NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ZABRANJENE SU ZAJEDNIČKE MOLITVE SA PAPISTIMA SAGLASNO MIŠLJENJU SVETOG JUSTINA POPOVIĆA (PRVI DEO)

ZABRANJENE SU ZAJEDNIČKE MOLITVE SA PAPISTIMA SAGLASNO MIŠLJENJU SVETOG JUSTINA POPOVIĆA (PRVI DEO)

<p claTEODOR Zisis

ZABRANJENE SU ZAJEDNIČKE MOLITVE SA PAPISTIMA
SAGLASNO MIŠLJENJU SVETOG JUSTINA POPOVIĆA
(prvi deo)

 
1. Srpska Crkva dijahronijski je antipapska
 
Srpska Pravoslavna Crkva vekovima je imala čvrst i nepokolebljiv antipapistički stav, kao uostalom i cela Pravoslavna Katoličanska Crkva, koja je, nasuprot mišljenju neukih ili aktivističkih ekumenističkih bogoslova, i saborno, ali i saglasnim mišljenjem Svetih Otaca, osudila Papizam kao jeres.
Pravoslavni monasi, odbijajući da prihvate Papizam kao Crkvu – kao što to danas bez srama čine crkveni velikodostojnici i bogoslovi, tobož Pravoslavni – na Svetoj Gori i na Kipru podneli su užasna mučenja, i poštuju se od strane Pravoslavne Crkve kao mučenici[1]. Slično je i sa ispovednicima anti-papističkim Svetiteljima, koji su proganjani i oklevetani od strane papista i latinoumnih Pravoslavnih – kao što su, između ostalih, sveti Grigorije Palama i sveti Marko Evgenik Efeski.
Papizam, poslušni sluga u rukama Satane, po rečima svetog Grigorija Palame[2], ne zadovoljava se samo iznošenjem jeresi i zabluda, nego je pokušavao i pokušava da ih nametne silom, imajući toliku mržnju prema onima koji ne prihvataju njegove jeresi, da ih odvodi u smrt: „on beše čovekoubica od početka i ne stoji u istini“[3]. Naročito ono što su učinili Papisti tokom prvog osvajanja Carigrada 1204. godine prevazilazi po užasu i nasilju čak i ponašanje inovernih i varvarskih osvajača. Većina istoričara se slaže u oceni da, u slučaju da carevina nije bila oslabljena papskim krstašima, ne bi nakon sto pedeset godina pala u ruke Muhameda, povlačeći sa sobom u pad, ali ne i u iščeznuće, veličinu Romejstva. Užas nasilja i pokolja Papisti su ponovili i dva puta tokom 20. veka. Najpre tokom Drugog svetskog rata, kada je pod pokroviteljstvom Hitlerovih Nacista zloglasni kardinal Stepinac u papskoj Hrvatskoj organizovao i sproveo zajedno sa Ustašama pokolj 800.000 Pravoslavnih Srba, i u naše dane kada je Papa ne samo diplomatski podsticao razbijanje Jugoslavije u korist papističkih Hrvata i Slovenaca, nego je i (bez srama!) tokom nedavnog srpsko-bosanskog rata na savetovanju diplomata u Vatikanu, savetovao da se pomogne bosanskim Muslimanima i da se razoružaju Pravoslavni Srbi, kao što je tada obelodanio u grčkim medijima Poslanik evropskog parlamenta G. Romeos: „Razoružajte Srbe i naoružajte Muslimane“[4].
Naveli smo samo par karakterističnih primera izražavanja mržnje od strane Papizma prema Pravoslavnima, od mnogobrojnih kako u prošlosti tako i u sadašnjosti – osim ozbiljnih dogmatskih zabluda i jeresi – da bi se objasnio nepromenljivi negativni stav Pravoslavnih prema Papizmu, koji podlegavši Kušaču vrši i političku vlast, sa svim lošim pratećim osobinama koje odlikuju svetske moćnike i bogataše.
Pravoslavni, a među njima najpre Srbi, zbog svojih nedavnih stradanja, u svojoj pravoslavnoj svesti imaju usađenu i razvijenu odbojnost prema Papizmu. Zbog toga i dvojica među najvećim svepravoslavnim crkvenim i teološkim fizionomijama dvadesetog, prevarnog, veka, koje je Srpska Crkva nedavno pribrojala liku Svetih, Episkop Ohridski Nikolaj (Velimirović), i arhimandrit i profesor Dogmatike na Bogoslovskom Fakultetu u Beogradu Justin (Popović), sledujući velikim antipapističkim Svetiteljima Pravoslavne Crkve, izrazili su neoborivim argumentima potpuno odstupanje Papizma od evanđeljskih istina, zapravo izopačenje Evanđelja, i iz razloga toga izopačenja nastalu dehristijanizaciju Evrope. Zbog toga je bila sasvim prirodna i očekivana – kada je na temelju odluka Drugog vatikanskog koncila (1962-1965) počeo da jača međuhrišćanski i međureligijski Ekumenizam sinkretističkih planera Novog Doba, a Vatikan licemerno pod plaštom ljubavi, kao anđeo svetlosti, počeo da se otvara prema Pravoslavnima – snažna reakcija Grčke Crkve, pod blaženopočivšim Arhiepiskopom Hrizostomom Drugim, sa skoro celokupnom njenom jerarhijom, kao i ujedinjenom Svetom Gorom, na filopapističko delovanje patrijarha Atinagore. Isti stav imala je i Srpska Crkva, u kojoj je tada vladala teološka misao i vekovno otačko usmerenje srpskih Svetitelja i jeraraha, posebno ojačana snažnim prisustvom pomenutih dvojice novih Svetitelja Pravoslavne Crkve, od kojih je sveti Justin (Popović) jednom obimnom Predstavkom, otački izobličio delanje patrijarha Atinagore.
Isto je sveti Justin učinio i kada je 1974. Rimokatolička jerarhija u Srbiji poslala dopis Svetom sinodu SPC, kojim je tražila da se dopusti Pravoslavnim kliricima da učestvuju u zajedničkim molitvama koje je organizovala Rimokatolička jerarahija u periodu 18-25. januara 1975, i koje su tada bojažljivo počinjale, a narasle u naše dane do neslućenih razmera kao „sedmica molitve za jedinstvo hrišćana“, i koje se svake godine održavaju tokom poslednjih deset dana januara. Sveti Sinod Srpske Crkve je tada, pre nego što će odgovoriti na pismo-poziv Papista za zajedničke molitve, zatražio bogoslovsko mišljenje od – tada progonjenog od strane komunističkog režima – profesora Dogmatike o. Justina. Nakon dobijanja mišljenja Sveti Sinod je odgovorio negativno na poziv papskih jeraraha da pravoslavni klirici učestvuju u molitvenoj sedmici.
U dostavljenom Mišljenju sveti Justin navodi svete Kanone koji zabranjuju zajedničke molitve, ne samo tokom zvaničnog bogosluženja i Božanske Liturgije, nego i „svako zajedničko moljenje, ma i pojedinačno sa jereticima“. Ovi Kanoni važe i danas i kao jeretike obuhvataju i Rimokatolike i Protestante. „Nije li još Sveti Sava u njegovo vreme, pre sedam i po vekova, nazivao rimokatolicizam ‘latinska jeres'“, pita Sveti Justin. U nastavku tamnim bojama oslikava poniženje koje doživljava sveta Pravoslavna Svetootačka i Svetosavska Crkva učešćem u Svetskom Savetu Crkava. Odluku o učešću naziva „jezivom“, kao i „neviđenim izdajstvom“, koje prouzrokuje „stid kod svakog iskrenog i na Svetim Ocima vaspitanog pravoslavca“.
 
2. Zapažanja i procene
 
a) Episkopi bi trebali da se savetuju i sa drugim kliricima. Nisu sveznajući.
Služi na čast i pohvalu tadašnjem Svetom sinodu SPC, jer se nije egoistično oslonio na bogoslovske moći svojih članova episkopa, nego je zatražio mišljenje jednoga arhimandrita profesora, koje je i usvojio, zabranjujući učešće Pravoslavnih klirika u zajedničkim molitvama sa Papistima i Protestantima. U naše dane zajedničke molitve ne samo sa inoslavnim Hrišćanima nego i sa pripadnicima drugih vera postale su svakodnevna praksa patrijaraha, arhiepiskopa, mitropolita, episkopa, drugih klirika, nažalost i monaha, i mnogih laika.
Predstavke i studije stotina klirika i monaha, među kojima ima i uglednih jeraraha, poštovanih igumana i jeromonaha, klirika profesora, mnoštva duhovno budnih monaha i laika, kao što je bio slučaj sa poznatim „Ispovedanjem Vere protiv Ekumenizma“, ne samo da se ne uzimaju u obzir, niti pak izazivaju zabrinutost onih koji egoistično uporstvuju u jeretičkim devijacijama Ekumenizma, nego naprotiv umnožavaju zajedničke molitve i ekumenističke manifestacije, a neki od predvodnika Ekumenizma čak dižu glas predlažući kažnjavanje i progon onih klirika i monaha koji su zabrinuti zbog širenja svejeresi Ekumenizma.
 
