Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Бесједа на Литургији прве славе Св. Николаја Охридског и Жичког, новог Просвјетитеља српског

У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас се, драга браћо и сестре, навршава тридесет прва, година од дана упокојења блаженог спомена епископа Охридског и Жичког, Светог Оца нашег, Владике Николаја.
На десетогодишњицу његовог упокојења, један други светитељ. и просвјетитељ. нашег доба, Свети Старац Ћелијски, Отац Јустин, назвао је Светог Владику Николаја “највећим Србином послије Светог Саве.”
Оно што виде очи светих људи, то наше очи не виде. То што је видио Свети Старац Ћелијски, многе српске очи ни данас не виде, помрачене предрасудама и страстима. Но, оно што виде свете очи, то је право виђење и право знање. Зато су и ове ријечи, Светог Ћелијског Старца, велика истина о једном великом човјеку. О човјеку, који је узвишени дар неба његовом родном селу Лелићу, овом мјесту, цијелом ваљевском крају. У последња два вијека, ваљевски крај је изњедрио неколико великих људи, и њима обогатио цио Српски народ. Владика Николај је њихов украс. Велики је он дар, не само овом крају већ и цијелој земљи Србији. Заиста, српска земља и српска мајка, од времена Светог Саве, није родила већег и мудријег сина од лелићског Владике Николаја.
Све Владичино било је велико, и све му је било Богу угодно. Дубок је био живот и мудрост његова. И туга његова била је велика, и срце дубоко и предубоко. Обухватало је оно и смјештало у себе, не само његов Лелић, и земљу Србију, већ и Свесловенство, али и шире од тога – Свечовјечанство. Само светитељска срца су истински свечовјечанска; а такво је било срце Владике Николаја.
Оно што је наш свети Владика написао, дивно је написао. Све је то свједочанство његовог животног подвига; његовог ослобађања и отимања од свих тамних сила овога свијета, али и његовог постепеног и сигурног узрастања небесима, и урастања у вјечну тајну живога Бога од Дјеве рођеног.
Дивна је и свака пјесма његова коју је испјевао. Пјесме његове показују чистоту и љепоту његовог срца, јер уста говоре и перо пише од сувишка срца. А богато је и пребогато срце лелићског тајновидца и Боговидца.
Пуна су мудрости и дјела из његовог првог периода. Она су, на свој начин, изузетно богатство, које је оставио покољењима, док буде било Србина. Нико на овом тлу није тако дубоко осјетио душу народа од кога је наше прапоријекло, душу Далеког Истока и његову мудрост, као што је то урадио Владика Николај. И нико није тако озбиљно покушао, а у многоме и успио, да органски премости провалију између европског човјека и европске мудрости и богомудрости хришћанске, и оне дивне мудрости и танане Богочежњивости присутне у души далеке Индије.
А како ли су тек дивна она његова дјела и они списи његови, које је написао онда, када се свим својим бићем вратио сопственом, и свога народа, духовном коријењу! Кад се вратио Охриду Св. Климента и Наума, великих просвјетитеља српских и словенских, када је уткао у себе истинска треперења Охридског Језера и свети миомир моштију Преподобног Наума, и његовог светог манастира, данас оскрнављеног, као и света предања Климента Охридског и љепоте Јована Бигорског… А нарочито када се повратио нашој духовној мајци и родитељки, преко које нас је Свети Сава родио и препородио, и прибројао изабраном народу Божјем – када се вратио Светој Гори Атонској, том дивном и светом огњишту врлина, узвишеној и свештеној ликоливници најљепших људских бића – светитеља.
Вративши се и откривши Свету Гору, Владика Николај се вратио живом православном предању и открио светитељство као једино истинско просвјетитељство. Он се тиме вратио живом историјском духовном опиту, на коме је утемељена судбина његовог народа. Тек тада је душа његова проговорила правим, изворним језиком вјере православне, а усне његове и перо, чистим, изворним језиком српскога народа. Од тада је он проговорио језиком Апостола Павла, Св. Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова, Григорија Паламе. Проговорио је на начин на који је говорио Свети Сава, и сви његови насљедници, просвјетитељи рода Српског. То га је, несумњиво, учинило новим апостолом рода Српског и цијелога народа Божјег православног.
