Питање:
Помаже Бог! Ево овако оче, не знам одакле да кренем! Нека ми Бог да мира пре свега, па ако почнем од краја и делујем неразмуљиво, надам се да ћете ме разумети за шта вам се жалим и исповедам на неки начин.
С времена на време западам у тешку депресију или као што већ рекох, униније. Наједном имам само црне мисли, а то су, да нема спасења за мене, плашим се јако страшног суда, готово да видим себе у паклу, да мој живот нема смисла. Ево покушавам да се молим итд, да се ослоним на Христа и све је то у реду док се бавим тиме, али ми после молитвеног стања кад одступим од њега, надиру хулне помисли од којих се ужасавам толико да понекад имам „тикове“, јер те мисли само одједном пролете кроз моју душу и опаре ме. Па ме тек после уништи помисао да се гордост усадила у мени и да Господ уопште не жели ни да чује за мене (ово сазнање је поукама лествице о гордости) . Понекад и плачем, а то је опет можда онај лажан плач, лажне сузе… ако могу да се изразим, ово ми делује као пакао душе! Некако ми живот нема смисла… немам циљ. Кад помислим да се манем духовних ствари и да се предам свету онда схватам да ћу да „заспем на смрт“ као што каже Давид, па ми опет буде још горе. Јер то је жива истина, ако не пребивам у тим духовним водама, постајем немаран, лењ, враћају ми се старе навике, понављају греси итд. Јер то и јесте тако… шта ће ми живот без молитве, Бога, Цркве и тако тих ствари које су вечне и спасоносне! Долазе ми помисли да сам сличан издајнику Јуди, са друге стране се сетим апостола Петра и његове издаје Христа па каснијег опроштаја и проналаска спасења! ? И тако као да сам у неком зачараном кругу. Не знам да није ово оскудно речено па и мало збуњујуће… тако бих се описао у овом тренутку! Слава Богу надам се да ће бити боље, али не знам како! ?
Н.Н
Одговор:
Драги брате, Потпуно те разумем. Заиста се налазиш у „зачараном кругу“ у коме не видиш излаз. Али, излаз није у том кругу, него ван круга. Уосталом, круг неби ни био круг, када би његова линија ишла неким другим правцем, осим ка почетку тог истог круга.
Али, тај круг – то ниси ти. Ти си нешто сасвим друго и куда ћеш ти ићи, то зависи од тебе а не од некаквог круга који непријатељ баца или ставља испред тебе. Потребно је само мало вере у Бога, ослањања на Бога и сасвим мало обичне људске храбрости да се искорачи из тог круга и да се крене у неком другом правцу. Пробај па ћеш и сам видети. Јер, ти си сасвим нормалан и здрав човек, који је имао довољно снаге и могао је да греши па стога може исто тако и да научи нешто од својих грешака и грехова. Довољно си паметан за то. Ако човек може да иде у једном правцу, он може и у другом, трећем, било ком… Јер, нико тебе не носи около на леђима по том зачараном кругу, већ ти сам, својим снагама корачаш њиме. А ко управља товјим ногама? Ти или неко други? Из твог писма нисам видео да неко други управља твојим стопама, већ се ти сам поводиш за мислима које ти непријатељ сервира и сам пратиш њихов ток, својом пажњом и својим умом. А то је као када човек гледа у рингишпил па му се заврти у глави. Рингишпил нема ту силу да те омами, већ ти имаш сасвим довољно снаге и воље да одвратиш поглед свога ума од тога и да гледаш у нешто друго, да гледаш према циљу ка коме си кренуо. А, пусти рунгишпил да се окреће за себе и не губи време замајавајући се гледањем у њега.
Овај свет и живот су као нека вртешка или циркус, где има свега и свачега. Тако нам и мисли долазе разноразне, за којима неби требали да се поводимо, већ би требали да их игноришемо, исто онако као што игноришемо безброј других бескорисних информација које нас засипају сваки дан. Нема те силе која би могла противно твојој вољи да те држи у том кругу.
Молим те, прочитај мој претходни одговор сестри (удатој жени и мајци) која је такође депресивна. Исто важи и за тебе.
Поздравља те и од Бога ти свако добро жели, О. Срба