b) Zašto je Srpska Crkva promenila kurs? Šta se promenilo u Papizmu i Protestantizmu?
Srpska Crkva je nažalost, iz razloga poznatih Gospodu, poslednjih godina napustila otački kurs svetog Justina, tako da se svako može zapitati kakvog smisla ima njegovo poštovanje kao Svetitelja, kada se ne sledi njegov primer i njegovo učenje, pošto već svi znamo i propovedamo da je „poštovanje Svetitelja zapravo podražavanje Svetitelja“. To naravno važi i za vođstva drugih pravoslavnih Crkava, koje poštuju velike antipapske Svetitelje, kao što su Fotije Veliki, sveti Grigorije Palama, sveti Marko Efeski, sveti Kozma Etolski, sveti Nikodim Svetogorac idr, ali ne slede njihovom učenju. U pravu je episkop bački Irinej (Bulović), kada pišući predgovor navedenom „Mišljenju“ svetog Justina ceni da je „temelj zajedničkih molitava zapadna eklisiologija sa teorijom ‘grana’, tj. ‘podeljene’ Crkve, zajedno sa dogmatskim minimalizmom i dogmatskim ustupcima između Rima i Ženeve“, kao i da je „sve to neprihvatljivo za o. Justina, kao i za svakog pravoslavnog“.
Da li je međutim sada promenjena zapadna eklisiologija i dogmatski minimalizam Rima i Ženeve, tj. Papizma i protestantskog „Svetskog Saveta Crkava“, a da mi o tome nismo obavešteni? Da li su prestali da imaju pravo navedeni Sveti Oci, veliki Sveti Sava Srpski, novi Svetitelji Nikolaj Ohridski i Justin, koji Papizam karakterišu kao jeres? Šta se desilo i šta se promenilo da ono što je prethodno bilo neprihvatljivo za svakog pravoslavnog, sada bude prihvatljivo? Nakon što je 1997. episkop raško-prizrenski Artemije podneo utemeljenu i otačku Predstavku Svetom sinodu Srpske Crkve, Sabor je odlučio, držeći se kursa Svetog Justina, kao i tvrdnji i predloga jedinog, kao što se pokazuje, autentičnog i vernog učenika Svetog Justina, episkopa Artemija, da Srpska Crkva napusti Svetski Savet Crkava. To traži i to želi danas „sa svima Svetima“ na nebu Sveti Justin. A ne samo da nije realizovan ovaj podsticaj Svetog Justina nego se sada i baca u kantu za smeće njegovo mišljenje za izbegavanje zajedničkih molitava. Danas, kao što saznajemo, na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu ne gospodari dogmatsko učenje Svetog Justina, pošto se već ne predaje po njegovoj „Pravoslavnoj Dogmatici“, nego teološko učenje i „Dogmatika“ najvećeg ekumenističkog bogoslova današnjice, mitropolita pergamskog Jovana (Zizjulasa), koji ima mnogo pristalica među srpskim jerarsima i teolozima. Danas su stranice informativnih sajtova na internetu prepune vesti o zajedničkim molitvama novog srpskog Patrijarha-ekumeniste Irineja i nekada vernog učenika Svetog Justina a sada papofilnog episkopa bačkog Irineja (Bulovića) i drugih episkopa. Filopapizam i Ekumenizam novog srpskog Patrijarha nadmeće se sa sličnim stavovima poznatih patrijaraha i predstojatelja. Srpski Patrijarh misli da će proslava 1700 godina od izdavanja Milanskog edikta, u Nišu, rodnom mestu Konstantina Velikog, biti umanjena ako ne prisustvuje Papa, zato i čini sve da obezbedi njegov dolazak. Gde ste sada Sveti Savo, Sveti Nikolaje Ohridski, Sveti Justine? Zar je ovo Vaše Svetosavsko nasleđe? Gde je sada nestalo ono „neprihvatljivo za o. Justina kao i za svakog pravoslavnog“ episkopa bačkog Irineja? Da li bi Atanasije Veliki zvao na slične manifestacije Arija? Zbog svojih borbi protiv Arija, imajući nekada protiv sebe mnoštvo jeretičkih episkopa, pa čak i samog cara, proveo je u izgnanstvu šesnaest (16) godina od ukupno 46 svoga patrijarhovanja.
 
v) Zajedničkim molitvama opravdavaju se jeres i nepobožnost u očima vernih
Veoma je poučan i podsticajan primer svetog Aleksandra patrijarha Carigradskog, naslednika svetog Mitrofana, koji se – budući pod pritiskom Konstantina Velikog, kojega je Arije podmuklo ubedio kako je odbacio svoje zablude, da primi u opštenje jeresijarha i da sa njim zajedno služi – prethodnog dana usrdno pomolio Bogu da ga izbavi od ovog hulnog čina, okončavajući život ili njegov ili Arijev:
„Molio je dve stvari, govoreći: ako se Arije sutra prisajedinjuje, otpusti mene slugu svoga, i ne pogubi pobožnoga sa nepobožnim; ako si pak milostiv Crkvi svojoj, a znam da si milostiv, pogledaj na reči onih oko Evsevija, i ne dopusti da propadne ili se osramoti nasleđe tvoje; i uzmi Arija, da ne bi ušavši u Crkvu izgledalo da sa njim ulazi i jeres, i da se ubuduće bezbožnost za pobožnost smatra“.
Ovo je zajedno sa ostalim istoričarima Crkve autentično sačuvao stub Pravoslavlja Atanasije Veliki, koji u nastavku iznosi jadan svršetak Arija, kao odgovor Boga na molitve Svetog Aleksandra: „I desilo se nešto čudesno i neobično; dok su oni oko Evsevija pretili, a episkop se molio, Arije je hrabrio one oko Evsevija, i mnogo brbljajući ušao je u klozet, kao radi neke stomačne potrebe, i odjednom, po određenom, pavši ničice puče posredi i srušivši se odmah izdahnu, istovremeno lišen i opštenja i života“. Pored uistinu čudesnog događaja Božijeg odgovora na molitvu patrijarha Svetog Aleksandra, što je zaista bio „Nebeski sud“, kao što je rekao Sveti Atanasije Parijski za slično čudo koje je učinio Sveti Spiridon na Krfu protiv Papista, i koje izgleda zaboravlja današnje ekumenstvujuće i papstvujuće crkveno vođstvo, i pomesno i vaseljensko, veoma je značajan razlog zbog kojeg je patrijarh Aleksandar tražio da se spreči zajednička molitva, sasluživanje sa Arijem, razlog koji još više važi danas i ostavlja bez opravdanja „Pravoslavne“ klirike i laike koji učestvuju u zajedničkim molitvama ne samo sa jeretičkim Papistima, Protestantima, Monofizitima, nego i sa pripadnicima drugih religija – Muslimanima, Budistima, Hinduistima, Paganima, idr. Razlog je najpre taj što ova mrska zajednička molitva vodi u propast „Pravoslavne“ koji se zajednički mole sa svakako osuđenim jereticima: „i ne pogubi pobožnoga sa nepobožnim“. Podjednako je međutim značajno i to što zajedničke molitve i sasluživanja proizvode u Pravoslavnoj punoći otupelost pravoslavnih kriterijuma, smutnju u odnosu prema jeresi, koju vide da na neverovatan način ulazi zajedno sa Pravoslavljem u hramove, i tako se opravdava i trijumfuje bezbožnost: „da ne bi ušavši u Crkvu (=jeretik) izgledalo da sa njim ulazi i jeres, i da se ubuduće bezbožnost za pobožnost smatra“.
Danas, nažalost, umesto da prisustvo Pape bude mrsko i nepoželjno, on biva trijumfalno dočekivan počastima i svećama, kađenjem, pojanjem i celivima, tako da naslednici Svetoga Aleksandra daju u Carigradu poguban primer, koji ima soteriološke posledice, da u hramove zajedno sa pobožnošću ulazi i bezbožnost. Srpski Patrijarh, umesto što pokušava da dovede Papu u Niš, trebalo bi da čini sve, i uz to još i da se moli kako bi se tako nešto izbeglo, da ne bi zajedno sa Papom u mnogostradalnu i mučeničku Srbiju zajedno sa Papom došao i Papizam „i da se ubuduće bezbožnost za pobožnost smatra“.
Ovaj filopapistički i ekumenistički razvoj predstavlja jasno opravdavanje ispovedničkog episkopa raško-prizrenskog Artemija, koji se na delu pokazuje kao autetnični učenik Svetog Justina, jer je – dok preostala trojica poznatih jeraraha i profesora čine predvodnike u filopapističkim i ekumenističkim manifestacijama, u zajedničkim molitvama i simpozijumima, odbacujući načelo Svetoga Justina „sa svima svetima“, i usvajajući načelo „sa svima jereticima i bezbožnima“ – jedini koji neodstupno sledi pravoslavni svetootački put i anti-papističko predanje Srpske Crkve episkop Artemije. Zato se danas i nalazi raščinjen i prognan, kao Atanasije Veliki i ostali Svetitelji ispovednici. Pisali smo i ranije da je prepodobni Starac Pajsije providevši stigao do istog zaključka za tri srpska jerarha-profesora, i da je savetovao oprez prema njima, kao što nam je to preneo živi svedok njegovih reči. To je sada potvrđeno i pisanim svedočanstvom o. Georgija Metalinosa, koji u poznatoj knjizi autora N. Zurnatzoglua „Starac Pajsije Svetogorac (1924-1994) – svedočanstva poklonika“, u novom izdanju 2012. (str. 55) piše: „Prilikom jedne posete Starcu, kad je razgovor došao na Srbiju i poznate nam srpske teologe koji su studirali u Grčkoj, neko je pomenuo jedno ime. I tada je Starac rekao nešto za nas strašno, od čega nam se digla kosa na glavi, nama naivnima. ‘Taj koga pominješ je jedna veoma lukava zmija’! Tada smo svi ostali začuđeni. Danas međutim, nakon nedavnih događaja u Srpskoj Crkvi, svi shvatamo značaj i istinitost njegovih reči“.
 