Заиста су дивна, по једноставности и језгровитости, дјела његова из овог времена, дивна и његова Мисионарска писма, нарочито његов чудесни “Охридски пролог”, та без сумње најљепша књига такве врсте, не само код нас, него и у цијелом свијету православном и хришћанском. Сва његова новија дјела, писма и бесједе, учинили су њега и његову писану и усмену ријеч, светом поруком и светом благовијешћу овом народу, и путоказом ка његовом истинском, садашњем и будућем историјском призвању.
Велики је и диван овај нови Златоуст Српски. Послије њега ми више таквог Златоуста немамо; нијесмо га, сличном њему, ни имали у историји. Није нимало случајно, што је Бог, баш у ова тешка времена наша, у овом крвавом и окрвављеном братоубилачком XX вијеку, затрованом мржњом и саможивошћу, кратковидом памећу и похотом, али и испуњен великим стремљењима и страдањима, послао овом народу та дивна и златна уста, ту дивну и златну душу и састрадално срце, не би ли она и нас позлатила и просветила, не би ли њима наша камена срца омекшала, како би могла добар род родити и плод донијети, плод који из земље израста, ка небесима расте, и у њих ураста.
Велики је и као мудрољубац, Свети Владика наш Николај. Ми немамо њему сличног мудраца, философа. Но, његова философија није философија по човјеку и овоме свијету; његово знање није трулежно знање. У великим искушењима почетком XX вијека, кроз која је сазријевао, и сам се нашао у опасности да изгуби своју душу. То и сам смирено признаје; али и додаје да му се Бог смиловао да се у клупчету змија отровница земаљских, он дочепа једине, праве, спасоносне Јегуље, јединог Човјекољупца, Христа Господа, тако да га нијесу однијеле мутне воде Дунава. Христа је ухватио и њега се дохватио, наш дивни философ Духа Светога, Николај лелићски, охридски и жички, амерички и свеправославни. И сам Господ, вјечна Премудрост Божија, у њега се уселио. Отуда никакво чудо што је мудрост потекла из уста Златоустог нашег; мудрост која је дивни дар неба свима нама, и узвишено надахнуће за свакога који има уши да чује, и који има очи да види.
Велики је и као милостивац наш Свети Владика. Многобројни су Његови Богдаји, у којима је сиротиња налазила себи уточиште и хране. Дивни су и за свагда поучни примјери његовог односа, не само према Српчићима, већ и према Јеврејима и малим Муслиманима у битољском сиротишту Богдају, које је он сам основао, и од прилога издржавао.
Да се не би правила разлика између српске, муслиманске и јеврејске дјеце, која су у Богдају нашла прибјежиште (око 150 њих), он је забранио да се ту једе месо, нарочито свињско. Жеља му је била да та света водица, некад посвећена Св. Николају, па онда од Турака обесвећена, поново почне да чудотвори. По причању једног професора Карловачке богословије, Владика није сматрао за понижење, да, као епископ оде на пијацу Сремских Карловаца, да купи свињче, однесе га у циганску малу и поклони сиромашној породици, с тим да га не закољу већ му га од приплода врате да дарује неку другу породицу.
Док је у току рата био у притвору, у манастиру Љубостиња, основао је ново сиротиште у Трстенику, за избјегличку српску дјецу, на челу с Надом, протјераном из Богдаја, потоњом игуманијом манастира Враћевшница, мати Аном. Само је Богу знано колико је душа осјетило његову милостивост и несебичну љубав. И као изгнаник, послије изласка из логора Дахау, па све до упокојења, иако сиромах и убожјак, слао је бројне пакете монасима и монахињама по Србији, као и многим сиромашним сељацима, потписујући се некада као “Нико”, а некад другим именом, “да не би знала десница шта чини љевица”.
Све што би за себе добио, другима је слао, подстичући и друге имућније људе у Америци да помажу, ратом осиротјеле појединце и породице, у земљи. Живио је и умро као сиромах, без икаквог материјалног богатства. Од дјетињства је крст пригрлио, с крстом је умро. Нашли су га упокојеног, на кољенима, с отвореним псалтиром.
