи. Он је са њим приолазио кроз „затоврена врата“, дакле и ми ћемо. Обећано нам је Ново Небо и Нова земља али не знамо ту славу, је њу Адам нама није пренео. Ни уздигнути апостол Павле као смртан човек није могао да објасни оно што је видео. Људска љубав није способна да разуме „Тајну будућег века“ у којој се неће женити нити удавати. Супружничка љубав тамо губи свој смисао и замењује је „тајна“, па о томе видимо одговор за ту нашу љубав према животиња, и колико је она важна у самој суштини овог питања. Дакле, заисте је неважна према величини љубави коју брак као Света тајна носи а он нема будућност у васкрслом човеку. Чак нас помало туга хвата када помислимо да наша вољена осба неће имати исти однос према нама у том отсуству способности да схватимо нашу величину пред Богом и славу коју нам је припремио.
Животиње немају душу и нису сваралчака разумна бића и њихов однос према човеку је условљен постављањем човека према њима. То се грубље каже дресуром.
Сви свети оци нису успели да објасне а кава ће да буде та откровењска Нова земља са Новим небом, сходно томе ни ми не можемо то да учинимо. Да можемо онда то не би била Тајна Будућег Века.
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *