Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Хљеб за живот свијета или Ново вино у мјехове нове

Господине предсједниче,
Поштована господо,
Почећу своје излагање на тему “Хљеб за живот свијета или ново вино у мјехове нове” дубоком мишљењу философа Фојербаха, којом је он изрекао много више него што је желио да каже, чак и сасвим друго од онога што је сам хтео. Та мисао гласи: “Човјек је оно што поједе”. Фојербах је овом тврдњом хтио да афирмише свој голи материјализам, међутим, и нехотично, указао је на најдубљу стварност људског постојања.
Заиста, човјек је по природи гладно биће, биће рођено за хљеб и жељно хљеба. Међутим, с обзиром на двострукост његовог устројства, двострука, боље рећи – двоједна је и његова глад. Он је биће које тражи храну и за своју душу и за своје тијело. Отуда је питање хљеба – питање људског живота уопште, питање његовог смисла и бесмисла. Зато и никакво чудо што је и наше вријеме, као уосталом и сва људска времена, на овај или онај начин, – сво у знаку хљеба.
Достојевски је, међутим, предуказао у свом “Великом инквизитору” да ће наше вријеме бити и у знаку демонског искушења, везаног такође за хљеб, искушења стављено! још пред Христа у пустињи: “Реци камење ово хљебови да постану”. Христов одговор на ово сатанско искушење гласио је: “Не живи човјек о самом хљебу него о свакој ријечи која излази из уста Божјих.” Зашто му је одговор такав? Он тиме не жели да порекне потребу земаљског хљеба, него да му подари и открије квасац вјечног смисла у тајни “ријечи Божје”, као сјемену из кога израста и које му даје снагу и силу да буде вјечно хранљив.
Уосталом, зар и сам хљеб који свакодневно једемо, не потребује квасац да би нарастао? Земља пак да би родила, да би се оплодила, не потребује ли сунчеву топлоту? Благодарећи н)ој и плод доноси. Исто тако и биће уопште, људско биће као зеница свих бића, а кроз то и цјелокупна људска историја која настаје и одвија се у “копањи” времена и простора, потребује своју топлоту, свој квасац, своје сјеме небеско: Сјеме ријечи вјечне, не просто пролазне ријечи или пролазне идеје. Само тако се бића оплођују, на првом мјесту људско биће. Тиме оно узраста, доноси плода, а плод постаје храна за живот вјечни.
Та “ријеч која излази из уста Божјих”, која заквашује хљеб свагдашњи и живот пролазни – снагом вјечног живота и непролазности, одговор је на демонско искушење сваког па и нашег доба, искушење чија је срж давање човјеку камена под видом хљеба, лажних вриједности под видом правих, смрти под видом живота, пролазности под видом вјечног, ропства под видом слободе. Та Рије ч је “истинити Хљеб који силази с неба”, Хљеб Божји, који јесте и који даје живот свијету.
Црна Гора, а не само у Европи она, него и други са њом, вјековима се сабирала око свагдашњег хљеба у дому, и око тог и таквог Хљеба живота, тј. око Светог Причешћа, у храму. Свагдашњи хљеб а са њим и живот, преображавао се у Хљеб живота, Хљеб живота је собом испуњавао, хранио и обнављао свагдашњи хљеб и живот. Сабор око Хљеба је био њен најсавршенији, најплеменитији и најдалекосежнији сабор. Сабирала се, дакле, око тог Хљеба који “силази с неба” као дубље истине и смисла домаћег хљеба, хране, рађања, живљења, постојања, економије, стваралаштва – свега онога што јесмо, чиме живимо и хранимо се, и ради чега живимо и постојимо.
Све што је у Црној Гори било и остало свето и честито и непролазно, заквашено је тим Хљебом, саприродном човјеку и његовом звању пред Богом. Нарав и етика, обичај и умотворина, народна скаска и вез ткаље, саборно памћење народа и његовог језика – тим Хљебом је све то написано, на њему и њиме васпитано. Није ли и основно значење васпитања питање, храњење? Зато и васпитати значи – нахранити, напитати цијела човјека, и тијело и душу његову. Кроз храњење овим Хљебом задобија се јединство овостраног и оностраног, духовног и материјалног. У цјеловитом доживљају стварности правда и мир се сусрећу, милост и истина се грле вјечним загрљајем.