Материјално богатство нити је желио нити је стицао, али га је зато Бог обдарио преизобилним духовним богатством и мудрошћу. А нас обдарио њиме, и сва будућа српска покољења, као новим пророком и апостолом, нашим учитељем и просвјетитељем, надахнитељем и исповиједником, нашим дивним Богољупцем и предивним човјекољупцем.
За очи овог “највећег Србина послије Светог Саве”, један учени Американац, који је у вријеме Првог свјетског рата гледао и слушао његове говоре у корист Србије, рекао је: “То су очи старе вјекове, очи које памте вјекове!”
Такав је био наш Владика охридски и жички, наш радосник лелићски. Заиста су му очи биле “вјекове старе”, јер су прозреле у тајну људске мудрости, али и у таштину и пролазност живота. Но те исте очи, вјекове старе, у најтрагичнијем моменту, не само личног живота, него и живота његовог и многих европских народа, за вријеме његовог заточеништва у логору Дахау, сусреле су се са самим живим Богом. Кад га је једна дивна богомољна душа, Софија Зернов, питала послије рата о боравку у Дахау, он јој је одговорно: “У логору је било овако – седиш у неком углу и понављаш у себи: Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! Душа ти се одједанпут вазноси на небо и види Бога лицем у лице. Али не можеш да издржиш, па му говориш: “Нијесам спреман, не могу, врати ме тамо!”. Затим, поново сатима сједиш и понављаш у себи: Ја сам прах и пепео! Господе, узми душу моју! И опет те вазноси Господ…” И додао је том чудесном свједочанству: “Укратко, сав живот, који ми преостаје, дао бих, када би то било могућно, за један сат боравка у Дахау”.
Завршавајући своје свједочење с. Софија, Рускиња, такође страдалница и дивни свједок имена Господњег у нашем времену, додаје: “Када је, потом, Владика подигао главу и погледао је у очи, није могла да издржи тај поглед, јер “гледале су ме очи човјека који се сусрео с Богом лицем у лице…”
Очи које памте вјекове, и очи које су видјеле Бога лицем у лице, то су очи нашег новог Светитеља Николаја. Нашег дивног Боговидца и тајновидца, али и предивног чудотворца. Људи Божји, какав је Владика био, чудотворе Духом Божјим, дјела њихова и ријечи њихове су неухватљиве, изливају се, као тиха небеска роса на људска срца и дјејствују у њима.
Тако чудотворе и ријечи охридског пустињака. иду од срца до срца, пролазе по земљи Србији, прелазећи њене границе, допирући на неколико континената, писане и превођене на више језика, преображавајући душе жедне и гладне живога Бога. Нема већег чудотворства од оног којим се преобрази и преобрати и препороди једно људско срце. А Владика Николај није само једно препородио и преобразио силом ријечи и Духа Божијег. Препородио је и препорађа бројне душе, и препорађаће. Јер, као што је ријеч неухватљива, тако је неухватљиво и њено дјејство. Човјека можете протјерати и затворити, али не и ријеч његову. Истјерате је на једна врата, она уђе на друга; затворите је или облатите устима или новинама, она нађе пут до слободе и начин да додирне људска срца, као небеска роса, и да ослобођена – ослобађа робове од окова страсти, од заблуда, обмана и прелести.
Ја сам један од свједока чудотворства, не само његове ријечи, већ и чудотворства друге врсте. Данас, када мјесни епископ и мјесна Шабачко-ваљевска црква на старохришћански начин прибројава и посвједочује да Владика Николај припада лику Светих, хоћу да исповиједим и с радошћу посвједочим оно што ми се догодило прије шеснаест година. Наиме, 1970. године, посјетио сам, с овдје присутним о. Атанасијем (Јевтић) наш манастир Св. Саве у Либертвил, у Америци. Наш школски друг, о. Драгољуб Малић, превалио је хиљаде километара својим колима, да би нас довезао до Либертвила, с једним циљем – да цјеливамо Николајев гроб, у коме почивају његове свете мошти, дивни дар америчком континенту, и да би на гробу обавили помен.
Стигли смо у рано јутро. Било је магловито и росно. Помен је служио о. Атанасије, а нас двојица смо пјевали. Никог није било, ни у храму, ни у близини. Храм затворен. Владала је потпуна тишина.