g) Grčka Crkva ne učestvuje u zajedničkim molitvama na zvaničan način
Grčka Crkva, koja je sve do vremena arhiepiskopa Serafima od strane Ekumenista bila karakterisana kao crna ovca, zbog njenog predanjskog konzervativnog stava, te je zbog toga trpela mnoge žaoke, od vremena arhiepiskopa Hristodula počela je da klizi ka filopapizmu i Ekumenizmu, što se potajno, ali još izraženijim tempom, nastavlja i pod današnjim arhiepiskopom, koji u sinodske organe i na ključne pozicije crkvene uprave postavlja ekumeniste klirike i teologe. Oni koji su do nedavno upućivali otrovne strele na račun Grčke Crkve, uglavnom bogoslovi laici ekumenističkog i post-otačkog opredeljenja, već su pokorili sve, i sada „otkrivene glave“ iznose anti-pravoslavne stavove čak i sa talasa radio-stanice Grčke Crkve, i u zvaničnim glasilima Grčke Crkve (časopisi „Teologija“, „Crkva“, „Paroh“), a takođe i kao stručni saradnici u raznim komisijama, i predstavnici na međuhrišćanskim i međureligioznim susretima. I pored svega toga, s obzirom da među kliricima, monasima i laicima postoji jako antipapsko i antiekumenističko raspoloženje, najjače u poređenju sa ostalim autokefalnim Pravoslavnim Crkvama, oklevaju oni koji su predvodnici da zvanično učestvuju u zajedničkim molitvama na visokom i sinodskom nivou, iako bi to verovatno želeli. Od ukupnog broja od osamdeset i više episkopa, veoma mali broj – koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke, ili čak i malobrojniji (Dorotej sirosa i tinosa, dimitrijadski Ignjatije, mesinijski Hrizostom, krfski Nektarije) – učestvuje u zajedničkim molitvama sa inoslavnima. Čak je veoma karakteristična izjava mitropolita solunskog Antima, koji je budući upitan zašto tokom sedmice posvećene zajedničkim molitvama, što u Solunu biva svake godine poslednjih deset dana januara, ne učestvuju i klirici, odgovorio da pravila Crkve ne dopuštaju zajedničke molitve sa inoslavnima, a pogotovo ne sa inovernima. Postoji uostalom i sinodska odluka Svetog sinoda Grčke Crkve doneta tokom zasedanja 4-9.2.1999, koja je ponovila principe učešća Crkve u Ekumenskom pokretu, navodeći da „ne učestvuje u zajedničkim molitvama saglasno naredbama Svetih Kanona Crkve“. Tako da se mišljenje Svetoga Justina, koje na osnovu Kanona zabranjuje učešće Pravoslavnih u zajedničkim molitvama poštuje za sada od strane Grčke Crkve, dok se odbacuje od strane Srpske Crkve, koja ga je zatražila i držala ga do skora, a danas je, na čelu sa trojicom poznatih jeraraha učenika Svetoga Justina, krši, olakšavajući tako mešanje i zbrku između pobožnosti i bezbožnosti, Pravoslavlja i jeresi.
Koliko god pokušavali univerzitetski profesori i Patrijaršijski Instituti da raznim tumačenjima i akrobacijama opravdaju praksu Fanara i drugih Crkava u korist zajedničkih molitava, ne mogu postići uspeh, jer se sudaraju sa Svetoduhovskom i nepogrešivom odlukom i stavom Svetih Otaca i Svetog Justina Popovića, koja određuje da „episkop ili prezviter ili đakon, koji se bude sa jeretikom samo i molio, neka se odluči; ako im pak dopusti kao kliricima da što rade, neka se svrgne“[5], i da je „s jereticima i raskolnicima ne sme se zajedno moliti se“[6]. Savetovali bismo zato mitropolitu pruskom Elpidoforu (Lampriniadisu), pomoćnom profesoru Bogoslovskog fakulteta u Solunu, koji studentima za literaturu daje knjigu tri profesora[7] u prilog zajedničkih molitava, da im daje mnogo bolju knjigu o. Anastasija Gocopulosa protiv zajedničkih molitava[8], koja superiornom argumentacijom ruši sve argumente tri univerzitetska profesora, koje su iznosili u prethodnim svojim radovima. Cenimo da su navodi o. Anastasija protiv zajedničkih molitava toliko superiorni, da čine njegovu knjigu najpotpunijom i najobjektivnijom studijom o zajedničkim molitvama. Njegova sila toliko je uznemirila Ekumeniste, da su mobilisali akademske profesore protiv njega, koji na sreću niti su ubedljivi niti pak objektivni. Toliki je strah pred knjigom jednog običnog sveštenika-teologa da – u nameri kako ona ne bi postala šire poznata, ali verovatno i iz razloga akademskog dostojanstva i naučničkog egoizma – nema nijednog navoda iz nje, iako je izdanje trojice univerzitetskih profesora kasnijeg datuma. Šta da radimo. Prema Apostolu Pavlu u životu Crkve „što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake“[9].
 