На жалост, у новије вријеме, изгубивши ту равнотежу и цјеловити доживљај стварности, и ми смо подлегли старом пустињском и новијем европском искушењу, титанском подухвату “претварања” камења у хљебове. Нијесу ли све новије револуције, од Француске до бољшевичке и брозовске у знаку тог титанског, сизифовског подухвата? Ту нема битне разлике између капитализма и његовог чеда социјализма односно комунизма, тј. између потрошачког, индивидуалистичко-саможивог друштва Запада и стадно безличног колективизма типа мравињака евроазијског Истока. Обоготворена, међутим, и богато нахрањена земна похот и земна памет Запада суочава данас тај исти Запад са бесмислом постојања, јер га суочава са растакањем човјека у ствари. Неки од новијих француских философа тај коначни биланс једне читаве цивилизације именују појмом “шозификасион” човјека = човјеково постварење, у смислу његовог претварања уједну ствар међу многобројним другим стварима. И ту се потврђује да је храна све: хранећи се стварима природно је да човјек и сам постане ствар. Као што је такође природно да то растакање човјека у ствари и страсти, безличне ствари и пролазне страсти, води коначном обезчовјечењу и расчовјечењу човјека.
С друге стране, евроазијски, комунистички Исток, ради залогаја хљеба, речено ријечима једног италијанског пјесника, остао је и без хљеба, и без образа и без Духа. Хтио је хљебом да купи и поткупи човјека; сатјеравши га у тор принудног колектива, оставио га је и без хљеба и без слободе. Тако гладан, осрамоћен и помућен, он се сада поново од Харибде враћа западној Сцили, завидећи јој на уживању и материјалном богатству, превиђајући да посљедња превара може бити много гора од прве. Као и то да га она ставља у исто искушење, само у друго примамљивије рухо обучено.
Заиста, послије онога што се са нама догађало у овом вијеку, нарочито посљедњих педесет година, поново се налазимо на стравичној раскрсници. Раскрсници сличној опој великомученика косовског Лазара, кад је стављен пред избор – коме ће се привољети Царству. И док се ми двоумимо, опростите на изразу, – као Буриданово магаре, Ловћенски пророк који је земљом ходио а Небом се хранио, упућује нам ријеч опомене и отрежњења:
“Шта је човјек, а мора бит човјек,
Тварца једна што је земља вара
А за њега види није земља”.
Ових педесет, односно седамдесет и неколико година богоубилачког трагизма, дају нам, међутим, могућност да будемо бар за толико година по искуству испред Запада, коме би сада хтјели да се вратимо, како не би подлегли поново својој скорашњој или његовој старој и новијој превари земље на којој јесмо, али за коју нијесмо. А та превара која би друга била него ли она већ наведена – магијског претварања камења у хљебове?!
Чему нас, дакле, учи наше вјековно и новије искуство, а и искуство цјелокупне модерне цивилизације? Учи нас, прво, да све истинске промјене човјека и друштва, премда и условљавани споља, полазе и остварују се изнутра. Људско срце је размеђе свјетова, границе свјетова добра и зла. Гдје је срце наше, тамо је и благо наше, тј. наше Божанство, хљеб којим живимо и вриједности којима служимо и којима се клањамо. То искуство нам отвара и очи за превару обећањем како ћемо освајањем земље и спољашњих простора пронаћи себе и пуноћу свога достојанства. Уствари тиме смо себе угрозили бесмислом, друге око себе својом незајажљивошћу и прождрљивошћу, а земљу и природу уопште насиљем и злоупотребом.