Док смо пјевали, однекуд је почела да се извија умилна мелодија. Као да је пјевао неки чудни хор; мелодија је надолазила у таласима; није ми било јасно – да ли из храма, или однекле друго. То је трајало све вријеме нашег служења на гробу Владике Николаја.
Питао сам се: да ли ми се то причињава, или је стварност?
Под утицајем те мелодије, више анђеоске него људске, миље и непоновљива радост обујмише моју душу. Помислих: видиш, милостиви Свети Владика хоће да награди наш мали труд што смо из толике даљине дошли…
Но, о том нијесам оцима ништа рекао.
На повратку, пак, негдје на половини пута, наш возач о. Драгољуб рече: “Оци, да ли Ви чусте нешто, док смо служили на гробу Владике Николаја?” Упитасмо га: “Шта?” “Заклео бих се да је на гробу пјевао хор, каквог никад у животу нијесам чуо”.
Тек тада сам рекао: “Знате, бојао сам се да кажем, али исто сам и ја чуо док смо помен вршили”.
Прошло је од тада много година, а ја и даље свим бићем осјећам да је то био дивни дар небески мојој огреховљеној души; дар од Светог Владике Николаја, кога је завољела душа моја од првог сусрета с његовом писаном ријечју. Очевидно, хтио је нови српски Просвјетитељ да ме утјеши, и да ме обрадује.
Да овом додам: исте године, кад је до Србије допро глас о његовом упокојењу, Мати Ана из Враћевшнице, дивна монахиња српска, дала је да се излије звоно “у славу Божју и у част Св. Владике Николаја.”
То звоно, од тада, до данас, звони у срцу Србије.
Свети, пак, Старац Ћелијски, Отац Јустин, говорио је да се само један дан молио за покој његове душе, и послије тога да му се обраћао као светитељу. Ако је онај који је посједовао и знао дугим искуством што је светост, тако рекао, и осјетио да се заиста ради о светом човјеку, шта онда да кажемо ми, који смо с много мањег духовног знања и искуства?! Шта нам друго преостаје, него да заједно с Оцем Јустином и бројним богомољним душама, које нијесу изгубиле осјећање за светост и светињу, пробуђеним светом ријечју Владике Николаја, а са нама заједно и цио Српски народ – да захвалимо Христу на дивном дару, и да му се помолимо, да нас ни убудуће не лиши људи сличних Св. Владици Николају.
Уз то, преостаје нам свима, од данас па убудуће, да се молимо: Св. Оче Николају, новојављени просветитељу Српски, моли Бога за нас! Спаситељу Николаје Нови, моли Бога за род свој Српски, коме си вјерно служио цијелог живота свога, и за кога си принио себе и цијело биће своје на жртву свеспаљеницу, жртву саможртвене љубави! Моли Господа, Оче Николаје за завађено и разбраћено Српство! Моли, Светитељу Божији, да се Срби сложе, умноже и обоже! Јер, авај, од оног момента, кад тебе Бог позва из онога свијета, отворише се двије велике ране на бићу овог народа, и физичком и духовном; два раскола, којих никад није било у његовој историји. Те ране и данас крваре, и једино светитељи Божији, на челу са Светим Савом и с Тобом заједно, у стању су да их зацијеле и исцијеле.
Као недорасли временима, ми зато нити имамо способности нити духовне снаге: Немоћне су наше ријечи и наше жеље, наше писање и наш труд. Једино си Ти, Богом обдарени Светитељу, у стању да сабереш расијане и збратимиш разбраћене, и подигнеш понижене.
Нарочито се помоли Господу, Оче Николаје, за страдално Косово, и за Србе, косовске страдалнике…
Помоли се, Светитељу Божји, за све нас, и за сва племена, колико их носи црна земља, да их Господ просвети и освети. Да би се људски род повратио свом истинском путу, да би једнодушно и једним срцем кренуо за оним који је Пут, Истина и Живот; који је диван и предиван у Светима Својим! Молитвама Светога Оца Николаја, Новог Просветитеља Српског, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас и спаси!
Амин!

(Шабац, март 1986)

Comments are closed.