Задржала сам се на неким Христовим речима

Питање:
Постовани оче, нисам неки познавалац Светог Писма иако ме интересује и трудим се да читам и разумевам што више. У последње време сам се задржала на неким Христовим речима па бих хтела да чујем ваше тумачење њихове праве симболике, а то су Његове речи о 1) подизању храма у 3 дана
2) о живој води
3) о краљевству Божијем које је у људима и о Његовој речи да Отац не суди никоме. Поздрав
Мирјана


Одговор:
Драга у Христу Мирјана, треба да напоменем да у Еванђељу, а и опште у Библији нема симблике, него све оно што је откривено апсолутна је истина и реалност Божијег промисла о исправљању (спасењу) човека. По св. Кирилу Александријском овде (Јн, 4, 7 -12) Спаситељ назива “воду живу” благодат Св. Духа. Он је тај, Богочовек Христос, који дарује ту “воду живу” у својој Цркви, коју су “требали примити они који верују у име Његово. Јер Дух Свети још не беше дат” (Јн 7, 37 – 39) . Зато Господ подвалчи важност благодати и у старозаветном храму над секташким самарјанима, који су у расколу направили своју богомољу на оној гори где се Господ сусрео са женом Самарјанком. Иако је јасно изобличавао старозаветно свештенство због отсуства живог духа не смемо да превидимо да је Он одлучно подвлачио важност благодати када каже: “Ви се клањате оном што не знате а ми се клањамо оном што знамо, јер је спасење од јудејаца”. (Чак је и своја чуда вршио потврдом старозаветне благодати када је рекао исцељеним губавцима: “Идите и покажите се свештеницима”, Лк. 17, 14) . Какви би они и не били, законска благодат – та “вода жива”, долази само од Божанске месијанске творевине, од Јудејеца, који је Господ Исус Христос; и који је кроз своје оваплоћено и васкрсло тело поново сјединио човека са Богом. У овом контексту треба наћи одговор и за то “подизање храма за три дана”. То подизање је Његово распеће, умирање и полагање у гроб, што је та сама нова грађевина у усталом обоженом човеку – у васкрслом Богочовеку Исусу Христу. Наше васкрсење јесте подизање храма – човека, који је био срушен у Адаму. То тумачи и сам Јован Богослов када каже “а Он говораше о храму свог тела” (Јн 2, 21) . То тело је било ово које носимо, то исто које је узео од нас (“И Логос постде тело, и настани се мећу нама” Јн. 1, 14) , и њега је поново уздигао (саградио) у слави које је у Адаму имало још до пада. Како Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима” (ДА 7, 48) , него у “нерукотвореним” (Мк 14, 58; Јн. 2. 21) Свето Писмо говори да је човек “храм Божији” у којем Дух Свети обитава (1Кор. 3, 16) , и “ко разара тај храм Божији (тело и душу) , разориће њега Бог” (исто 17) . Дакле у здравом и не разореном човеку обитава читаво Царство Божије, до тог момента када он користећи своју слободну вољу и избор, себе не уступи антибожанским силама.
Царсво Божије је унутра у нама када у нашем срцу заведемо божански мир, т.ј. када отстранимо све оно што нас везује за ово пропадљиво и потпуно се вежемо за Бога. Тај мир је суштина православног богословља, то одстрањивање свих елемената (страсти) који нарушавају то унутрашње чистосрачно благостање. На томе молитвеном миру – исихиији (молитвеном тиховању) изграђено је богословље исихазма, где се открива Царство небеско у нашем срцу. Творац исихазма је св. Макарије Египатски и касније св. Григорије Палама – “поповедник благодати”. Дакле облагодаћавањем нашег срца ми смо ближи и ближи Богу, док се потпуно не усиновимо и “постанемо као богови” (Јн. 10, 34) јер смо “предодређени на усиновљење” (Ефес. 1. 5) . Св. Теофилакт каже “да се Царство Божије без сваке сумње пројављује кроз живот и самоусмеравање ка ликовима анђела”. Дакле, Царство Божије почиње овде, у нама, и то као духовна активност, исто тако као што може да почне пакао душе и тела. У Господу Исусу Христу ми налазимо пуноћу Богооткровења “јер је све њему предао Отац његов” (Мт. 11, 27) . Св. Теофилакт каже да му је све предато “не од господара него Оца”. Апокалипсис јасно говори да ће бити суд пред Јагњетом (Господом Исусом Христом) , и свим светима (Откр. 14, 10) . Искрено ваш
оЉубо

Comments are closed.