Таме се уопште не треба чудити, јер много је човјек бесконачнији од земље и од свих земних видљивих и невидљивих свјетова. Зато ако као такав по природи, трага за својом пуноћом у ономе што је несавршеније од њега, жеђ за бесконачним се претвара у грамзивост за коначним и похлепу за стварима. Разумљиво је да ће таквом својом грамзивошћу, претвореном у незајажљивост, угрозити друге око себе, било да се ради о људима или другим бићима, било да се ради о земљи на којој се човјек рађа и природи у којој и од које живи. Управо зато што је човјек шири од земље и људско срце дубље од неба и васионе, искуство нас учи да се вратимо освајању унутарњих простора. У бесконачним просторима срца се открива и потврђује и афирмише вјечно људско достојанство. Враћајући се себи и својим дубинама човјек се исцјељује од опаке грамзивости и похлепе, тиме брани друге од себе, самоограничава се и на благословен начин употребљава земљу, природу и сва њена добра.
На другом мјесту, оно искуство нам посвједочује да екологија природе и замишљено стварање еколошке државе и друштва, претпоставља и захтијева екологију душе, екологију срца, унутарњи преображај и препород самог човјека. Само кроз такав преображај могуће је остварити и постићи преображај и препород његовог живога у заједници, његов однос према друштву, према општем – природи, а кроз то и према Богу као темељу заједништва људи и природе, као избору и увиру бића и твари. Не треба се заваравати: Никакви закони нијесу у стању да спријече саможивог човјека да злоупотреби другог човјека, материјална добра, природу, чак и самога Бога за рачун свога егоизма; да изврши насиље над другим људима са којима живи и над природом у којој живи. Стога свака истинска промјена потребује промјену самог човјека.
Треће што треба рећи јесте сљедеће: Ми се и данас, као кроз прошле вјекове, разапињемо између Истока и Запада. Ми нијесмо само Исток у уобичајеном смислу ријечи, јер никад нијесмо били без Запада: Били смо кроз вјекове нека својеврсна њихова синтеза. Но, у тој симбиози социо-културној, на размјеђу свјетова распети, даровали смо своју душу једном за свагда – истини и љепоти Истока. Изгубимо ли осјећање за то, губимо себе, престајемо бити оно што смо били и чиме јесмо оно што јесмо.
У новије вријеме дошло је у нама до забуне у вези са самим појмом Истока и Запада. У потрази за “европејством” као да заборављамо битну чињеницу да је такозвани “Исток”, тј. реални социјализам (у који спада и онај наш – титоистички), да је то уствари наш први радикални западноевропеизам, наша прелешћеност европејством која је угрозила душу и биће нашег историјског постојања. Дијалектички материјализам и марксизам, рођени и обликовани на Западу, источни су утолико уколико су примјењивани на Истоку под видом бољшевизма, стаљинизма, титоизма и других сличних “изама”, којима су словенски и други народи служили као заморчићи за експериментисање. То је уствари “прокрустовска постеља”, направљена на европском Западу, на коју су се неки од источних народа полакомили и у њој се заљуљали. Наздравље нам љуљашка и безглаво љуљање!
Сада нам тај исти Запад, уз мање више нашу свесрдну помоћ, кроји и припрема нову “постељу” либералног грађанског друштва, друштва потрошње ствари, али коначно и потрошње, конзумирања самог човјека и људске заједнице уопште. У дубини и сам ужаснут, кроз своје најумније духове, безизлазом потрошачке цивилизације, бјежећи од њега или поробљен њиме, хоће себи за утјеху да и нас усрећи својом несрећом. А ми, опустошени марксизмом – лењинизмом, изгладњели и духовно и тјелесно, трудимо се да га поново имитирамо и да му служимо, безглаво му јурећи у наручје.
Уколико нам, међутим, Бог даде памети, ми ћемо, намјесто новог лакејства таквом западноевропејству (сагласио нашем исконском и новом трагичном искуству), враћати се својим извориштима. А то значи: У нове мјехове научно – техничке западне цивилизације, као изузетног практичног домета не само модерног човјечанства, почећемо да сипамо вјечно ново вино медитеранског европејства, јерусалимско-цариградско, саборнословенског, зовите га ако хоћете и – зетско-црногорско-српским европејством. Квасцем тог цјеловитог европејства смо се од почетка заквасили, његовим вином напојили, њиме сазријевали, и вјековима живјели и дисали.
Отуда, ићи у Европу за нас у правом смислу ријечи значи враћати се своме средишноевропејском изворишту, гдје су и изворишта и те саме Европе (западне). Јер Европа онаква каква је има своје извориште у јудео-хришћанској цивилизацији, ту су њени темељи и њена колијевка. Зато је и њен и наш једини спас уствари стваралачки повратак тим извориштима. Наша, пак, обавеза пред Западом јесте да то медитеранско европејство, као његови непосредни насљедници, откријемо прво у себи, да бисмо онда идући у Европу, ишли као свједоци оног њеног дубљег изгубљеног једра, за којим и она сама чезне и без кога губи свој компас и свој прави смисао и разлог постојања.
Јерусалимско-цариградско-словенско (православно) европејство успоставило је, опитно, равнотежу између вјечности и времена, Бога и човјека, духа и материје, између историје и метаисторије, замијене економије, која нас не без разлога толико окупира, као стицања свагдашњег хљеба, и Божанске Економије (Домостроја и замисли о свијету и човјеку), без које сва земна настајања и збивања – бесловесношћу започињу, ништавилом завршавају.
Ова постигнута, једном за свагда, равнотежа огледа се и такорећи опипава у тајни свагдашњег хљеба који се преображава (а кроз њега и ми – оно што јесмо, што имамо, оно што стварамо, што смо створили и што ћемо створити) – у насушни Хљеб. Ријеч “насушни” значи у грчком изворнику (као и у словенском преводу Оченаша) – “надсуштаствени”, тј. Хљеб надбитнији, зато се и назива “Хљебом који силази с неба”. Као саприродан земаљском хљебу својим силаском и заквашивањем њега, не уништава земаљски хљеб и живот, него га осмишљава, освјетљује, даје му снагу неиролазности и непотрошивости, обдарује га бесмртношћу и животом вјечним. То је уствари Хљеб који бићу и човјеку, људском роду, спутаним у окове тродимензионалности даје и открива бесконачне димензије, ослобађа их од коначности. Говорећи о том Хљебу ми уствари говоримо о вјечној Ријечи Божјој, која је сишла с неба “постала тијело”, уселила се у нас пупа благодати и истине, како се каже у Јовановом Еванђељу.
Та Ријеч откривена у тајни Богочовјека Христа, даје нам се као Хљеб Светог Причешћа, тј. све приснијег заједништва оних који га једу, са Богом и међу собом. То је онај Хљеб и Причешће које смо ми посљедњих педесет година презрели и покушали да одбацимо, изгубивши из вида да се ради о темељу истинског заједништва међу људима и изворишту најдубљих надахнућа нашег свагдашњег постојања, како у времену тако и у вјечности.
Мила је то и света Тајна, присна и блиска као крвоток у нама, као сунце које нас грије: У Хљебу свагдашњем и кроз њега открива нам се и даје Богочовјек као мјера свега постојећег, а богочовечански начин постојања као темељ егзистенције и њене уравнотежености и као пуноћа сваког истинског начин постојања. Није мјера постојања свијет сам за себе, ни човјек сам за себе узет, то чак није ни Бог као апсолут = одријешен од свијета, њиме апсолутно условљеног. Мјера је Хљеб који Бог даје и којим се даје “за живот свијета”, Хљеб који човјек мијеси, којим се храни и који приноси; а заједно са њим и себе и свијет приноси Дародавцу свих добара – на уздарје. У Хљебу се открива Лик Божији и Божија неизрецива љубав, Бог као Љубав; у њему и њиме човјек задобија живот и предаје живот другима, постајући и сам – љубав, и то она “која не тражи своје”, вјечна и непролазна. У тако схваћеном човјеку, сва бића добијају своје видовито око, богочовјечно, живећи и мислећи, човјек постаје зеница бића, њихово сабирно сочиво, крајњи домет њихове чежње и стрема за савршенством. Јер дубоко је истинита ријеч Апостола Павла: “Сва творевина уздише и чека да се јаве синови Божји”, тј. прави и истински људи.
То медитеранско европејство, тај православни богочовјечански начин постојања, за разлику од индивидуалистичко-утилитарног (буржоаског) и колективистичко утилитарног (буржоаског) и колективистичко-стадног (социјалистичког), указује и позива на личио саборно устројство живота. Његов темељ није интерес него жртва и љубав. У његовом огледалу огледане оне наше извикане “самоуправне интересне заједнице”, биле су уствари повратак на вучје самољубље као темељ узајамног људског живљења. Тог и таквог личносаборног устројства друштва није, дакле, основно начело интерес, као што је то случај поред осталог и са западним либералистичким друштвом, коме тако безглаво сада хрлимо у жељи да се што прије у њега укључимо, бјежећи, бојати се, од једног злог господара – горему. Као што рекосмо, његов темељ је саможртвена љубав, боље рећи Светотројична љубав откривена у тајни Крста, тј. у подвигу несебичног жртвовања себе задруге.
Тај богочовјечански етос уткиван је вјековима у душу и биће нашег народа. Уништавање Православља било је његово уништавање. Тако смо доживјели оно најстрашније што је могло да се догоди једном народу, његовој духовности и култури живљења, мишљења и дјелања. Постали смо заморчићи једне колективистичке безличне идеологије и њених начела, којом су покушали на принудан начин да разоре жива ткања вјековног заједништва, утемељеног на људској личности и њеног неуништивом богочовјечном достојанству, оствариваном у Заједници, побједитељки смрти.
Људско биће је бесмртно или га нема. Људско постојање на земљи, вријеме и хљеб земни, економија и стварање дати су и постоје да би били обиталиште и пројава бесмртне љубави. Замјењивање вјечних хоризоната људског бића и људске заједнице биолошко-социјалним детерминизмом, кога смо ми скоро педесет година тако штедро прихватили и клањали му се као златном телету; лишавање свагдашњег хљеба и живљења тајне вјечнога Квасца и тиме надомјештање Хљеба живота хљебом који се претвара у измет, а заједно са њим и човјек, људска заједница, означава пристајање на бесмисао, како људског бића тако и сваког људског напора и подвига.
Богочовјечански начин постојања, христолики етос, вјековима је уткиван у народно биће, у сваком храму, у домове наших предака. Он свједочи и проповиједа ријеч која постаје пракса, дјело; проповиједа дјело, рад, који има вјечно значење и смисао. Истинита је ријеч да је рад створио човјека. Алије исто толико истинита чињеница да је рад, Људски труд и напор, кад је бесмислен, а такав је кад је без вјечног коријена и бесмртног циља, најстравичнија негација самог човјека и људског друштва уопште. Јер онај динамизам који је дариван човјеку да њиме од себе изграђује богочовјека и преобрази се у вјечно и непролазно биће, кад се употријеби супротио своме назначењу, намјесто да гради и изграђује човјека, уништава га у коријену, разграђује га до посљедњег атома његовог индивидуалног и колективног бића. Стваралачка сила у човјеку постаје сила деструкције, разарање себе, других, свијета око себе. Зато само онај хљеб, она економија и свагдашње живљење, устројство једне заједнице и друштва, постојање једног народа, освијетљени свјетлошћу вјечне Економије (Домостроја), испуњени снагом “ријечи која излази из уста Божјих”, постају Хљеб живота Једини који је човјека достојан.
Да би тај богочовјечански етос, начин постојања мишљења и живљења заживио у нама поново, и обновио нас својом свеобухватном новином, неопходна је цјеловита промјена ума. Та промјена се на библијском језику назива “промјеном Деснице Господње”. То значи: она претпоставља божанско дејство привучено људским свепреображајним двигом. Тај људски двиг се у Новом Завјету назива изразом – покајање. Покајање није само морална категорија, још мање моралистичка или јуридичка. Оно тражи не само тренутачно мијењање личног и друштвеног живота него перманентно мијењање свих ограничених структура и облика личног и заједничког постојања и човјека као њиховог носиоца. Обоготворење, пак, било чега што је пролазно, било од створења било од дјела људских руку, значи одступање од начела и свеобухватних димензија тог и таквог богочовјечанског начина постојања.
Као што људски организам почива на сагласју тијела и душе, тако и тај начин постојања захтијева равнотежу духовног и тјелесног, сагласије државе и Цркве. Посљедњих педесет година ми смо орали са једним волом. Орала је држава сама, па није чудо што је тако мало узорала. Убијала је Цркву, покушала да је убије и искоријени. Зато је дошло до неуравнотежености, до губљења равнотеже, памћења, до расјелина и раскола који су се догодили а и догађају још увијек у нама и око нас у овом трагичном историјском тренутку.
У свјетлости тог богочовјечанског начина постојања, обоготворење расе, класе, идеја, идеологија, нације представља повратак идолослужењу, оном примитивном начину људског постојања, ако не и најпримитивнијем, клањању творевини намјесто Творцу. Код нас се управо то догађало: до јуче – обоготворење класе и идеологије, данас – расе, државе, нације. Јуче смо у предавању проф. Живковића чули његово схватање “светог Тројства” које се проглашава за Бога и коме се треба клањати. Под њим он подразумијева: суверенитет, интегритет, субјективитет. Поштујем професора, свако има право на свој став – зато и јесмо овдје – да свако изнесе своје мишљење, но осјећам за дужност да кажем: По моме схватању такав приступ држави и нацији, само је нова форма дојучерашњих идеолошко-класних идола, нова врста старог идолослужења. У добре намјере не сумњам. Но, није ли речено да је пут према паклу поплочан добрим намјерама?
Обоготворење, дакле, било чега земнога, било какве друштвено националне и идеолошке, па била она и религиозна, . или псеудорелигиозна – структуре, саме за себе, знак је заслијепљености појединачним, губљења осјећања за цјеловити увид у стварност. Човјек, његово мишљење и дјелање, одвојени од словенских изворишта, отуђени, затварањем себе у своју самост, од видовитог ока вјечности, која својим увидом и зрењем, освјетљава изнутра садашњост, прошлост и будућност, појединачно и опште, божанско, космичко и људско у њиховој узајамности и прожимању – даве се једностраности и неозарености на егзистенцијалном плану, губе смисао и уравнотеженост и сигурност. Духовно помрачен и неозарен човјек, непреображен вјером у вјечни смисао себе и свега око себе, угрожен је у самој својој бити а онда и у своме дјелању и стварању; угрожава на првом мјесту самог себе, а онда и друге око себе. Ако та угроженост и помраченост задобије колективне размјере, онда су и опасности веће и далекосежније.
Да наведемо неки примјер из наше новије стварности. У не тако давно вријеме свој хљеб свагдањи у крв смо умакали, и то управо на начелима обоготворених идеја и идеологија. У крв братску. Храмове, симбол хљеба и мјесто гдје се земни хљеб и живот освећују прожимају и обасјавају небеским Хљебом живота, као својом безмјерном мјером и смислом, – занемаривали смо и разарали. Занемарени храм је занемарена душа, а то значи занемареност етике и савјести. Од тога до међусобног ждерања и убијања само је један корак.
Управо се то догодило нама. Као да смо дозволили, да се опет послужимо видовитим Достојевским, да нас зли дуси окупирају, па је међу нама дошло до раскола, једноумља и безумља. Изгубили смо најдрагоцјенију људску способност и дар, дар узајамног дијалога. А гдје њега нестане, губи се прави однос не само са собом и са ближњима, него и са природом и земљом на којој живимо, са цјеловитом и живим створом, а најприје са Богом који нам постаје туђ и далек, иако “у Њему јесмо, живимо и дишемо”.
Има се утисак да оно што се догађало код нас у току овог посљедњег рата по много чему представља продужетак, у новом виду, крвних освета, против којих се Свети Петар Цетињски тако мукотрпно борио. Крвна освета је добила своју апотеозу на класној основи, подгријавава старим племенским и братственичким мржњом, агресијама, братоубилачким сљепилом. А шта је вредније од човјека, од брата? Али ко води рачуна, у временима таквог помрачења, о тој истини богочовјечанског начина постојања, којим смо вјековима живјели и били обликовани у срчици свога истински човјечног битовања и саборне нарави (етоса)? Нажалост, и садашња поларизација у нашем духовном и политичко-социолошком животу баштина је старих и новијих омраза и диоба: оне причају у нама своју причу, иако ми мислимо да је наша и оригинална…
У контексту тога хтио бих да се укратко дотакнем и наших странака и странаштва. Гледано под призмом историјског искуства, што не треба изгубити из вида, странке су, овакве какве јесу, западноевропски изум. Као што је и једноумна монолитност, било инквизиторска или гиљотинско-робеспјерска, нацистичка или марксистичка, западноевропске провенијенције. Онај који је читао Достојевског и обратио пажњу на оно што се он назива “римском идејом”, у њеном многобожачком паганском нуклеуму и римоцентричној хришћанској метаморфози, идејом која се касније провлачи кроз многе западне идеологије, разумјеће о чему се овдје говори. И тако, до недавно су у нас утјеривали батином једноумље. Сада, пак, овако рањиви и рањави, осакаћени по много чему дугогодишњим испирањем мозга и престрављеношћу, размећемо се странаштвом, боље речено, гладни слободе, трујемо се његовом индивидуалистичком анархичношћу. Лише принудним једноумљем могућности природног сазријевања и искуства вишестраначког дијалога западних демократија, своја страначка опредјељења, као до скора једноумље дијалектичког марксизма, претварамо у метафизичка опредјељења. Тако смо и комунизам били претворили у врсту псеудорелигије једино важеће. А пошто је таква, могу постојати само њени жреци и њени богови; зато треба да нестану Црква, храмови, вјера, бадњаци, Божић, свијећа, – све да нестане, да би идеологија задобила свеобухватно важење, да би нова религија могла да живи.
Рођене у клими искључивости, вођене често од људи у њој васпитаних, добар дио странака као да попримају исти дух. Странка на власти тешко се одриче свога монопола и синекура, друге странке доста тешко сазријевају; још увијек смо неспособни да стекнемо изгубљени саборни начин мишљења, који је вјековима господарио овим просторима. Из “Горског вијенца” видимо да све што се догађало у времену које описује Пјесник, догађало се о сабору о Тројичину дне, о Госпођину дне итд. Различитост у ставовима и мишљењима тога времена била је прилика за витешко надметање, а не повод за пањкање, блаћење, лично разрачунавање, које срећом ријетко, прераста у спремност уништавања другог зато што не прихвата моје идеје или концепције. Зато би било драгоцјено да се поново вратимо и откријемо у себи тај дух витешког такмичења, и да он оживи у нама. “Ко је бољи од њега нека искорачи испред њега”, максима је тога духа.
У свјетлости таквог вишестранаштва и из њега насталих раскола, који су читава покољења лишили могућности здравог дијалога, требало би размишљати о трагичном братоубилачком сукобу, зачетом дјелимично двадесетих а уродилом отровним плодовима ратних и поратних година, све до наших дана. Тај раскол носимо и данас у својој колективној свијести и својим костима, као сукоб четништва и партизанства. Лице су и наличје једне и исте медаље, производ наше историјске несреће, ратом подгријане, и наших помрачења савјести и свијести. Четништво кроз одбрану наслијеђених вриједности, дубоких, традиционалних структура и начина мишљења, као да је истовремено било несвјесно да тиме брани и ставља у исту раван и порочност свакидашњег живљења, условљеног људском ограниченошћу, несавршеношћу и огрјеховљеношћу. Као да није имало слуха за оно што је надахњивало другу страну: зајад, биједу поробљених каменим и мукотрпним животом, за крик, није схватило дубину тог крика на црногорском камену станцу. Комунизам је хтио да буде носилац исконске људске жеђи за савршенством, оправдане. Међутим, он зида своју грађевину на лажним темељима, лажним методама, законом топуза. Значи нечовјештвом. А Владика Раде нам добро каже: “Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.” Чудесну идеју братства и једнакости утемељује на оцеубиству, прво небеском Оцеубиству, па преко њега и земаљском. Укидањем правне својине ради колективности, угрожава личност, непоновљивост сваког људског бића, коме је као таквом својствен дом, своја соба, башта, свој животни простор у коме афирмише своју засебност и слободу, стваралачку самосвјесност и породичну заједницу. Дакле, желећи да искоријени порочне структуре и начине живљења, угрожава оно што јесте човјек по својој природи и вјечном назначењу. Достојевски је привид таквог хуманизма предосјетио и на њега указао у познатом слогану од времена Француске револуције: “слобода, једнакост, братство или смрт.” Тај принцип као позив на пуноћу и достојанство људског заједништва и индивидуалне слободе, резултирао је у историјској примјени, нарочито онај бољшевичког типа, нихилизмом и уништавањем људи и људских заједница незапамћеним у прошлим временима.
Заснивање колективности, заједништва, подјеле добара на приватизацији самог бића, проглашење неба и земље за свој велепосјед, а себе за једино божанство, – све то указује на саможивост, егоизам као коријен и коначни критериј свега. Зато никакво чудо што су на таквом принципу утемељени колективи и друштвене формације доживјеле и доживљавају стравичне катастрофе и анархични распад.
Убијање небеског Оца представља уништавање жртвене љубави као темеља постојања а тиме и истинских основа правог братољубља и човјекољубља. Идеолошко заражени духом оцеубиства и братоубиства, доживјели смо класну подјелу не само живих него и гробова побијених у ратној и поратној међусобици. Колико је отишло далеко то унижавање њеног сопственог достојанства и помрачење мржњом, види се по још увијек постојећој диоби гробова на “четничке” и “партизанске.” Тако то бива кад се заборави да је гроб било ког човјека – братски гроб. Колико је истинске човјечности у Душановом Законику по коме је скрнављење било чијег гроба равно – убиству жива човјека!
А код нас не само да су гробови скрнављени него има још увијек братских костију несахрањених, у безданице јаме побацаних. Коме је и када мртав човјек био непријатељ? Изгледа да смо само ми у овом вијеку имали ту привилегију да доживимо идеологију, називану најпрогресивнијом, која се свети мртвим људима, борећи се и против њихових костију. То је само показатељ колико смо отишли далеко у тој својој крвној, слијепој биолошко – идеолошкој освети и осветољубивости! Колико је опасно обоготворити било какву идеологију или идеал земни на рачун човјека и његовог достојанства!
Недавно сам био на сахрани двојице одмах у почетку рата убијених од партизана, а тек сада сахрањених. Како је било поучно и у својој једноставности потресно истинито нарицање над њима једне сељанке: “А мени је браће жао“, туговала је “ма од чије руке пао” Да је у право вријеме било више такве жалости, мање би било проливене братске крви.
И да завршим, треба нам враћање себи, свом етосу, свом исконском саборном предању, посвједоченом у Тајни Светог Причешћа, у посту, молитви, у моби, празничном сабору, у храму, у храмовима у које су прерасла скоро сва црногорска брда и брдашца, у нашој култури. Враћање, пак, својој култури схваћеној у ширем смислу, кроз динамични однос са модерном цивилизацијом, предуслов је враћања своме и свечовјечном Хљебу Живота. А то и јесте “уливање вјечноновог вина у мјехове нове“. “Вријеме земно и судбина људска” да се опет сјетимо ловћенског Пророка, заиста и или “два образа највише лудости”, кад не би било тога Хљеба Живота и те човјеку неодузимљиве способности и могућности да увијек изнова вјечно ново вино улива у – вјечно нове мјехове свога битовања у времену и вјечности.

Изговорено на научном скупу о будућности Црне Горе у Подгорици, 18. децембра 1991. године

Comments are closed.