Nedeljnik Pravoslavna štampa (Ορθόδοξος Τύπος) br. 1948.
Časopis Teodromia (Θεοδρομία) 3, 2012, str. 325-336.
Prevod sa jelinskog: Arhim. Simeon
 


 
NAPOMENA:

  1. Vidi opširnije u tekstu episkopa raško-prizrenskog Artemija „Srpska Crkva protiv Ekumenizma“, u Zborniku radova međupravoslavnog naučnog simpozijuma Ekumenizam. Nastanak-Očekivanja-Izneveravanja, Solun 20-24. septembra 2004, izd. Θεοδρομία, Solun 2008, tom 1, str. 271 i dalje.
  2. Atanasije Veliki, Επιστολή πρός Σεραπίωνα (Pismo Serapionu) 3, PG 25, 688.
  3. Vidi opširnije: http://www.eparhija-prizren.org/saopstenja/2012/854-starac-pajsije-taj-je-veoma-lukava-zmija.html
  4. Više o tome u: o. Anastasije Gocopulos, Nije dozvoljena zajednička molitva sa jereticima i shizmaticima. Razmatranje kanonske prakse Crkve, Patra 2008, str. 145. Videti i drugo izdanje: o. Anastasije Gocopulos, Zajednička molitva sa jereticima. Razmatranje kanonske prakse Crkve, izd. Θεοδρομία, Solun 2009, str. 135-136.
  5. Kanon 45. Svetih Apostola.
  6. Kanon 33. Laodikijskog pomesnog sabora.
  7. Grigorije Larentzakis, Konstantinos Skuteris, Vlasios Fidas, Zajedničke molitve sa inoslavnima prema Pravoslavnom Bogoslovskom Predanju, Solun 2011, izd. Patrijaršijski Institut za Otačke Studije.
  8. Vidi fusnotu 4.
  9. 1 Kor. 1, 27.

 


Pripremio:
Gojko Sredović

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *